Category Archives: Aktivnosti

  • -
Zoran Radovanović

Zoran Radovanović GENIJE ILI ŠARLATAN?

Category : Aktivnosti

Zoran Radovanović GENIJE ILI ŠARLATAN[1]?

Stručno reagovanje pravnika povodom obmanjujućeg teksta objavljenog na portalu dnevnog lista „Danas“, „Lični stavovi“,„Zaraze, sudovi i vakcine“[2], dokazanog pravnog nestručnjaka i do drskosti upornog pravnog manipulanta, može se primetiti i pravnog šarlatana, dr Zorana Radovanovića (dr Zoran Radovanović), čiji neetički tekst, nedopustiva retorika i napadni stavovi čine oličenje značenja izreke čuvenog nobelovca, g. Iva Andrića, koja o ovakvim slučajevima jasno kazuje:

“Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.”, ili jednostavno genije ili šarlatan?

Nakon pažljivog čitanja nestručnog pravnog mišljenja i stavova, iznetih u javnoj reči od strane pravnog nestručnjaka, kojim on otvoreno, drskom i bezobzirnom satanizacijom vrši pritisak na građane, pravnu struku, savesni deo medicinskih radnika i pravosuđe i tako svesno širi defetizan i nepoverenje građana u pravnu državu, nameće se pitanje celokupnoj pravnoj struci Republike Srbije, koje glasi: 

Zašto je pravna struka R. Srbije zaćutala i dozvolila sebi da bude pasivna i da javnu i stručnu reč u oblasti prava i pravne sigurnosti građana prepusti onima koji tu prazninu zloupotrebljavaju i koriste da svesno urušavaju pravni poredak, vladavinu prava i veru građana u pravo i pravdu?

Nije li ovo tipičan i slikoviti prikaz mudrih reči našeg nobelovca?

Iz navedenog, sada već stanja u društvu, koje se otelo kontroli, proistekla je nesumnjiva potreba da pravni tim UG “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju” svojim stručnim, etičkim i stručno-pravnim stavovima i komentarima vezano za nastalu situaciju, pokrene inicijativu i javno pozove i prozove svoje kolege pravnike i pravnu struku u celini. Najpre “Društvo sudija Srbije i advokaturu kao nezavisni deo pravosuđa, da na osnovu ovde iznetih stručno-pravnih stavova, a u cilju reuspostavljanja vladavine prava, pokrenu javnu debatu o nastaloj ustavno-pravnoj problematici koja grubo zadire u temeljna i zajemčena prava građana i porodice kao osnovne ćelije našeg društva.

Poziva se i savesni i čestiti deo naučno-pravnog segmenta našeg društva, da takođe i on da svoj doprinos reuspostavljanju pravne države i sprečavanju dalje segregacije[3] društva, kakvo se spornim javnim nastupima većeg broja lica promoviše, stvara i osnažuje na krilima otvorene diskriminacije.

Stoga su se proteklih dana, nakon donošenja rešenja Ustavnog suda Srbije br. IUz-48/2016 od 06.11.2017. godine, u stručnim, pravnimi etičkim krugovima ispostavila brojna pitanja vezano za pravne nedoslednosti o tumačenju prava od strane Ustavnog suda, koje su, takve kakve su iznete, jasno ukazale na širok spektar pravnih, moralnih i etičkih propusta tog suda, na krilima kojih se sada nesumnjivo otvaraju prostori za obraćanje velikog broja građana Republike Srbije raznim međunarodnim pravnim i drugim instancama radi zaštite svojih prava i prava svoje porodice, što je nedopustivo.

Kako se od strane određenih lica, kao što je dr Radovanović u kontinuitetu u javnosti, sada i uz pozivanje na odluke i stavove Ustavnog suda promoviše progon, diskriminacija, segregacija društva, obespravljivanje dece i roditelja, ukidanje psihičkog i fizičkog integriteta građana i drugih neotuđivih kategorija, time je nesumnjivo nastala obaveza pravne struke da o ovom pitanju zauzme jasan i nedvosmislen stav i reši nastale nedoumice na temeljima jasnh normi domaćeg i međunarodnog prava, kako bi se time definisala ukupna pravila ponašanja i umesto prava sile, satanizacije i progona, reuspostavila sila prava i vladavine prava i prepoznali oni instituti koji zaokružuju mesta na kojima su granice mešanja države u prava pojedinca i njegove slobode.

