Category Archives: Članci

  • 0

Srpski aluminijum, živa, formaldehid u Torlakovim vakcinama manje toksični i kancerogeni nego inostrani?

Category : Članci

cyrlat

REAGOVANjE – TRIBINA PATRIOTSKIH HVALOSPEVA:
Srpski aluminijum, živa, formaldehid u Torlakovim vakcinama manje toksični i kancerogeni nego inostrani(!?)

Piše: dr Jovana Stojković

Udruženje “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju” već godinama opominje na neophodnost promene neustavnog zakona koji nalaže obaveznu, a zapravo prisilnu vakcinaciju dece u Srbiji. Svaki dobronamerni i osvešćeni saveznik, a naročito lekar, poželjan je i dobrodošao. Ipak, imamo obavezu i potrebu da reagujemo na poruke sa tribine dvosmislenog, politički korektnog i zbunjujućeg naslova u kojoj su učestvovale dve cenjene dame i dokazani profesionalci u svojim oblastima.

VAKCINACIJA DECE DA ILI NE? – MOLIM VAS PODELITEPuno puta u javnosti se postavljalo pitanje o vakcinaciji dece. Dobila sam ogroman broj vaših pitanja na tu temu i često o tome govorila u javnosti. Izuzetno važna pitanja pre svega za mlade devojke koje tek treba da rode i mlade mame koje treba vakcinišu decu. Da li treba ili ne treba?! Da li su vakcine dobre ili nisu?! Koja je kontrola vakcine i sl. To je jedno od najozbiljnijih i najvažnijih pitanja u društvu. Radi se direktno o zdravstvenoj bezbednosti naroda. I društvo, i stručna javnosti država moraju da se uključe u rešavanje ovog problema. A problem postoji. I smatram da pre svega stručna javnost olako prelazi preko ovog pitanja. Kratak isečak na temu vakcinacije sa tribine na kojoj smo govorili fenomenala Mirjana Bobić Mojsilović i ja. Nekada je u Srbiji tada Jugoslaviji postajala državna farmaceutska kuća TORLAK koja je proizvodila najbolje vakcine na svetu. A onda se neko pametan dosetio i prodao deo ili ceo Torlak. I od tada mi uvozimo vakcine koje proizvodi neko drugi za našu decu. Ne treba postavljati pitanje da li treba da se prima vakcina ili ne. Naravno da treba. Vakcina je dostignuće medicine i čovečanstva. Pravo pitanje je šta je ono čime bodu našu decu. To uvek mora biti prioritet, kvalitet. Svakako da je bolje vakcinisati decu i odkloniti strahove roditelja jer su posledice često tragične. Srećom naša javnost nikada nije bila upoznata sa tim posledicama poput difterije, velikog kašlja i sl. protiv čega se i vakcinišu deca. Glavno pitanje je da država Srbija koja je bila vlasnik torlaka i proizvodila odlične vakcine to treba da nastavi da radi jer se radi o pitanju od nacionalnog značaja. Koliko god da se u medijima spušta kredibilitet lekarima i da se jedna greška gura maksimalno a da se hiljade teških i svakodnevnih spašenih života prećutkuju. Ne zaboravite da su lakri ti koji iz sebe imaju deset godina školovanja i hiljade pacijenata i da to znači i znanje i iskustvo. Ono za šta treba naše društvo da se bori jeste TORLAK. Da država i da naši ljudi proizvode vakcine za našu decu. Ljudi koji će proizvoditi vakcine za svoju decu će proizvoditi dobre vakcine i za našu decu. Pitanje vakcine i Torlaka ja pitanje od nacionalnog značaja po zdravlje i bezbednost naroda. Dozvoliti da vam neka druga država prodaje vakcine znači staviti zdravlje svog naroda u ruke stranih država a samim tim znači biti ucenjen. Da ne ulazimo u ekonomsku računicu Torlaka koji je mogao da proizvodi vakcine i da izvozi za Indiju ili bilo koju drugu mnogoljudnu državu. I to da proizvodi ako ne najbolje onda među najboljim vakcinama na svetu. Devojke i mlade mame ako postoji nešto oko čega treba da se bunite onda je to pitanje Torlaka. To je budućnost vaše dece. To je problem u društvu oko čega pre svega žene moraju da se organizuju na prvom mestu. Ono što moramo svi zajedno da uradimo je da sačuvamo Torlak i da proizvodnja vakcina bude pod najstrožom kontrolom države.

Posted by Даница Грујичић on понедељак 17. април 2017.

Naime, na tribini je rečeno da ne treba postavljati pitanje da li treba vakcinisati, uz odgovor da „naravno da treba“. Ne možemo a da se ne zapitamo šta je to tako jedinstveno i nedvosmisleno u ovoj medicinskoj intervenciji, pa se može netremice prepisati milionskom stanovništvu? Zbog čega je moguće, na primer, odbiti operaciju mozga, a nije moguće ni teoretski odbiti vakcinaciju? Da li će „neodgovorna i neuka“ majka koja odbije vakcinaciju svog deteta biti podvrgnuta i prisilnoj operaciji tumora na mozgu ili je njena neodgovornost i neukost selektivna i promenljiva? Zbog čega se vakcinacija obmanjujuće predstavlja kao neupitna naučna istina, iako je samo aktuelni medicinski konsenzus koji je oduvek imao i neistomišnjenike u medicinskim krugovima?

Zbog čega se vakcinacija megalomanski predstavlja kao neupitno „dostignuće medicine i čovečanstva“ kada podaci državnih statistika govore o ogromnom smanjenju smrtnosti od zaraznih bolesti pre uvođenja iste? Samo za pomenuti pertuzis, u Engleskoj je smrtnost opala za 97,5-99% pre uvođenja nacionalnog programa vakcinacije 1957. U SAD-u se od 1870. do uvođenja vakcinacije smrtnost od pertuzisa smanjila za 77-92%, dok je u Australiji smrtnost od iste bolesti pre uvođenja vakcinacije pala za 85%. Kada je prve vakcine protiv“ virusa variole“ uvodio Džener, čovečanstvo je bilo 150 godina daleko od otkrića elektronskog mikroskopa kojim se virus jedino mogao videti. Do devedesetih godina dvadesetog veka, medicina gotovo ništa nije znala o načinu na koji vakcine stimulišu imuni sistem (Epidemiologija 153.str.), iako je do tada uspela da „iskoreni mnoge bolesti“. To nauka sigurno nije, ali vidimo da postaje religija.

Zbog čega se iznosi nemoguća tvrdnja da vakcine mogu biti bezbedne samo ako se proizvedu u Srbiji, a u slučajevima oštećenja se brani stavom da „svaki lek ima i neželjena dejstva“? Da li su srpski aluminijum, živa ili formaldehid manje toksični i kancerogeni nego inostrani? Da li patriotski hvalospevi mogu da neutrališu činjenicu koju je potvrdio sud u Srbiji da je Torlakova vakcina protiv poliomijelitisa izazvala paralizu dece u Srbiji, kao i BSŽ vakcina koja je razbolela hiljadu kazastanske dece, a kojima je njihovo ministarstvo zdravlja zbog toga platilo odštetu?

Preispitivanje efikasnosti i bezbednosti vakcinacije dešava se širom sveta (ali i u našoj zemlji) i to upravo od strane lekara i naučnika koji su „studirali deset godina i lečili hiljade pacijenata“. Dr Rober Mendelson, dr Fred Klener, dr Džon Sil, dr Ejri Zajerman, dr Vilijam Hauard Hej, dr Rober Simpson, dr J.A.Moris, dr Tom Burbaher, dr Džil Džejms, dr Džefri Bredstrit, dr Harima Tirani, dr Endrju Moulden, dr Brus Lipton, dr Šeri Tenpeni, dr Majl Farli, dr Arči Kalokerinos, dr Stefani Senef, dr Lorin Dej, dr Mejer Ajzenštajn, dr Suzan Hemfris, dr Žilijan Lanktut, dr Pavel Vorobjev, dr Červnoskaja, dr Kiriličeva, dr Oniščenko, dr Lidija Gajski, dr Srećko Sladoljev , dr Đula Sunara i dr Rasel Blejlok, neurohirurg, samo su neki od njih. Ovo ukazuje da je pozivanje na sopstveno naučno i profesionalno zvanje da bi se opravdala potreba za obaveznom vakcinacijom čist psihološki manevar pozivanja na autoritet. Iako nikome ne branimo da veruje da su vakcine neophodne i bezbedne, napominjemo da naučnih dokaza za tako nešto nema, jer sve dosadašnje studije o vakcinama imaju sledeće nedostatke:

Farmakokinetičke studije nisu obavezne, pa se samim tim najčešće ne izvode, te nismo u mogućnosti da znamo kako se dodaci u vakcinama apsorbuju, distribuišu i skladište i telu.
Praćenje neželjenih dejstava obično traje 5 do 15 dana, što onemogućava uvid u srednje i dugotrajne učinke.
Skoro nikada se u studijama ne koristi pravi placebo (na primer fiziološki rastvor), već su to ili ranije vakcine ili ađuvansi bez antigena.
Nema odgovarajućih kontrolnih grupa tj. nevakcinisane dece, jer je „neetično“ nekome ne dati vakcinu.
Metodologija detekcije neželjenih efekata je u najmanju ruku subjektivna i oslanja se na percepciju istih od strane medicinskih sestara ili roditelja i tada se njihov iskaz smatra validnim i naučnim , ali kada dođete sa oštećenim detetom nakon redovne vakcinacije tada ste nekompetentni ili ludi, a vaše dete je anegdota.
Većina studija je finansirana od strane farmaceutskih kuća koje vakcine i proizvode. Komentar nije potreban.
Studije o efikasnosti i bezbednosti vakcina uključuju samo zdravu decu i zbog toga nastaje privid bezbednosti na osnovu koga se odobravaju, a u realnosti se primenjuju na sve većoj populaciji dece sa hroničnim smetnjama.
U ovo vreme „atomske tehnike i prašumske etike“ podsetimo se onoga čega svaki lekar treba da se pridržava:

“U medicinskoj praksi, princip autonomije podrazumeva ne samo spremnost, nego moralnu, a u mnogim zemljama i zakonsku obavezu medicinskih profesionalaca da poštuju mišljenja, procene i odluke, dakle volju pacijenta u vezi da njihovim tretmanom , i to u svim segmentima medicinskog postupanja (prevencija , dijagnoza , terapija, rehabilatacije, istraživački proces).70 str., Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

“Informacija pacijentu mora biti potpuna i iskazana na način da je pacijentu sasvim razumljiva .U suprotnom, eventualni pristanak je dobijen na način koji se ni na koji način ne može etički opravdati, a za takvo je činjenje u razvijenim pravnim državama, uglavnom predviđena zakonska sankcija“.72.str. Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

“Pokazuje sa da prodiranje prava , to jest pravne regulacije u područje medicinskog morala i etike, ne znači uvek i ojačavanje morala i etike, pravo ih katkad i anulira“. 77.str. Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

Ženevska deklaracija – „ni pod pretnjom neću koristiti medicinska znanja tako da kršim ljudska prava ili ugrožavam građanske slobode“

Nirnberški kongres – „Osoba treba da bude u situaciji da slobodno može da vrši izbor, bez ikakvog uticaja sile, prevare, lukavstva, prinude, pogrešnog procenjivanja ili drugih prikrivenih oblika primoravanja.“

Internacionalni kodeks lekarske etike: “Lekar mora poštovati pravo kompetentnog pacijenta da prihvati ili odbije lečenje.“

Naše udruženje neće dozvoliti da se naša nastojanja usmere na sporedne koloseke. Mi idemo pravo u centar! Sloboda izbora po pitanju vakcinacije i ostalih medicinskih tretmana!

