Category Archives: Članci

  • 0

КАД  ОБУХВАТ ОБУХВАТИ СВАКУ ШУШУ – пише: др Јована Стојковић

КАД  ОБУХВАТ ОБУХВАТИ СВАКУ ШУШУ – пише: др Јована Стојковић

У нашем Апсурдистану све је узаврело од повика за каменовањем, везивањем и показивањем на трговима, хапшењем, чупањем гркљана и присилним вакцинисањем, избацивањем здраве и праве деце из обданишта…  Јавило се кусо и репато, подгузне муве сваке власти, редитељи, премијери, председници,  певачице, посланици, новинари, в.д.-ови здравствених институција, изненађени и увређени докторчићи по фејсбуцима, речју сви поред којих бисте могли да липшете као пас од глади и свих болештина, осим малих богиња. Иако разноврсних занимања и образовања, у једно се куну сви – да је за епидемију малих богиња крив „пад обухвата“ испод 95%. У то име и напори наших власти у „наватавању“ 30.000 невакцинисане деце који, за љубитеље математике, чине 0,4% „колективног иминитета“ Републике Србије, јер кад 95% деце буде пелцовано, епидемија ће стати!

Оваква логика важи само у ЛИЕСТРЕЕМ медијима. У реалности ситуација је прилично опречна.

Тако је Шпанија у периоду од 2001.-2016. уз висок обухват вакцинацијом сваке године имала 7.083 случаја малих богиња. Највећи број случајева имала је 2011. И 2012.године (3.802, 1.204), уз обухват од 97%.

Кина је у периоду од 2009.-2016. имала 253.438 случајева морбила и обухват сваке године од 99%! Истовремено, имала је и 2 405.255 случајева заушки које такође спречава ефикасна и безбедна ММР вакцина.

Немачка је у периоду од 2006.-2016. имала 11 922 случаја морбила уз висок обухват сваке године. Највише случајева је имала 2015. и 2013. (2.464, 1.771), уз обухват од 97%.

Румунија је постала позната када је искусила епидемију морбила због „пада обухвата“. Док је обухват био „одговарајућ“, у периоду од 1997.-2010. имала је 42 163 случаја морбила. У том периоду највећи број случајева био је 1997.године (23.576), као и 1998.(9.547) при обухвату 97%. Интересантно је како је број случајева  од 117 у 2004. порастао на 5.043 2005., без икакве измене у обухвату (97% за обе године, а био је висок и годинама пре).

Украјина је искусила „пад обухвата“ након 2009. и седам година касније, до 2016. , имала је 19.988 случајева малих богиња. У седмогодишњем периоду пре, од 2002.до 2009, имала је стално висок обухват, најчешће између 98-99%. У том периоду, имала је 56.097 оболелих, највише 2006. (44.534), уз обухват од 98,4%.

У Русији је од 2000.-2013. уз изразито висок обухват било 12.773 случаја малих богиња.

Истовремено, Швајцарска, Ирска и Аустрија као земље које ниједне године нису имале обухват вакцинацијом преко 95%, немају ниједан пријављен случај умрлих од малих богиња Светској здравственој организацији.

Према извештају ЦДЦ-а, пре увођења вакцине у периоду од 1959.-1962. умирала је једна особа на 10.000 оболелих, а 0,7% случајева је било хоспитализовано. У Србији је од 3.256 пријављених случајева  (1.654 лабораторијски потврђено) деветоро је умрло, а 32% је хоспитализовано. У преводу, у Србији је актуелно леталитет од ове болести 27,6 пута већи него у Америци пре увођења вакцине, а оболели се 45,7 пута чешће хоспитализују. Оболели се, према сопственом признању, шетају од лабораторије до специјалисте, а на прегледе возе градским превозом. Минимум шесторо деце је оболело непосредно након вакцинације.

Батут не даје потпуне податке о вакциналном статусу умрлих, али ни о соју вируса који циркулише Србијом.

Молим згрожене певачице, уметнике, В.Д.-ове, дупеувлакаче, докторе без радног стажа и остале мрзнике да прочитају ову статистику пре него се баце каменом на „30.000 невакцинисане деце“, јер та деца имају бар 60.000 добро информисаних и писмених родитеља. Нама се не прети, са нама се разговара. Стоп државној тиранији!

Др Јована Стојковић

Председник УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“


  • 0

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RS (II DEO) – dr Branislav Ristivojević

Prof. dr Branislav Ristivojević, redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu je objavio u Zborniku radova Pravnog fakulteta, drugi deo istoimenog naučnog rada koji u celosti objavljujemo zahvaljujući ljubaznosti autora.

SAŽETAK

Rad je nastavak analize i kritike argumenata koje je koristilo Prvo veliko veće Ustavnog suda da bi odbacilo inicijative za ocenu ustavnosti Odredbi Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine. Analizirani su tzv. posredni argumenti, odnosno pozivanje na praksu Evropske komisije za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava. I u ovim kao ih rad naziva posrednim, argumentima koje je Prvo veliko veće Ustavnog suda koristilo da bi odbacilo inicijative za ocenu ustavnosti odredbi Zakona o uvođenju obavezne vakcinacije, ne može se pronaći ništa što opravdava Rešenje o odbacivanju inicijativa. Protvirečni i međusobno suprotstavljeni stavovi, pozivanje na zastarelu i prevaziđenu praksu evropskih pravosudnih institucija nakon nepotpune i proizvoljne pretrage iste, izvođenje spekulativnih zaključaka, samocenzura i kukavičluk nejavnog postupka donošenja Rešenja o odbacivanju inicijativa ne pružaju ništa novo što bi promenilo zaključke prvog dela ovog rada. je Prvo veliko veće Ustavnog suda je pridružujući se zakonodavnoj grani vlasti osnažilo jednu hibridnu zakonodavnu politiku. U njoj je izvršen protivprirodan blud između klasičnih mera zdravstvene politike, kao što je imunizacija, i klasičnih mera kaznene politike, kao što je kazna. Ovako neprirodna mešavina ocenjena je u radu kao „genetski modifikovana zakonodavna politika“ koja neće ispuniti ciljeve niti jedne niti druge od kojih je na silu uzela svoj DNK. Štaviše, zaključak drugog dela rada samo je osnažio onaj iz prvog prema kome će ovaj legislativni bastard naneti štete i javnom zdravlju i krivičnopravnom poretku.

Prof. dr Branislav Ristivojević je redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Na tribini je između ostalog govorio o pravnim propustima i nedoslednostima koje je Ustavni sud napravio odbacujući raspravu o inicijativi za ocenu ustavnosti zakonske regulative o obaveznoj vakcinaciji kao i o primeru Austrije i Nemačke koje su problem rešile na drugi način.

POGLEDAJTE VIDEO SJAJNO IZGLAGANJA PROFESORA PRAVA dr. Branislava Ristivojevića

Prof. dr Branislav Ristivojević – Tribina o (ne)obaveznoj vakcinaciji u Novom Sadu, 19. feb. 2018.

Prof. dr Branislav Ristivojević je redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Na tribini je između ostalog govorio o pravnim propustima i nedoslednostima koje je Ustavni sud napravio odbacujući raspravu o inicijativi za ocenu ustavnosti zakonske regulative o obaveznoj vakcinaciji kao i o primeru Austrije i Nemačke koje su problem rešile na drugi način.

Posted by Vakcine INFO on среда 21. фебруар 2018.

UVOD

Ovaj rad je nastavak rada posvećenog Rešenju o odbacivanju inicijative (u daljem tekstu: Rešenje) koje je donelo Prvo veliko veće Ustavnog suda (u daljem tekstu: Veće).[1] Rešenjem su odbačene inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (u daljem tekstu: ZoZSoZB 2016).[2] Treba podsetiti da su u prvom delu rada[3] kritici bili izloženi oni delovi Rešenja koji su se odnosili na proveru uslova koji su neophodni da budu ispunjeni da bi bio ustanovljen izuzetak od prava na tzv. informisani pristanak na zdravstvenu intervenciju odnosno medicinski zahvat. U drugom delu ovog rada obrazložiće se preostali, posredni, argumenti koje je Veće koristilo da bi odbacilo inicijative za ocenu ustavnosti obavezne vakcinacije, kao i odbacivanje inicijative za ocenu ustavnosti zabrane boravka nevakcinisane dece u obdaništima i školama.

Kao te preostale, posredne, argumente Veće koristi praksu Evropske komisije za ljudska prava (u daljem tekstu: EKoLjP), Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) i Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (u daljem tekstu: PS SE). Do kraja rada će s pokazati da je i ova analogija manjkava, kao i ona koja je kritički obrazložena u prvom delu rada. Osim toga, kao ne samo manjkavo, nego i blago rečeno skandalozno, označiće se pridruživanje Veća zakonodavcu putem održavanja na snazi zabrane boravka nevakcinisanoj deci u školama i obdaništima. Ovom odlukom Veće je stvorilo dve vrste građana u Srbiji sa dve vrste prava na obrazovanje: vakcinisane i nevakcinisane. Koliko je dimenzija bespravlja i nasilja nad pravnim poretkom, ali i zdravim razumom, koji je ovakva odluka priredila govori obrazloženje odluke u pogledu ove zabrane. Nevakcinisanima je dozvoljeno da upišu u školu, a vakcinisanima i da je pohađaju.

Drugi deo rada će samo ojačati zaključke iz prvog po kojima je Veće pridružujući se zakonodavnoj grani vlasti stvorilo jednu hibridnu zakonodavnu politiku. U njoj je klasičnim merama zdravstvene politike kao što je imunizacija, dodata pretnja kaznom. Čitav niz problema nužno proishodi iz jedne tako neprirodne mešavine koja podseća na neuspeli eksperiment genetskog modifikovanja organizama. Takva, genetski modifikovana zakonodavna politika (čije neosnovanosti i štetnog dejstva su svesni i zagovornici obavezne vakcinacije[4]) neće ispuniti ciljeve niti jedne niti druge od kojih je pozajmila svoj DNK. Štaviše, zaključak drugog dela rada samo je osnažio onaj iz prvog prema kome će ovaj legislativni melez naneti štete i javnom zdravlju i krivičnopravnom poretku.

1. OSTALE MANJKAVOSTI I NEDOSLEDNOSTI U OBRAZLOŽENjU ODLUKE

U poslednjem pasusu Rešenja na str. 14. Veće opovrgava argument inicijatora da većina država EU nema obaveznu vakcinaciju (18 država od 28 nema). Ono se u ovome poziva na Preporuku br. 1317 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (u daljem tekstu: PS SE) iz 1997. godine koja preporučuje da se „reaktiviraju sveobuhvatni programi javne vakcinacije“ u državama članicama ove organizacije.[5] Ako se Veće već poziva na akte ove organizacije onda je daleko važnija Rezolucija br. 1749 PS SE od 24. juna 2010. godine.[6] U njoj se kaže da je PS SE:
„1) …alarmirana načinom na koji se bavilo pandemijom influence, ne samo od strane Svetske zdravstvne organizacije (WHO), nego i odgovarajućih zdravstvenih vlasti EU i država. Naročito su problematične odluke koje su donete a koje su vodile krivljenju prioriteta službi javnog zdravlja širom Evrope, bacanju ogromnih suma javnog novca i neopravdanim strahovima o zdravstvenim rizicima sa kojima se Evropa suočavala. 2) Parlamentarna skupština podvači da su otkriveni veliki nedostaci u vezi sa transparentnošću procesa donošenja odluka o pandemiji koji su stvorili sumnju oko mogućeg uticaja farmaceutske industrije na neke od glavnih odluka koje se tiču pandemije.“

Kada bi Sud umeo da se izbalansirano i uravnoteženo drži argumenata koje može da nađe u aktima PS SE onda bi ovaj akt imao daleko više značaja za Rešenje nego onaj koji je u njoj naveden. Na prvom mestu dolazi kasniji u vremenu pa predstavlja „svežiji“ stav PS SE. Što je daleko važnije on govori upravo o onome što je sadržaj osporavanja inicijatora. Incijatori ne osporavaju „sveobuhvatne programe javne vakcinacije“ same po sebi već samo prinudu na iste. Veće je iznoseći ovaj stav pobrkalo vakcinaciju sa prinudnom na istu. To nisu iste stvari. Vakcinacije može da bude i dobrovoljna i prinudna. Samo ova druga ulazi u nadležnost Suda zato što državno organizovana represija ulazi u polje neprikosnovenih prava i sloboda građana pa tako i u nadležnost Ustavnog suda. Da vakcinacija nije prinudna ne bi se Sud njome ni bavio. Na kraju krajeva, pažljivo čitanje Preporuke PS SE iz 1997. godine vodi zaključku da se ponovo pokrenu programi javne vakcinacije, a ne da se prinudno sprovode.

U ovom slučaju bilo bi dovoljno da se Veće pozvalo na jedan od uslova neophodnih da bi se ustanovilo postojanje izuetka od instituta informisanog pristanka. U pitanju su, kako je to u prvom delu rada objašnjeno, uslovi nabrojani u Izveštaju[7] uz Ovijedo konvenciju[8] koji je jedini izvor autentičnog tumačenja Ovijedo konvencije. Paragraf 159 Izveštaja je ovde važan jer daje uslove pod kojima može da se uspostavi neki izuzetak:
„Razlozi navedeni u stavu 1. člana 26. se ne smeju posmatrati kao opravdanje za uspostavljanje apsolutnog izuzetka pravima ustanovljenim ovom Konvenicijom. Da bi bila prihvatljiva, ograničenja moraju biti propisana pravom i nužna u demokratskom društvu za zaštitu zajedničkih interesa u pitanju ili pojedinačnih interesa, a to znači prava i sloboda drugih. Ovi uslovi moraju se tumačiti u svetlu merila ustanovljenih u vezi sa istim pojmovima u praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Konkretno, ograničenja moraju da ispune uslove nužnosti, proporcionalnosti i supsidijarnosti uzevši u obzir socijalne i kulturne uslove države koja je u pitanju…“[9]

U ovom slučaju Veću je bilo dovoljno da se pozove na „socijalne i kulturne uslove“ Srbije, i da tako pobije ovaj argument inicijatora. Npr. možda nekim socijalnim i kulturnim uslovima Srbije ne odgovara dobrovoljna nego prinudna vakcinacija. Međutim, kako je u prvom delu rada zaključeno, Veće uopšte ne zna za postojanje Izveštaja, pa samim tim ni za postojanje ovog uslova, tako da na kraju njega uopšte ne uzima u obzir niti s njim operiše.

