Zoran Radovanović GENIJE ILI ŠARLATAN[1]?
Stručno reagovanje pravnika povodom obmanjujućeg teksta objavljenog na portalu dnevnog lista „Danas“, „Lični stavovi“,„Zaraze, sudovi i vakcine“[2], dokazanog pravnog nestručnjaka i do drskosti upornog pravnog manipulanta, može se primetiti i pravnog šarlatana, dr Zorana Radovanovića (dr Zoran Radovanović), čiji neetički tekst, nedopustiva retorika i napadni stavovi čine oličenje značenja izreke čuvenog nobelovca, g. Iva Andrića, koja o ovakvim slučajevima jasno kazuje:
“Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.”, ili jednostavno – genije ili šarlatan?
Nakon pažljivog čitanja nestručnog pravnog mišljenja i stavova, iznetih u javnoj reči od strane pravnog nestručnjaka, kojim on otvoreno, drskom i bezobzirnom satanizacijom vrši pritisak na građane, pravnu struku, savesni deo medicinskih radnika i pravosuđe i tako svesno širi defetizan i nepoverenje građana u pravnu državu, nameće se pitanje celokupnoj pravnoj struci Republike Srbije, koje glasi:
Zašto je pravna struka R. Srbije zaćutala i dozvolila sebi da bude pasivna i da javnu i stručnu reč u oblasti prava i pravne sigurnosti građana prepusti onima koji tu prazninu zloupotrebljavaju i koriste da svesno urušavaju pravni poredak, vladavinu prava i veru građana u pravo i pravdu?
Nije li ovo tipičan i slikoviti prikaz mudrih reči našeg nobelovca?
Iz navedenog, sada već stanja u društvu, koje se otelo kontroli, proistekla je nesumnjiva potreba da pravni tim UG „Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju“ svojim stručnim, etičkim i stručno-pravnim stavovima i komentarima vezano za nastalu situaciju, pokrene inicijativu i javno pozove i prozove svoje kolege pravnike i pravnu struku u celini. Najpre „Društvo sudija Srbije„ i advokaturu kao nezavisni deo pravosuđa, da na osnovu ovde iznetih stručno-pravnih stavova, a u cilju reuspostavljanja vladavine prava, pokrenu javnu debatu o nastaloj ustavno-pravnoj problematici koja grubo zadire u temeljna i zajemčena prava građana i porodice kao osnovne ćelije našeg društva.
Poziva se i savesni i čestiti deo naučno-pravnog segmenta našeg društva, da takođe i on da svoj doprinos reuspostavljanju pravne države i sprečavanju dalje segregacije[3] društva, kakvo se spornim javnim nastupima većeg broja lica promoviše, stvara i osnažuje na krilima otvorene diskriminacije.
Stoga su se proteklih dana, nakon donošenja rešenja Ustavnog suda Srbije br. IUz-48/2016 od 06.11.2017. godine, u stručnim, pravnimi etičkim krugovima ispostavila brojna pitanja vezano za pravne nedoslednosti o tumačenju prava od strane Ustavnog suda, koje su, takve kakve su iznete, jasno ukazale na širok spektar pravnih, moralnih i etičkih propusta tog suda, na krilima kojih se sada nesumnjivo otvaraju prostori za obraćanje velikog broja građana Republike Srbije raznim međunarodnim pravnim i drugim instancama radi zaštite svojih prava i prava svoje porodice, što je nedopustivo.
Kako se od strane određenih lica, kao što je dr Radovanović u kontinuitetu u javnosti, sada i uz pozivanje na odluke i stavove Ustavnog suda promoviše progon, diskriminacija, segregacija društva, obespravljivanje dece i roditelja, ukidanje psihičkog i fizičkog integriteta građana i drugih neotuđivih kategorija, time je nesumnjivo nastala obaveza pravne struke da o ovom pitanju zauzme jasan i nedvosmislen stav i reši nastale nedoumice na temeljima jasnh normi domaćeg i međunarodnog prava, kako bi se time definisala ukupna pravila ponašanja i umesto prava sile, satanizacije i progona, reuspostavila sila prava i vladavine prava i prepoznali oni instituti koji zaokružuju mesta na kojima su granice mešanja države u prava pojedinca i njegove slobode.