Dr Jovana Stojković

 

DR JOVANA STOJKOVIĆ SA DEVET PITANJA BACILA VAKCINAŠKI LOBI NA KOLENA! – VIDEO NAŠE HEROINE

 

Inicijativa NoVa

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Preporučeno:

 

Neke od članaka, obraćanja i video priloga Dr Jovane Stojković možete pogledati i pročitati – O V D E

 

Podeli ovaj članak sa drugima:

 


  • 0

Српски алуминијум, жива, формалдехид у Торлаковим вакцинама мање токсични и канцерогени него инострани?

latcyr

РЕАГОВАЊЕ – ТРИБИНА ПАТРИОТСКИХ ХВАЛОСПЕВА:
Српски алуминијум, жива, формалдехид у Торлаковим вакцинама мање токсични и канцерогени него инострани(!?)

Пише: др Јована Стојковић

Удружење “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију” већ годинама опомиње на неопходност промене неуставног закона који налаже обавезну, а заправо присилну вакцинацију деце у Србији. Сваки добронамерни и освешћени савезник, а нарочито лекар, пожељан је и добродошао. Ипак, имамо обавезу и потребу да реагујемо на поруке са  трибине двосмисленог, политички коректног и збуњујућег наслова у којој су учествовале две цењене даме и доказани професионалци у својим областима.

VAKCINACIJA DECE DA ILI NE? – MOLIM VAS PODELITEPuno puta u javnosti se postavljalo pitanje o vakcinaciji dece. Dobila sam ogroman broj vaših pitanja na tu temu i često o tome govorila u javnosti. Izuzetno važna pitanja pre svega za mlade devojke koje tek treba da rode i mlade mame koje treba vakcinišu decu. Da li treba ili ne treba?! Da li su vakcine dobre ili nisu?! Koja je kontrola vakcine i sl. To je jedno od najozbiljnijih i najvažnijih pitanja u društvu. Radi se direktno o zdravstvenoj bezbednosti naroda. I društvo, i stručna javnosti država moraju da se uključe u rešavanje ovog problema. A problem postoji. I smatram da pre svega stručna javnost olako prelazi preko ovog pitanja. Kratak isečak na temu vakcinacije sa tribine na kojoj smo govorili fenomenala Mirjana Bobić Mojsilović i ja. Nekada je u Srbiji tada Jugoslaviji postajala državna farmaceutska kuća TORLAK koja je proizvodila najbolje vakcine na svetu. A onda se neko pametan dosetio i prodao deo ili ceo Torlak. I od tada mi uvozimo vakcine koje proizvodi neko drugi za našu decu. Ne treba postavljati pitanje da li treba da se prima vakcina ili ne. Naravno da treba. Vakcina je dostignuće medicine i čovečanstva. Pravo pitanje je šta je ono čime bodu našu decu. To uvek mora biti prioritet, kvalitet. Svakako da je bolje vakcinisati decu i odkloniti strahove roditelja jer su posledice često tragične. Srećom naša javnost nikada nije bila upoznata sa tim posledicama poput difterije, velikog kašlja i sl. protiv čega se i vakcinišu deca. Glavno pitanje je da država Srbija koja je bila vlasnik torlaka i proizvodila odlične vakcine to treba da nastavi da radi jer se radi o pitanju od nacionalnog značaja. Koliko god da se u medijima spušta kredibilitet lekarima i da se jedna greška gura maksimalno a da se hiljade teških i svakodnevnih spašenih života prećutkuju. Ne zaboravite da su lakri ti koji iz sebe imaju deset godina školovanja i hiljade pacijenata i da to znači i znanje i iskustvo. Ono za šta treba naše društvo da se bori jeste TORLAK. Da država i da naši ljudi proizvode vakcine za našu decu. Ljudi koji će proizvoditi vakcine za svoju decu će proizvoditi dobre vakcine i za našu decu. Pitanje vakcine i Torlaka ja pitanje od nacionalnog značaja po zdravlje i bezbednost naroda. Dozvoliti da vam neka druga država prodaje vakcine znači staviti zdravlje svog naroda u ruke stranih država a samim tim znači biti ucenjen. Da ne ulazimo u ekonomsku računicu Torlaka koji je mogao da proizvodi vakcine i da izvozi za Indiju ili bilo koju drugu mnogoljudnu državu. I to da proizvodi ako ne najbolje onda među najboljim vakcinama na svetu. Devojke i mlade mame ako postoji nešto oko čega treba da se bunite onda je to pitanje Torlaka. To je budućnost vaše dece. To je problem u društvu oko čega pre svega žene moraju da se organizuju na prvom mestu. Ono što moramo svi zajedno da uradimo je da sačuvamo Torlak i da proizvodnja vakcina bude pod najstrožom kontrolom države.

Posted by Даница Грујичић on понедељак 17. април 2017.

Наиме, на трибини је речено да не треба постављати питање да ли треба вакцинисати, уз одговор да „наравно да треба“. Не можемо а да се не запитамо шта је то тако јединствено и недвосмислено у овој медицинској интервенцији, па се може нетремице преписати милионском становништву? Због чега је могуће, на пример, одбити операцију мозга, а није могуће ни теоретски одбити вакцинацију? Да ли ће „неодговорна и неука“ мајка која одбије вакцинацију свог детета бити подвргнута и присилној операцији тумора на мозгу или је њена неодговорност и неукост селективна и променљива? Због чега се вакцинација обмањујуће представља као неупитна научна истина, иако је само актуелни медицински консензус који је одувек имао и неистомишњенике у медицинским круговима?

Због чега се вакцинација мегаломански представља као неупитно „достигнуће медицине и човечанства“ када подаци државних статистика говоре о огромном смањењу смртности од заразних болести пре увођења исте? Само за поменути пертузис, у Енглеској је смртност опала за 97,5-99% пре увођења националног програма вакцинације 1957. У САД-у  се од 1870. до увођења вакцинације смртност од пертузиса смањила за 77-92%, док је у Аустралији смртност од исте болести пре увођења вакцинације пала за 85%. Када је прве вакцине против“ вируса вариоле“ уводио Џенер, човечанство је било 150 година далеко од открића електронског микроскопа којим се вирус једино могао видети. До деведесетих година двадесетог века, медицина готово ништа није знала о начину на који вакцине стимулишу имуни систем (Епидемиологија 153.стр.), иако је до тада успела да „искорени многе болести“. То наука сигурно није, али видимо да постаје религија.

Због чега се износи немогућа тврдња да вакцине могу бити безбедне само ако се произведу у Србији, а у случајевима оштећења се брани ставом да „сваки лек има и нежељена дејства“? Да ли су српски алуминијум, жива или формалдехид мање токсични и канцерогени него инострани? Да ли патриотски хвалоспеви могу да неутралишу чињеницу коју је потврдио суд у Србији да је Торлакова вакцина против полиомијелитиса изазвала парализу деце у Србији, као и БСЖ вакцина која је разболела хиљаду казастанске деце, а којима је њихово министарство здравља због тога платило одштету?

Преиспитивање ефикасности и безбедности вакцинације дешава се широм света (али и у нашој земљи)  и то управо од стране лекара и научника који су „студирали десет година и лечили хиљаде пацијената“. Др Робер Менделсон, др Фред Кленер, др Џон Сил, др Ејри Зајерман, др Вилијам Хауард Хеј, др Робер Симпсон, др Ј.А.Морис, др Том Бурбахер, др Џил Џејмс, др Џефри Бредстрит, др Харима Тирани, др Ендрју Моулден, др Брус Липтон, др Шери Тенпени, др Мајл Фарли, др Арчи Калокеринос, др Стефани Сенеф, др Лорин Деј, др Мејер Ајзенштајн, др Сузан Хемфрис, др Жилијан Ланктут, др Павел Воробјев, др Червноскаја, др Кириличева, др Онишченко, др Лидија Гајски, др Срећко Сладољев , др Ђула Сунара и др Расел Блејлок, неурохирург, само су неки од њих. Ово указује да је позивање на сопствено научно и професионално звање да би се оправдала потреба за обавезном вакцинацијом чист  психолошки маневар позивања на ауторитет. Иако никоме не бранимо да верује да су вакцине неопходне и безбедне, напомињемо да научних доказа за тако нешто нема, јер све досадашње студије о вакцинама имају следеће недостатке:

  1. Фармакокинетичке студије нису обавезне, па се самим тим најчешће не изводе, те нисмо у могућности да знамо како се додаци у вакцинама апсорбују, дистрибуишу и складиште и телу.
  2. Праћење нежељених дејстава обично траје 5 до 15 дана, што онемогућава увид у средње и дуготрајне учинке.
  3. Скоро никада се у студијама не користи прави плацебо (на пример физиолошки раствор), већ су то или раније вакцине или ађуванси без антигена.
  4. Нема одговарајућих контролних група тј. невакцинисане деце, јер је „неетично“ некоме не дати вакцину.
  5. Методологија детекције нежељених ефеката је у најмању руку субјективна и ослања се на перцепцију истих од стране медицинских сестара или родитеља и тада се њихов исказ сматра валидним и научним , али када дођете са оштећеним дететом након редовне вакцинације тада сте некомпетентни или луди, а ваше дете је анегдота.
  6. Већина студија је финансирана од стране фармацеутских кућа које вакцине и производе. Коментар није потребан.
  7. Студије о ефикасности и безбедности вакцина укључују само здраву децу и због тога настаје привид безбедности на основу кога се одобравају, а у реалности се примењују на све већој популацији деце са хроничним сметњама.