Osim ovoga, Veće se pozvalo na odluke Evropske komisije za ljudska prava (u daljem tekstu: EKoLjP) kao uzore za svoje Rešenje. U pitanju su dva slučaja, jedan odlučen 13 godina pre (1984.), a drugi skoro tačno u vreme (1998.) donošenja Ovijedo konvencije koja je pooštrila uslove za ograničavanje prava na informisani pristanak, odnosno učinila ih težim, što je kretanje koje je u Evropu došlo nakon ustanovljavanja u SAD.[10] U slučaju Akman i ostali protiv Belgije[11] EKoLjP je odlučivao o obaveznom tuberkulinskom testu, a ne obaveznoj vakcinaciji. Ovo telo je konstatovalo da je Belgija u toku postupka liberalizovala pravila o tuberkulinskom testu čineći ih manje obaveznim što je EKoLjP u ovom slučaju pozdravila ističući posvećenost Belgije ka saobražavanju svojih pravila o obaveznom tuberkulinskom testu sa „uslovima savremenog života“.[12] U drugom slučaju koji navodi Sud, Bofa i ostali protiv San Marina[13] u pitanju je država koja veoma veliki broj stanovnika na malom prostoru (30.000 na 60 kv/km) čime ostvaruje najveću gustinu naseljenosti u Evropi od skoro 500 stanovnika po kv/km pa nije ni čudo da ima potrebu za prinudnom vakcinacijom. Ovaj slučaj bi bio najbolji primer uslova koji paragraf 159. Izveštaja postavlja za stavaranje izuzetka od instituta Informisanog pristanka. Ovakvi „socijalni i kulturni uslovi države koja je u pitanju“, u ovom slučaju najveća gustina naseljenosti u Evropi i jedna od većih u svetu, bi po prirodi stvari bili najprirodnije opravdanje uvođenja prinudne vakcinacije.[14] U oba slučaja EKoLjP koja je odbila prihvatanje slučaja istakla je da aplikanti nisu učinili verovatnim da će medicinski zahvat (vakcina u slučaju Bofa, tuberkulinski test u slučaju Akman) izazvati posledice na njihovo zdravlje. U oba slučaja Komisija je istakla da dužnost da se podvrgne medicinskom zahvatu jeste proporcionalna legitimnom cilju kome se teži kada nije doveden u opasnost život lica koje je dužno da se zahvatu podvrgne.[15]
Veće nije navelo kao manjkavost inicijativa za osporavanje ustavnosti nedostatak ovakve povezanosti konkretnog medicinskog zahvata (vakcinacije) i konkretne opasnosti po život. Štaviše, veće se uopšte nije bavilo konkretnom opasnošću između medicinskog zahvata i opasnosti koju on stvara za inicijatore. Niti ju je Veće istaklo kao uslov za prihvatanje inicijative, niti ju je prebacilo inicijatorima, iako je po pravilima prakse ESLjP na koja se samo poziva tako nešto bilo dužno da uradi. Ili barem da prigovori inicijatoru što on to nije uradio. Rečju, kod svakog izuzetka od prava na informisani pristanak mora da se utvrdi postojanje uslova u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Za svaki medicinski zahvat ili intervenciju u konkretnom slučaju. Umesto toga Veće se bavilo apstraktnom procenom opasnosti od uvođenja obavezne vakcinacije u Srbiji, i to na osnovu, kako je u prvom delu rada obrazloženo, pogrešnih ili lažnih podataka o stepenu opasnosti od nedovoljnog broja vakcinisanih po stanovništvo Srbije.

Što se tiče slučaja Solomakin protiv Ukrajine[16] odlučenog pred ESLjP Veće ga koristi podmećući ći ga u korist svog zaključka iako se je središnji zahtev aplikanta u tom slučaju bilo pravo na život zato što je nakon vakcinacije oboleo, a ne pravo na privatnost kada je prinudno vakcinisan. ESLjP jeste ispitivao da li je aplikantu narušeno pravo na privatnost obaveznom vakcinacijom samo zato što je sam aplikant na to ukazao Sudu, a ne zato što se tokom same vakcinacije protivio istoj.

Štaviše, upravo ovu činjenicu, da se vakcinaciji nije protivio, ESLjP uzima za argument kada dokazuje da mu pravo na privatnost nije narušeno.[17] ESLjP, kao i prethodno opisanim slučajevima, ukazuje na činjenicu da aplikant nije dokazao da mu je vakcina naškodila.[18] To govori u prilog zaključka, koji je već izveden[19] u prvom delu rada, da se izuzeci od prava na informisani pristanak moraju ispitati za svaki slučaj medicinskog zahvata ponaosob, a to znači konkretno, a ne apstraktno.

Ovakav stav pravosuđa je najpre razvijen u nauci. Tako je lep primer rečenog zvaničan stav Bioetičke komisije austrijskog Saveznog kancelara koja kaže da kada se procenjuje proporcionalnost mere obavezne vakcinacije protiv neke zarazne bolesti ona mora dovesti vezu sa verovatnoćom sporednih dejstava iste na ljude, ravni njene zaraznosti, verovatnoćom pojavljivanja simptoma, tipičnim tokom bolesti i najčešćim komplikacijama, brojem zaraženih i tome slično. Moraju se dovesti u vezu ishodi po društvo u oba slučaja (obavezne i neobavezne vakcinacije) i uporediti. U svakom slučaju to se radi na bazi odvojene procene za svaku bolest, od slučaja do slučaja.[20] Za vakcine to bi značilo da se kod svake bolesti posebno ispituje opravdanost obavezne vakcinacije, kako i da takav zaključak ne važi večito. U zavisnosti od okolnosti on može da bude potvrdan ili odričan. Rečju, odluka o stvaranju izuzetka od prava na informisani pristanak nije večita već se stalno preispituje.

Upravo na ovo pitanje, pitanje obrasca koji mora da ispuni ta veze između konkretne vakcinacije i konkretne bolesti, odgovorio je Evropski sud pravde (u daljem tesku: ESP) u slučaju N. W, L. W, C. W protiv Sanofi Pasteur MSD SNC[21] u kojem je istakao da će u uprkos zaključku da medicinskim istraživanjem nije utvrđena niti pobijena uzročna veza između primanja vakcine i nastanka bolesti od koje oštećeni boluje uzročna veza između neispravnosti koja se pripisuje vakcini i štete koju je oštećeni pretrpio uvek smatrati utvrđenom ako postoje određene, unapred utvrđene, ozbiljne, jasne i neprotivrečne indicije („ernsthafte, klare und übereinstimmende Indizien“) o uzročnosti. Teret dokazivanja i dalje ostaje na oštećenom.

2. SAMOCENZURA PRVOG VELIKOG VEĆA

I pored ovolikih odluka i presuda, od kojih se na tri poziva Veće, koje govore upravo o tome da se važenje nekog obaveznog medicinskog zahvata (kao izuzetka od prava na informisani pristanak) ocenjuje upravo u vezi sa konkretnim zdravstvenim opasnostima po konkretnog nosioca obaveze u slučaju konkretnog medicinskog zahvata, Veće odbija da se bavi takvom vezom uz sledeću opasku:
„Kako se radi o stručnom, medicinskom pitanju, Ustavni sud se ne može upuštati u ispitivanje njegove opravdanosti sa medicinskog stanovišta.“[22]

Veće ne samo da može [23] nego i, kako pokazuju odluke i presude na koje se poziva, mora da se upusti u ispitivanje opravdanosti svoje odluke sa medicinskog stanovišta. Dosledno praćenje odluka i presuda koje Veće navodi vodilo bi upravo suočavanju različitih medicinskih, etičkih i sličnih argumenata. Veće, međutim, ovim plašljivim stavom beži od javne rasprave o ovom stručnom pitanju i od svoje odgovornosti. A upravo u tome je problem. Niti Veće niti zagovornici vakcinacije čije stavove ono bezrezervno preuzima u svoje Rešenje nisu spremni (ili nemaju hrabrosti?) da suoče svoje stručne, medicinske, naučne argumente za obaveznu vakcinaciju sa onima koji su protiv nje. Ovde ne treba prebaciti samo Prvom velikom veću Ustavnog suda nego i onoj nauci i njenim predstavnicima čiji su stavovi zastupljeni u Rešenju. Oni su prvi koji su od Veća trebali da traže suočavanje naučnih stavova. Ako su njihovi naučni stavovi toliko tačni, ubedljivi i ispravni zašto bi se bojali suočavanja sa netačnim, pogrešnim i neubedljivim stavovima protivnika obavezne vakcinacije?[24]

Međutim, na stranama 13-17 Rešenja Veće uzima zdravo-za-gotovo čitav niz upravo medicinskih argumenata od kojih smo neke pomenuli (Preporuka PS SE, Odluke EKoLjP ili ESLjP) dok neki predstavljaju pozivanje na svoj sopstveni utisak (tako npr. za zaključak da vakcinacinacija nije medicinski eksperiment nema apsolutno nikakvog obrazloženja, već ga Veće iznosi kao svoj stav).[25] U svakom slučaju Veće ne želi da organizuje stručnu, medicinsku raspravu o obaveznoj vakcinaciji, ali bezrezervno i nekritički uzima čitav niz istih takvih stavova drugih institucija ili ih sam daje, u nekoj vrsti spekulativnog načina zaključivanja, bez ikakvog obrazloženja.
Najvažnija negativna posledica ovakvo manjkavog načina odlučivanja Veća biće dodatno povećanje obima sumnje u loše posledice vakcinacije (odnosno povećanje sumnje od rizika koji vakcina predstavlja po zdravlje) u stanovništvu i posledično dodatan pad obima imunizacije.[26] A sve prethodno rečeno dolazi od pada poverenja u zdravstvene vlasti, a ono je ključno u održavanju visokih stopa imunizacije.

Greška srpskih zdravstvenih vlasti je neznanje da se imunizacija sastoji od dva akta, naknadnog fizičkog akta ubadanja iglom sa vakcinom (koje je manje važno) i prethodnog misaonog akta poverenja imunizovanog lica u prethodni fizički akt ubadanja iglom (što je daleko važnije). Bez prethodnog akta, poverenja, nema ni naknadnog akta, ubadanja iglom.[27] Misleći da se imunizacija sastoji samo od naknadnog akta, ubadanja iglom, oni se zadovoljavaju time što kaznenim merama fizički prinude tela na naknadni fizički akt ubadanja iglom, ne shvatajući da time uništavaju ono što je ključno, poverenje u ispravnost i opravdanost imunizacije. Ako problem nije broj ubodenih već broj nepoverljivih, onda je rešenje u ponovnom uspostavljanju poverenja u institucije javnog zdravlja, a ne u prinudnim merama koje će na duži rok samo dodatno narušiti poverenje. Rečju, amaterizmu i neprofesionalnost koju su u komunikaciji sa stanovništvom o mogućim zdravstvenim rizicima vakcinacije demonstrirale zakonodavna i izvršna grana vlasti (uključujući što je najgore zdravstvene vlasti[28]), sada se pridružila i sudska grana vlasti ne shvatajući da:
„…agresivno ispravljanje vakcinacionih mitova možda nije delotvoran pristup u promociji vakcinacije.“ [29]

Nagomilani štetni efekti ovog neznanja neće se samo odraziti na pad poverenja u vakcinaciju već posledično i na pad poverenja u lekare[30] i u sve institucije koje krajnje agresivno i nekritički šalju poruke o rizicima:
„Naročito u slučaju kada institucijama u potpunosti nedostaje znanje o tome koji stepen poverenja javnost ima u njih, ortimalna negacija rizika vakcinacije će imati koristi od umerenih pre nego od ekstremnih formulacija o istoj.“[31]
Ako su do sada u poimanju stanovništva Srbije u nepouzdane izvore o rizicima vakcinacije spadala samo farmaceutska industrija i Narodna skupština (donošenjem ZoZSoZB 2016), sada se njoj svojom kratkovidošću pridružuju institucije javnog zdravlja i sudovi.

ZAKLjUČAK

I u svojim, kao ih rad naziva posrednim, argumentima koje je Prvo veliko veće Ustavnog suda koristilo da bi odbacilo inicijative za ocenu ustavnosti odredbi ZoZSoZB 2016 o uvođenju obavezne vakcinacije, ne može se pronaći ništa što opravdava Rešenje o odbacivanju inicijativa. Protvirečni i međusobno suprotstavljeni stavovi, pozivanje na zastarelu i prevaziđenu praksu evropskih pravosudnih institucija nakon nepotpune i proizvoljne pretrage iste, izvođenje spekulativnih zaključaka, samocenzura i kukavičluk nejavnog postupka donošenja Rešenja o odbacivanju inicijativa ne pružaju ništa novo što bi promenilo zaključke prvog dela ovog rada. U trenutku kada je sasvim jasan i očit eksplozivni potencijal i otrovni naboj rasprave koja se u srpskoj javnosti skoro dve godine vodi oko teme obavezne vakcinacije promišljenost i mudrost nalažu da se skupi neophodna hrabrost i da se zakaže javna rasprava pred Ustavnim sudom. Neprocenjiva bi bila korist koja bi se baštinila od ovakvog pristupa problemu. Zagovornici dva ekstremna stava o obaveznoj vakcinaciji bi u njoj dobili merodavan forum na kojem bi se civilizovanom i razumnom razmenom (etičkih i stručnih) argumenata kakva obično krasi Ustavni sud[32] imali priliku da se razgovetno izjasne i čuju. Srbija bi ovim putem kanalisala i zauzdala mahnitu žestinu i negativnu energiju kojom je natopljena rasprava koja se u opštoj javnosti na ovu temu već vodi između ekstremnih zagovornika i ekstremnih protivnika vakcinacije koja bi mogla da se nazove „emotivna epidemiologija”[33] u koju se nažalost uključila i država stavljajući se u svom neznanju na jednu od strana.[34] Time bi najveća i najvažnije grupa u ovoj raspravi, ona kojoj pripada najveći deo stanovništva u Srbiji – vakcinacioni skeptici[35] – dobila jedinstvenu priliku da stekne pravilnu predstavu o čemu se u ovoj raspravi radi i da konačno uobliči svoje stavove.[36] Visok nivo imunizacije ne znači i visok nivo poverenja u imunizaciju kao i u lekare i zdravstvene vlasti kao promotere ove mere zdravstvene politike.[37]

Neznanje izvršne i zakonodavne grane vlasti koje su putem sadejstva svojih neukosti pretvorile jednu normalnu meru zdravstvene politike u kaznenu intervenciju, saučestvuje sada i sudska grana vlasti ovim kukavičkim i štetočinskim Rešenjem provocirajući „vakcinacioni rat“ u Srbiji u kojem će prva i najvažnije žrtva biti poverenje. Raspaljujući jedan pol u raspravi (zagovornike vakcinacije) bezrezervnim prihvatanjem njegovih ekstremnih stavova i razjarivši opravdani gnev drugog pola (protivnika vakcinacije) neosnovanim i neutemeljenim odbacivanjem njihovih inicijativa, Prvo veliko veće Ustavnog suda je nahuškalo na izbijanje „Prvog vakcinacionog ustanka“ u Srbiji time što je onemogućilo treći najbrojniji pol (vakcinacione skeptike) da u razumnoj komunikaciji argumenata zdravstvenih vlasti sa stanovništvom dođu do ispravnih informacija i obaveštenja za pitanja na koja nikako da dobiju odgovore. Problem nedovoljnog broja ljudi spremnih da se vakcinišu je uvek bio problem nedostatnog i nedovoljnog opštenja zdravstvene vlasti i naroda [38] gde krivica uvek leži na strani vlasti jer ona raspolaže stručnim mehanizmima, resursima i aparaturom da u tom opštenju preuzme inicijativu i pošalje pravu poruku o svrsi i smislu neke mere javnog zdravlja. Odbijajući da preuzmu odgovornost zdravstvene vlasti Srbije su utočište potražile kod Ustavnog suda, a u svom nepoznavanju problematike Prvo veliko veće im je to utočište pružilo odbijajući da organizuje upravo ono što je u središtu i srži problema – argumentovanu i civilizovanu stručnu javnu raspravu o svrsi vakcinacije i njenim preednostima i manama po društvo. Time je samo poduprlo slabost zdravstvenih vlasti u vidu nesposobnosti da opšte sa narodom i pružilo im opravdanje da istraju u svom neradu i neznanju, dok je ojačalo snagu stavova podnosilaca inicijativa uveravajući ih u njihovu ispravnost putem izbegavanja javne rasprave. Ipak, najveću štetu je Prvo veliko veće Ustavnog suda nanelo interesima javnog zdravlja u Srbiji tako što je gore opisanim mehanizmom potisnulo vakcinacione skepetike u pravcu stavova isključivih protivnika vakcinacije.