OBRAZLOŽENJE:
Ustavni sud nije prepoznao očigledno pogrešnu primenu odredaba Zakona o pravima pacijenata koja ide na štetu pacijenata i uskraćuje ih u njihovim pravima, pre svega prava na prevenciju, prava na pristanak i prava na obaveštenje.
Pritužbe podnosilaca inicijative o kojima je Ustavni sud nedosledno i odlučivao, ticale su se pristanka, ograničenja prava i diskriminacije.
Ustavni sud nije suštinski dao odgovor ni na jednu od njih, jer se odgovor Suda sastoji većinom u navođenju postojećih ustavnih i zakonskih odredaba koje nisu sporne, ali je očigledno sporna njihova pogrešna primena, često i kolizija, koja dovodi do povrede osnovnih ljudskih prava iz oblasti zdravstvene zaštite i preventivne medicine.
U poređenju prava Srbije sa odredbama citiranih Konvencija, svi propisi koje Sud navodi da bi kako tako opravdao svoju odluku, najopštijeg su karaktera i stepena primene, dok se ne uvažavaju odredbe Zakona o pravima pacijenata koji je direktan akt u primeni i kao lex specialis, odnosno propis novijeg datuma i najmerodavniji je za medicinske predmete.
Naime, Zakon o pravima pacijenata jasno i nedvosmisleno propisuje da je prevencija bolesti pravo građana (član 8), a ne obaveza građana i to je javno-zdravstveni kontekst. On ne može biti širi od toga.
Tačnije, pravo na prevenciju znači da pacijent slobodno odlučuje o prevenciji, a da je zdravstveni sistem u obavezi da mu to omogući. Građani u tom smislu neotuđivo odlučuju da li će vršiti to svoje pravo ili ne, naročito imajući u vidu rizike medicinskih mera kojima se pod prevencijom podvrgavaju (tzv. pristanak informisanog na posledice medicinskih mera).
Druga relevantna odredba Zakona o pravima pacijenata jeste odredba o pravu na pristanak koje je takođe osnovno pravo pacijenta.
U ovom zakonu takođe jasno stoji da sva prava sadržana u njemu mogu biti ograničena samo kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica (član 15).
Sud samim tim ne shvata smisao odredbe o pristanku koja je na snazi u pravu Srbije i koja govori o slobodi pacijenta da odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim kad to direktno ugrožava druge.
Jasan kriterijum je ugroženost drugih i to ne svaka ugroženost, već samo ona koja je direktna. U slučajevima neimunizacije ne postoji direktno ugrožavanje drugih lica.
Stav treći iste odredbe o slobodi odlučivanja govori o meri protivno volji pacijenta, što pretpostavlja da ta volja treba da bude iskazana na osnovu stava prvog, odnosno da je ona jasna u smislu da li pacijent želi ili ne želi imunizaciju, pa tek onda da bude preduzeta protivno volji pacijenta ukoliko je reč o izuzetnom slučaju.
Priroda prava na pristanak, uređenog zakonom lex specialis, pokazuje da je odredba iz Ustava Srbije načelna i da ne navodi oblasti prava koje mogu biti ograničene, budući da one mogu biti razne. Međutim, ako je, kao u ovom slučaju, donet Zakon koji sužava mogućnost da se ograniči određeno pravo, kao što je pravo na pristanak, onda to država treba da poštuje.
Racio proširenja prava na pristanak je upravo u zaštiti nepovredivosti telesnog integriteta koji se garantuje Ustavom Srbije (član 25, u vezi sa članom 20).
Zaključuje se da je sam pravni sistem, tj. važeći zakon suzio mogućnost ograničenja prava na pristanak i nametnuo odgovarajući postupak (informed consent) i Sud u svojoj odluci ne može da to uopšte ne vidi.
Sud u donetoj odluci ne sagledava na ispravan način diskriminaciju koja se vrši prema deci koja nisu obuhvaćena merama imunizacije, bez obzira da li je reč o predškolskim ili obrazovnim ustanovama.
Uslovljavanje pristupa dečijoj zaštiti zahtevom da se priloži dokument o zdravstvenom statusu određene sadržine predstavlja diskriminaciju, jer on izopštava određenu decu (nevakcinisanu) i pravi razliku među njima i ostalom decom.