У ово време „атомске технике и прашумске етике“ подсетимо се онога чега сваки лекар треба  да се придржава:

“У медицинској пракси, принцип аутономије подразумева не само спремност, него  моралну, а у многим земљама и законску обавезу медицинских професионалаца да поштују мишљења, процене и одлуке, дакле вољу пацијента у вези да њиховим третманом , и то у свим сегментима медицинског поступања (превенција , дијагноза , терапија, рехабилатације, истраживачки процес).70 стр., Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

“Информација пацијенту мора бити потпуна и исказана на начин да је пацијенту сасвим разумљива .У супротном, евентуални пристанак је добијен на начин који се ни на који начин не може етички оправдати, а за такво је чињење у развијеним правним државама, углавном предвиђена  законска санкција“.72.стр. Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

“Показује са да продирање права , то јест правне регулације у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира“. 77.стр. Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

Женевска декларација – „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“

Нирнбершки конгрес – „Особа треба да буде у ситуацији да слободно може да врши избор, без икаквог утицаја силе, преваре, лукавства, принуде, погрешног процењивања или других прикривених облика приморавања.“

Интернационални кодекс лекарске етике: “Лекар мора поштовати право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење.“

Наше удружење неће дозволити да се наша настојања усмере на споредне  колосеке. Ми идемо право у центар! Слобода избора по питању вакцинације и осталих медицинских третмана!

Др Јована Стојковић

 

Inicijativa NoVa

 

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

 

Препоручено:

Неке од чланака, обраћања и видео прилога Др Јоване Стојковић можете погледати и прочитати – О В Д Е

 

 

Подели овај чланак са другима:


  • 0

ВАКЦИНАЛНА МАТЕМАТИКА И МЕДИЈСКА ПАТЕТИКА

lat.

Пише: Др Јована Стојковић

Смрт седамнаесторо људи од компликација малих богиња у Румунији, у периоду од годину дана, страшна је и узнемирујућа. Смрт двадесетпеторо људи од грипа за само седам дана (27.02.- 05.3.2017) у истој Румунији, а према подацима Националног центра за праћење заразних болести, за наше медије није страшна и узнемирујућа, обзиром да се не помиње. Вакцина против грипа постоји. Када је примите и ипак се разболите, лекар вам каже да очигледно није била истог типа као вирус који вас је разболео. То вам неће рећи за вакцину против морбила, иако је  „молекуларно- епидемиолошим истраживањем установљено да постоји више серотипова вируса морбила чиме се делимично објашњава поновно обољевање као и јављање мањих епидемија у вакцинисаним популацијама“ (Инфективне болести, стр.218.).

 

 

За наше медије, ван сваке сумње је да је пад обухвата вакцинације (испод 95%) одговоран за избијање епидемије. Према дефиницији Eвропског центра за превенцију и контролу болести, колективни имунитет је „situacija u kojoj je u zajednici dovoljno velik udio populacije imun na neku zaraznu bolest (zbog cijepljenja i/ili prebolijevanja same bolesti) uslijed čega širenje te zarazne bolesti s osobe na osobu nije vjerojatno“ (Практични водич за здравствене дјелатнике за повећење обухвата цјепљења дјеце, стр. 8). Погледајмо како ова математика описује стање код проблематичне популације у Србији. По речима нишког епидемиолога др Величковића, у једном од јутарњих програма који традиционално подижу свест нес(а)весних грађана, „заштита“ ММР вакцином траје десет година. Ако је последња ревакцина у 12. години живота, то би значило да су грађани изнад 22. године живота „незаштићени“ исто као и невакцинисана деца која нису природно прележала болест. Према попису становништва из 2011., у Србији је живело 7.120 666 становника, од тога у старосној доби од 0-24 године 1.867.013, или око 26,2%  “заштићеног“ становништва.

Да би превенирали ефекат ове здраворазумско-рачунске операције, новинари најстаријег дневног листа су навели податак да је српски имунитет угрожен ако постоји мање од “95% вакцинисаних у генерацији“, рачунајући ваљда да се Власи неће досетити да не живимо по интернатима, свако са својом генерацијом, него и по неколико генерација у истом бабином стану.

Према подацима др Матеје Чернич која је докторирала са темом „Идеолошки конструкти о цепљењу“, статистички подаци о обољевању и смртности од малих богиња у Енглеској говоре да вакцина није утицала на њихово смањивање:
„Rutinsko cijepljenje protiv ospica u Velikoj Britaniji uvedeno je 1968. godine. Ospice su uz hripavac predstavljale jednu od najsmrtonosnijih dječjih bolesti, jer je prosječan stupanj smrtnosti djece do navršene 1. godine života u Engleskoj i Walesu u razdoblju 1901-1905. iznosio 311,72 na 100.000. U razdoblju prije uvođenja rutinskog cijepljenja (1963-1967.) iznosio je 2,32 na 100.000. To znači da se smrtnost u razdoblju prije rutinskog cijepljenja smanjila za 99,25% ili za 134 puta u usporedbi s početnim razdobljem.

Prosječan stupanj smrti djece do navršene 5. godine života u razdoblju 1901-1905. iznosio je 272,05 na 100.000. U razdoblju prije uvođenja rutinskog cijepljenja (1963-1967.) iznosio je 1,69 na 100.000. To znači da se smrtnost u razdoblju prije rutinskog cijepljenja smanjila za 99,37% ili za 161 puta u usporedbi sa početnim razdobljem.

Baš u svih kategorija životne dobi (djeca do navršene 1. godine života, do 2., do 5., populacija) smrtnost zbog ospica pala je za više od 99%, odnosno za 125-161 puta već prije uvođenja rutinskog cijepljenja. Tvrditi ili spekulirati da je cijepljenje igralo bilo kakvu ulogu kod smanjenja smrtnosti zbog ospica, obična je laž.“

 

Медијско испирање о томе да је „висок обухват вакцинације“ нешто што ће нас заштити од епидемије малих богиња, за своју логичну последицу имало би закључак да епидемија има само у земљама са „ниским обухватом”. Према подацима Европског центра за превенцију и контролу болести изнетим у Практичном водичу за здравствене дјелатнике за повећење обухвата цјепљења дјеце, страна 8., ова болест се највише јављала управо у земљама које наводно имају високи обухват вакцинације (па су зато заслужиле да немају обавезну вакцинацију): „Slučajeve ospica prijavile su sve zemlje osim otočnih zemalja Islanda i Cipra. Epidemija ospica u zapadnom dijelu Europe 2011. bila je jedna od najvećih na svijetu (ECDC, 2012.)„

.Је ли, Власи, нису ли то оне исте земље са високим обухватом и још вишом свешћу која се код нас „примитивних“ треба утеривати насилно шприцем? Колико је велика просвећеност дотичних сведоче и подаци из истог извора (стр.15): “Stvarnost, i dobra vijest, jest da većina roditelja u EU vjeruje i podrţava programe cijepljenja. Međutim, mnogi od nas odluče cijepiti svoju djecu bez previše razumijevanja. Nedavno provedena studija 10 u Nizozemskoj pokazala je da je 81% roditelja Nizozemaca prihvatilo cijepljenje bez da su prethodno sami kritički razmotrili prednosti i rizike cijepljenja.“ То су одговорни родитељи, а „добра вест“ је, како видимо, да не разматрају ништа.

Овај душекорисни приручник, на страни 8., нам потврђује да је медијско хистерисање за високим обухватом само начин да се распамаћена и полушколована руља нахушка на невернике вакцинације, јер: “Čak i u zemljama s visokom stopom procijepljenosti broj necijepljenih akumulirat će se s vremenom (ECDC, 2012) te se u subnacionalnim područjima mogu naći „džepovi― slabo zaštićene, osjetljive populacije.“, док нам на два места доноси потврду да управо вакцина може довести до оболевања од малих богиња. На 43.страни се наводи да се након ММР вакцине „у 5-10% случајева јавља температура са или без осипа 8-10 дана након примјене цјепива“, док на 54. страни наводе да се „цијепљена особа не може разболети осим уколико се не даје живо цјепиво попут ММР или цјепиво против водених козица“.

Позивање на савест и наглашена емпатија душебрижника који се боје да се не угрозе „осетљиве популације које не могу да буду вакцинисане“ захтевају један статистички осврт. Према раду Предрага Кона „Резултати спровођења имунизација у Београду са освртом на период 2010-2014“ било је 4 утврђене трајне контраиндикације за ММР вакцину за двомилионски град Београд. Питам се, како им никад суза не кане за 4.115 умрлих од последица вакцинације у периоду од 1990-2011. према подацима Европског форума за вигиланцију вакцина?

 

Ако вам је све ово бљутаво, да засолимо мало алуминијум хлоридом. Према речима др Матеје Чернич, а према раду Tomljenović i Shaw, 2011., након оралног уношења слободног алуминијума у циркулацију се абсорбује 0,25%, док се код ињицираног абсорбује скоро 100%. Код уношења 0,5 mg орално унешеног, абсорбује се 1,25 mcg, док се код исте количине ињицираног, апсорбује 500 mcg, односно 400 пута више, док се на крају не настани у мозгу (Khan, 2013.).

Али ко ће о томе да мисли док гледа смрти у очи као и за време вариоле вере која се волшебно актуелизује у медијима. За наше храбре новинаре истраживачког новинарства да напоменемо да је обавезна вакцинација против вариоле у Србију уведена 1839.године, а да је у периоду од 1896.-1910. (60 година након увођења обавезе) од ове болести умрло 38.953 људи (Предраг Кон, Резултати спровођења имунизација у Београду).

Можда је требало да буде обавезнија?

Др Јована Стојковић

 

Подели овај чланак са другима:

 


  • 0

VAKCINALNA MATEMATIKA I MEDIJSKA PATETIKA

Category : Članci

cyr.