Rečju, konačan odgovor na problem nedovoljnog broja vakcinisanog stanovništva nije kaznena prinuda već zdravstvena komunikacija. Stoga povećanje broja vakcinisane dece u Srbiji krajem 2017. godine ne treba da ohrabri zagovornike vakcinacije, ono je posledica straha i prinude, a ne racionalnog uverenja u ispravnost odluke koju su doneli i poverenja u zdravstvene vlasti. Stoga će se otpor vakcinaciji kao meri javnog zdravlja samo rasti i pokazaće sve svoje loše posledice ako kojim nesrećnim slučajem (način na koji se amaterske zdravstvene vlasti poput srpskih nose sa zaraznim bolestima jeste pouzdavanje u srećan slučaj) izbije epidemija neke ozbiljne bolesti koja će iziskivati potreba za vanrednom imunizacijom celokupnog stanovništva a potrošeno poverenje naroda se pokaže kao nepremostiva prepreka da se ona sprovede.

Hegel je svojevremeno napisao da se niti jedna savest nije oslobodila na silu.[39] Nasilje, bilo ono pravno ili fizičko, može da savije njihova tela, ali ne može da promeni vrednosne stavove ljudi. U neznanju ovog pronicljivog zapažnja čuvenog filozofa zdravstvene vlasti u Srbiji su odlučile na štetočinski korak preobražaja jedne mere zdravstvene u meru kriminalne politike, a Prvo veliko veće Ustavnog suda ih je u tom nezananju samo osnažilo. Time je po interese javnog zdravlja u Srbiji učinilo nešto gore od zločina, napravilo je jednu kardinalnu grešku.

[1] IUz-48/2016, 26. oktobar 2017. godine
[2] Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, Službeni glasnik RS, br. 15/2016.
[3] Prvi deo rada objavljuje se u posebnom izdanju časopisa Crimen posvećenom odlasku u penziju prof. Zorana Stojanovića: Branislav Ristivojević, „Kada zdravstvena postane kriminalna politika: Obavezna vakcinacija pred Ustavnim sudom RS“, Crimen, 2018, u štampi.
[4] „Dok u SAD postoji javno finansirani mehanizam za nadoknadu onima koji su pretrpeli posledice štetnih dejstava vakcina, nema odgovarajućeg javno finansiranog mehanizma koji detetu koje je pretrpelo posledice bolesti koju mu je prenelo nevakcinisano dete plaća medicinsku negu ili lečenje. Najbolji mehanizam za ostvarivanje pravde u ovakvim slučajevima jeste odštetno pravo (tort law).“: Douglas Diekema, “Choices Should have Consequences: Failure to Vaccinate, Harm to Others, and civil Liability”, Michigan Law Review, 2009, 94.
[5] Rešenje, 14-15.
[6] Resolution 1749, Final Version, Handling of H1N1 Pandemic: More Transparency Needed, 24.6.2010. http://assembly.coe.int/nw/xml/XRef/Xref-XML2HTML-en.asp?fileid=17889&lang=en, 22.11.2017.
[7] Explanatory report, ETS 164, Human Rights and Biomedicine (Convention), para. 148-160. U daljem tekstu: Izveštaj.
[8] Konvencija o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu priemene biologije i medicine: Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini, Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori, br. 12/2010.
[9] Izveštaj, para. 159.
[10] Načelno govoreći, etički pa sa njim i pravni stav o širenju prava na odbijanje medicinskog zahvata nakon vrednosnog ustanovljavanja u SAD uzima sve više maha u Evropi: Ksenija Turkovic, op. cit., str. 168, 169; Više o pokušajima da se odgovori na izazove izgradnje pojma bioetike u dvama različitim porodicama pravnih sistema kod: Ludger Honnenefelder, “Wissenschaft und Ethik: Unsere Werantwortung angesichts der Herausforderung durch Biologie”, Gentechnologie und Medizin, http://www.kas.de/wf/doc/kas_12061-1522-2-30.pdf?071011103814, 6-9, 27.11.2017.
[11] Roger Acmanne and Others v. Belgium, 10435/1983, Decission, 10. December 1984, https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22itemid%22:[%22001-74749%22]}, 22.11. 2017.
[12] Ibid., 257.
[13] Carlo Boffa and 13 others v. San Marino, 26536/1995, Decission, 15. January 1998, https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22itemid%22:[%22001-88051%22]}, 25.11.2017.
[14] Berlin ima najveći broj slučajeva malih boginja (2,13) na 100.000 stanovnika u Nemačkoj (0,4). U razloge koji vode ovome na prvo mesto je smeštena velika gustina naseljenosti. Nakon toga pisac nabraja dinamičnu populacionu eksploziju, useljavanje novog stanovništva i razvoj turizma: “Masern und Roteln: Berlin setzt nationalen Aktionsplan um”, Pharmatseutische Zeitung Online, 6.12.2017, https://www.pharmazeutische-zeitung.de/index.php?id=mobile&Nachricht_ID=73141,12.12.2017.
[15] U prvom slučaju Komisija je uporedila opasnost tuberkulinskog testa po aplikantov život sa opasnostima tuberkuloze: Acmanne, 256; U drugom slučaju Komisija je tražila od aplikanta da dokaže da bi konkretna vakcina kod konkretnog deteta izavala ozbiljne probleme: Boffa, 35.
[16] Solomakhin v. Ukraine, Judgement, 2429/03, 15.3.2012, http://health-rights.org/index.php/cop/item/case-of-solomakhin-v-ukraine, 22.11.2017.
[17] Iz ovoga bi se pravilom logičkog tumačenja putem razloga suprotnosti (argumentum a contrario) mogao izvući zaključak da je onome ko se protivi obaveznoj vakcinaciji uvek narušeno pravo na privatnost.
[18] “Furthermore, the applicant himself failed to explain what had prevented him from objecting to the vaccination, when previously he had objected on several occasions. There is no evidence before the Court to prove that the vaccination in question had actually harmed the applicant’s health”: Solomakhin v. Ukraine, para 37.
[19] „Die Zulässigkeit hängt jedoch von zahlreichen Kriterien ab, die in engem Zusammenhang mit der jeweiligen Krankheit stehen“: Bundeskancelaramt Österreich, Bioetihkkommission, Impfen – ethische Aspekte: Stellungnahme der Bioethikkommission, Wien, 2015, 21.
[20] Ibid.
[21] N. W, L. W, C. W/Sanofi Pasteur MSD SNC, Urteil des Gerichtshofs, Rechtssache: C-621/15, 21.6.2017, http://curia.europa.eu/juris/document/document.jsf;jsessionid=9ea7d2dc30d606131123fae6459cb0a8fe771e531dec.e34KaxiLc3qMb40Rch0SaxyMch10?text=&docid=193685&pageIndex=0&doclang=DE&mode=req&dir=&occ=first&part=1&cid=818720, 22.11.2017.
[22] Rešenje, 12
[23] Tako u stavu 3. člana 38. Zakona o ustavnom sudu stoji mogućnosti da se na Javnoj sednici vodi upravo stručna, naučna rasprava „kada je to potrebno… …radi davanja mišljenja i obajšnjenja“: Zakon o Ustavnom sudu, Službeni glasnik RS, br. 109/07; 99/11, 18/13 (Odluka US); 40/15, 103/15.
[24] Da se ta nauka koja stoji iza Rešenja Veća ozbiljnije bavila pravom lekara da promeni medicinsku odluku roditelja u vezi sa lečenjem njihove dece onda bi verovatno koristila literaturu u kojoj su zaokruženo i sistematski razmotreni 9 biomedicinskih naučnih okvira koji potencijalno stvraju opreavdanje za takvu odluku: Rosalind McDougall, Lauren Notini, “Overriding Parents Medicial Decisions for Their Children: A Systematic Review of Normative Literature”, Journal of Medical Ethics, 7/2014, 450-451.
[25] „Naprotiv, navedena mera preduzima se upravo sa ciljem da se ostvari najveći mogući nivo očuvanja zdravlja građana i da se iskorene određene zarazne bolesti, a saglasno navedenoj ustavnoj odredbi.“: Rešenje, 13; „Ustavni sud je imao u vidu da, prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović – Batut“, vakcinacija prema kalendaru imunizacije beleži u 2015. godini najniži obuhvat u poslednjih deset godina, čime se povećava rizik ponovnih epidemija zaraznih bolesti koje su decenijama unazad bile sprečene imunizacijom, budući da je za sprečavanje pojave epidemije potrebno dostići visok stepen kolektivnog imuniteta, koji podrazumeva da je više od 95% određene populacije vakcinisano protiv tih bolesti.“: Rešenje, 14; „…polazeći od toga da je u slučaju imunizacije reč o obavezi davanja i prihvatanja standardne zdravstvene usluge istog sadržaja svim osobama koje joj se moraju podvrgnuti na osnovu odredaba Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije reč o medicinskim ili naučnim ogledima koji imaju za svrhu da lice bude objekt naučnog istraživanja…“: Rešenje, 16; „…se u njoj poziva na neka neželjena dejstva naznačena na uputstvu jedne od vakcina, pri čemu je inicijator prevideo da uputstvo za svaki lek sadrži navode mogućih neželjenih dejstava, koja nisu pravilo, već se mogu pojaviti u ograničenom broju slučajeva, najčešće neznatnom…“: Rešenje, 17.
[26] Corrnelia Betsch sa Univerziteta u Erfurtu uradila je niz istraživanja koja se često navode u zapadnoj literaturi kada se raspravlja ova tema. Jedno od njih je rađeno tako što su učesnicima u njemu prvo dati klasični anti-vakcinacioni sadržaji koji se mogu nađi na internetu, a zatim dve vrste odgovora na njih. Jedni u kojima su rizici procenjeni kao postojeći ali niski, i druga u kojoj je snažno negiran bilo kakav rizik povezan sa vakcinama. Naučnici su nazvali „paradoksom“ stanje koje je istraživanje pokazalo. Veći otpor vakcinaciji su pokazali oni kojima su predstavljeni odgovori na pitanje vakcinacionog rizika koji su snažno negirali bilo kakav štetne posledice povezane sa vakcinacijom. Oni koji su snažno uveravani da nema nikakvog rizika od vakcina su pokazali snažniju predstavu rizika nego oni koji nisu: Corrnelia Betsch, Katharina Sachse, “Debunking Vaccination Myth: Strong Risk Negations Can Increase Percieved Vaccination Risks”, Health Psychology, 2/2013, 153-154. Betsch i Sachse su ponudili i moguće odgovore na rezultate istraživanja. Prvi je da snažno negiranje rizika vakcinacije snažno skreće pažnju na rizike iste. Drugi je da ljudi traže načine da se izbore sa stavovima sa kojima se ne slažu. Kada su ti stavovi sa kojima se ne slažu snažno obrazloženi ta situacija ohrabruje ljude da još snažnije uobličavaju svoje kontra-stavove.
[27] “…širenje vakcinacije uglavnom zavisi od širenja poverenja u njenu delotvornost i širenja svesti o nepostojanju štetnih dejstava nego od sposobnosti da se sprovede akt ubadanja iglom.”: Helena Milton, Hugo Mercier, “Cognitive Obstacles to Pro-Vaccination Belief”, Trends in Cognitive Science, 11/2015, 634.
[28] „Moraju se uvesti promene u ove institucije kako bi ih učinili dostojinim poverenja i upravo ove institucije moraju da se posvete mnogo delotvornijom naučnom komunikacijom sa narodom kako bi on shvatio zašto i kako treba da ima poverenje u naučne informacije.“: Ibid., 635-636.
[29] Ovde je u pitanju istraživanje slično prethodnom, a u vezi sa „mitom“ da vakcina protiv gripa izaziva grip. Rezultati istraživanja pokazali su slične relacije koje je pokazalo prethodno istraživanje.: Brendan Nyhan, Jason Reifler, “Does Correcting Myths About the Flu Vaccine Works? An Experimental Evaluation of the Effects of Corrective Information”, Vaccine, 3/2015, 463.
[30] Poverenje u lekare je ključno u stvaranju roditeljskog samopouzdanja i odluci da se dete vakciniše. Nije dovoljno obezbediti samo podatke o vakcini, nego je neophodno razviti i poverenje pozitivan odnos između lekara i roditelja: Andrea Benin et al, “Qualitative Analisys of Mother Decision Making About Vaccines for Infants: The Importance of Trust”, Pediatrics, 5/2006, 1532-1541.
[31] Istraživanje koje su uradili Betsch i Sachse pokazuje razliku u poimanju rizika od vakcinacije u zavisnosti od toga ko je emiter poruke. Ako ona dolazi od pouzdanog izvora, a u istraživanju je uzeto da su to zdravstvene vlasti, ljudi reaguju na jedan način, a od nepouzdanog, u istraživanju je uzeto da je to farmaceutska industrija, na drugi: C. Betsch, K. Sachse, 154.
[32] Pisac ovih redova je sam učestvovao u jednoj takvoj javnoj raspravi koju je organizovao Ustavni sud pre skoro 10 godina u pitanju ocene ustavnosti Statuta APV i može da posvedoči o njenom blagotvornom dejstvu na smirivanje eksplozivnog potencijala krajnje suprotstavljenih vrednosnih i etičkih stavova.
[33] Ofri ovaj pojam koristi da opiše kako ljudi u odsustvu pravih i punih obaveštenja o vakcinaciji reaguju na bolesti koje se mogu istom sprečiti: „Ukoliko se medicinska profesija ne suoči sa emotivnom epidemiologijom… …ona rizikuje nekontrolisane epidemije“: Danielle Ofri, “The Emotional Epidemiology of H1N1 Influenza Vaccination”, New England Journal of Medicine, 361/2009 , 2594-2595.
[34] Pisci navodeći nekoliko američkih istraživanja ukazuju da se u njima roditelji koji oklevaju u vakcinaciji mogu svrstati u najmanje 5 grupa prema stepenu ubeđenja u svoje stavove: Charitha Gowda, Amanda Dempsey, “The Rise (and Fall?) of Parental Vaccine Hesitancy”, Human Vaccines and Immunotherapeutics, 8/2013, 1756.
[35] Brojna američka istraživanja koja navode pisci ukazuju da je u SAD najviše roditelja koji samo odlažu vakcinisanje dece do određenog uzrasta i to samo za jednu ili najviše dve vakcine. Ovu pojavu pisci nazivaju „vakcinaciono oklevanje“: Ibid., 1755.
[36] Pisci pokušavaju da objasne paradoksalnu pojavu da je sve više roditelja koji se načelno izjašnjavaju kao zagovornici vakcinacije ali sve češće odlažu vakcinaciju svoje dece i postavljaju pitanja oko bezbednosti iste: Eileen Wang, Yelena Baras, Alison Buttenheim, “Everybody Just Want to Do What is Best for Their Children: Understanding How Pro-Vaccine Parents Can Suport a Culture of Vaccine Hesitancy”, Vaccine, 33/2015, 6703.
[37] Ibid., 6709.
[38] Roditelji se kockaju sa rizikom izbijanja bolesti kod deteta. Kada je izvesnost bolesti velika prihvataju vakcine, a kada je niska ne. Ova dinamika će se promeniti samo trajnim naporima na obrazovanju stanovništva od strane lekara, zdravstvenih vlasti i roditelja koji su izgubili na kocki: Douglas J. Opel et al, “Ethics Rounds: A 6-Month-Old With Vaccine-Hesitant Parents”, Pediatrics, 3/2014, 530; Obećavajući pristupi roditeljskom oklevanju da vakcinišu decu jesu razvijanje novih informativnih tehnologija koje će obezbediti obrazovni materijala o vakcinaciji skrojen po potrebi tačno određenih vrsta vakcinacione skepse, korišćenje zagovornika vakcinacije koji mogu da komuniciraju sa roditeljima na ličnom nivou i izmena karakteristika vakcina ili vakcinacionog rasporeda kako bi se smanjilo nepoverenje roditelja koji oklevaju da vakcinišu decu: C. Gowda, A. Dempsey, 1761.
[39] „Kao što se slobodni ne mogu prinuditi na ropstvo tako se ni robovi ne mogu prinuditi na slobodu.“: Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Filozofija istorije, Beograd, 2006, 151.

