UG " Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju", Srbija

ПРЕСУДА СТРАЗБУРА О ОБАВЕЗНОЈ ВАKЦИНАЦИЈИ – СТРУЧНА УПОРЕДНА АНАЛИЗА ЗАKОНА СРБИЈЕ И ЧЕШKЕ

Kategorija

Упркос сензационалистичким медијским насловима задњих дана о „легализовању обавезне вакцинације”, Европски суд за људска права (даље Суд) није утврдио да је обавезна вакцинација као таква и у свим околностима оправдана, потребна и дозвољена. Посебно истичемо да се најновија пракса Суда не сме користити као апсолутно оправдање за евентуално увођење обавезности вакцине против Kовида 19, имајући у виду да се у овом предмету Суд бавио искључиво применом вакцина против одређених дечијих болести, а које се користе уназад десетинама година, док су тренутно све вакцине против Kовида 19 експерименталне и њихово примање је могуће само на основу писменог информисаног пристанка учесника у клиничком истраживању. Не може се прописати као обавезно учешће у медициснком експерименту!

Даље, сам Суд је навео да предмет тог поступка није било питање да ли је можда могла бити усвојена другачија, мање строга политика, као што је то учињено у неким другим европским државама, већ је питање било да ли су, у покушају да постигну одређену равнотежу, чешке власти остале у оквиру своје широке слободне процене у области регулисања питања заштите јавног здравља против одређених заразних болести. Суд је закључио да тужена држава није прекорачила своју слободу процене, па се оспорене мере могу сматрати „неопходним у демократском друштву“ у овом конкретном случају. Односно, Суд понавља да су у питањима здравствене политике домаће власти оне које су у најбољем положају да процене приоритете, употребу ресурса и социјалних потреба свог друштва.

Значи, актуелном пресудом утврђено је само да тужена држава није прекорачила „поље слободне процене“ у конкретним ситуацијама на које су се подносиоци представке жалили, те стога није повређен чл.8 Kонвеције, што не значи да повреда Kонвенције не би била утврђена у другачијим околностима неког будућег конкретног случаја.

Иако је прихватио разлоге из којих је за пријем у предшколске установе захтеван уредан вакцинални статус, суд је навео и да „по доласку у старосну доб обавезног похађања школе, њихов статус вакцинације није утицао на њихов пријем у основну школу“.
Што се тиче доступности надокнаде у случају повреде здравља као последице вакцинације, суд истиче да је постојање овакве надокнаде заиста битно за укупну процену система обавезног вакцинисања, али је у овом конкретном предмету истакао да ни у једном од домаћих поступака које су покренули разни подносиоци представке није посебно покренуто питање одштете, па исто није било од значаја ни за одлучивање Суда у овом конкретном случају. У Србији питање одговорности и накнаде штете због претрпљених нежељених ефеката вакцинације није на јасан начин регулисано и у пракси је то тешко достижно кроз опште институте грађанског права.

Што се тиче безбедности ове мере, Суд истиче да није спорно да, иако је потпуно сигурна за велику већину прималаца, у ретким случајевима може се показати да је вакцинација штетна за појединца, наносећи озбиљну и трајну штету његовом или њеном здрављу. С обзиром на овај врло редак, али несумњиво веома озбиљан ризик за здравље појединца, органи Kонвенције су и раније нагласили важност предузимања неопходних мера предострожности пре вакцинације. Тако суд у овом случају закључује да се ово очигледно односи на проверу могућих контраиндикација у сваком појединачном случају. Такође се односи на праћење безбедности вакцина које се користе. У сваком од ових аспеката Суд не види разлог да доводи у питање адекватност домаћег система. Вакцинацију обављају медицински стручњаци само ако нема контраиндикација, која се претходно проверава као ствар рутинског протокола. Вакцине подлежу регистрацији Државне агенције за контролу лекова, с тим што ће сви дотични здравствени радници имати одређену дужност да пријаве сваку сумњу на озбиљне или неочекиване нежељене ефекте. Сходно томе, безбедност употребљених вакцина и даље је под сталним надзором надлежних органа. По овом питању, пракса у Србији одступа од описане јер се провера контраиндикација не врши у сваком појединачном случају или се врши офрље и као „на траци“, АЛИМС своју контролу вакцина и њиховог састава чува као службену тајну, док је проценат пријављених сумњи на озбиљне или неочекиване нежељене ефетке од стране здравствених радника забрињавајуће мали и у пракси изузетно ретко спроведен, где велики број здр.радника није ни упознат са самом процедуром пријаве оваквих реакција, па се о томе интересују код удружења грађана, уместо да су о томе обучени од стране здравственог система.
Суд је такође истакао да, иако установљена као законска дужност, ова дужност се не може спровести присилом. Kао и у државама које су се у овом поступку мешале, ова законска дужност се спроводи индиректно, применом санкција.

Суд је истакао и да у туженој држави, изузеће од обавезе вакцинације се може дозволити и на основу праксе Уставног суда, која је накнадно развијена у право на „секуларни приговор савести“, што рецимо у Репулици Србији не постоји као посебно установљено право на приговор савести, али би требало да се штити кроз Уставом и међународним конвенцијама гарантована права на верске слободе. У самом поступку пред овим Судом, ова околност није играла битнију улогу имајући у виду да се деца која су поднела представку нису ослањала на ово изузеће током поступка пред домаћим органима.
На крају, истичемо да ни према речима Заштитника  грађана, Зорана Пашалића, у Србији није могуће спровести обавезну вакцинацију јер би то значило кршење Међународне конвенције о правима у биомедицини, која је ратификована у Србији 2010. године. У њој је у члану 2 наведено да је право и интерес појединца изнад интереса друштва и науке, те да ни један захват у медицини не може бити спроведен без информисаног и слободно датог пристанка, док је чланом 14 Конвенције о људским правима и основним слободама забрањена дискриминација људских бића по било којој основи.

ИЗЈАВА

Правни тим удружења “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

Inicijativa NoVa

Image
ПРЕСУДА СТРАЗБУРА О ОБАВЕЗНОЈ ВАKЦИНАЦИЈИ – СТРУЧНА УПОРЕДНА АНАЛИЗА ЗАKОНА СРБИЈЕ И ЧЕШKЕ