Piše: Dr Jovana Stojković

Smrt sedamnaestoro ljudi od komplikacija malih boginja u Rumuniji, u periodu od godinu dana, strašna je i uznemirujuća. Smrt dvadesetpetoro ljudi od gripa za samo sedam dana (27.02.- 05.3.2017) u istoj Rumuniji, a prema podacima Nacionalnog centra za praćenje zaraznih bolesti, za naše medije nije strašna i uznemirujuća, obzirom da se ne pominje. Vakcina protiv gripa postoji. Kada je primite i ipak se razbolite, lekar vam kaže da očigledno nije bila istog tipa kao virus koji vas je razboleo. To vam neće reći za vakcinu protiv morbila, iako je „molekularno- epidemiološim istraživanjem ustanovljeno da postoji više serotipova virusa morbila čime se delimično objašnjava ponovno oboljevanje kao i javljanje manjih epidemija u vakcinisanim populacijama“ (Infektivne bolesti, str.218.).

Za naše medije, van svake sumnje je da je pad obuhvata vakcinacije (ispod 95%) odgovoran za izbijanje epidemije. Prema definiciji Evropskog centra za prevenciju i kontrolu bolesti, kolektivni imunitet je „situacija u kojoj je u zajednici dovoljno velik udio populacije imun na neku zaraznu bolest (zbog cijepljenja i/ili prebolijevanja same bolesti) uslijed čega širenje te zarazne bolesti s osobe na osobu nije vjerojatno“ (Praktični vodič za zdravstvene djelatnike za povećenje obuhvata cjepljenja djece, str. 8). Pogledajmo kako ova matematika opisuje stanje kod problematične populacije u Srbiji. Po rečima niškog epidemiologa dr Veličkovića, u jednom od jutarnjih programa koji tradicionalno podižu svest nes(a)vesnih građana, „zaštita“ MMR vakcinom traje deset godina. Ako je poslednja revakcina u 12. godini života, to bi značilo da su građani iznad 22. godine života „nezaštićeni“ isto kao i nevakcinisana deca koja nisu prirodno preležala bolest. Prema popisu stanovništva iz 2011., u Srbiji je živelo 7.120 666 stanovnika, od toga u starosnoj dobi od 0-24 godine 1.867.013, ili oko 26,2% “zaštićenog“ stanovništva.

Da bi prevenirali efekat ove zdravorazumsko-računske operacije, novinari najstarijeg dnevnog lista su naveli podatak da je srpski imunitet ugrožen ako postoji manje od “95% vakcinisanih u generaciji“, računajući valjda da se Vlasi neće dosetiti da ne živimo po internatima, svako sa svojom generacijom, nego i po nekoliko generacija u istom babinom stanu.

Prema podacima dr Mateje Černič koja je doktorirala sa temom „Ideološki konstrukti o cepljenju“, statistički podaci o oboljevanju i smrtnosti od malih boginja u Engleskoj govore da vakcina nije uticala na njihovo smanjivanje:
„Rutinsko cijepljenje protiv ospica u Velikoj Britaniji uvedeno je 1968. godine. Ospice su uz hripavac predstavljale jednu od najsmrtonosnijih dječjih bolesti, jer je prosječan stupanj smrtnosti djece do navršene 1. godine života u Engleskoj i Walesu u razdoblju 1901-1905. iznosio 311,72 na 100.000. U razdoblju prije uvođenja rutinskog cijepljenja (1963-1967.) iznosio je 2,32 na 100.000. To znači da se smrtnost u razdoblju prije rutinskog cijepljenja smanjila za 99,25% ili za 134 puta u usporedbi s početnim razdobljem.

Prosječan stupanj smrti djece do navršene 5. godine života u razdoblju 1901-1905. iznosio je 272,05 na 100.000. U razdoblju prije uvođenja rutinskog cijepljenja (1963-1967.) iznosio je 1,69 na 100.000. To znači da se smrtnost u razdoblju prije rutinskog cijepljenja smanjila za 99,37% ili za 161 puta u usporedbi sa početnim razdobljem.

Baš u svih kategorija životne dobi (djeca do navršene 1. godine života, do 2., do 5., populacija) smrtnost zbog ospica pala je za više od 99%, odnosno za 125-161 puta već prije uvođenja rutinskog cijepljenja. Tvrditi ili spekulirati da je cijepljenje igralo bilo kakvu ulogu kod smanjenja smrtnosti zbog ospica, obična je laž.“

Medijsko ispiranje o tome da je „visok obuhvat vakcinacije“ nešto što će nas zaštiti od epidemije malih boginja, za svoju logičnu posledicu imalo bi zaključak da epidemija ima samo u zemljama sa „niskim obuhvatom”. Prema podacima Evropskog centra za prevenciju i kontrolu bolesti iznetim u Praktičnom vodiču za zdravstvene djelatnike za povećenje obuhvata cjepljenja djece, strana 8., ova bolest se najviše javljala upravo u zemljama koje navodno imaju visoki obuhvat vakcinacije (pa su zato zaslužile da nemaju obaveznu vakcinaciju): „Slučajeve ospica prijavile su sve zemlje osim otočnih zemalja Islanda i Cipra. Epidemija ospica u zapadnom dijelu Europe 2011. bila je jedna od najvećih na svijetu (ECDC, 2012.)„

.Je li, Vlasi, nisu li to one iste zemlje sa visokim obuhvatom i još višom svešću koja se kod nas „primitivnih“ treba uterivati nasilno špricem? Koliko je velika prosvećenost dotičnih svedoče i podaci iz istog izvora (str.15): “Stvarnost, i dobra vijest, jest da većina roditelja u EU vjeruje i podrţava programe cijepljenja. Međutim, mnogi od nas odluče cijepiti svoju djecu bez previše razumijevanja. Nedavno provedena studija 10 u Nizozemskoj pokazala je da je 81% roditelja Nizozemaca prihvatilo cijepljenje bez da su prethodno sami kritički razmotrili prednosti i rizike cijepljenja.“ To su odgovorni roditelji, a „dobra vest“ je, kako vidimo, da ne razmatraju ništa.

Ovaj dušekorisni priručnik, na strani 8., nam potvrđuje da je medijsko histerisanje za visokim obuhvatom samo način da se raspamaćena i poluškolovana rulja nahuška na nevernike vakcinacije, jer: “Čak i u zemljama s visokom stopom procijepljenosti broj necijepljenih akumulirat će se s vremenom (ECDC, 2012) te se u subnacionalnim područjima mogu naći „džepovi― slabo zaštićene, osjetljive populacije.“, dok nam na dva mesta donosi potvrdu da upravo vakcina može dovesti do obolevanja od malih boginja. Na 43.strani se navodi da se nakon MMR vakcine „u 5-10% slučajeva javlja temperatura sa ili bez osipa 8-10 dana nakon primjene cjepiva“, dok na 54. strani navode da se „cijepljena osoba ne može razboleti osim ukoliko se ne daje živo cjepivo poput MMR ili cjepivo protiv vodenih kozica“.

Pozivanje na savest i naglašena empatija dušebrižnika koji se boje da se ne ugroze „osetljive populacije koje ne mogu da budu vakcinisane“ zahtevaju jedan statistički osvrt. Prema radu Predraga Kona „Rezultati sprovođenja imunizacija u Beogradu sa osvrtom na period 2010-2014“ bilo je 4 utvrđene trajne kontraindikacije za MMR vakcinu za dvomilionski grad Beograd. Pitam se, kako im nikad suza ne kane za 4.115 umrlih od posledica vakcinacije u periodu od 1990-2011. prema podacima Evropskog foruma za vigilanciju vakcina?

Ako vam je sve ovo bljutavo, da zasolimo malo aluminijum hloridom. Prema rečima dr Mateje Černič, a prema radu Tomljenović i Shaw, 2011., nakon oralnog unošenja slobodnog aluminijuma u cirkulaciju se absorbuje 0,25%, dok se kod injiciranog absorbuje skoro 100%. Kod unošenja 0,5 mg oralno unešenog, absorbuje se 1,25 mcg, dok se kod iste količine injiciranog, apsorbuje 500 mcg, odnosno 400 puta više, dok se na kraju ne nastani u mozgu (Khan, 2013.).

Ali ko će o tome da misli dok gleda smrti u oči kao i za vreme variole vere koja se volšebno aktuelizuje u medijima. Za naše hrabre novinare istraživačkog novinarstva da napomenemo da je obavezna vakcinacija protiv variole u Srbiju uvedena 1839.godine, a da je u periodu od 1896.-1910. (60 godina nakon uvođenja obaveze) od ove bolesti umrlo 38.953 ljudi (Predrag Kon, Rezultati sprovođenja imunizacija u Beogradu).

Možda je trebalo da bude obaveznija?

Dr Jovana Stojković

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Podeli ovaj članak sa drugima:


  • 0

VAŠE PRAVO DA NE PITATE NIŠTA – Piše: Dr Jovana Stojković

Category : Članci

cyr.

Piše: Dr Jovana Stojković

Većina medija sa nacionalnom frekvencijom (koji nisu nikada preneli nijednu tribinu koju je organizovala Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju) krenuli su u orkestriranu, jednovremenu hajku protiv nevakcinisane dece i njihovih roditelja. Na prvi zvuk Pavlovljevog zvonceta, medijski kerberi krenuli su u ubeđivanje da je pad obuhvata vakcinacije doveo do epidemije malih boginja u Rumuniji. Od najavljivača, preko voditeljke, do zabrinute mame koja glumi javnost, kamermana i spremačice, govorom tela i mimikom odašiljana je zabrinutost u etar, ali i prekor „antivakcinalnom pokretu“ koji se, kakve drskosti, bori za ustavno i prirodnopravo na nepovredivost fizičkog integriteta (o psihičkom je teško govoriti sa takvim medijima). Većina ovih ljudi koje okupacioni mediji sramno predstavljaju kao primitivnu sektu, već je prinela po jedno dete na oltar raznim „obuhvatima“ i „kolektivnim imunitetima“, no bolećivog sažaljenja i odgovornosti za njihovu decu nema niotkuda.