Referenca:
Branislav Ristivojević, “Kada zdravstvena postane kriminalna politika: Obavezna vakcinacija u odluci Ustavnog suda RS” (drugi deo), Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 3/2017

 

NE PROPUSTITE SAVRŠENO IZLAGANJE I NAUČNI RAD PROFESORA dr Branislava Ristivojevića – I DEO:

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RS – I DEO

Prof. dr Branislav Ristivojević, redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu je za časopis “CRIMEN”, objavio prvi deo istoimenog naučnog rada čiji zaključni deo (zbog obima rada) objavljujemo zahvaljujući ljubaznosti autora.

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RSProf. dr Branislav…

Posted by Vakcine INFO on среда 14. фебруар 2018.

 

Za Vakcine INFO priredili: Dragana Baša – potpresednik Udruženja građana za neobaveznu vakcinaciju Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa i Duško Velkovski novinar (IFJ, EFJ)

 

Inicijativa NoVa

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Podelite ovaj članak sa drugima:

 


  • 0
Prof. dr Branislav Ristivojević

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RS

Category : Članci

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RS

Prof. dr Branislav Ristivojević, redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu je za časopis “CRIMEN”, objavio prvi deo istoimenog naučnog rada čiji zaključni deo (zbog obima rada) objavljujemo zahvaljujući ljubaznosti autora.

“UMESTO ZAKLjUČKA

Umesto uobičajenog svođenja rezultata rada Zaključak će se iskoristiti da se ukaže na još neke pogrešne pravno-političke postavke kojima se rukovodio zakonodavac kada je jednu izrazito zdravstvenu politiku bez ikakve potrebe pretvorio u kriminalnu.

Štaviše, on u ovom postupku nije samo stvorio jednu nepotrebnu meru kaznene politike, već je naneo štetu i navodnim ciljevima iste.

Tako, ako je osnovni cilj bio da se poveća broj vakcinisane dece, onda je neispunjen, jer se od trenutka pretvaranja ove mere zdravstvene politike u kriminalnu, trendovi i kretanja uglavnom ostali stabilni (npr. u prvoj vakcinaciji MMR vakcinom opada broj vakcinisane dece, u revakcinaciji raste). To je sasvim prirodno i drugo nije ni trebalo očekivati iz više razloga. S jedne strane, prinuda u sferi koja se uređuje poverenjem kao što je zdravstvena zaštita može samo da šteti, i zdravstvenoj zaštiti i zdravlju pojedinaca. Odnos lekara i pacijenta je (slično odnosu sveštenika i vernika, advokata i klijenta ili sportiste i trenera) odnos poverenja, a ne prinude. Ako se u njega unese prinuda poverenje će biti narušeno i imaće dalje negativne posledice u odbijanju zdravstvene mere, u ovom slučaju vakcinacije. S druge strane treba još jednom skrenuti pažnju na godišnje Izveštaje Instituta za javno zdravlje koji su svi, od 2011. do 2016. godine na prvo mesto među uzrocima nezadovoljavajućeg broja vakcinisanih lica stavili „nepravovremena dostupnost nekih vakcina za planiranu populaciju“.

Budući da zdrava logika nalaže da se problemi rešavaju obrnuto od načina na koji su nastali onda se problem nedovoljnog broja vakcinisanih lica prvenstveno rešava pravovremenom nabavkom nedostajućih vakcina. Šta bi se desilo i da su svi roditelji rešili da vakcinišu decu u istom trenutku? Naišli bi na zatvorena vrata u bolnicama i domovima zdravlja jer nema dovoljno vakcina.

Na trećem mestu važno je napomenuti da izveštaji o epidemiji malih boginja (jedina bolest koja se javljaja redovno poslednjih godina jesu male boginje) i ove i ranijih godina ukazuju na to da se bolesti pravilno rasprostire u starosnoj strukturi populacije, ne samo u Srbiji nego i drugde.

Ako se bolest pravilno rasprostire u celoj starosnoj strukturi populacije to znači da obavezna vakcinacija samo dece ništa ne rešava. Najveći deo populacije je i dalje nezaštićen (budući da se u Srbiji MMR koji služi za zaštitu od malih boginja koristi tek nešto više od 20 godine svi stariji su, ako nisu preležali bolest, nezaštićeni) i rizikuje ili bolest ili zarazu. Proporcionalnija bi bila mera (dobrovoljne ili obavezne) vakcinacije svih starosnih kategorija populacije nego dece.

Na kraju treba reći da svi Izveštaji skoro jednoglasno ističu da su oboleli od malih boginja uglavnom nevakcinisani ljudi. Ako je to zaista tako onda nema straha za vakcinisane. Samo nevakcinisani mogu da dobiju bolest a tu su odluku doneli sami za sebe, što znači da sami snose odgovornost za stanje u koje su se doveli. Na koji način može neko ko nije vakcinisan da ugrozi vakcinisanog? Ako vakcine deluju apsolutno, kako tvrdi Veće (Veće tvrdi da su zaraze sprečene vakcinacijom), onda ne mogu i besmisleno je tvrditi da nevakcinisani ugrožavaju vakcinisane kako tvrdi

Rešenje:

Ovaj rad je ukazujući na pojam „rizične populacije“ koju koristi epidemiologija kao nauka pokazao da epidemije malih boginja koje poslednjih godina pogađaju ne samo Srbiju nego i druge evropske zemlje izbijaju upravo u takvim populacijama – u nehigijenskim i sanitarno ili komunalno neopremeljenim i nerazvijenim romskim naseljima ili među izbeglicama, azilantima ili emigrantima. Sasvim su na mestu naučni stavovi koji nejednakost u zdrastvenom stanju određenih populacija vide u političkoj nejedankosti u raspodeli moći i snage u društvu. Nejednaka raspodela moći vodi nejednakoj raspodeli resursa koja opet vodi nejedanakoj raspodeli bolesti/zdravlja.

To sve znači da bi neka mera socijalne politike bila daleko delotvornija u sprečavanju ovih epidemija nego obavezna vakcinacija dece u onim populacijama koje ne spadaju u kategoriju rizične. To bi bilo u skladu ranije izvedenim zaključkom ovog teksta o tome da je Rešenje Veća zanemarilo postojanje apsolutno svih mera zdravstvene politike za račun samo jedne mere – vakcinacije.

Komunalno uređenje romskih naselja, uključivanje romske populacije u sve društvene tokove (školovanje, zapošljavanje) i uopšte podizanje životnih obrazaca i kvaliteta života Roma rešilo bi problem glavnih izvorišta epidemije malih boginja.

Ove mere bi stvarajući društveno okruženje u kojima bolest ima male šanse da se razvije, verovatno trajno rešile problem malih boginja. Ni najbolje seme nema šanse na neplodnom tlu.

Na kraju krajeva, ako država istrajava na obaveznoj vakcinaciji zašto ne bi bio moguć i obrnuti misaoni tok: Ako je već obavezna vakcinacija rešenje zašto se onda prinudno ne vakcinišu samo rizične populacije?

Sasvim su umesni razlozi koje protiv obavezne vakcinacije navode zaista istaknuti pojedinci iz Nemačke: profesor Lotar Viler predsednik Instituta Robert Koh i dr Jan Lajdel, predsednik Stalne imunizacione komisije.

Tako Viler kaže da obavezna vakcinacija jeste uglavnom kontraproduktivna zbog razloga što izaziva sumnju i otpor kod stanovništva i daje razloge da se sumnja u vakcinaciju uopšte. Ona nagriza spremnost onih koji već jesu voljni da se vakcinišu. Sužavanje slobode volje kod vakcinacije vodi tome da se kod sledeće prilike ta prinuda stanovništva vrati nazad kao vid otpora istog bilo kojoj vakcinaciji.

Takođe je neophodno, piše profesor Viler, da su i lekari motivisani i vakcinisani što skoro sigurno nije slučaj u Srbiji budući da je ZoZSoZB 2016 propisao prekršajnu kaznu za lekara koji ne vakciniše pacijenta.

Ako zakonodavac oseća potrebu da lekare prekršajnom kaznom natera da vakciniše ljude, kako je uopšte moguće govoriti o delotvornom ustrojstvu za vakcinisanje stanovništva u kojem glavnu ulogu ima zdravstveno osoblje.

Dr Lajdel tvrdi da obavezna vakcinacija ništa ne rešava jer je ustavnopravno upitna, a praktično nesprovodiva. Ona dovodi u sumnju i druge mere koje se preduzimaju u korist javnog zdravlja i čini uslugu protivnicima vakcinacije i one koji bi inače vakcinisali i sebe i svoju decu.

Ako bi se deci zabranilo da borave u vrtićima zato što nisu vakcinisana to bi dovelo do bujanja alternativnih obrazovnih institucija.

Prvo veliko veće Ustavnog suda greši u tome što raspored bolesti u srpskom društvu ne shvata kao biološki odraz društvene odnosa. Sasvim je legitimno zaključiti da autistična i jednostrana verzija činilaca koji utiču na pojavu zaraznih bolesti koju promoviše Veće u svojoj odluci još više produbljava i stvara društvene nejednakosti.

Veće ovim Rešenjem pokazuje da nije doraslo svojoj ulozi kreatora društvenih tokova u zemlji jer dozvoljava da se stvori jedna naročita politička ekonomija zdravlja koja sa svoje strane za posledicu ima, ne samo odbijanje vakcincije nego i društvenu proizvodnju bolesti.

REZIME

Članak analizira Rešenje Prvog velikog veća Ustavnog suda o odbacivanju inicijative za ocenu ustavnosti odredbe Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine koja vakcinisanje lica određenog uzrasta uvodi kao obavezno pod pretnjom prekršajne sankcije kao i odredbe o zabrani boravka nevakcinisane dece u školama i vrtićima.

Rešenje Veća o ovoj veoma raspravljanoj temi u srpskoj javnosti može se osporiti po više osnova.

Tako godišnji Izveštaji Instituta za javno zdravlje RS na prvo mesto među uzrocima nedovoljnog broja vakcinisane dece stavlja neposobnost države da stavi na raspolaganje dovoljan broj vakcina.

Ovi akti takođe ukazuju da se najčešća zarazna bolest koju se može sprečiti vakcinacijom dece, male boginje, pravilno rasprostire kroz celu starosnu strukturu stanovništva, što obesmišljava obavezno vakcinisanje samo dece i govori da bi obavezno vakcinisanje celokupnog stanovništva bilo preče.

U izveštajima se takođe nalazi podaci o vakcinacionom statusu obolelih. Oni govore da je najveći broj njih nevakcinisan. Iz toga se može kao pravilan izvući zaključak da su vakcinisani zaštićeni, a oni koji to ne žele rade to na svoju odgovornost.

Rečju, otpada argument Veća da nevakcinisani ugrožavaju vakcinisane.

Izveštaji takođe ukazuju na kategoriju tzv. rizične populacije (Romi, emigranti itd.) kao onu koja je u najvećem broju slučajeva pogođena epidemijama malih boginja. U tim populacijama ona u najvećem broju slučajeva izbija i putem njih se širi. Budući da te populacije nisu u potpunosti integrisane u društvo i da je njihov sanitarni, higijenski ili zdrvstveni standard niži od većine populacije članak zaključuje da se Veće ovim Rešenjem pridružilo izvršnoj grani vlasti autističnim istrajavanjem samo na jednoj epidemiološkoj meri zdravstvene politike – vakcinisanju.

Na taj način zanemaruju se strukturni društveni činioci rizika izbijanja i širenja bolesti koji bi se mogli trajno rešiti nizom mera socijalne politike koji bi obuhvatali uključivanje ovih populacija u društvo i podizanje ravni životnog standarda uopšte kod njih.

Obavezna vakcinacija jeste uglavnom kontraproduktivna zbog razloga što izaziva sumnju i otpor kod stanovništva i daje razloge da se sumnja u vakcinaciju uopšte. Ona nagriza spremnost onih koji već jesu voljni da se vakcinišu, a praktično je nesprovodiva o čemu nam govori velik broj prekršajno sankcionisanih roditelja. Ona dovodi u sumnju i druge mere javne zdravstvene politike i čini protivnicima vakcinacije i one koji bi inače vakcinisali i sebe i svoju decu ili one koji se dvoume. Ako bi se deci zabranilo da borave u vrtićima zato što nisu vakcinisana to bi dovelo do bujanja alternativnih obrazovanih institucija koje bi bili potencijalni rasadnici zaraze i bunta protiv vakcinacije.