 

OBRAZLOŽENJE:

Ustavni sud nije prepoznao očigledno pogrešnu primenu odredaba Zakona o pravima pacijenata koja ide na štetu pacijenata i uskraćuje ih u njihovim pravima, pre svega prava na prevenciju, prava na pristanak i prava na obaveštenje.
Pritužbe podnosilaca inicijative o kojima je Ustavni sud nedosledno i odlučivao, ticale su se pristanka, ograničenja prava i diskriminacije.

Ustavni sud nije suštinski dao odgovor ni na jednu od njih, jer se odgovor Suda sastoji većinom u navođenju postojećih ustavnih i zakonskih odredaba koje nisu sporne, ali je očigledno sporna njihova pogrešna primena, često i kolizija, koja dovodi do povrede osnovnih ljudskih prava iz oblasti zdravstvene zaštite i preventivne medicine.

U poređenju prava Srbije sa odredbama citiranih Konvencija, svi propisi koje Sud navodi da bi kako tako opravdao svoju odluku, najopštijeg su karaktera i stepena primene, dok se ne uvažavaju odredbe Zakona o pravima pacijenata koji je direktan akt u primeni i kao lex specialis, odnosno propis novijeg datuma i najmerodavniji je za medicinske predmete.

Naime, Zakon o pravima pacijenata jasno i nedvosmisleno propisuje da je prevencija bolesti pravo građana (član 8), a ne obaveza građana i to je javno-zdravstveni kontekst. On ne može biti širi od toga.

Tačnije, pravo na prevenciju znači da pacijent slobodno odlučuje o prevenciji, a da je zdravstveni sistem u obavezi da mu to omogući. Građani u tom smislu neotuđivo odlučuju da li će vršiti to svoje pravo ili ne, naročito imajući u vidu rizike medicinskih mera kojima se pod prevencijom podvrgavaju (tzv. pristanak informisanog na posledice medicinskih mera).

 

Druga relevantna odredba Zakona o pravima pacijenata jeste odredba o pravu na pristanak koje je takođe osnovno pravo pacijenta. 

U ovom zakonu takođe jasno stoji da sva prava sadržana u njemu mogu biti ograničena samo kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica (član 15).

Sud samim tim ne shvata smisao odredbe o pristanku koja je na snazi u pravu Srbije i koja govori o slobodi pacijenta da odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim kad to direktno ugrožava druge.

Jasan kriterijum je ugroženost drugih i to ne svaka ugroženost, već samo ona koja je direktna. U slučajevima neimunizacije ne postoji direktno ugrožavanje drugih lica.

Stav treći iste odredbe o slobodi odlučivanja govori o meri protivno volji pacijenta, što pretpostavlja da ta volja treba da bude iskazana na osnovu stava prvog, odnosno da je ona jasna u smislu da li pacijent želi ili ne želi imunizaciju, pa tek onda da bude preduzeta protivno volji pacijenta ukoliko je reč o izuzetnom slučaju.

Priroda prava na pristanak, uređenog zakonom lex specialis, pokazuje da je odredba iz Ustava Srbije načelna i da ne navodi oblasti prava koje mogu biti ograničene, budući da one mogu biti razne. Međutim, ako je, kao u ovom slučaju, donet Zakon koji sužava mogućnost da se ograniči određeno pravo, kao što je pravo na pristanak, onda to država treba da poštuje.

Racio proširenja prava na pristanak je upravo u zaštiti nepovredivosti telesnog integriteta koji se garantuje Ustavom Srbije (član 25, u vezi sa članom 20).

Zaključuje se da je sam pravni sistem, tj. važeći zakon suzio mogućnost ograničenja prava na pristanak i nametnuo odgovarajući postupak (informed consent) i Sud u svojoj odluci ne može da to uopšte ne vidi.

Sud u donetoj odluci ne sagledava na ispravan način diskriminaciju koja se vrši prema deci koja nisu obuhvaćena merama imunizacije, bez obzira da li je reč o predškolskim ili obrazovnim ustanovama.

Uslovljavanje pristupa dečijoj zaštiti zahtevom da se priloži dokument o zdravstvenom statusu određene sadržine predstavlja diskriminaciju, jer on izopštava određenu decu (nevakcinisanu) i pravi razliku među njima i ostalom decom.