Iako je neverbalna komunikacija pomoćnog osoblja bila ključna, prokomentarisaćemo selektivne i sugestivne izjave stručnog osoblja. Doktorka epidemiolog je insistirala na mogućim smrtnim slučajevima i upali pluća kao mogućoj opasnoj komplikaciji, prećutkujući da su morbili bolest sa dobrom prognozom (pre uvođenja vakcinacije 1955., u Americi je smrtnost bila 0,03 na 100 000 slučajeva) i da se eventualne upale pluća efikasno leče antibioticima, kao i da se teži oblici javljaju kod populacije sa oštećenim celularnim imunitetom, dok čak i bolesnici sa deficitom humoralnog imuniteta (antitela) preboljevaju morbile bez većih problema. Interesantno je da se uspešnost vakcinacije od morbila meri upravo antitelima, koja, kao što se vidi iz prethodnog, nisu ključna za uspešno prebolevanje ove bolesti. Takođe, doktorka se osvrnula na nekrunisanog kralja „antivakcinalnog pokreta“ Endrju Vejkfilda kome je „oduzeta licenca, jer je lažirao podatke u studiji“, opet prećutkujući da je njegovom saradniku u radu prof.dr Džon Voker Smitu vraćena licenca još 2012. godine, dok je Vekfild aktuelno u sudskom procesu za klevetu protiv British Medical Journal.

Niko nije pomenuo da je viši naučnik američkog Centra za kontrolu bolesti Vilijam Tompson 2014.godine objavio na sajtu advokatske firme Morgan Verkamp LLC izjavu u kojoj priznaje da su on i njegovi saradnici izostavili statistički značajne informacije u naučnom radu koji je objavljen 2004.godine u časopisu Pediatrics, a koji govore da su afro-američki muškarci koji prime MMR vakcinu pre 36 meseci starosti bili pod rizikom za dobijanje autizma.

Nije pomenut ni glavni istraživač koji je za CDC radio 21 od 24 studije o bezbednosti MMR vakcine, Pol Torsen, ni Interpolova poternica raspisana za njim zbog prevara, što bi sve, istine radi, doktorka morala da zna, ali i da iznese u javnost koju želi da informiše i edukuje. Ovako možemo zaključiti da je pominjanje Vejkfilda samo način da se “antivakcinaši“, a zapravo ljudi koji zahtevaju slobodu izbora pri invazivnoj medicinskoj intervenciji , predstave kao neracionalni sledbenici harizmatičnog prevaranta koji više vole njega nego sopstvenu decu.

Čuli smo i milion puta eksploatisanu frazu da je „dokazano da vakcine ne izazivaju autizam“, iako, i to samo uslovno, nije dokazano da izazivaju autizam, te se u ovoj igri reči (ne)svesno gubi veliki deo istine. Mučno je i pominjati priču o živi i tunjevini i diletantski zaključak da je isto progutati nešto i ubrizgti ga u telo ( inače je opštepoznato da se bebe od nekoliko meseci svakodnevno najedaju tunjevine iz konzerve).

Drugi stručni član RTS-ove predstave bio je stava da je ispod svakog naučnog nivoa osvrtati se na „antivakcinaške“ argumente, dokazujući da je svaki zdravorazumski i ljudski nivo njemu stran. On je čovek doktor i tačka.

Izbačeno je i nekoliko probranih statističkih podataka za ljubitelje matematike koji bi trebalo da nedvosmisleno ukažu da se epidemija pojavljuje tamo gde „obuhvatvakcinacije“ padne. No, da li je baš sve tako prosto i nedvosmisleno?

„Prema izveštaju Nacionalne zdravstvene federacije iz 1969., utvrđeno je da su vakcinisani ljudi bili izloženi 14 puta većoj verovatnoći za dobijanje bolesti od nevakcinisanih-„20thImmunisatio Conference Proceedings, MAY 6-9, 1985., p.21

„Prenošenje malih boginja jasno je dokumentovano među vakcinisanim osobama. Pri velikim epidemijama , 95% slučajeva bilo je vakcinisano“-FDA Workshop to Review Warnings, September 18 1992., p.27

„Zbog nekog razloga , od kada je 1963.otpočela vakcinacija protiv malih boginja , adolescenti i mlade odrasle osobe češće dobijaju male boginje“.- Infectious Diseases, January 1982, p.21

„Molekularno- epidemiološim istraživanjem ustanovljeno je da postoji više serotipova virusa morbila čime se delimično objašnjava ponovno oboljevanje kao i javljanje manjih epidemija u vakcinisanim populacijama“. Infektivne bolesti, str.218.

Još jedna od omiljenih teza protivnika slobode izbora po pitanju vakcinacije je ta da morbila više nema zahvaljujući vakcinaciji, te da lekari nisu godinama videli male boginje ( što bi trebalo da sugeriše da ih i nema). Međutim, ono što vakcinacija zapravo čini je izmena kliničke slike koja postaje netipična (obzirom da virus ulazi na arteficijalan način u organizam, „varajući“ imune ćelije na koži i sluzokožama), te bolest koja se nekada jasno klinički prepoznavala, sada prolazi neprimentno ili se pogrešno dijagnostikuje kao neka druga, što svedoči i udžbenik iz Infektivnih bolesti na strani 220.: „Pre vakcinalne ere, dijagnoza morbila je bila klinička dijagnoza. Pojavom ospe, uz nalaz Koplikovog enanema, dijagnoza se lako postavljala. Danas, u vakcinisanoj sredini, dijagnoza se sme postaviti jedino na osnovu specifičnog serološkog nalaza. Podatak o vakcinaciji ne isključuje dijagnozu.“

I za kraj, jedna zabrinuta mama koja glumi javnost i zalaže se za sankcije neodgovornim roditeljima, jerbo njen intenzivan rad na osvešćivanju narodnih masa nije brz kao galopirajuća epidemija koja nam se pribižava, a koja je, kako čusmo iz njihovih usta, zahvatila i Mađarsku koja ima obaveznu vakcinaciju i visok obuhvat vakcinacije ( što bi valjda trebalo da je štiti upravo od epidemije koja joj se dešava?).

Naravno da se na javnom medijskom servisu evropske Srbije nije moglo čuti da su umrli ljudi u Rumuniji imali prateće hronične bolesti, da je umrla jedna HIV pozitivna žena, beba sa tuberkulozom i jednogodišnje neuhranjeno dete koje je imalo telesnu težinu dvomesečne bebe. Zabrinuti doktori nisu pomenuli da je obuhvat vakcinacije Roma u Srbiji oko 13 procenata. Pomoćno osoblje nije kolutalo očima na hiljade migranata nepoznatog „vakcinalnog statusa“.

Javna (medijska) kuća Srbije (ne) uspešno je obavila još jedan naručeni poslić uterivanja neposlušnih Srba u tor.

Sledi vakcinisanje.

Dr Jovana Stojković

 

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Podeli ovaj članak sa drugima:


  • 0

ВАШЕ ПРАВО ДА НЕ ПИТАТЕ НИШТA – Пише: Др Јована Стојковић

lat.

Пише: Др Јована Стојковић

 

Већина медија са националном фреквенцијом (који нису никада пренели ниједну трибину коју је организовала Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију) кренули су у оркестрирану, једновремену хајку против невакцинисане деце и њихових родитеља. На први звук Павловљевог звонцета, медијски кербери кренули су у убеђивање да је пад обухвата вакцинације довео до епидемије малих богиња у Румунији. Од најављивача, преко водитељке, до забринуте маме која глуми јавност,  камермана и спремачице, говором тела и мимиком одашиљана је забринутост у етар, али и прекор „антивакциналном покрету“ који се, какве дрскости, бори за уставно и природноправо на неповредивост физичког интегритета (о психичком је тешко говорити са таквим медијима). Већина ових људи које окупациони медији срамно представљају као примитивну секту, већ је принела по једно дете на олтар  разним „обухватима“ и „колективним имунитетима“, но болећивог сажаљења и одговорности за њихову децу нема ниоткуда.

Иако је невербална комуникација помоћног особља била кључна, прокоментарисаћемо селективне и сугестивне изјаве стручног особља. Докторка епидемиолог је инсистирала на могућим смртним случајевима и упали плућа као могућој опасној компликацији, прећуткујући да су морбили болест са добром прогнозом (пре увођења вакцинације 1955., у Америци је смртност била 0,03 на 100 000 случајева)  и да се евентуалне упале плућа ефикасно лече антибиотицима, као и да се тежи облици јављају код популације са оштећеним целуларним имунитетом, док чак и болесници са дефицитом хуморалног имунитета (антитела) пребољевају морбиле без већих проблема. Интересантно је да се успешност вакцинације од морбила мери управо антителима, која, као што се види из претходног, нису кључна за успешно преболевање ове болести. Такође, докторка се осврнула на некрунисаног краља „антивакциналног покрета“ Ендрју Вејкфилда коме је „одузета лиценца, јер је лажирао податке у студији“, опет прећуткујући да је његовом сараднику у раду проф.др  Џон Вокер Смиту враћена лиценца  још 2012. године, док је Векфилд актуелно у судском процесу за клевету против British Medical Journal.

Нико није поменуо да је виши научник америчког Центра за контролу болести Вилијам Томпсон 2014.године објавио на сајту адвокатске фирме Morgan Verkamp LLC  изјаву у којој признаје да су он и његови сарадници изоставили статистички значајне информације у научном раду који је објављен 2004.године у часопису Pediatrics, a који говоре да су афро-амерички мушкарци који приме ММР вакцину пре 36 месеци старости били под ризиком за добијање аутизма.

Није поменут ни главни истраживач који је за ЦДЦ радио 21 од 24 студије о безбедности ММР вакцине, Пол Торсен, ни Интерполова потерница расписана за њим због  превара, што би све, истине ради, докторка морала да зна, али и да изнесе у јавност коју жели да информише и едукује. Овако можемо закључити да је помињање Вејкфилда  само начин да се “антивакцинаши“, а заправо људи који захтевају слободу избора при инвазивној медицинској интервенцији , представе као нерационални следбеници харизматичног преваранта који више воле њега него сопствену децу.

Чули смо и милион пута експлоатисану фразу да је „доказано да вакцине не изазивају аутизам“, иако, и то само условно, није доказано да изазивају аутизам, те се у овој игри речи  (не)свесно губи велики део истине.  Мучно је и помињати причу о живи и туњевини и дилетантски закључак да је исто прогутати нешто и убризгти га у тело ( иначе је општепознато да се бебе од неколико месеци свакодневно наједају туњевине из конзерве).

Други стручни члан РТС-ове представе био је става да је испод сваког научног нивоа освртати се на „антивакцинашке“ аргументе, доказујући да је сваки здраворазумски и људски ниво њему стран. Он је човек доктор и тачка.