Njena ustavnopravna osnovanost ostaje upitna i posle ove odluke jer je Veće, zloupotrebljavajući svoja ovlašćenja donošenjem Rešenja o odbacivanju, demonstriralo strah od javne rasprave i suočavanja argumenata suprotstavljenih strana.

Sprečavajući javnu debatu o kvalitetu vakcina u Srbiji i osnovanosti i neophodnosti ove mere Veće je samo još pojačalo sumnju u pravilnost kako svoje tako i odluke zakonodavca i osnažio veru njenih protivnike u ispravnost sopstvenih stavova.

Ovako kukavički potez Veća naneće nepopravljivu štetu interesima javnog zdravlja u Srbiji jer će se dobra volja i poverenje građana u zdravstveni sistem potrošiti na ovako besmislenom pitanju. Puna dimenzija ovog kukavičluka pokazaće se ako se kojim nesrećnim slučajem u budućnosti pojavi neka ozbiljna epidemija neke ozbiljne bolesti kada će vanredna imunizacija stanovništva biti jedina raspoloživa mera zdravstvene politike, ali će biti nesporovodiva zbog trajno narušenog poverenja naroda u istu.”

Referenca:
Branislav Ristivojević, “Kada zdravstvena postane kriminalna politika: Obavezna vakcinacija u odluci Ustavnog suda RS”, Crimen, 3/2017, str. 483-500

 

Inicijativa NoVa

NE PROPUSTITE SLEDEĆI ČLANAK:

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Pristupnicu za 2018. godinu možete preuzeti u doc ili PDF formatu OVDE

 

PODELI OVAJ ČLANAK SA DRUGIMA


  • 0

RAZBLICAVANJE – 3. MALE BOGINJE U SRBIJI SEZONA 2017/2018. – Piše: dr Jovana Stojković

Category : Članci

Piše: dr Jovana Stojković

Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti donet u neviđenom saglasju vlasti i „opozicije“ u svom članu 32. lišava svakog građanina prava da odlučuje da li će biti vakcinisan ili ne.

Obaveznom vakcinacijom protivno svojoj volji obuhvaćena su prvenstveno deca, ali i zdravstveni radnici, koji nekim čudom, odolevaju vakcinaciji bez posledica, dok se roditelji i deca proganjaju sudski, institucionalno i medijski.

Ipak, prema novom Pravilniku o imunizaciji od 1. januara 2020. godine zaposleni u zdravstvenim ustanovama biće dužni da budu vakcinisani protiv sledećih zaraznih bolesti: Hepatitis B, grip, male boginje, rubeola, zauške, difterija, veliki kašalj, meningokokna bolest, varičela, ali i druge zarazne bolesti prema epidemiološkim indikacijama, te će moći da osete ispod sopstvene kože blagodeti obavezne vakcinacije, a onda i da sopstvenim iskustvom posvedoče o najvećem civilizacijskom dostignuću, što je prilika da se povrati poverenje u praksu vakcinacije i podigne obuhvat.

Do tada će na podizanju obuhvata raditi već uigrane ekipe sa blagoslovom Udruženja pedijatara Srbije koje je nakon nadahnutih predavanja pod sponzorstvom GlaxoSmitKlaine-a, proizvođača MMR vakcine, pozvalo na borbu protiv svojih pacijenata koji postavljaju pitanja i koji se ne slažu sa kršenjem ljudskih prava, ali i insistiralo na „objektivnom izveštavanju medija“, tačnije konkretnih osoba čija se objektivnost, prema pisanju nekih pravih novinara, meri sa 50.000 dinara mesečno, a koji imaju zadatak da spinuju i huškaju javno mnjenje na pobornike neobavezne vakcinacije nesuvislim tvrdnjama da se epidemije dešavaju zbog nevakcinisanih i da su smrtonosne.

Naravno, ovo se sve dešava samo u Srbiji, zemlji primitivnih ksenofoba i glupih paranoika, dok u Jevropi vakcinisana deca veselo trčkaraju po livadi, a sunce im šara po kosi.

No, ne lezi vraže, ksenofobni, paranoidni Srbin, pa još kad ima internet, voćka je čudnovata.

Tako dotični može da ode na sajt Batuta i pronađe Tabelu 3 „Rezultati sprovedenih imunizacija u Republici Srbiji u periodu od 2001.-2013. „koja jasno pokazuje da je obuhvat MMR vakcinom počeo da opada nakon 2011. godine, dok je GI za neobaveznu vakcinaciju osnovana tek 2015. godine kao odgovor na represivni zakon, te je pitanje elementarne logike – kako je delovanje Udruženja osnovanog 2015. godine prouzrokovalo pad obuhvata nakon 2011.godine?

Ako ode, ne daj Bože, na sajt Svetske Zdravstvene Organizacije i pogleda obuhvat za istu vakcinu, videće donekle različite podatke (da se čovek zapita čiji su tačni?) koji govore da je Srbija imala obuhvat od 95% samo tokom ČETIRI godine u periodu od 1984. do 2016.

Nagradno pitanje – ko je kriv za „neodgovarajući obuhvat“ 1984., 1985., 1986., 1987., 1988., 1989., 1990., 1991., 1992., 1993., 1994., 1995., 1996., 1997., 1999., 2000., 2001., 2002., 2003., 2004., 2006., 2008.?

(htpp:/apps.who.int/immunization_monitoring/globalsummary/coverages?c=SRB)

Na istom sajtu, u tabeli koja pokazuje broj slučajeva malih boginja u Srbiji, može se uvideti da se nakon 1984. godine kada je uvedena vakcinacija sa drugom dozom vakcine, koliko se prima i danas, registrovalo 104.620 slučajeva malih boginja, zaključno sa 2016.

Nagradno pitanje- da li ste čuli i za jedan od ovih 104.620 slučajeva, kao što svakodnevno slušamo o slučajevima iz 2017. i šta može biti razlog tome? Možda „objektivno izveštavanje“?

Kada nam dežurni auto šovinisti objasne, a revnosni papagaji ponavljaju do imbecilnosti da je svet planirao da se do 2015.oslobodi malih boginja, ali zbog mračnih anti vakcinaških sila nije, oni izostavljaju, a vrlo verovatno i ne znaju, da ugledni naučnici u svetu govore o neuspehu aktuelnog programa vakcinacije, kao i o pitanju da li nešto tako uopšte moguće.

Tako Gregori Poland (Vaccine 2012 Jan 5 ; 30 (2) : 103-104.) govori o tome da se „epidemije boginja pojavljuju tamo gde se najmanje očekuju“ kao i da su se epidemije javljale i u SAD od 2005. sa iznenađujućim brojem slučajeva među prethodno vakcinisanim osobama. On navodi da su se u periodu od 1989.-1991. u epidemijama javili procenti od 20-40% vakcinisanih, a u Kanadi 2011. bilo je preko 50% vakcinisanih među obolelima u epidemiji malih boginja kao i da se epidemije malih boginja javljaju i u visoko vakcinisanim populacijama zbog primarnog i sekundarnog neuspeha imunizacije. On se dalje pita da li je sadašnja vakcina dovoljno imunogena i efikasna da dovede do eradikacije i zaključuje da zbog velikog broja dobro obrazovanih roditelja (u prevodu nekih srpskih epidemiologa – glup, neobrazovan, zao) koji odbijaju ovu vakcinu iz bezbednosnih razloga, ali i praktičnih i imunoloških ograničenja, potrebna je pojava nove vakcine.

Hefernan (PMID: 19324753) predviđa matematičkim modelom da će se nakon dugog perioda bez bolesti dogoditi veće epidemije nego što se mogu predvideti standardnim modelima, a sve iz razloga što vakcinacija ne ostavlja doživotni imunitet. Ne morate biti matematički genije kao ovaj autor da biste shvatili da nevakcinisana deca nisu smrtno opasna.

Ako uzmemo podatke Batuta za 2015.godinu o broju stanovnika u Srbiji i podeli po godinama života, kao i tvrdnju američkog lekara (Hedrich A.W. 1930, American Journal of Epidemiology) koji je prvi pojmio kolektivni imunitet svom prirodnom značenju i ukazao da 95% dece u gradovima preboli male boginje do 15. rođendana, dobićemo sledeće podatke:

  1. Da se do 2015.godine u Srbiji niko nikad nije vakcinisao protiv malih boginja, siguran imunitet (ljudi koji sigurno ne mogu oboleti od malih boginja) bi iznosio 85,59% i štitio bi sve starije od 15 godina. U aktuelnoj situaciji, kada imamo vakcinaciju protiv malih boginja od 1971. godine, procenat „sigurno imunih“ je baziran na ljudima starijim od 46 godina i iznosi oko 47,4%.
  2. Ukoliko uzmemo u obzir podatke Polanda da se primarni neuspeh vakcinacije dešava u do 10% slučajeva, a da, prema La Baronu 20 godina nakon vakcinacije 33% vakcinisanih nema titar antitela koji bi ga zaštitio, u 2015. godini, u slučaju da su apsolutno sva deca vakcinisana, teoretski kolektivni imunitet u zemlji Srbiji iznosio bi 85,67%, uz mogućnost da obole i odrasli kod kojih vakcina nije delovala, a koji bi imali veću mogućnost za komplikacije i smrt, kao i odojčad koju slabije štite antitela vakcinisanih majki, dve grupe koje su izuzetno retko obolevale pre vakcinacijske ere.

Pre ere jahačica apokalipse iz BLIC-a, znanja o bolesti i lečenju bila su u delokrugu lekara i istraživača, te još 1967. Senceru Public Health Reports opisuje „smrtonosnu epidemiju“ malih boginja: “Komplikacije su retke, uz adekvatnu medicinsku negu smrtnost je retka… u velikim gradovima epidemije se pojavljuju na 2-3 godine i traju od rane zime, sa pikom u proleće, do zatvaranja škola.“ On objašnjava da je epidemija malih boginja samo ograničavajuća i da se dešava kada 45-50% dece ispod 15 godina bude osetljivo na virus, odnosno ne preleži male boginje. Epidemija traje dok procenat osetljive dece ne opadne do 30-35% i tada se epidemija sama završava.

Dakle u svakoj epidemiji u eri pre vakcinacije, obolevalo je 10-15% dece ispod 15 godina, koja nisu bila preležala male boginje i niko više!

Ovo je ujedno bio i period kada su deca najlakše prebolevala ovu bolest, koja se širom sveta, pa i u našoj zemlji vakcinacijom pomerila na starije godine, kada su komplikacije i smrtni ishodi češći.

Kada pogledamo šta je govorio čovek koji je i uvodio vakcinaciju protiv malih boginja u Ameriku i uporedimo to sa izjavama dobro poznatih vesnika smrti još iz doba životinjskih gripova, moramo da se zapitamo ko je ovde lud, kupljen ili ucenjen.

Langmuir još 1962. U “American Journal of Public Health” opisuje male boginje kao „samo ograničavajuću infekciju, umereno ozbiljnu, kratkog trajanja i niske smrtnosti“. U odnosu na sve ostale bolesti protiv kojih se tada vakcinisalo ocenjuje da se značaj malih boginja „ne može porediti ni sa jednom od ovih bolesti“, i opravdava uvođenje vakcinacije u najmanju ruku neubedljivim razlozima te navodi da se to čini iz „humanih razloga“, jer „svaki roditelj koji vidi svoje malo dete da se muči sa visokom temperaturom, poželi da to bude prevenirano, ukoliko se to može uraditi bezbedno“, ali i zbog toga što su nam „dostupni alati efikasne kontrole i eradikacije“.

Prema procenama ovih oca vakcine protiv malih boginja iznesenim u radu „Epidemiologic basis for eradication of measles in 1967“, „efikasna upotreba ovih vakcina tokom ove zime i proleća, dovešće do eradikacije (!) malih boginja u SAD 1967. godine“.

Očigledno je da ni nakon 50 godina ovaj cilj nije postignut i verovatno nikada neće, ali ne zbog nevakcinisanih koji nakon obolevanja jedini imaju pravi imunitet, već upravo zbog sumnjive efikasnosti vakcine i osetljivosti vakcinisanih, kao i umiranja populacije koja je prirodno preležala bolest, što i predskazuje Hefernan u gornjem radu.

(Ne)znajući to , uigrana ekipa raznih sonji todorović i lud-kupljen-ucenjen proroka shvata da im je igranje na emocije jedina karta kojom mogu da nahuškaju neinformisanu javnost na borce za slobodu izbora i očuvanje zadnje mrve dostojanstva i integriteta stanovnika konc-logora Srbija. Zato poslednjih dana kao vrani gavrani obleću oko nesrećne dece koja se bore za život zbog svojih urođenih stanja, a kojima svaka infekcija može odneti život, očekujuću pozitivan bris na male boginje, ne bi li satanski likovali i opravdali svoj sramni angažman u zastrašivanju i lišavanju ljudi elementarnih ljudskih prava.

NAGRADNA PITANJA BI BILA

  • Na koji će način zdrava nevakcinisana deca, koja su glavna meta njihovog progona, ugroziti dete koje je u bolnici na posebnom režimu zbog svog stanja, kada deci nije dozvoljen pristup bolnicama?
  • Da li će eventualni prenosioci biti upravo odrasli koji su „zaštićeni“ vakcinom?
  • Zbog čega se ne pominje 6 opštih i čak 11 posebnih mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti pored vakcinacije, koje epidemiološke službe imaju na raspolaganju za kontrolu epidemija i kojim uspešno savladavaju preko 200 različitih epidemija godišnje, već se akcenat uporno stavlja na vakcinu kao „jedini spas“?
  • Zbog čega je bolnica Džon Hopkins u svom priručniku za imuno kompromitovane pacijente naglasila da se pacijenti ne posećuju od strane akutno bolesnih od zaraznih bolesti, ali i skorije vakcinisanih protiv bolesti kao što su male boginje, rubeola, ovčije boginje, dečja paraliza uz preporuku da se izbegava kontakt sa skoro vakcinisanom decom i kakva će „pravedna“ kazna biti tražena ako sveže vakcinisano dete prenese morbile imuno kompromitovanom?
  • Zašto nije bilo isfabrikovane panike za imuno kompromitovane u epidemijama 2007. I 2011. kada je bilo slučajeva morbila i na odeljenju hematoonkologije (upravo gde leže imuno kompromitovana deca) i da li je „odgovarajući obuhvat“ bio razlog za izostanak iste?