Analogija se može dati na primeru situacije kada bi se deci koja pate od neke bolesti zabranio upis u ustanovu, a da se to dopusti samo zdravoj deci. U tom smislu Sud proizvoljno daje definiciju diskriminacije i ne poziva se na Zakon o zabrani diskriminacije (član 2 stav 1 tačka 1) koji je godinama na snazi u Republici Srbiji i koji jasno određuje pojmove direktne i indirektne diskriminacije.

Ipak, najveći propust je taj što Sud u kontekstu opisane diskriminacije uopšte ne prepoznaje da takva mera pogađa samo dete i princip njegovog najboljeg interesa, što je nedopustivo i protivno preuzetim međunarodnim Konvencijama.

Zaključuje se samo po ove tri tačke (pristanak, ograničenje prava, diskriminacija) da Republika Srbija ne poštuje usvojen Zakon o pravima pacijenata i njime specifična, stečena prava građana u oblasti zdravstvene zaštite i prevencije zdravlja, što je takođe suprotno odredbi Ustava RS (član 20 stav 2). Ovim se stvara loša praksa, da se pozivanjem na druge zakone osporavaju i suspenduju osnovna prava sadržana u ovom zakonu, a koja su zaštićena međunarodnim i evropskim aktima koja su činom ratifikacije postala deo unutrašnjeg prava Srbije, što su u obavezi svi da poštuju, pa i organi i ustanove zdravstvenih vlasti, posebno imajući u vidu njihovu hijerarhijsku postavku.

Dakle, Ustavom Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) garantuje se zdravstvena zaštita na osnovu koje svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, dok se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom (čl.68).

Problemi u praksi primene propisa, nerazumevanje osnovnih pravnih instituta, neusklađenost sa najnovijim standardima i dokumentima o ljudskim pravima, kao i neodrživost sukobljenih stavova vezano za imunizaciju, što se sa zdravstvenog sistema prenosi i na druge sisteme (vaspitni i obrazovni), a ne samo u oblasti javno-zdravstvenih ciljeva, čine jasan prikaz nedostatka vladavine prava.

Sa stanovišta zdravstvenih institucija u toj sferi delovanja postoji nekada u isto vreme “nedovoljna” briga (deo pacijenata kao što su siromašni, ruralne sredine, Romi, lica bez zdravstvenih dokumenata koji prihvataju imunizaciju, a ona im se ne daje), i “preterana” briga države (kažnjavanje pacijenata koji nisu u istom smeru edukovani, ili su nepoverljivi i neprihvataju imunizaciju, a na koje se vrši pritisak).

Tako se stvara utisak da javno-zdravstvena politika pogrešno stavlja naglasak na iznuđivanje mera, umesto da naglasak ide u pravcu većeg obuhvata kroz sadržajnije i šire prisutne akcije zdravstvenog prosvećivanja, a to treba da je obrnuto.

Zakonodavna rešenja treba da budu tako oblikovana da poštuju prava svih, jer samo to vodi pravnoj jednakosti i pravnoj sigurnosti, kako je zacrtano evropskim dokumentima: dostojanstvo i identitet svih ljudskih bića štite se i garantuju svima, bez diskriminacije, kao i poštovanje njihovog integriteta i drugih prava i osnovnih sloboda u pogledu primene biologije i medicine (član 1 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010). To podrazumeva opsežniju i kontinuiranu aktivnost zdravstvenih institucija, ali i više razumevanja i humaniji pristup prema građanima korisnicima preventivnih zdravstvenih usluga.

U Republici Srbiji postoji neshvatanje osnovnih pravnih pojmova u oblasti medicine i šire posmatrano u oblasti prakse zdravstvene zaštite.

Prihvata se i propisuje obavezna imunizacija, ali se pravno gledano ne odobrava da se ona sprovodi po automatizmu, a naročito ne da se uvodi preterani stepen represije u preventivnu zdravstvenu zaštitu, čak veći nego u oblasti lečenja, gde pacijent može odbiti meru koja ga životno ugrožava!

Danas je u svetu važeći i vladajući medicinski standard onaj po kome jesvaki oblik prinude, represije i sankcionisanjau medicinskoj sferi isključen ili krajnje minimalan.