Избачено је и неколико пробраних статистичких података за љубитеље математике који би требало да недвосмислено укажу да се епидемија појављује тамо где „обухватвакцинације“ падне. Но, да ли је баш све тако просто и недвосмислено?

„Према извештају Националне здравствене федерације из 1969., утврђено је да су вакцинисани људи били изложени 14 пута већој вероватноћи за добијање болести од невакцинисаних-„20thImmunisatio Conference Proceedings, MAY 6-9, 1985., p.21

„Преношење малих богиња јасно је документовано међу вакцинисаним особама. При великим епидемијама , 95% случајева било је вакцинисано“-FDA Workshop to Review Warnings, September 18 1992., p.27

„Због неког разлога , од када је 1963.отпочела вакцинација против малих богиња , адолесценти и младе одрасле особе чешће добијају мале богиње“.- Infectious Diseases, January 1982, p.21

„Молекуларно- епидемиолошим истраживањем установљено је да постоји више серотипова вируса морбила чиме се делимично објашњава  поновно обољевање као и јављање мањих епидемија у вакцинисаним популацијама“. Инфективне болести, стр.218.

Још једна од омиљених теза противника слободе избора по питању вакцинације је та да морбила више нема захваљујући вакцинацији, те да лекари нису годинама видели  мале богиње ( што би требало да сугерише да их и нема).  Међутим, оно што вакцинација заправо чини је измена клиничке слике која постаје нетипична (обзиром да вирус улази на артефицијалан начин у организам, „варајући“ имуне ћелије на кожи и слузокожама), те болест која се некада јасно клинички препознавала, сада пролази неприментно или се погрешно дијагностикује као нека друга, што сведочи и уџбеник из Инфективних болести на страни 220.: „Пре вакциналне ере, дијагноза морбила је била клиничка дијагноза. Појавом оспе, уз налаз Копликовог енанема, дијагноза се лако постављала. Данас, у вакцинисаној средини, дијагноза се сме поставити једино на основу специфичног серолошког налаза. Податак о вакцинацији не искључује дијагнозу.“

 

И за крај, једна забринута мама која глуми јавност и залаже се  за санкције неодговорним родитељима, јербо њен интензиван рад на освешћивању народних маса није брз као галопирајућа епидемија која нам се прибижава, а која је, како чусмо из њихових уста, захватила и Мађарску која има обавезну вакцинацију и висок обухват вакцинације ( што би ваљда требало да је штити управо од епидемије која јој се дешава?).

Наравно да се на јавном медијском сервису европске Србије није могло  чути да су умрли људи у Румунији имали пратеће хроничне болести, да је умрла једна ХИВ позитивна жена, беба са туберкулозом и једногодишње неухрањено дете које је имало телесну тежину двомесечне бебе. Забринути доктори нису  поменули да је обухват вакцинације Рома у Србији око 13 процената. Помоћно особље није колутало очима на хиљаде миграната непознатог „вакциналног статуса“.

Јавна (медијска) кућа Србије (не) успешно је обавила још један наручени послић утеривања непослушних Срба у тор.

Следи вакцинисање.

 

Др Јована Стојковић

 

 

 

Подели овај чланак са другима:

 


  • 0

TREĆE OKO – Piše: Dr Jovana Stojković

Tags :

Category : Članci

TREĆE OKO

Piše: Dr Jovana Stojković

U komentarima na emisije i tekstove koji govore protiv prisilne vakcinacije građana Srbije, sve češće se pojavljuju neindetifikovani lekari koji se melodramatično pitaju „kako je moguće da jedan lekar govori da vakcine nisu efikasne?“ Ovaj neoprostivi greh i otpadništvo budi nevericu i gnev vernika savremene medicine koji pored ikone krsne slave drže sliku Dženera i Pastera.

Ovo pitanje-konstatacija koje sugeriše da svi lekari veruju u efikasnost vakcina, jeste zapravo tautologija, jer se verovanje u vakcine postavlja kao neophodan uslov za članstvo u lekarskoj profesiji, uz perfidnu sugestiju da je lekar-otpadnik neuk ili nemoralan.

Da se ne bi gađali uverenjima, hranili strahovima i pripitomljavali ucenama, navešćemo šest razloga zbog kojih „kako je mogući lekar“ može da posumnja u efikasnost vakcina:

1. Način njihovog dejstva nije poznat

ili u najmanju ruku nije bio poznat u periodu kada su „istrebile“ zarazne bolesti: .„Mnoge vakcine, koje se već decenijama uspešno koriste, pripremane su BEZ VEĆEG ili čak BEZ IKAKVOG poznavanja funkcionisanja imunog sistema i načina na koji na taj sistem treba delovati da bi se dobio željeni imunski odgovor. Devedesetih godina prošlog veka imunolozi su se uključili u RAZVOJ vakcina.“ – 153.str. Epdemiologija

2. Proizvođači vakcina ne garantuju za njihovu efikasnost

„Kao i kod svake druge vakcine, vakcinacija sa MMR-VaxPRO ne mora da obezbedi zaštitu kod svih vakcinisanih osoba.”, MMR uputstvo str 4.

„Kao i prilikom primene drugih vakcina, primena vakcine Engerix B možda neće dovesti do potpune zaštite Vašeg organizma ili organizma Vašeg deteta od hepatitis B infekcije.”, 5 str. uputstvo za vakcinu protiv hepatitisa.

3. Nema načina da se iskontroliše uspešnost vakcinacije

jer „Prema našim zakonskim propisima, kontrola neuspeha imunizacije vrši se samo za jednu vakcinu , protiv tuberkuloze“. str., 160 str. Epidemiologija.

4. Ne postoje kontrolisane studije

u kojima se upoređivala grupa vakcinisanih sa grupom koja je primala placebo, a koje su se nakon toga izložile infektivnom agensu i koje su pokazale da su se ispitanici iz placebo grupe razboleli, a vakcinisani nisu,.

5. Epidemije su se oduvek dešavale i u visoko vakcinisanim populacijama

Japan je obaveznu vakcinaciju protiv variole uveo 1872. godine, a 20 godina kasnije obolelo je 165 774, a umrlo 29 979 ljudi.

U Engleskoj je obavezna vakcinacija uvedena 1867. god., za četiri godine 97,5% stanovništva je bilo vakcinisano. Godinu dana kasnije izbila je najveća epidemija u kojoj je umrlo 44.840 ljudi.

U Engleskoj i Velsu je 1894. uvedena vakcinacija protiv difterije, a broj umrlih se u narednih 29 godina povećao za 20%.

U Nemačkoj je 1939. uvedena obavezna vakcinacija protiv difterije, za godinu dana broj obolelih je porastao za 150.000, dok je u Norveškoj, gde je bila neobavezna vakcinacija, bilo 50 slučajeva iste godine.

6. „Nestanak“ variole zahvaljujući vakcinama

kao najjači adut lekara sa atestom kompromituju upravo zvanični podaci jednog od najeksponiranijih srPskih epidemiologa koji u svom radu „REZULTATI SPROVOĐENJA IMUNIZACIJA U BEOGRADU (sa osvrtom na period 2010-2014)“ navodi da je obavezna vakcinacija od variole u Srbiji započela 1836. godina, ali i da je broj umrlih od 1896. do 1910. bio 38.953, čitavih šezdeset godina po uvođenju ove efikasne metode. Inače, o naučnim saznanja o tome na koji se način vakcinacijom sprečavala variola možemo pročitati u udžbeniku iz Infektivnih bolesti: „Nakon otkrića da infekcija kravljim boginjama štiti od obolevanja od velikih boginja, prevencija velikih boginja je sprovođena inokulacijom virusa kravljih boginja. Tokom najmanje sto godina virus je stalno pasiran bez ikakvih virusoloških kontrola, koje nije bilo ni moguće raditi, jer nije bila napravljena neophodna metodologija, tako da je nastao virus vakcinije koji se genetski razlikuje od virusa kravljih boginja, a oba se razlikuju od virusa kravljih boginja.“

U prevodu na zdrav razum, vakcinisali su virusom za koji nisu mogli ni da znaju da postoji, jer je elektronski mikroskop konstruisan tek nakon Drugog svetskog rata.

Ali, kakav je to lekar koji ne zna šta će za sto godina biti „otkriveno“?

Dr Jovana Stojković

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Podeli ovaj članak sa drugima:


  • 0

ТРЕЋЕ ОКО – Пише: Др Јована Стојковић

Category : Članci

ТРЕЋЕ ОКО 

Пише: Др Јована Стојковић

У коментарима на емисије и текстове који говоре против присилне вакцинације грађана Србије, све чешће се појављују неиндетификовани лекари који се мелодраматично питају „како је могуће да један лекар говори да вакцине нису ефикасне?“ Овај неопростиви грех и отпадништво буди неверицу и гнев верника савремене медицине који поред иконе крсне славе држе слику Џенера и Пастера.

Ово питање-констатација  које сугерише да сви лекари верују у ефикасност вакцина, јесте заправо таутологија, јер се веровање у вакцине поставља као неопходан услов за чланство у лекарској професији, уз перфидну сугестију да је лекар-отпадник неук или неморалан.

Да се не би гађали уверењима, хранили страховима и припитомљавали уценама, навешћемо шест разлога због којих „како је могући лекар“ може да посумња у ефикасност вакцина:

 

1. Начин њиховог дејства није познат

или у најмању руку није био познат у периоду када су „истребиле“ заразне болести: .„Многе вакцине, које се већ деценијама успешно користе, припремане су БЕЗ ВЕЋЕГ или чак БЕЗ ИКАКВОГ познавања функционисања имуног система и начина на који на тај систем треба деловати да би се добио жељени имунски одговор. Деведесетих година прошлог века имунолози су се укључили у РАЗВОЈ вакцина.“ – 153.стр. Епдемиологија

 

2. Произвођачи вакцина не гарантују за њихову ефикасност 

Kao i kod svake druge vakcine, vakcinacija sa MMR-VaxPRO ne mora da obezbedi zaštitu kod svih vakcinisanih osoba.”, ММР упутство стр 4.

„Kao i prilikom primene drugih vakcina, primena vakcine Engerix B možda neće dovesti do potpune zaštite Vašeg organizma ili organizma Vašeg deteta od hepatitis B infekcije.”,  5 стр. упутство за вакцину против хепатитиса.

 

3. Нема начина да се исконтролише успешност вакцинације

јер „Према нашим законским прописима, контрола неуспеха имунизације врши се само за једну вакцину , против туберкулозе“. стр., 160 стр. Епидемиологија.