Prema informacijama Batuta, zaključno sa 22.12.2017. u Srbiji je prijavljeno 603 slučaja malih boginja, od čega je 201 laboratorijski potvrđen. U prevodu, prema najnovijim dijagnostičkim kriterijumima, ispravno bi bilo reći da postoji 201 slučaj malih boginja, obzirom da udžbenik iz Infektivnih bolesti na strani 220. kaže : „Danas, u vakcinisanoj sredini, dijagnoza se sme postaviti jedino na osnovu specifičnog serološkog nalaza. Podatak o vakcinaciji ne isključuje dijagnozu. “Od ovog broja prijavljenih slučajeva kojih je uvek više kada je pojačan nadzor, jer se svaka temperatura sa ospom prijavljuje kao sumnja na male boginje, 254 slučajeva su sa teritorije Kosova i Metohije i stalno su prisutni u „objektivnim“ izveštajima medija, iako je godinama unazad u izveštajima Batuta epidemiološka slika sa teritorije južne srpske pokrajine predstavljana odvojeno od Centralne Srbije i Vojvodine, te osnovano sumnjamo da je ovaj nagli patriotizam posledica „intenzivirane borbe protiv antivakcinalnog lobija“.

Interesantno je i da se sa pričom o epidemiji na KiM krenulo nakon famoznog skupa pedijatara u Nišu u oktobru mesecu, iako je, prema rečima Hamdi Ramadanija, direktora Infektivne klinike u Prištini za Birn, početak epidemije bio u junu mesecu.

Još interesantnija je i izjava Eve Pireve sa Nacionalnog instituta za javno zdravlje koja je navela da je obuhvat MMR vakcinom visokih 93-94%, ali i da je tokom Nedelje imunizacije u aprilu mesecu, tzv. “Kosovo“ sa 95% obuhvata vakcinacijom, prema tamošnjem ministru zdravlja, jedna od najuspešnijih „zemalja“ u svetu po vakcinaciji dece.

Srpski lekar Zoran Vukadinović, za „Vesti“ govori da je početkom oktobra zabeleženo 5 slučajeva morbila, od koga su četiri epidemiološki povezana sa osobama iz južnog dela Kosovske Mitrovice, kao i da je od petoro obolelih dvoje primilo obe doze MMR vakcine, dvoje po jednu, a za jednu osobu nema podataka o vakcinaciji!

Dakle, epidemija je počela iz „zemlje“ sa visokim obuhvatom, prenela se na četvoro vakcinisanih i jednog moguće vakcinisanog i širila dalje.

 

NAGRADNA PITANJA

  1. Ko je kriv što se, uprkos, visokom obuhvatu na tzv. “Kosovu“ javila epidemija?
  2. Ko je kriv što su u srpskom delu oboleli prvo vakcinisani, koji su trebali da budu „zaštićeni“?

Svakako nije proizvođač koji se u uputstvu za vakcinu i sam ograđuje da “kao i kod svake druge vakcine, vakcinacija sa MMR-VaxPRO ne mora da obezbedi zaštitu kod svih vakcinisanih osoba.

”Svakako nije ni država koja propisuje obaveznu vakcinaciju, ali nije ni proizvođač koji treba da bude odgovoran za kvalitet svog proizvoda. Nisu ni oni što obećavaju da je „spas u vakcinaciji“, jer oni samo sprovode preporuke Svetske Zdravstvene Organizacije, iste one koja je osuđena Rezolucijom br. 1749 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 24. juna 2010. godine (“1) …alarmirana načinom na koji se bavilo pandemijom influence, ne samo od strane Svetske zdravstvene organizacije (WHO), nego i odgovarajućih zdravstvenih vlasti EU i država. Naročito su problematične odluke koje su donete a koje su vodile krivljenju prioriteta službi javnog zdravlja širom Evrope, bacanju ogromnih suma javnog novca i neopravdanim strahovima o zdravstvenim rizicima sa kojima se Evropa suočavala. 2) Parlamentarna skupština podvlači da su otkriveni veliki nedostaci u vezi sa transparentnošću procesa donošenja odluka o pandemiji koji su stvorili sumnju oko mogućeg uticaja farmaceutske industrije na neke od glavnih odluka koje se tiču pandemije.“)

No, nema brige za ovu veselu družinu. Dok je njima jahačica apokalipse koje za 50.000 din. mesečno mogu od svakog da naprave ubicu dece, a od obespravljenih građana „antivakcinalnu mafiju“, mirno spavaju uz blagoslov ministra zdravlja. Dok god ima pravnika koji ćute na povredu Ustava, boraca za ljudska prava koji ne vide ništa loše u prisilnom vakcinisanju dece, lekara kojima je bitnije šta im šef naredi od onoga što piše u medicinskoj etici, lopova i psihijatrijskih pacijenata koji predvode grupe za linč na internetu, slobode biti neće, jer je ne zaslužujemo.

Ukoliko li se desi suprotno, odgovaraće.

„Al tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetlija!“ – Petar Petrović Njegoš

Dr Jovana Stojković

 

Inicijativa NoVa

 

NE PROPUSTITE SLEDEĆI ČLANAK:


  • 0
Др Јована Стојковић

КОРИСНИ ИДИОТИ И МЕДИЈСКЕ ПРЕССТИТУТКЕ, БЕЗОБРАЗЛУК ЗАСНОВАН НА ДОКАЗИМА – др Јована Стојковић, УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

КОРИСНИ ИДИОТИ И МЕДИЈСКЕ ПРЕССТИТУТКЕ, БЕЗОБРАЗЛУК ЗАСНОВАН НА ДОКАЗИМА – др Јована Стојковић, УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

Фантомско удружење „забринутих лекара и грађана“ нерегистровано у АПР-у , већ годинама керберски брани концепт наци-вакцинације у Србији. Евидентна је фина координација са окупаторским медијима и преституткама плаћеним од РФЗО-а које ревносно преносе њихове тужбе и оптужбе типа „да ли си престао да се дрогираш“, на које , шта год рекао не можеш дати одговарајући одговор. Тако ови „стручњаци засновани на доказима“ оцењују да је деловање покрета за слободу избора (у њиховом слободном преводу – против вакцинације) одговорно за пад обухвата вакцинацијом, а пад обухвата за епидемију, која може довести до смрти н.н. лица.

Када погледамо податке омиљене им СЗО, примећујемо да је Србија у периоду од 32 године (1984.-2016.) имала обухват од 95% и више за вакцину против малих богиња само током четири године. У периоду од 1985. до 2016. било је 104.620 пријавњених случајева морбила. Обзиром да је ГИ за необавезну вакцинацију основана 2015. године као одговор на Закон о заштити од заразних болести који онемогућава родитељу да одлучује о вакцинацији свог детета, питамо се:

  1. Ко је крив за „неадекватан обухват“ током 26 година пре оснивања Удружења?
  2. Да ли су тоалет дневни таблоиди нарицали над свих 140.620 случајева малих богиња у том периоду за шта би им требало 286 година свакодневних насловних страна?
  3. Ко је „крив“ за епидемије 2011. и 2007. године када је обухват вакцинацијом био 97%, према подацима Батута и зашто је тада изостала паника због малих богиња на одељењу хематоонкологије? 
  4. Ако су за епидемије крива невакцинисана деца, како то да је највећи број оболелих (оних који шире болест)  у 2011. био у доби од 20 до 39 година, када би они требало да припадају групи „заштићених“, обзиром да се вакцинација против малих богиња спроводи од 1971.? Исто се догодило и 2015. године када је највећи број оболелих (и преносиоца болести) био у „заштићеној“ доби од 20 до 49 година. Током ових епидемија примећује се обољевање деце од 0-1 године која још нису вакцинисана, али које би штитио мајчин имунитет премешен млеком да су мајке природно прележале мале богиње.
  5. Зашто је у Немачкој необавезна вакцинација када је упркос „одговарајућем обухвату“ од 2007. имала 9.615 случајева малих богиња? 
  6. Зашто је у Немачкој необавезна вакцинација када је упркос  обухвату од 99% број случајева великог кашља у периоду од 2014. до 2016. био 35.069!?
  7. Зашто је у Немачкој необавезна вакцинација када је у периоду од 1985. до 2016.  скоро сваке године имала пријављене случајеве дифтерије?
  8. Због чега не постоје истовремене епидемије за остале две болести против којих се вакцинише ММР вакцином, ако је „пад обухвата“ главни кривац?
  9. Због чега се не обавља обавезна вакцинација против грипа у Србији када је у периоду од 2011. до 2015. било 121.405 оболелих, 52 епидемије и 51 умрлих, а вакцина постоји?
  10. Зашто је Румунија полигон за обавезну вакцинацију, ако је имала 24.251 случај морбила у периоду од 2000. до 2016., док је Немачка као земља са 24.281 оболелих у истом периоду ослобођена присиле? 
  11. Зашто Немачка нема обавезну вакцинацију, иако је у односу на Румунију имала константно нижи обухват вакцином против морбила у периоду од 1984. до чак 2010.?

 

 

На коју се црну медицинску етику позивају противници слободе избора и прогониоци родитеља и деце када:

 

  1. Принцип аутономије у медицинској пракси представља спремност, моралну и законску обавезу лекара да поштује мишљења, одлуке, процене и вољу пацијента у свим сегментима медицинског поступања. (Увод у медицинску етику, стр.70.)
  2. Морално је проблематично полазити од претпоставке да је нешто за пацијента добро и из тога закључивати да би пацијент требало да пристане на третман. ( Увод у медицинску етику, стр.72.)
  3. Продирање права у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира (Увод у медицинску етику, стр.72.) 
  4. Женевска декларација (осавремењена Хипократова заклетва) наводи да „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“
  5. Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да поштује право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење. 
  6. Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да пружа стручну помоћ са потпуном моралном и професионалном независношћу. 
  7. Према Кодексу лекарске етике Србије, лекару загарантовано право да слободно и самостално одлучује о деликатним питањима везаним за људско здравље и живот. 
  8. Према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члан 3., медицински професионалци обављају своје занимање према својој савести, начелима медицинске етике и начелима човечности, као и да не треба да се држе начела, прописа или упутстава који су неспојиви са њиховим задацима и за чије спровођење они не могу да одговарају. 
  9. Према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 9., лекар има право да одбије сваки покушај притиска од стране колега, пацијената или других лица уколико противрече етичким принципима, професионалним дужностима и закону. 
  10. Према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 30. који говори о принудним медицинским интервенцијама, нема помена присилне вакцинације која се, евидентно, спроводи у Србији. 
  11. Према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 45., за сваку интервенцију над малолетним лицем потребан је писмена сагласност родитеља, а да лекар може да интервенише без сагласности само у хитним случајевима. 
  12. „Ако се, наиме, зна да ће пет до десет одсто вакцинисаних ризиковати да им вакцина наруши здравље (код неких вакцина последице могу бити и смртоносне), а тој врсти превентиве је подвргнуто 10.000 људи, како морално оправдати зло које је нането 500 или чак 1.000 особа ?…

 

Не само у овој „медицинскоетичкој аритметици“, него и у наизглед много убедљивијој, држимо да је данас морално и етички проблематично то приказивати као успех, јер за тог једног који је страдао, као и за његове ближње не постоји позитивна размера, за њега или њу и оне којима је био драг постоји само однос 1:1.“  (Увод у медицинску етику, Медицински факултет у Београду, страна 69)

 

Постоји ли иједан правник, етичар, истраживачки новинар, Србин, лекар, пекар, апотекар који би са овим суочио министра здравља и министра правде на националној телевизији, која најављује кривичне пријаве против оних који су говорили да је производ једне мултинационалне компаније штетан, а што је објавила и држава лично у Фармакотерапијским протоколима из 2014.год.?

 

Хоћемо ли писати кривичне пријаве за писце дотичног протокола (њих, двестотинак), али и саме фармацеутске куће која у свом поверљивом документу указује на исти проблем? Није ли то иста фармацеутска кућа која је 2012. платила  3,06 милијарди долара казне због нелегалних и обмањујућих промоција лекова, поткупљивања лекара и прикривања резултата студија, а која је ове године финансирала Педијатријске дане са којих се заорила песма о „борби против антивакциналног лобија“, родитеља који су забринути због онога што је ова поштена фармацеутска кућа сама навела у свом извештају, исто као и Министарство здравља у свом.

 

Компликовано је ово за размишљање просечног Србина који о овоме ништа не зна, али одмах заузме став чим му између два пара сиса на насловници таблоида појаве нови државни антивакцинални непријатељи за које му стручњаци засновани на доказима објасне да су опасни и зли, а медијске пресституке драматичним коментарима произведу пожељно расположење.

Гебелс спрам њих делује као невинашце…

Др Јована Стојковић
УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Подели овај чланак са другима:


  • 0

ВАКЦИНАЛНИ СВЕДОЦИ од савесних грађана до бацача клетви

Category : Članci

Lat.

ВАКЦИНАЛНИ СВЕДОЦИ од савесних грађана до бацача клетви

„Spricas ti svoje smrdljivo ,zarazno , nevakcinisano dete ,glupi pedofilu. A spricace vas i po zatvorima 🙂 ,maloumni tvorovi.  :-D“

– коментар вакциналног сведока у терминалном стадијуму

На почетку, да се разумемо. Немам ништа против људи који вакцинишу себе и своју децу, нити против лекара који вакцинацију препоручују и спроводе у складу са својим сазнањима и веровањима и поштујућу лекарску етику. У мом најближем окружењу, моји кумови, две породице са децом, редовно се вакцинишу. Иако знају за мој активизам за слободу избора, никада нисмо разговарали на тему вакцина, јер се они по том питању информишу од својих педијатара са којима имају однос поверења. То је њихово право и слобода избора коју им никада не бих угрозила само зато што имам другачији став.

Међутим, оно што ме инспирише на ово писаније јесте појава псеудоверских фанатика који се залажу за присилну вакцинацију сваког чељадета у Србији и који са оргазмичким задовољством дочекују „идејна решења“ корпумпиране власти за присилну вакцинацију деце неверника. Тако је за њих стрпати самохрану мајку у затвор због коришћења права на избор, сасвим мудра и легитимна ствар, као и одузети дете од родитеља истим поводом.

Иако овај ниво вакциналне психопатологије нисам сретала у реалном животу, приметна је њихова егзистенција на интернету, у виду балављења на снимке и објаве сваког ко покуша да изусти и „ва“ од вакцина. Премда не завређују пажњу просечно нормалног човека који комуникацију са оваквима заврши већ на нивоу згражавања, просечно ненормалном психијатру њихово понашање феноменолошки је занимљиво.

Приметно је да ова група има неколико ничим доказаних и отрцаних фарса којима коментарише свако скрнављење вакциналне догме. На пример:

  1. Примитивни и необразовани људи су „против“ вакцинације.

Ова генерализација упућује се некритично у вакциналном трансу, без обзира на јавно изнете ставове људи који су де факто завршили факултете, медицинске и сродне (Лидија Гајски, Срећко Сладољев, Бранимир Несторовић, Жељко Пољак, Нада Јуринчић, Слађана Велков, Лела Шурлан, Зорица Чавић, Александар Радојевић). Уз бројне друге у свету, критичан је према вакцинацији и Лук Монтање, добитник Нобелове награде , али то не смета вакциналним сведоцима да и даље балаве на задату тему.