Analogija se može dati na primeru situacije kada bi se deci koja pate od neke bolesti zabranio upis u ustanovu, a da se to dopusti samo zdravoj deci. U tom smislu Sud proizvoljno daje definiciju diskriminacije i ne poziva se na Zakon o zabrani diskriminacije (član 2 stav 1 tačka 1) koji je godinama na snazi u Republici Srbiji i koji jasno određuje pojmove direktne i indirektne diskriminacije.
Ipak, najveći propust je taj što Sud u kontekstu opisane diskriminacije uopšte ne prepoznaje da takva mera pogađa samo dete i princip njegovog najboljeg interesa, što je nedopustivo i protivno preuzetim međunarodnim Konvencijama.
Zaključuje se samo po ove tri tačke (pristanak, ograničenje prava, diskriminacija) da Republika Srbija ne poštuje usvojen Zakon o pravima pacijenata i njime specifična, stečena prava građana u oblasti zdravstvene zaštite i prevencije zdravlja, što je takođe suprotno odredbi Ustava RS (član 20 stav 2). Ovim se stvara loša praksa, da se pozivanjem na druge zakone osporavaju i suspenduju osnovna prava sadržana u ovom zakonu, a koja su zaštićena međunarodnim i evropskim aktima koja su činom ratifikacije postala deo unutrašnjeg prava Srbije, što su u obavezi svi da poštuju, pa i organi i ustanove zdravstvenih vlasti, posebno imajući u vidu njihovu hijerarhijsku postavku.
Dakle, Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006) garantuje se zdravstvena zaštita na osnovu koje svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, dok se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom (čl.68).
Problemi u praksi primene propisa, nerazumevanje osnovnih pravnih instituta, neusklađenost sa najnovijim standardima i dokumentima o ljudskim pravima, kao i neodrživost sukobljenih stavova vezano za imunizaciju, što se sa zdravstvenog sistema prenosi i na druge sisteme (vaspitni i obrazovni), a ne samo u oblasti javno-zdravstvenih ciljeva, čine jasan prikaz nedostatka vladavine prava.
Sa stanovišta zdravstvenih institucija u toj sferi delovanja postoji nekada u isto vreme “nedovoljna” briga (deo pacijenata kao što su siromašni, ruralne sredine, Romi, lica bez zdravstvenih dokumenata koji prihvataju imunizaciju, a ona im se ne daje), i “preterana” briga države (kažnjavanje pacijenata koji nisu u istom smeru edukovani, ili su nepoverljivi i neprihvataju imunizaciju, a na koje se vrši pritisak).
Tako se stvara utisak da javno-zdravstvena politika pogrešno stavlja naglasak na iznuđivanje mera, umesto da naglasak ide u pravcu većeg obuhvata kroz sadržajnije i šire prisutne akcije zdravstvenog prosvećivanja, a to treba da je obrnuto.
Zakonodavna rešenja treba da budu tako oblikovana da poštuju prava svih, jer samo to vodi pravnoj jednakosti i pravnoj sigurnosti, kako je zacrtano evropskim dokumentima: dostojanstvo i identitet svih ljudskih bića štite se i garantuju svima, bez diskriminacije, kao i poštovanje njihovog integriteta i drugih prava i osnovnih sloboda u pogledu primene biologije i medicine (član 1 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, „Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/2010). To podrazumeva opsežniju i kontinuiranu aktivnost zdravstvenih institucija, ali i više razumevanja i humaniji pristup prema građanima korisnicima preventivnih zdravstvenih usluga.
U Republici Srbiji postoji neshvatanje osnovnih pravnih pojmova u oblasti medicine i šire posmatrano u oblasti prakse zdravstvene zaštite.
Prihvata se i propisuje obavezna imunizacija, ali se pravno gledano ne odobrava da se ona sprovodi po automatizmu, a naročito ne da se uvodi preterani stepen represije u preventivnu zdravstvenu zaštitu, čak veći nego u oblasti lečenja, gde pacijent može odbiti meru koja ga životno ugrožava!
Danas je u svetu važeći i vladajući medicinski standard onaj po kome jesvaki oblik prinude, represije i sankcionisanjau medicinskoj sferi isključen ili krajnje minimalan.
Dobrovoljnost je vladajući princip u zdravstvenoj zaštiti kroz primenu načela pristanka informisanog građanina (informed consent).