 

4. Не постоје контролисане студије

у којима се упоређивала група вакцинисаних са групом која је примала плацебо, а које су се након тога изложиле инфективном агенсу и које су показале да су се испитаници из плацебо групе разболели, а вакцинисани нису,.

 

5. Епидемије су се одувек дешавале и у високо вакцинисаним популацијама

Јапан је обавезну вакцинацију против вариоле увео 1872. године, а 20 година касније оболело је 165 774, а умрло 29 979 људи.

У Енглеској је обавезна вакцинација уведена 1867. год., за четири године 97,5% становништва је било вакцинисано. Годину дана касније избила је највећа епидемија у којој је умрло 44.840 људи.

У Енглеској и Велсу је 1894. уведена вакцинација против дифтерије, а број умрлих се у наредних 29 година повећао за 20%.

У Немачкој је 1939. уведена обавезна вакцинација против дифтерије, за годину дана број оболелих је порастао за 150.000, док је у Норвешкој, где је била необавезна вакцинација, било 50 случајева исте године.

 

6. „Нестанак“ вариоле захваљујући вакцинама

као најјачи адут лекара са атестом компромитују управо званични подаци једног од најекспониранијих срПских епидемиолога који у свом раду „REZULTATI SPROVOĐENJA IMUNIZACIJA U BEOGRADU (sa osvrtom na period 2010-2014)“ наводи да је обавезна вакцинација од вариоле у Србији започела 1836. година, али и да је број умрлих од 1896. до 1910. био 38.953, читавих шездесет година по увођењу ове ефикасне методе. Иначе, о научним сазнања о томе на који се начин вакцинацијом спречавала вариола можемо прочитати у уџбенику из Инфективних болести: „Након открића да инфекција крављим богињама штити од оболевања од великих богиња, превенција великих богиња је спровођена инокулацијом вируса крављих богиња. Током најмање сто година вирус је стално пасиран без икаквих вирусолошких контрола, које није било ни могуће радити, јер није била направљена неопходна методологија, тако да је настао вирус вакциније који се генетски разликује од вируса крављих богиња, а оба се разликују од вируса крављих богиња.“

У преводу на здрав разум, вакцинисали су вирусом за који нису могли ни да знају да постоји, јер је електронски микроскоп конструисан тек након Другог светског рата.

Али, какав је то лекар који не зна шта ће за сто година бити „откривено“?

Др Јована Стојковић

 

 

Подели овај чланак са другима:

 


  • 0

PROGRESIVNI PRIMITIVCI – Piše dr Jovana Stojković

Category : Članci

PROGRESIVNI PRIMITIVCI

 

Piše: dr Jovana Stojković

Motivi za promociju prisilne vakcinacije od strane (pojedinih) lekara i gotovo svih (živ bio Aleksandar Radojević) političara među lekarima su sasvim razumljivi, iako moralno, etički i ustavno-pravno apsolutno neprihvatljivi. Motivi ljudi čije aktivnosti ovog tipa otvoreno i javno i po sopstvenom priznanju finansiraju farmaceutske kuće, samorazumljive su.

Međutim, ono što bi sigurno bilo intrigantno i Molderu i Skali jesu fejsbukovske aktivnosti zabrinutih građanki i građana koji „spontano” zapljuvavaju najavu svake aktivnosti koja dovodi u pitanje (ne)opravdanost prisilne vakcinacije.

 

Očekivati da se u Srbiji za par sati narod spontano okupi zarad „javnog dobra“, makar i na društvenim mrežama, jednaka je mogućnosti da mrtav konj prdne. Ova alegorija na granici nepristojnosti namerno nije izbegnuta, a cilj joj je da pruži povod za ventilaciju populaciji koja visoko ceni verbalnu čistoću i smatra da nije pristojno da vrištiš kada te siluju i da je sasvim pristojno nečijem detetu nasilno ubrizgati vakcinu i oteti ga od roditelja.

Ipak, i o njihovom mentalnom zdravlju treba voditi računa, obzirom da će naredni redovi biti povod za visok nivo frustriranosti.

 

Ovi dobri ljudi imaju dve glavne teze:

 

1. Brinu se zato što neko ne vakciniše sopstveno dete i stava su da tim „primitivcima i sektašima“ treba oduzeti jadnu dečicu. Pretpostavljam da su ovi dobri ljudi i redovni finansijeri narodnih kuhinja, skupljači novca za lečenje jadne dečice i pomagači gladnih i nevoljnih mnogodetnih porodica ili je možda njihov istančani osećaj za dobrobit tuđe dece selektivan samo po pitanju vakcinacije (što bi onda bilo čudno i logički neodrživo)?

Dalje, pretpostavljam da se zalažu za oduzimanje dece i pripadnicima Jehovinih svedoka, subotara i ostalih dvadeset i kusur verskih zajednica u Srbiji, obzirom da bi i to bilo logično?

Što se primitivizma tiče, sa stanovišta sociologije, on se tretira kao društveni odnos primeren prastarim (ranim, drevnim, prvobitnim) društvenim zajednicama, a čije pogubne relikte ovi grozni antivakcinaški roditelji unose u naše progresivno i prosvetljeno društvo.

Međutim, u udžbeniku iz Epidemiologije Medicinskog fakulteta u Beogradu, inače omiljenom i redovnom štivu savesnih i prosvetljenih građana piše da “primena vakcine ima dugu istoriju.

Budisti su pili zmijski otrov da bi postali imuni na njegov ujed, u Kini se primenjivala zaštita od velikih boginja udisanjem i utrljavanjem u kožu sasušenih krusta, a u Indiji utrljavanjem proceđenog gnoja pustula.“

Znači, bilo je, dobri ljudi, vakcinacije među „primitivcima“, ali primetićete da se sve odigravalo preko sluzokoža, baš kao što je i prirodni put bolesti i to se zove drevna mudrost, a ne primitivizam, no svako vidi ono što je njemu prokleta projekcija..

 

2. Drugi lajt motiv za fejsbučenje savesnih građana je briga za vakcinisanu decu, kad već ova briga za nevakcinisanu ne upali.

I tu dolazimo do nepremostive logičke zamke koja kaže da oni veruju da ih vakcine štite od bolesti, ali ujedno i strahuju da će ih nevakcinisani zaraziti, što bi značilo da je lažna ili prva tvrdnja ili druga (a možda i obe?), da ne ulazimo sada u filozofsko-teološke rasprave da li je moguće istovremeno verovati i strahovati. No, zašto bi u vreme naučnog i tehnološkog progresa „verovali“ da nas vakcine štite od bolesti?

Ovi dobri ljudi verovatno znaju za mnogobrojne duplo slepe randomizovane studije koje čitaju uz jutarnju kafu, a koje ukazuju da se vakcinisana grupa nakon izlaganja uzročniku nije razbolela, a nevakcinisana jeste. Molim da ih daju ovim primitivcima na uvid ukoliko nisu oštećene od okretanja šolje, dok nam njihova nevakcinisana deca ne ugroze kolektivni imunitet i dok nas ne zaraze.

Pretpostavljam da su ovi dobri ljudi (koji su verovatno stariji od nekoliko meseci ili godina) sveže vakcinisani od difterije, tetanusa, polija, morbila i zauški obzirom da „otpornost stečena imunizacijom traje više meseci ili godina“ (18 str. Pedijatrija, Medicinski fakultet u Beogradu) i da im savest ne bi dala da ugroze zajednicu.

Oni takođe znaju, obzirom da redovno listaju medicinske udžbenike pre popodnevne dremke, da čovek može biti rezervoar infekcije u dva slučaja: kada je bolestan od određene bolesti ili kada je kliconoša, što sve nevakcinisan zdrav čovek nije. U slučaju pojave određene bolesti spontano (nespontana dešavanja zahtevaju poseban osvrt), nevakcinisan čovek bi najčešće imao tipičnu sliku bolesti, dok bi vakcinisan imao najčešće atipičnu sliku.

Da vidimo koji je sa epidemiološke strane značajniji: „bolesnici sa tipičnom kliničkom slikom su bez velikog epidemiološkog značaja, jer se dijagnoza oboljenja obično postavlja na vreme što omogućava izolaciju i adekvatno lečenja obolelih“, Epidemiologija, 135 str. Kliconoša je, sa druge strane, „osoba koja u odsustvu vidljive kliničke bolesti nosi specifični agens i služi kao mogući izvor infekcije“.

Nevakcinisan čovek, dakle, u slučaju da ima određenu bolest, biva prepoznat i izolovan još na početku boleti, a po završetku bolesti nije infektivan, jer po pravilu, ne postoji hronično kliconoštvo za bolesti protiv kojih se vakcinišemo, o čemu svedoči i gore pomenuti udžbenik – „kod nekih oboljenja, kao što su morbili, varičela, rubela, grip, nema ni asimptomatskog kliconoštva, ni kliconoštva nakon preležane bolesti,“ – 136.str., Epidemiologija.

Takođe, na istoj strani istog udžbenika saznajemo da su „najbrojnija oboljenja kod kojih bolesnik u inkubaciji (vreme od nekoliko dana pre oboljevanja) nije zarazan – variola, varičela, morbili, pertutis, grip, trbušni tifus, paratifus)“. Ali, ko je onda problematičan, da li onaj koji se razboli i koji je zarazan samo u toku svoje jasno vidljive bolesti kada može biti izolovan ili inficirani koji nema simptome – asimptomatski kliconoša?

Stručnjaci kažu, a svi studenti medicine uče da se“ovaj tip kliconoštva javlja kod osoba čija je infekcija inaparentna (protiče bez vidljivih simptoma i znakova)… a koja dovodi do serokonverzije, kao objektivnog i sigurnog znaka zaražavanja… zdrave kliconoše retko otkrivamo, pa se ove osobe slobodno kreću i šire infekciju na osetljive osobe“. Da li vam ovo liči na vakcinisanog čoveka? Nema jasne znake infekcije, ali ima objektivan i siguran znak zaražavanja – antitela koja su posledica gore pomenute serokonverzije, a koja apsolutno ne moraju da ga štite od oboljevanja, što je bilo poznato još 1950. godine nakon istraživanja Aleka Burtona objavljenoj u studiji Britanskog medicinskog saveta iste godine, a koja je rađena u vreme izbijanja epidemije difterije.