Dobrovoljnost je vladajući princip u zdravstvenoj zaštiti kroz primenu načela pristanka informisanog građanina (informed consent).

Legitimno je stoga razgovarati o pravu na izbor, jer ta rešenja postoje u svetu, ali je isto tako moguće u režimu obavezne vakcinacije bolje urediti oblast kontraindikacija i izuzimanja, što nekad može biti predmet spora.

Suština dobre zdravstvene zaštite jeste da prepoznaje potrebe i htenja građana, njihova stanja i njihove sumnje.

Nijedan sistem ne treba da okreće građane protiv sebe, a od toga najmanje koristi imaju maloletna lica koja treba da budu obuhvaćena imunizacijom sa svim rizicima koje ista nosi.

Pojmovi obaveze, preporuke i izbora se odnose na zdravstvenu zaštitu i budući da je reč o najvišim ljudskim vrednostima, o njima se može i mora diskutovati.

U oblasti propisa o imunizaciji treba imati jednak stav, kako prema građanima koji prihvataju obaveznu vakcinaciju kao potrebnu, kao nešto u šta se kao laici ne razumeju i prepuštaju joj se, tako i prema građanima koji reaguju protiv, na osnovu saznanja, pozivajući se na ozbiljnost imunizacije i manjak poverenja kad su u pitanju posledice i dobri ishodi davanja vakcina.

Da li imunizaciju urediti kao obavezu ili preporučenu jeste i mora biti predmet rasprave, ali se suštinski na prvom mestu nalazi pitanje bezbednosti vakcina i unutar toga različitosti vakcina, gde se ne može po logici stvari jedan pravni režim usvojiti za sve vakcine (npr. direktne zaraze, epidemije, karantini i sl.).

Bezbednost je otuda važnija od obaveznosti, jer da je imunizacija u većoj meri bezbedna, niko se ne bi ni pitao da li je obavezna ili ne, jer to bi izgubilo značaj.

Prihvatanje prava na izbor ide u prilog svima, jer ono ne znači zabranu imunizacije stanovništva, već slobodu, kako u pozitivnom pravcu (prihvatanje imunizacije), tako i slobodu u negativnom pravcu (odbijanje imunizacije). Otuda pravo na izbor i obaveznost mogu imati slične efekte.

Većina obaveza građana u poziciji pacijenta nisu obaveze u pravnom smislu, već su dužnosti u sopstvenom interesu i ne prati ih pravna sankcija, niti odgovornost (npr. pacijent koji odbija saradnju ne može biti prinuđen na nju, ali će time sam sebi naneti štetu i to se pravno gleda kao dovoljna sankcija, pa se ne propisuje neka druga, novčana ili bilo koja), radi čega u skladu sa tim treba urediti i obavezu imunizacije. To je vladajuće stanovište u inostranim pravima i mora biti predmet prepoznavanja i u domaćem pravu.

Nedostaju u ovoj oblasti jasno urađeni profesionalni akti medicinskog staleža bez kojih primena zakona i podzakonskih akata (Pravilnik o imunizaciji i načinu zaštite lekovima “Sl. glasnik RS”, br. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 i 32/2015) nije odgovarajuć. U tom pravcu treba razraditi kriterijume imunizacije, alternative i naročito uzeti u obzir da kontraindikacije ne treba posmatrati samo na klasičan i paternalistički način, odnosno da li je dete samo fizički sa simptomima bolesti, jer su i strah, nepoverenje i autosugestija takođe jedna vrsta kontraindikacije kojima takođe niko ne sme biti bespotrebno izložen.

Pojam imunizacije nesumnjivo podrazumeva i stepen opasnosti, što je relevantno sa aspekta karaktera preventivnih mera, mogućeg odbijanja i posledica takve odluke u vidu sankcionisanja.

Jasno razgraničenje situacija direktne zaraze od situacija opasnosti od direktne zaraze pravno je relevantno za ograničenje pristanka lica koga se mera tiče. Saglasno zakonu ograničenje pristanka moguće je samo kad to direktno vredja prava drugih (čl.15).

Kod terminoloških naznaka potrebno je da se u daljem tekstu zakona dosledno primenjuju date definicije. To je ovde slučaj sa imunizacijom koja je po definiciji preventivna mera. To treba da odražava i pravno, a ne samo medicinsko razumevanje prevencije. Prevencija je po zakonu i međunarodnim aktima u ovoj oblasti predviđena kao pravo građana, a ne kao njihova obaveza (član 8 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013).