Legitimno je stoga razgovarati o pravu na izbor, jer ta rešenja postoje u svetu, ali je isto tako moguće u režimu obavezne vakcinacije bolje urediti oblast kontraindikacija i izuzimanja, što nekad može biti predmet spora.
Suština dobre zdravstvene zaštite jeste da prepoznaje potrebe i htenja građana, njihova stanja i njihove sumnje.
Nijedan sistem ne treba da okreće građane protiv sebe, a od toga najmanje koristi imaju maloletna lica koja treba da budu obuhvaćena imunizacijom sa svim rizicima koje ista nosi.
Pojmovi obaveze, preporuke i izbora se odnose na zdravstvenu zaštitu i budući da je reč o najvišim ljudskim vrednostima, o njima se može i mora diskutovati.
U oblasti propisa o imunizaciji treba imati jednak stav, kako prema građanima koji prihvataju obaveznu vakcinaciju kao potrebnu, kao nešto u šta se kao laici ne razumeju i prepuštaju joj se, tako i prema građanima koji reaguju protiv, na osnovu saznanja, pozivajući se na ozbiljnost imunizacije i manjak poverenja kad su u pitanju posledice i dobri ishodi davanja vakcina.
Da li imunizaciju urediti kao obavezu ili preporučenu jeste i mora biti predmet rasprave, ali se suštinski na prvom mestu nalazi pitanje bezbednosti vakcina i unutar toga različitosti vakcina, gde se ne može po logici stvari jedan pravni režim usvojiti za sve vakcine (npr. direktne zaraze, epidemije, karantini i sl.).
Bezbednost je otuda važnija od obaveznosti, jer da je imunizacija u većoj meri bezbedna, niko se ne bi ni pitao da li je obavezna ili ne, jer to bi izgubilo značaj.
Prihvatanje prava na izbor ide u prilog svima, jer ono ne znači zabranu imunizacije stanovništva, već slobodu, kako u pozitivnom pravcu (prihvatanje imunizacije), tako i slobodu u negativnom pravcu (odbijanje imunizacije). Otuda pravo na izbor i obaveznost mogu imati slične efekte.
Većina obaveza građana u poziciji pacijenta nisu obaveze u pravnom smislu, već su dužnosti u sopstvenom interesu i ne prati ih pravna sankcija, niti odgovornost (npr. pacijent koji odbija saradnju ne može biti prinuđen na nju, ali će time sam sebi naneti štetu i to se pravno gleda kao dovoljna sankcija, pa se ne propisuje neka druga, novčana ili bilo koja), radi čega u skladu sa tim treba urediti i obavezu imunizacije. To je vladajuće stanovište u inostranim pravima i mora biti predmet prepoznavanja i u domaćem pravu.
Nedostaju u ovoj oblasti jasno urađeni profesionalni akti medicinskog staleža bez kojih primena zakona i podzakonskih akata (Pravilnik o imunizaciji i načinu zaštite lekovima „Sl. glasnik RS“, br. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 i 32/2015) nije odgovarajuć. U tom pravcu treba razraditi kriterijume imunizacije, alternative i naročito uzeti u obzir da kontraindikacije ne treba posmatrati samo na klasičan i paternalistički način, odnosno da li je dete samo fizički sa simptomima bolesti, jer su i strah, nepoverenje i autosugestija takođe jedna vrsta kontraindikacije kojima takođe niko ne sme biti bespotrebno izložen.
Pojam imunizacije nesumnjivo podrazumeva i stepen opasnosti, što je relevantno sa aspekta karaktera preventivnih mera, mogućeg odbijanja i posledica takve odluke u vidu sankcionisanja.
Jasno razgraničenje situacija direktne zaraze od situacija opasnosti od direktne zaraze pravno je relevantno za ograničenje pristanka lica koga se mera tiče. Saglasno zakonu ograničenje pristanka moguće je samo kad to direktno vredja prava drugih (čl.15).
Kod terminoloških naznaka potrebno je da se u daljem tekstu zakona dosledno primenjuju date definicije. To je ovde slučaj sa imunizacijom koja je po definiciji preventivna mera. To treba da odražava i pravno, a ne samo medicinsko razumevanje prevencije. Prevencija je po zakonu i međunarodnim aktima u ovoj oblasti predviđena kao pravo građana, a ne kao njihova obaveza (član 8 Zakona o pravima pacijenata, „Sl. glasnik RS“, br. 45/2013).