  1. Вакцинација је искоренила многе заразне болести и спасла животе милиона људи! 

Упућивати на државне статистике (Office for National Statistics, 2000., Federal Secyritu Agency, 1947; Department of Health, 1964-2002.), као и научне радове који говоре у драстичном смањењу смртности и пре увођења вакцина (McKeown 1975.), конфронтирање са чињеницом да није било масовне вакцинације против најсмртоноснијих болести куге, тифуса, колере, чињеница да је пад смртности од туберкулозе био сличан у Америци где вакцина није коришћена и у, на пример, Великој Британији где је коришћена, чињеница да је данас шарлах безопасна дечја болест против које не постоји вакцина, а која је почетком 20. века имала смртност 20%, не може разбити њихов идео-афективни блок. Педесетих година смртност од свих заразних болести у Србији учествовала је са 10% у укупној смртности, да би се у наредних 15 година спустила на само 2%. (Узроци смрти у Србији од средине 20.века, Иван Маринковић). Обзиром да је шездесетих тек увођена вакцинација првим дечјим вакцинама у Србију, јасно је да то није могло утицати на овај пад смртности.

  1. Пре педесетак година  су деца умирала масовно, од десеторо је петoро преживљавало због „страшних зразних болести“ које су се искорениле вакцинацијом,

теза је коју изговарају и лекари на значајним позицијама у Србији.

Према раду „Узроци смрти у Србији од средине двадесетог века“ Ивана Марковића, педесетих година перинатална смртност била је водећи узрок смрти у деце.

Обзиром да перинатални период обухвата период од зачећа до седмог дана по рођењу, умрла деца нису стизала да се разболе и да умру од „страшних заразних болести које су се искорениле вакцинацијом“, већ су умирала од компликација везаних за трудноћу и порођај. И ова смртност смањена је у наредних 20 година од 10,1% до 1% укупне смртности побољшањем услова живота у периоду кад највећи број садашњих спасоносних вакцина није био ни уведен.

  1. Невакцинисана деца су заразна (!) и заразиће нашу вакцинисану,

повод је за хистерију „забринутих грађана“ и поред бројних примера када су управо вакцинисани били извор заразе (Atrasheuskaya i sar. 2008), Morfin i sar. (2002. Atrasheuskaya i sar. 2006), Baker i Mathias (2001) Kraigher et al.2011,str.34…). Но, стрељајте их, они и даље држе час о томе како су вакцинисани „заштићени и штите целу полулацију“., јербо, то тако „заштићено“ звучи…

У прилог овој „тези“ обично следи фрљање линковима о „умрлој деци у Румунији од богиња“, која нису умрла од неухрањености и пратећих здравствених стања, већ од „пада обухвата“. Изостаје информација о оболељевању у суседној Мађарској која је позната по највишем обухвату вакцинације и нарицању над њеним оболелима. 

  1. Уколико сте родитељ који је за необавезну вакцинацију, ви сте дегенерик коме треба одузети дете,

јер им се јавља да ће оно, ни мање, ни више, умрети од малих богиња, иако је смртност непосредно пре увођења вакцина била 0,2 на 100.000 у САД, а 0,11 на 100.000 у Великој Британији, док је морталитет детерминисан ухрањеношћу, а последице повезане са ниском животним стандардом McKeown (1975.). Уколико пак ваше дете оболи од малих богиња управо од вакцине (Практични водич за здравствене дјелатнике за повећење обухвата цјепљења дјеце, стр. 54), онда вам га не треба одузети јер то је „очекивана реакција“. Дегенерици нису, на пример, Холанђани који у 81% случајева не знају ништа о вакцинама које дају деци (исти водич, страна 15.).

  1. Ако сте лекар који преиспитује политику вакцинације, онда нисте епидемиолог, ако сте епидемиолог, онда нисте инфектолог, ако сте инфектолог, онда нисте имунолог,

а када им наведете имена Срећка Сладољева и Жељка Пољака, онда су они „антивакциналисти“. Занимљиво да, по закону, вакцинацију може индиковати и спроводити доктор медицине (односно лекар опште праксе) коме, неким чудом, нису потребна тајна знања која поседују горе наведени да би вас присилно вакцинисао.

  1. У свету је вакцинација необавезна зато што је ниво „свести“ висок, па је обухват вакцинацијом преко 95%.

Да не понављамо табеле о вакцинисаности у периодима од 1997. до 2007. и 2006. до 2012. које су објављене на сајту Батута и говоре другачије, интересантно да је у Немачкој вакцинација необавезна и за мигранте непознатог вакциналног статуса. Могуће да Ангела Меркел лично дежура на граници и чека да уђе онај који обави обухват испод 95% да га присилно вакцинише.

  1. Носићете умрлу децу од страшних заразних болести на души, 

омиљена је клетва вакциналних сведока, истих оних који немају ништа против да вам одузму дете и присилно га вакцинишу вакцинама које могу довести до смрти, инвалидности, трајног оштећења, хоспитализације, животне угрожености (Правлиник о имунизацији и начину заштите лековима, образац 5.), а кога нико неће носити на души, јер су законом сви заштићени од одговорности. То им не смета да одузимају родитељима одговорност коју хоће да прихвате за сопствену децу, а која им по природном праву припада. 

И за крај, неизбежне констатације из „хак-пу“ асортимана од говнета, преко плаћеника до децеубица, које не захтевају дубљу елаборацију.

Пуно мегаломанских изјава, месијанских жеља, без сучељавања доказа и дијалога, афективно набијено, идеолошки круто, логички неодрживо, секташки свирепо.

А на почетку беху забринути  грађани који се брину за јавно здравље…

Др Јована Стојковић,
УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Подели овај чланак са другима:


  • 0

САМО РАДИТИ СВОЈ ПОСАО… Пише: др Јована Стојковић

Category : Članci

Lat.

Пише: др Јована Стојковић

САМО РАДИТИ СВОЈ ПОСАО…

„Својевољно, а не принудно лечење које је резултат лекареве самовоље, то је данас правни принцип. Пацијентова одлука има примат над медицинским разлозима лечења, јер човекова личност не сме се жртвовати никаквим, па ни медицинским циљевима. На лечење не овлашћују лекара ни симптоми болести, ни медицнска индикација, него пристанак болесника
– Проф.др Јаков Радишић

Падоше и први родитељи за слободу. Осуђени на 15 дана затвора због одбијања вакцинације своје деце вакцинама које су одобрене од  АЛИМС-а прегледом документације која има статус службене тајне (члан 49. Закона о лековима). Њихове „преступе“ евидентирали су доктори који ову докуменатацију никада нису видели, јер нису ни могли према члану 207. Закона о лековима. „Преступе“ су затим прописно казниле судије, а све према Закону о заштити становништва од заразних болести који је у супротности са Уставом републике Србије (члан 25.)
И тако, док невини очеви и мајке буде лежали у затвору, доктори, инспектори и судије ће сматрати да су само радили свој посао.

 

Да су господа судије радили свој посао, узели би у обзир:

  1. Да Устав републике Србије (члан 25) гарантује неповредивост физичког и психичког интегритета, те да је закон о обавезној вакцинацији неуставан.
  2. Да према  Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода „нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном и понижавајућем поступању или кажњавању“ (члан 3.)
  3. Да је према Повељи ЕУ о основним правима (члан 3.) свакоме загарантован психички и физички интегритет, а за интервенције у области медицине и биологије неопходан је слободан пристанак лица.
  4. Да према пресуди Европског суда за људска права од 9.7.2002., као нежељено лечење, обавезно вакцинисање омета право на приватност загарантовано чланом 8. Европске конвенције о људским правима.
  5. Да Конвенција о људским правима и биомедицини, у члану 2., потврђује примат људског бића  чији интереси и добробит имају предност над самим интересом друштва и науке.
  6. Да члан 44. Закона о пацијентима предвиђа казну за оног ко без пристанка пацијента предузме над њим медицинске мере.
  7. Да према члану 8. Закона о правима пацијената, пацијент има ПРАВО на спровођење превентивних мера, а не обавезу.
  8. Да према Закону о здравственој заштити, члан 25., пацијент има права на остваривање здравствене заштите уз поштовање људских права, права на физички и психички  интегритет личности и уважавање моралних, културних, религијских и филозофских убеђења…

 

Да су господа доктори радили свој посао, узели би у обзир:

  1. Да принцип аутономије у медицинској пракси представља спремност, моралну и законску обавезу лекара да поштује мишљења, одлуке, процене и вољу пацијента у свим сегментима медицинског поступања. (Увод у медицинску етику, стр.70.)
  2. Да је морално проблематично полазити од претпоставке да је нешто за пацијента добро и из тога закључивати да би пацијент требало да пристане на третман. (Увод у медицинску етику, стр.72.)
  3. Да продирање права у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира (Увод у медицинску етику, стр.72.)
  4. Да Женевска декларација (осавремењена Хипократова заклетва) наводи да „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“.
  5. Да Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да поштује право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење.
  6. Да Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да пружа стручну помоћ са потпуном моралном и професионалном независношћу.
  7. Да је према Кодексу лекарске етике Србије, лекару загарантовано право да слободно и самостално одлучује о деликатним питањима везаним за људско здравље и живот.
  8. Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члан 3.,  медицински професионалци обављају своје занимање према својој савести, начелима медицинске етике и начелима човечности, као и да не треба да се држе начела, прописа или упутстава који су неспојиви са њиховим задацима и за чије спровођење они не могу да одговарају.
  9. Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 7., медицински професионалци не треба да учествују у чину лишавања слободе.
  10. Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 9. лекар има право да одбије сваки покушај притиска од стране колега, пацијената или других лица уколико противрече етичким принципима, професионалним дужностима и закону.
  11. Да према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 30. који говори о принудним медицинским интервенцијама, нема помена присилне вакцинације која се, евидентно, спроводи у Србији.
  12. Да према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 45., за сваку интервенцију над малолетним лицем потребан је писмена сагласност родитеља, а да лекар може да интервенише без сагласности само у хитним случајевима.

 

Данас у Србији, радити свој посао, значи слушати шта нареди власт. За бољи ручак, мораш бити чувар логора.
Ипак, идеја о слободи траје дуже од сваког варења.
Зато је потребно само да родитељи раде свој посао…

Др Јована Стојковић,
УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели овај чланак са другима:

 


  • 0

КОЛЕКТИВНИ ИМУНИТЕТ – од математичке до политичке категорије

Lat.

КОЛЕКТИВНИ ИМУНИТЕТ – од математичке до политичке категорије

Пише: др Јована Стојковић

Грађани Србије  су ових дана били  обрадовани вешћу да ће 1000 деце миграната бити укључено у образовни систем Србије. “Један од њихових заштитника је нагласио да да је « и по закону, који основно образовање третира као обавезно, неопходно укључити децу избеглице у систем образовања „. Ова обавезност по закону  није обавезна за невакцинисану децу, држављане Србије. Њихове родитеље, држављане Србије, глупаке који не разумеју „колективни имунитет“, у Домовима здравља дочекују натписи да за њихову невакцинисану децу НЕЋЕ бити издаване потврде за упис у вртиће и школе.

Долазак нових другара миграната, објашњава се у тексту, одличан је за нашу децу, јер ће „наша деца бити обогаћена новим искуствима, јер деца су љубопитљива и имају живу међусобну комуникацију. Имали смо случајеве и да су деца избеглице тако добро успевала да се интегришу да су неки постајали и навијачи српских фудбалских клубова и играли за тимове својих школа”. Одлазак старих другара, невакцинисаних држављана Србије, такође је одличан за нашу децу, јер наши угледни стручњаци једногласно тврде да су невакцинисана деца, која су здрава и немају узрочника болести у телу опасна за вакцинисану, која су заштићена ефикасним и безбедним вакцинама.  Ако вам ово звучи чудно, то је зато што сте луди и глупи.

Директор Центра за заштиту и пружање помоћи тражиоцима азила Радош Ђуровић, рекао је агенцији Бета да се процењује да се у Србији тренутно налази око 1.000 деце школског узраста, углавном из Сирије, Авганистана и Пакистана.

ИЗВЕШТАЈ О СПРОВЕДЕНОЈ ИМУНИЗАЦИЈИ НА ТЕРИТОРИЈИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У 2016. ГОДИНИ Института за јавно здравље Батут, на 34.страни каже да се: “Полио ендемски одржава у три земље (Пакистан, Авганистан и Нигерија) и у њима су пријављени сви случајеви. Епидемиолошку ситуацију полиомијелитиса у 2013. години обележила је епидемија ове болести у Сирији, са 25 потврђених случајева, као и да је више пута потврђен илегални транспорт и у претходној години веома актуелан боравак (азиланти и мигранти) у Србији људи из земаља у којима се полио ендемски одржава или је циркулација поново успостављена (Сирија, Авганистан, Пакистан).”  У истом извештају, на 37 стр.,  се наводи да је „обухват вакцинацијом против полиомијелитиса деце из ромске популације веома низак (20–30%)”.

Обзиром да Институт за јавно здравље евидентно  располаже овим подацима, очекујемо да се јавно огласе и одговоре на питање вакциналног статуса деце миграната и деце Рома, а уколико је неодговарајућ, очекујемо да организују обавезну вакцинацију ове деце свим вакцинама из календара вакцинације,  уз немогућност одбијања од стране родитеља  и немогућност уписивања у предшколске и школске установе, а што је у складу са чланом 32 Закона о заштити становништва од заразних болести.

Неће се ваљда установа која брине о јавном здрављу у Србији дискриминаторски односити према деци само зато што су друге боје и немају српско држављанство?

Благодети здравствене заштите Србије морају бити доступне свима!

Уколико се и деси да неко од другара из ендемског подручја поред «нових искустава» донесе и полиомијелитис, савесни грађани Србије немају разлога за бригу. Према члану 33 Закона о заштити становништва од заразних болести, у случају уношења у земљу болести која је у складу са плановима за одстрањивање и одржавање статуса искорењивања, може се одредити препоручена или обавезна вакцинација за сва или за одређене категорије лица. Обзиром да је и Србија у polio-free статусу, овакав спасоносни сценарио је и могућ и озакоњен.

За параноичне глупаке, на снази је, срећом, члан 32  по којем при обавезној вакцинацији, лице које треба да се имунизује исту не може да одбије осим у случају медицинске контраиндикације.

За мигранте  се, у  вишејезичном водичу за имунизацију и Немачкој наводи да је вакцинација необавезна и да свако може након разговора са лекаром да исту одбије или прихвати.

Боље мигрант у Немачкој, него Србин у Србији.