Saglasno Evropskoj povelji, pravo na preventivne mere znači da svaki pojedinac ima pravo na odgovarajuću uslugu u cilju prevencije bolesti, a zdravstvene ustanove imaju dužnost da teže ovom cilju kroz podizanje svesti naroda, garantujući zdravstvene postupke u redovnim vremenskim intervalima, bez novčane naknade, različitim ugroženim grupacijama stanovništva i čineći dostignuća naučnih istraživanja i tehnološkog razvoja dostupnim svima (European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002).

Vodeća Evropska konvencija u ovoj oblasti predviđa „prvenstvo interesa i dobrobiti pojedinca u odnosu na interese društva ili nauke“, kao i slobodan pristanak lica u pitanju kao opšte pravilo (član 2 i član 5 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010).

Generalno gledano, prava i obaveze u zdravstvenoj zaštiti su korelativne. Nemoguće je i pravno neodrživo, da građanin ima u isto vreme prema istom objektu i pravo i obavezu! To su pogrešni i laički stavovi.

Ono što s jedne strane predstavlja pravo građanina kao korisnika zdravstvenih usluga, to sa druge strane predstavlja obavezu zdravstvenih institucija i onih koji rade u njima i obrnuto.

Zdravstvena delatnost je profesionalna delatnost i obavlja se u sistemu usluga. Prevencija je otuda pravo građana, a obaveza zdravstvenih institucija da to omoguće. Na taj način treba tumačiti i odredbe koje uređuju taj vid zdravstvenih usluga (član 11 stav 2 tačka 14 i član 126 Zakona o zdravstvenoj zaštiti, “Sl. glasnik RS”, br. 107/2005, 72/2009 – dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 – dr. zakon, 93/2014, 96/2015 i 106/2015;član 35 stav 1 Zakona o zdravstvenom osiguranju, “Sl. glasnik RS”, br. 107/2005, 109/2005 – ispr., 57/2011, 110/2012 – odluka US, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014 – odluka US, 106/2015 i 10/2016 – dr. zakon).

U svom radu Lekar treba da utiče na razvoj zdravstvenog vaspitanja i zdravstvene kulture stanovništva, delujući na svom radnom mestu i u javnom životu, kao i da učestvuje u planiranju i sprovođenju mera za poboljšanje zdravlja, prevenciju bolesti (član 10 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 104/2016).

Potrebno je sa više studioznosti i varijeteta pristupiti pravnom uređenju imunizacije, primerenije životnim okolnostima i htenjima. Mora se dati alternativno rešenje između dve opcije: 1) da se u određenim slučajevima uvede preporučena vakcinacija (pravo na izbor), ili 2) da se zadrži obavezna vakcinacija sa dopuštanjem odbijanja kao izuzetkom pod uslovima koje striktno precizira sam zakon. Time se postiže svrha zakonskog uređenja i omogućava da se u takvim odnosima relativno zadrži isti nivo obuhvata stanovništva kao do sada.

Pravo ne treba da koči razvoj medicinske nauke, ali ne treba ni da ne prepoznaje društveni kontekst i potrebu rešavanja konflikta bilo koje vrste. Nije reč samo o pojmovima zdravstvene zaštite, već i o pravnim posledicama tih pojmova, tj. da li oni daju ili uskraćuju prava i da li ima odgovornosti. Uvek se polazi od maksime da „medicina ne sme sve što može“ i da  dobrobit pojedinca treba da bude iznad interesa društva i bilo kojih drugih interesa.

U odnosu na bilo koje postupanje prema građaninu kao pojedincu, Ustavom su zaštićena pravna dobra, a pre svega život, telo i ljudsko dostojanstvo, a zaštita se daje kroz zakonska rešenja autonomiji pojedinca i u oblasti biomedicine kroz njegovo pravo na pristanak  – informed consent.

Polazeći od opštih normi vezanih za medicinske mere i slučajeve njihovih odbijanja, odluka o odbijanju zasniva se na propisima Republike Srbije i međunarodnim dokumentima koji su ratifikovani. Njome se iskazuje autonomni stav pojedinca da propisanu meru ne prihvati. Kod preduzimanja bilo koje invazivne medicinske mere na čoveku, pa bila ona i preventivna, reč je o dopuštenoj povredi tela, pri čemu telesni integritet uživa punu zaštitu: fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006).