Saglasno Evropskoj povelji, pravo na preventivne mere znači da svaki pojedinac ima pravo na odgovarajuću uslugu u cilju prevencije bolesti, a zdravstvene ustanove imaju dužnost da teže ovom cilju kroz podizanje svesti naroda, garantujući zdravstvene postupke u redovnim vremenskim intervalima, bez novčane naknade, različitim ugroženim grupacijama stanovništva i čineći dostignuća naučnih istraživanja i tehnološkog razvoja dostupnim svima (European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002).
Vodeća Evropska konvencija u ovoj oblasti predviđa „prvenstvo interesa i dobrobiti pojedinca u odnosu na interese društva ili nauke“, kao i slobodan pristanak lica u pitanju kao opšte pravilo (član 2 i član 5 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, „Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/2010).
Generalno gledano, prava i obaveze u zdravstvenoj zaštiti su korelativne. Nemoguće je i pravno neodrživo, da građanin ima u isto vreme prema istom objektu i pravo i obavezu! To su pogrešni i laički stavovi.
Ono što s jedne strane predstavlja pravo građanina kao korisnika zdravstvenih usluga, to sa druge strane predstavlja obavezu zdravstvenih institucija i onih koji rade u njima i obrnuto.
Zdravstvena delatnost je profesionalna delatnost i obavlja se u sistemu usluga. Prevencija je otuda pravo građana, a obaveza zdravstvenih institucija da to omoguće. Na taj način treba tumačiti i odredbe koje uređuju taj vid zdravstvenih usluga (član 11 stav 2 tačka 14 i član 126 Zakona o zdravstvenoj zaštiti, „Sl. glasnik RS“, br. 107/2005, 72/2009 – dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 – dr. zakon, 93/2014, 96/2015 i 106/2015;član 35 stav 1 Zakona o zdravstvenom osiguranju, „Sl. glasnik RS“, br. 107/2005, 109/2005 – ispr., 57/2011, 110/2012 – odluka US, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014 – odluka US, 106/2015 i 10/2016 – dr. zakon).
U svom radu Lekar treba da utiče na razvoj zdravstvenog vaspitanja i zdravstvene kulture stanovništva, delujući na svom radnom mestu i u javnom životu, kao i da učestvuje u planiranju i sprovođenju mera za poboljšanje zdravlja, prevenciju bolesti (član 10 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije, „Sl. glasnik RS“, br. 104/2016).
Potrebno je sa više studioznosti i varijeteta pristupiti pravnom uređenju imunizacije, primerenije životnim okolnostima i htenjima. Mora se dati alternativno rešenje između dve opcije: 1) da se u određenim slučajevima uvede preporučena vakcinacija (pravo na izbor), ili 2) da se zadrži obavezna vakcinacija sa dopuštanjem odbijanja kao izuzetkom pod uslovima koje striktno precizira sam zakon. Time se postiže svrha zakonskog uređenja i omogućava da se u takvim odnosima relativno zadrži isti nivo obuhvata stanovništva kao do sada.
Pravo ne treba da koči razvoj medicinske nauke, ali ne treba ni da ne prepoznaje društveni kontekst i potrebu rešavanja konflikta bilo koje vrste. Nije reč samo o pojmovima zdravstvene zaštite, već i o pravnim posledicama tih pojmova, tj. da li oni daju ili uskraćuju prava i da li ima odgovornosti. Uvek se polazi od maksime da „medicina ne sme sve što može“ i da dobrobit pojedinca treba da bude iznad interesa društva i bilo kojih drugih interesa.
U odnosu na bilo koje postupanje prema građaninu kao pojedincu, Ustavom su zaštićena pravna dobra, a pre svega život, telo i ljudsko dostojanstvo, a zaštita se daje kroz zakonska rešenja autonomiji pojedinca i u oblasti biomedicine kroz njegovo pravo na pristanak – informed consent.
Polazeći od opštih normi vezanih za medicinske mere i slučajeve njihovih odbijanja, odluka o odbijanju zasniva se na propisima Republike Srbije i međunarodnim dokumentima koji su ratifikovani. Njome se iskazuje autonomni stav pojedinca da propisanu meru ne prihvati. Kod preduzimanja bilo koje invazivne medicinske mere na čoveku, pa bila ona i preventivna, reč je o dopuštenoj povredi tela, pri čemu telesni integritet uživa punu zaštitu: fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25 Ustava Republike Srbije, „Sl. glasnik RS“, br. 98/2006).