Др Јована Стојковић,
УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Подели овај чланак са другима:

 


  • 1

DUEL „ČETIRI NA JEDAN“ – Piše Dr Jovana Stojković

Tags :

Category : Članci

Cyr:

Piše: Dr Jovana Stojković

Vakcinalni svedoci iz nemačkog dnevnog tabloida, na sebi svojstven prostački i primitivan način, nastavljaju hajku protiv osnovnih građanskih sloboda i fizičkog i psihičkog integriteta građana, promovišući prisilnu vakcinaciju .

U novoj „epizodi“ medicinski dunsteri i poluobrazovani presstitutski talog iz redakcije ocenjuje kako su dva lekara „pokopala“ predstavnika roditelja „opskurnog „Udruženja za neobaveznu vakcinaciju”. Ovo „razbijanje“ omogućila je gebelsovska televizija, poznata po poštenom tretmanu sagovornika, po formuli 4 na 1. Ako i ignorišemo neiteligentna i nekompetentna pitanja voditelja koji su se za emisiju spremali čitajući kajrone sa jutarnjih programa i masna slova u dnevnim novinama, primetićemo da je naš saborac Milivoj Mrdaković predstavljen samo kao „roditelj“ (što u slobodnom prevodu jednog od prisutnih lekara znači isto što i budaletina), iako je i diplomirani informatičar, master ekonomije i član Mense, što je za zločinačke potrebe ružičastih spinera bilo irelevantno.

Sve što je naš saborac izneo bilo je apsolutno tačno i proverivo, ali slabimislećim i ideološki osrašćenim teletabisima nedovoljno ubedljivo u odnosu na medicinsko blagoglagoljanje i besčinjenično pozivanje na autoritet dvojice lekara.

Tvrdnje da vakcine sadrže aluminijum, formaldehid, živu izazvale su akutnu stresnu reakciju kod voditeljke koja očigledno za života nije pročitala ni jedno uputstvo za vakcine, što je ipak nije sprečilo da „vodi“ razgovor na tu temu. Količina ovih stvari u vakcinama koja je po rečima jednog od prisutnih „hiljadama puta manja“ i samim tim bezopasna, ne odgovara činjenicama.

Verstraeten et al., 2008. navodi da negativni učinci aluminijuma nisu zavisni od doze već od trenutka kada je unesen u razvojnom dobu izložene osobe.

Shaw and Petrik 2009., Petrik et al. 2007. zaključuju da injiciranje aluminijum hidroksida negativno utiče na motoriku i kognitivne funkcije.

Shaw I Tomljenović 2013. otkrivaju da su imunotoksični učinci ađuvansa posledica preterane stimulacije imunog odgovora.

Tomljenović et Shaw 2011a zaključuju da se apsorbuje 0,25% unesenog aluminijuma peroralno, dok se apsorbuje gotovo 100% injiciranog. U prevodu na „minimalanu“ dozu od 0,5 mg. u samo jednoj vakcini, dete 400 puta više aluminijuma apsorbuje vakcinom, nego da je pojelo tih 0,5 mg.

Dorea i Marques 2010., str. 600 zapaža da dete apsorbuje 55 mikrograma aluminijuma preko majčinog mleka prvih 6 meseci sisanja. Do tada apsorbuje preko vakcina 1.500 mikrograma aliminijuma. Dakle, samo jednom dozom vakcine apsorbuje 9 puta veću dozu aluminijuma nego sisanjem za svih 6 meseci.

Naravno, nije izostao ni famozni „kolektivni imunitet“ dobijen vakcinacijom, za koji je naš saborac tvrdio da je mit i sasvim zdravorazumski upitao voditeljku kada je ona poslednji put primila vakcinu. Iako profesori pedijatrije u udžbeniku Medicinskog fakulteta u Beogradu na 18. str. tvrde da „otpornost stečena imunizacijom traje više meseci ili godina“, proizvođač na 4. strani uputstva da „kao i kod svake druge vakcine, vakcinacija sa MMR-VaxPRO ne mora da obezbedi zaštitu kod svih vakcinisanih osoba”, a infektolozi u udžbeniku iz infektologije na strani 218. da je „molekularno- epidemiološim istraživanjem ustanovljeno je da postoji više serotipova virusa morbila čime se delimično objašnjava ponovno oboljevanje kao i javljanje manjih epidemija u vakcinisanim populacijama“ , jedan od sagovornika  je tvrdio da vakcinacija MMR vakcinom daje doživotan imunitet! O izlučivanju virusa morbila kod vakcinisanih, njihovom obolevanju ali i zaražavanju ostalih svedoče radovi Atrasheusjaye 2008., Morfina 2002., Berggren 2005., Damien 1998.

Stigosmo i do autizma, bolesti koja je postojala oduvek, sa čudnom osobinom da zaustavlja starenje, obzirom da nikada za osam godina provedenih na psihijatriji nisam videla odraslu obolelu osobu. Sva „argumentacija“ prisutnih svodila se na opljuvavanje po Vejkfildu (džukela jedna), dok je ignorisana činjenica da je glavni istraživač koji je uradio 22 od 24 studije o autizmu za CDC na Interpolovoj poternici za finansijske malverzacije. Teoretski, postoji mogućnost da je kleptoman, što ne umanjuje njegovu ljubav prema dečici i intelektualno poštenje. Omakne mu se da mazne koji milion, ali pare farmaceutske industrije sa gađenjem odbija.

Izrečeno je da postoje hiljade i hiljade studija koje ne povezuju autizam, po principu, što više to istinitije, kao što mali Perica zamišlja nauku. Evo skromnih par koji bacaju sumnju na „zvaničan stav struke“ – Blaxill 2004, De Soto I Hitlan 2010, Tomljenović 2011, Delongova 2011., Tomljenović i Shaw 2011b, Geier 2010, Blaylock 2008, 2009a, 2009b, Garecht i Austin 2011, Singh 2002, 2009. Sve prevaranti, šarlatani i baba-vange.

Nije izostala ni hipnotička poruka da su „vakcine efikasne i bezbedne“ iako su na sajtu ALIMS-a vakcine koje su  odobrene od 1.1.2011. pod “intenzivnim dodatnim praćenjem“ uz objašnjenje da „u trenutku podnošenja zahteva za dozvolu za lek , još uvek nisu poznati svi mogući rizici“. Pregledom uputstva za lek, vidi se da u ovu grupu spada Infranrix hexa (20.03.2014.), Pentaxim (11.8.2014.), Priorix (29.4.2014.), Engerix B 26.02.2013.

Usledilo je i redovno ubijanje u pojam tvrdnjom da zapadne zemlje imaju neobaveznu vakcinaciju zbog visoke svesti i istog takvog “obuhvata“. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Batut u periodu od 1997.-2007. godine Srbija je imala veći obuhvat vakcinacije protiv morbila u odnosu na evropski region SZO svih godina izuzev 2000.godine. Prema podacima Batuta, izvor SZO, u periodu od 2006.-2012. Italija i Francuska niti jedne godine nisu imale obuhvat vakcinisanosti protiv morbila preko 91%? Evropski region dostigao je 95% obuhvata jedino 2010. godine, dok je Srbija svih godina, osim 2012., imala obuhvat 96-97%. Uzgred, svi podaci su sa interneta, znači vrlo sumnjivi. Lepo su rekli stari da je to đavolja rabota .

I za kraj, jedno spasavanje čovečanstva ne bi bilo na odmet. Mada, ima budala kao onaj McKeown koji je 1975. govorio da je pad mortaliteta od zaraznih bolesti u drugoj polovini 19. veka bio uslovljen poboljšanjem životnog standarda i higijene, kao i da su posledice malih boginja nedvosmisleno povezane sa niskim životnim standardom, dok je mortalitet determinisan uhranjenošću.

I njega ćemo da hapsimo!

Dr Jovana Stojković

 

Inicijativa NoVa

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

PODELI OVAJ ČLANAK SA DRUGIMA:


  • 0

ДУЕЛ „ЧЕТИРИ НА ЈЕДАН“ – Пише Др Јована Стојковић

Category : Članci

Lat.

Пише: Др Јована Стојковић

Вакцинални сведоци из немачког дневног таблоида, на себи својствен простачки и примитиван начин, настављају хајку против основних грађанских слобода и физичког и психичког интегритета грађана, промовишући присилну вакцинацију .

У новој „епизоди“ медицински дунстери и полуобразовани пресститутски талог из редакције оцењује како су два лекара „покопала“ представника родитеља „опскурног „Удружења за необавезну вакцинацију”. Ово „разбијање“ омогућила је гебелсовска телевизија, позната по поштеном третману саговорника, по формули 4 на 1. Ако и игноришемо неителигентна и некомпетентна питања водитеља који су се за емисију спремали читајући кајроне са јутарњих програма и масна слова у дневним новинама, приметићемо да је наш саборац Миливој Мрдаковић представљен само као „родитељ“ (што у слободном преводу једног од присутних лекара значи исто што и будалетина), иако је и дипломирани информатичар, мастер економије и члан Менсе, што је за злочиначке потребе ружичастих спинера било ирелевантно.

Све што је наш саборац изнео било је апсолутно тачно и провериво, али слабимислећим и идеолошки осрашћеним телетабисима недовољно убедљиво у односу на медицинско благоглагољање и бесчињенично позивање на ауторитет двојице лекара.

Тврдње да вакцине садрже алуминијум, формалдехид, живу изазвале су акутну стресну реакцију код водитељке која очигледно за живота није прочитала ни једно упутство за вакцине, што је ипак није спречило да „води“ разговор на ту тему. Количина ових ствари у вакцинама која је по речима једног од присутних „хиљадама пута мања“ и самим тим безопасна, не одговара чињеницама.

Verstraeten et al., 2008. наводи да негативни учинци алуминијума нису зависни од дозе већ од тренутка када је унесен у развојном добу изложене особе.

Shaw and Petrik 2009., Petrik et al. 2007. закључују да ињицирање алуминијум хидроксида негативно утиче на моторику и когнитивне функције.

Shaw I Tomljenović 2013. откривају да су имунотоксични учинци ађуванса последица претеране стимулације имуног одговоra.

Tomljenović et Shaw 2011a закључују да се апсорбује 0,25% унесеног алуминијума перорално, док се апсорбује готово 100% ињицираног. У преводу на „минималану“ дозу од 0,5 мг. у само једној вакцини, дете 400 пута више алуминијума апсорбује вакцином, него да је појело тих 0,5 мг.

Dorea i Marques 2010., стр. 600 запажа да дете апсорбује 55 микрограма алуминијума преко мајчиног млека првих 6 месеци сисања. До тада апсорбује преко вакцина 1.500 микрограма алиминијума. Дакле, само једном дозом вакцине апсорбује 9 пута већу дозу алуминијума него сисањем за свих 6 месеци.

Наравно, није изостао ни фамозни „колективни имунитет“ добијен вакцинацијом, за који је наш саборац тврдио да је мит и сасвим здраворазумски упитао водитељку када је она последњи пут примила вакцину. Иако професори педијатрије у уџбенику Медицинског факултета у Београду на 18. стр. тврде да „отпорност стечена имунизацијом траје више месеци или година“, произвођач на 4. страни упутства да „кao i kod svake druge vakcine, vakcinacija sa MMR-VaxPRO ne mora da obezbedi zaštitu kod svih vakcinisanih osoba”, а инфектолози у уџбенику из инфектологије на страни 218. да је „молекуларно- епидемиолошим истраживањем установљено је да постоји више серотипова вируса морбила чиме се делимично објашњава поновно обољевање као и јављање мањих епидемија у вакцинисаним популацијама“ , један од саговорника  је тврдио да вакцинација ММР вакцином даје доживотан имунитет! О излучивању вируса морбила код вакцинисаних, њиховом оболевању али и заражавању осталих сведоче радови Atrasheusjaye 2008., Morfina 2002., Berggren 2005., Damien 1998.

Стигосмо и до аутизма, болести која је постојала одувек, са чудном особином да зауставља старење, обзиром да никада за осам година проведених на психијатрији нисам видела одраслу оболелу особу. Сва „аргументација“ присутних сводила се на опљувавање по Вејкфилду (џукела једна), док је игнорисана чињеница да је главни истраживач који је урадио 22 од 24 студије о аутизму за ЦДЦ на Интерполовој потерници за финансијске малверзације. Теоретски, постоји могућност да је клептоман, што не умањује његову љубав према дечици и интелектуално поштење. Омакне му се да мазне који милион, али паре фармацеутске индустрије са гађењем одбија.

Изречено је да постоје хиљаде и хиљаде студија које не повезују аутизам, по принципу, што више то истинитије, као што мали Перица замишља науку. Ево скромних пар који бацају сумњу на „званичан став струке“ – Blaxill 2004, De Soto I Hitlan 2010, Tomljenović 2011, Delongova 2011., Tomljenović i Shaw 2011b, Geier 2010, Blaylock 2008, 2009a, 2009b, Garecht i Austin 2011, Singh 2002, 2009. Све преваранти, шарлатани и баба-ванге.

Није изостала ни хипнотичка порука да су „вакцине ефикасне и безбедне“ иако су на сајту АЛИМС-а вакцине које су  одобрене од 1.1.2011. под “интензивним додатним праћењем“ уз објашњење да „у тренутку подношења захтева за дозволу за лек , још увек нису познати сви могући ризици“. Прегледом упутства за лек, види се да у ову групу спада Infranrix hexa (20.03.2014.), Pentaxim (11.8.2014.), Priorix (29.4.2014.), Engerix B 26.02.2013.

Уследило је и редовно убијање у појам тврдњом да западне земље имају необавезну вакцинацију због високе свести и истог таквог “обухвата“. Према подацима Института за јавно здравље Батут у периоду од 1997.-2007. године Србија је имала већи обухват вакцинације против морбила у односу на европски регион СЗО свих година изузев 2000.године. Према подацима Батута, извор СЗО, у периоду од 2006.-2012. Италија и Француска нити једне године нису имале обухват вакцинисаности против морбила преко 91%? Европски регион достигао је 95% обухвата једино 2010. године, док је Србија свих година, осим 2012., имала обухват 96-97%. Узгред, сви подаци су са интернета, значи врло сумњиви. Лепо су рекли стари да је то ђавоља работа .

И за крај, једно спасавање човечанства не би било на одмет. Мада, има будала као онај McKeown који је 1975. говорио да је пад морталитета од заразних болести у другој половини 19. века био условљен побољшањем животног стандарда и хигијене, као и да су последице малих богиња недвосмислено повезане са ниским животним стандардом, док је морталитет детерминисан ухрањеношћу.

И њега ћемо да хапсимо!

Др Јована Стојковић

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели овај чланак са другима:


Odaberite vaš jezik

    Translate from:

    Translate to:

Ukucajte ovde šta želite da pronađete

Pratite nas i na:

Pratite nas i na sledećim našim resursima:

Visit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On GooglePlusVisit Us On TwitterVisit Us On PinterestVisit Us On LinkedinCheck Our Feed