Zaključak studije je bio da nije bilo nikakve veze između nivoa antitela i učestalosti i težine bolesti. On je utvrdio da su čak i deca sa urođenom gamaglobulinemijom (nemogućnost proizvodnje antitela) razvila otpornost prema boginjama i ostalim zaraznim bolestima.

Zašto se onda ovi savesni građani plaše nevakcinisane dece?

Da nisu videli možda nešto u šolji?

Istina je negde tamo …

dr Jovana Stojković

 

Ko su zapravo internet trolovi i kako se od njih odbraniti možete pročitati – OVDE

 

Inicijativa NoVa

Vežite se polećemo – Probijamo zvučni zid 😀

Vakcine INFO Website stats – 13.02.2017 – ALEXA rank

Vakcine INFO Website stats – 13.02.2017 – ALEXA rank

Vakcine INFO Facebook Page stats 13-2-2017

Vakcine INFO Facebook Page stats 13-2-2017

 

NAJAVA DOGAĐAJA

“ZATO ŠTO SU DECA NAŠA, A NE DRŽAVNA!!!”
Pozivamo sve roditelje i ostale građane da se u četvrtak 23.02.2017.god. u 12.00 časova, priključe spontanom OKUPLJANJU ispred Ustavnog suda Srbije!
ZAJEDNO ćemo predati inicijativu za ocenu ustavnosti zakona o obaveznoj tj.prisilnoj vakcinaciji!
Povedite decu, ponesite transparente i pištaljke!
Neka nas vide!
Neka nas čuju!

Pročitajte više i podelite dalje:

"ZATO ŠTO SU DECA NAŠA, A NE DRŽAVNA!!! "Pozivamo sve roditelje i ostale građane da se u četvrtak 23.02.2017.god. u…

Posted by Vakcine INFO on четвртак 9. фебруар 2017.

 

Podeli ovaj članak sa drugima:

 


  • 0

ПРОГРЕСИВНИ ПРИМИТИВЦИ – пише др Јована Стојковић

ПРОГРЕСИВНИ ПРИМИТИВЦИ

Пише: др Јована Стојковић

Мотиви за промоцију присилне вакцинације од стране (појединих) лекара и (готово свих, жив био Александар Радојевић) политичара међу лекарима су сасвим разумљиви, иако морално, етички и уставно-правно апсолутно неприхватљиви. Мотиви људи чије активности овог типа  отворено и јавно и по сопственом признању финансирају фармацеутске куће, саморазумљиве су. 

Међутим, оно што би сигурно било интригантно и Молдеру и Скали јесу фејсбуковске активности забринутих грађанки и грађана који „спонтано„ запљувавају  најаву сваке активности која доводи у питање (не)оправданост присилне вакцинације.

 

Очекивати да се у Србији за пар сати народ спонтано окупи зарад „јавног добра“, макар и на друштвеним мрежама, једнака је могућности да мртав коњ прдне. Ова алегорија на граници непристојности намерно није избегнута, а циљ јој је да пружи повод за вентилацију популацији која високо цени вербалну чистоћу и сматра да није пристојно да вриштиш када те силују и да је сасвим пристојно нечијем детету насилно убризгати вакцину и отети га од родитеља.

Ипак, и о њиховном менталном здрављу треба водити рачуна обзиром да ће наредни редови бити повод за висок ниво фрустрираности.

 

Ови добри људи имају две главне тезе:

 

1. Брину се зато што неко не вакцинише сопствено дете и става су да тим „примитивцима и секташима“ треба одузети јадну дечицу. Претпостављам да су ови добри људи и редовни финансијери народних кухиња, скупљачи новца за лечење јадне дечице и помагачи гладних и невољних многодетних породица или је можда њихов истанчани осећај за добробит туђе деце селективан само по питању вакцинације (што би онда било чудно и логички неодрживо)?

Даље, претпостављам да се залажу за одузимање деце и припадницима Јеховиних сведока, суботара и осталих двадесет и кусур верских заједница у Србији, обзиром да би и то било логично?

Што се примитивизма тиче, са становишта социологије, он се третира као друштвени однос примерен прастарим (раним, древним, првобитним) друштвеним заједницама, а чије погубне реликте ови грозни антивакцинашки родитељи уносе у наше прогресивно и просветљено друштво.

Међутим, у уџбенику из Епидемиологије Медицинског факултета у Београду, иначе омиљеном и редовном штиву савесних и просветљених грађана пише да “примена вакцине има дугу историју. Будисти су пили змијски отров да би постали имуни на његов ујед, у Кини се примењивала заштита од великих богиња удисањем и утрљавањем у кожу сасушених круста, а у Индији утрљавањем процеђеног гноја пустула.“  Значи, било је, добри људи, вакцинације међу „примитивцима“, али приметићете да се све одигравало преко слузокожа, баш као што је и природни пут болести  и то се зове древна мудрост, а не примитивизам, но свако види оно што је њему, проклета пројекција..

 

2. Други лајт мотив за фејсбучење савесних грађана је брига за вакцинисану децу, кад већ ова брига за невакцинисану не упали. И ту долазимо до непремостиве логичке замке  која каже да они верују да их вакцине штите од болести, али уједно и страхују да ће их невакцинисани заразити, што би значило да је лажна или прва тврдња или друга (а можда и обе?), да не улазимо сада у филозофско-теолошке расправе да ли је могуће истовремено веровати и страховати. Но, зашто би у време научног и технолошког прогреса „веровали“ да нас вакцине штите од болести?

Ови добри људи вероватно знају за многобројне  дупло слепe рандомизованe студијe које читаjу уз јутарњу кафу, а које указују да се вакцинисана група након излагања узрочнику није разболела, а невакцинисана јесте. Молим да их дају овим примитивцима на увид уколико нису оштећене од окретања шоље, док нам њихова невакцинисана деца не угрозе колективни имунитет и док нас не заразе.

Претпостављам да су ови добри људи (који су вероватно старији од неколико месеци или година) свеже вакцинисани од дифтерије, тетануса, полија, морбила и заушки обзиром да „отпорност стечена имунизацијом траје више месеци или година“ (18 стр. Педијатрија, Медицински факултет у Београду) и да им савест не  би дала да  угрозе заједницу. Они такође знају, обзиром да редовно листају медицинске уџбенике пре поподневне дремке, да човек може бити резервоар инфекције у два случаја: када је болестан од одређене болести или када је клицоноша, што све невакцинисан здрав човек није. У случају појаве одређене болести спонтано (неспонтана дешавања захтевају посебан осврт), невакцинисан човек би најчешће имао типичну слику болести, док би вакцинисан имао најчешће атипичну слику.

Да видимо који је са епидемиолошке стране значајнији: „болесници са типичном клиничком сликом су без великог епидемиолошког значаја, јер се дијагноза обољења обично поставља на време  што омогућава изолацију и адекватно лечења оболелих“, Епидемиологија, 135 стр. Клицоноша је , са друге стране, „особа која у одсуству видљиве клиничке болести носи специфични агенс и служи као могући извор инфекције.“

Невакцинисан човек, дакле, у случају да има одређену болест, бива препознат и изолован још на почетку болети, а по завршетку болести није инфективан, јер по правилу, не постоји хронично клицоноштво за болести против којих се вакцинишемо, о чему сведочи и горе поменути уџбеник – „код неких обољења, као што су морбили, варичела, рубела, грип, нема ни асимптоматског клицоноштва, ни клицоноштва након прележане болести,“ 136.стр., Епидемиологија.

Такође , на истој страни истог уџбеника сазнајемо да су „најбројнија обољења код којих болесник у инкубацији (време од неколико дана пре обољевања) није заразан-вариола, варичела, морбили, пертутис, грип, трбушни тифус, паратифус)“. Али, ко је онда проблематичан, да ли онај који се разболи и који је заразан само у току своје јасно видљиве болести када може бити изолован или инфицирани који нема симптоме – асимптоматски клицоноша?

Стручњаци кажу, а сви студенти медицине уче да се“овај тип клицоноштва јавља код особа чија је инфекција инапарентна (протиче без видљивих симптома и знакова)… а која доводи до сероконверзије, као објективног и сигурног знака заражавања… здраве клицоноше ретко откривамо, па се ове особе слободно крећу и шире инфекцију на осетљиве особе“.

Да ли вам ово личи на вакцинисаног човека? Нема јасне знаке инфекције, али има објективан и сигуран знак заражавања – антитела која су последица горе поменуте сероконверзије, а која апсолутно не морају да га штите од обољевања, што је било познато још 1950. године након истраживања Алека Буртона објављеној у студији Британског медицинског савета исте године, а која је рађена у време избијања епидемије дифтерије.

Закључак студије је био да није било никакве везе између нивоа антитела и учесталости и тежине болести. Он је утврдио да су чак и деца са урођеном гамаглобулинемијом (немогућност производње антитела) развила отпорност према богињама и осталим заразним болестима.

Зашто се онда ови савесни грађани плаше невакцинисане деце?

Да нису видели можда нешто у шољи?

Истина је негде тамо …

др Јована Стојковић

 

Inicijativa NoVa

Вежите се полећемо – Пробијамо звучни зид 😀

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

НАЈАВА ДОГАЂАЈА

“ЗАТО ШТО СУ ДЕЦА НАША, А НЕ ДРЖАВНА!!!”
Позивамо све родитеље и остале грађане да се у четвртак 23.02.2017.год. у 12.00 часова, прикључе спонтаном ОКУПЉАЊУ испред Уставног суда Србије!
ЗАЈЕДНО ћемо предати иницијативу за оцену уставности закона о обавезној тј.присилној вакцинацији!
Поведите децу, понесите транспаренте и пиштаљке!
Нека нас виде!
Нека нас чују!

Прочитајте више и поделите даље:

"ZATO ŠTO SU DECA NAŠA, A NE DRŽAVNA!!! "Pozivamo sve roditelje i ostale građane da se u četvrtak 23.02.2017.god. u…

Posted by Vakcine INFO on четвртак 9. фебруар 2017.

Подели овај чланак са другима:

 


Odaberite vaš jezik

EnglishFrenchGermanItalianPortugueseRussianSpanish

Ukucajte ovde šta želite da pronađete

Pratite nas i na:

Donate

Vaša skromna donacija znači mnogo da zaštitimo sadašnje i buduće generacije. Hvala!

Pratite nas i na sledećim našim resursima:

Visit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On GooglePlusVisit Us On TwitterVisit Us On PinterestVisit Us On LinkedinCheck Our Feed

Donate – Doniraj