Telesni integritet se čuva takođe propisima iz građansko-pravne materije: svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta i onda kada je ona u vidu povrede tela ili zdravlja (član 16 u vezi sa članom 163 Zakona o obligacionim odnosima, „Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja).
Odbijanje je deo prava na pristanak koje se isto na taj način štiti i koje se po zakonu može ograničiti samo ukoliko direktno vređa pravo drugog (član 15 stav 1 i stav 3, i član 17 stav 1Zakona o pravima pacijenata, „Sl. glasnik RS“, br. 45/2013), a takvi uslovi kod vakcinacije nisu ispunjeni, niti su unapred vidljivi, već su hipotetički. Zato ne mogu imati isti pravni značaj niti zaštitu kao kod obolelog od zarazne bolesti.
Važećim članom zakona se kao razlog odbijanja imunizacije navodi postojanje kontraindikacije, što pravno gledano ne predstavlja odbijanje, nego razlog za nepreduzimanje imunizacije. Obaveza je doktora medicine da o tome vodi računa, a građanin se kao pacijent svakako i na to može pozvati saglasno važećim propisima (član 9 i član 10 Pravilnika o imunizaciji i načinu zaštite lekovima („Sl. glasnik RS“, br. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 i 32/2015)
U prilog dopuštanja izuzimanja od obaveze imunizacije govori i odredba Ustava o ograničenju ljudskih i manjinskih prava: pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 25 Ustava Republike Srbije, „Sl. glasnik RS“, br. 98/2006).
Saglasno staleškom kodeksu lekar je dužan da poštuje prava, slobode, autonomiju i ljudsko dostojanstvo svakog pacijenta (član 6 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije,“Sl. glasnik RS“, br. 104/2016).
Zakonski zastupnik deteta prema zakonu je njegov roditelj, odnosno staratelj, i on vrši sva prava koja detetu pripadaju, pa prema tome i pravo na pristanak i odbijanje (član 68 i član 72 Porodičnog zakona „Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015). Polazi se od pretpostavke da jedino tako može da se ispoštuje i sačuva načelo najboljeg interesa deteta, saglasno ustavnoj odredbi sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65 stav 2 Ustava Republike Srbije, „Sl. glasnik RS“, br. 98/2006).
U slučaju spora između interesa roditelja i deteta, nadležnost preuzimaju starateljski, a ne zdravstveni organi (član 80 Porodičnog zakona „Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015). To je i opšta odredba Evropske konvencije, koja predviđa da onda kada, po zakonu, maloletno lice ne poseduje sposobnost za davanje pristanka za intervenciju, ona se može preduzeti jedino uz odobrenje njegovog zastupnika ili zakonom određenog organa ili lica (član 6 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, „Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/2010), što je preuzeto u nacionalne zakone (član 19 stav 3 Zakona o pravima pacijenata, „Sl. glasnik RS“, br. 45/2013).
Važenje međunarodnih etičkih načela afirmiše se time što se predviđa da su lekari dužni da se pridržavaju i Međunarodnog kodeksa lekarske etike, etičkih načela, deklaracija i preporuka Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Svetske zdravstvene organizacije, kao i drugih odredaba međunarodnog humanitarnog prava (član 81 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije,“Sl. glasnik RS“, br. 104/2016).
Sporno rešenje kojim se potpuno bez pravnog osnova nadležnosti iz zdravstvenog sistema prenose na obrazovne i vaspitne institucije, čini okosnicu kršenja prava građana, imajući u vidu da to nije u domenu njihovih delatnosti. One ne mogu da preduzimaju aktivne radnje vezano za zdravstveni status bilo kog deteta, osim u delu razmene podataka tj. informacija, čija poverljivost se u tom slučaju štiti po drugim propisima i one mogu da ih koriste samo za potrebe obrazovno-vaspitnog rada, a ne u druge svrhe ( član 10b stav 6 i 8 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS“, br. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – autentično tumačenje, 68/2015 i 62/2016 – odluka US).Drugačije postupanje kršilo bi i evropske standarde po ovom pitanju prema kojima svako ima pravo na poštovanje privatnog života u vezi informacija o svome zdravlju (član 10 Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini, „Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/2010).
To ujedno pokazuje nesposobnost pravnog sistema Republike Srbije da sporne situacije rešava i prevazilazi tamo gde su oni nastali, a ne da sporove širi tako što dovode do povrede drugih prava, ovde konkretno deteta, do diskriminacije i podvajanja nevakcinisane dece, umesto njihovog praćenja i rada sa njima kao sa svakim detetom koji može biti drugačiji po svom zdravstvenom stanju u odnosu na većinsku populaciju dece.
Takve mere direktno pogađaju zdravo dete, izopštavaju ga iz prirodne sredine vršnjaka, uskraćuje mu elementarna prava i diskriminiše ga po osnovu statusa neimunizovanog lica. To je suprotno Ustavu (član 21 i član 71 Ustava Republike Srbije, „Sl. glasnik RS“, br. 98/2006) kao i zakonima koji sprečavaju diskiminaciju i afirmišu pravo deteta na obrazovanje (član 44 u vezi sa članom 6 i članom 103 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, „Sl. glasnik RS“, br. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – autentično tumačenje, 68/2015 i 62/2016 – odluka US; član 63 Porodičnog zakona, „Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015).
Čak i u koliziji ovih propisa ne može se prihvatiti da je od ostvarenja osnovnih prava na obrazovanje važniji podatak iz zdravstvenog kartona. Država je u obavezi da na svaki način omogući bezbednu dečiju zaštitu i obrazovanje. Bez obzira koji će pravni instrument koristiti, nedopušteno je da se bilo koja mera odstranjivanja i uskraćivanja prava sprovodi u odnosu na samo dete (umesto na roditelja), jer to je suprotno zaštiti koju dete uživa prema međunarodnim standardima koje je Republika Srbija preuzela (član 28 Konvencije o pravima deteta, „Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori“, br. 15/90 i „Sl. list SRJ – Međunarodni ugovori“, br. 4/96 i 2/97).
Praksa razvijenih država pokazuje da su prekršajni i sudski postupci imali nikakav ili polovičan efekat, a donete presude se ne izvršavaju niti postižu cilj imunizacije, više su predmet medija, upravo zbog toga što su sami postupci pravno sporni, što svakako ne može da bude model dobre prakse za Republiku Srbiju.
Preduzimanje bilo koje medicinske mere, bez obzira da li se ona predlaže ili naređuje, po zakonu treba da prati pravo na obaveštenje (Član 11 Zakona o pravima pacijenata, „Sl. glasnik RS“, br. 45/2013), kao i pravo na bezbednost pacijenta (član 10 Zakona o pravima pacijenata, „Sl. glasnik RS“, br. 45/2013). Načelno, kod mera imunizacije treba razlikovati dve vrste obaveštenja: 1) obaveštenje radi pristanka (kod dobrovoljne imunizacije); 2) obaveštenje radi sigurnosti (obaveštenje radi rizika imunizacije, koje znači prihvatanje mogućih posledica vakcine koja se daje). U režimu obavezne vakcinacije prva forma obaveštenja može izostati, ali u pogledu druge postoji obaveza da se na propisan način tj. formalno i sadržinski pruži odgovarajuće obaveštenje. Pisana forma obaveštenja potrebna je iz razloga jer se prihvata stav da vakcina nosi veće rizike nego obično uzimanje leka ili obično davanje injekcije. Potpisivanjem obaveštenja sve posledice i sporovi prelaze na onog ko je potpisao, a ne na zdravstvenu instituciju ili na lekara koji je dao vakcinu, čime se država štiti od tužbi za štete od vakcina.
Potrebno je naglasiti značaj i ozbiljnost obaveze obaveštenja licu koje se imunizuje, nevezano za pravni režim koji je usvojen, odnosno da li reč o obaveznoj ili dobrovoljnoj vakcinaciji. Svrha je da se u razgovoru izbegnu nesporazumi, greške ili pojasne stavovi koji nekad rezultiraju odbijanjem vakcinacije, radi čega propuštanje i kršenje ove dužnosti traži i sankcionisanje.
Kažnjavanje građana na iznose kaznikoje nisu primerene socijalnom statusu prosečnog građanina Republike Srbije, jasno govori o kršenju njihovih prava i dovođenju ucenom u situaciju nedopuštenog ugrožavanja egzistencije i socijalnog statusa cele porodice, ako ne prihvate spornu preventivnu medicinsku meru, kojom pritom mogu biti ozbiljno povređeni i zdravstveno oštećeni, pa i trajno ili životno ugroženi. Sankcije zbog čina odbijanja imunizacije mogu nastati samoako su posledice u sferi opasnosti, a ne nečega što je hipotetičko i što se možda nikad neće ni ostvariti. Razlog za kažnjavanje mora imatidokazanu direktnu i konkretnu posledicu, a ne samo potencijalnu ili hipotetičku, jer je bitno realno činjenično stanje, ono što se zapravo dogodilo, a ne ono što nije, a moglo je po statističkoj verovatnoći.
Stavovi izneti u ovom stručnom stavu u potpunosti su usklađeni sa Poglavljem 28 Sporazuma o pridruživanju gde su između ostalog prisutna pravila u oblasti javnog zdravlja, kao što su pitanja kontrole duvana, prenosivihbolesti, prevencije zloupotrebe drogai skrininga. Postoji takođe usklađenost u delu pravnih institucija i vladavine pravaiz Poglavlja 24 Sporazuma o pridruživanju.
Izneti stavovi usklađeni su i sa propisima Evropske Unije, a naročito sa sledećim dokumentima:
Zakonom o ratifikaciji Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG“ – Međunarodni ugovori“, br. 9/2003 i 5/2005)
Zakonom o potvrđivanju Konvencije o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu prrimene biologije i medicine: Konvenciija o ljudskim pravima i biomedicini („Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/2010)
European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002
Odlukom Evropskog suda za ljudska prava ECHR u predmetu Solomakhin v. Ukraine(2012) u kojoj je sud stao na stanovište da obavezna vakcinacija predstavlja povredu telesnog integriteta, usled čega je i utvrđena povreda ljudskih prava aplikanata u tom delu,ali da nema osnova za povredu privatnog i porodičnog života iz člana 8 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG“ – Međunarodni ugovori“, br. 9/2003 i 5/2005)., a država jeu načelu dužna da se uzdrži od mešanja u individualne slobode izbora u sferi zdravstvene zaštite.
Imajući u vidu da se vladavina prava ni pod kojim izgovorom, ne može zasnivati na neustavnom ponašanju i postupanju, javno se poziva ukupna pravnička struka, Društvo sudija Srbije i advokatura, kao njen nezavisni deo, da na ovde iznete pravne argumente i stručne stavove, kroz javnu debatu i stručne skupove da svoje mišljenje i tako pomogne rešavanju problema koji su izazvali duboku podelu društva po osnovu sprovođenja prisline imunizacije u R. Srbiji, suprotno svim napred iznetim pravnim preprekama, institutima i odrebama domaćeg i međunarodnog prava sa kojima su u koliziji.
Pozivate se da pomognete definisanje mesta na kojima se moraju povući granice mešanja države u prava pojedinca i ograničavanje njegovih sloboda, jer “Ko samo riječi zakonske znade, taj još zakona ne zna, dok mu ne shvati razum i smisao“![4]
Pravni tim
UG „Građanska inicijativa za neobaveznu vakcnaciju“
[1] Šarlatan označava osobu, koja tvrdi za sebe da poseduje znanje ili veštine, iako to nije istina. Pojam šarlatan se povezuje sa osobama koje praktikuju lažno poznavanje neke oblasti ili neke slične prevare kako bi dobili novac, slavu ili druge prednosti putem nekog oblika varke ili obmane pojedinaca i javnosti.
[2] Lični stavovi – Zaraze, sudovi i vakcine | List Danas | Piše: Zoran Radovanović | 16. novembar 2017. 17:00 | URL adresa: http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=362449&title=Zaraze%2C+sudovi+i+vakcine
[3] Segregacija (lat. segregare – razlučiti, rastaviti) je razdvajanje ljudi na osnovu različitih kriterijuma koji se u pravilu kose sa načelima ljudskih prava i sloboda.
[4] Iz Opšteg imovinskog zakonika za Knjaževinu Crnu Goru Valtazara Bogišića iz 1888.godine