Telesni integritet se čuva takođe propisima iz građansko-pravne materije: svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta i onda kada je ona u vidu povrede tela ili zdravlja (član 16 u vezi sa članom 163 Zakona o obligacionim odnosima, “Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja).

Odbijanje je deo prava na pristanak koje se isto na taj način štiti i koje se po zakonu može ograničiti samo ukoliko direktno vređa pravo drugog (član 15 stav 1 i stav 3, i član 17 stav 1Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013), a takvi uslovi kod vakcinacije nisu ispunjeni, niti su unapred vidljivi, već su hipotetički. Zato ne mogu imati isti pravni značaj niti zaštitu kao kod obolelog od zarazne bolesti.

Važećim članom zakona se kao razlog odbijanja imunizacije navodi postojanje kontraindikacije, što pravno gledano ne predstavlja odbijanje, nego razlog za nepreduzimanje imunizacije. Obaveza je doktora medicine da o tome vodi računa, a građanin se kao pacijent svakako i na to može pozvati saglasno važećim propisima (član 9 i član 10 Pravilnika o imunizaciji i načinu zaštite lekovima (“Sl. glasnik RS”, br. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 i 32/2015)

U prilog dopuštanja izuzimanja od obaveze imunizacije govori i odredba Ustava o ograničenju ljudskih i manjinskih prava: pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 25 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006).

Saglasno staleškom kodeksu lekar je dužan da poštuje prava, slobode, autonomiju i ljudsko dostojanstvo svakog pacijenta (član 6 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije,“Sl. glasnik RS”, br. 104/2016).

Zakonski zastupnik deteta prema zakonu je njegov roditelj, odnosno staratelj, i on vrši sva prava koja detetu pripadaju, pa prema tome i pravo na pristanak i odbijanje (član 68 i član 72 Porodičnog zakona “Sl. glasnik RS”, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015). Polazi se od pretpostavke da jedino tako može da se ispoštuje i sačuva načelo najboljeg interesa deteta, saglasno ustavnoj odredbi sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65 stav 2 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006).

U slučaju spora između interesa roditelja i deteta, nadležnost preuzimaju starateljski, a ne zdravstveni organi (član 80 Porodičnog zakona “Sl. glasnik RS”, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015). To je i opšta odredba Evropske konvencije, koja predviđa da onda kada, po zakonu, maloletno lice ne poseduje sposobnost za davanje pristanka za intervenciju, ona se može preduzeti jedino uz odobrenje njegovog zastupnika ili zakonom određenog organa ili lica (član 6 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010), što je preuzeto u nacionalne zakone (član 19 stav 3 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013).

Važenje međunarodnih etičkih načela afirmiše se time što se predviđa da su lekari dužni da se pridržavaju i Međunarodnog kodeksa lekarske etike, etičkih načela, deklaracija i preporuka Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Svetske zdravstvene organizacije, kao i drugih odredaba međunarodnog humanitarnog prava (član 81 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije,“Sl. glasnik RS”, br. 104/2016).

Sporno rešenje kojim se potpuno bez pravnog osnova nadležnosti iz zdravstvenog sistema prenose na obrazovne i vaspitne institucije, čini okosnicu kršenja prava građana, imajući u vidu da to nije u domenu njihovih delatnosti. One ne mogu da preduzimaju aktivne radnje vezano za zdravstveni status bilo kog deteta, osim u delu razmene podataka tj. informacija, čija poverljivost se u tom slučaju štiti po drugim propisima i one mogu da ih koriste samo za potrebe obrazovno-vaspitnog rada, a ne u druge svrhe ( član 10b stav 6 i 8 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – autentično tumačenje, 68/2015 i 62/2016 – odluka US).Drugačije postupanje kršilo bi i evropske standarde po ovom pitanju prema kojima svako ima pravo na poštovanje privatnog života u vezi informacija o svome zdravlju (član 10 Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010).

To ujedno pokazuje nesposobnost pravnog sistema Republike Srbije da sporne situacije rešava i prevazilazi tamo gde su oni nastali, a ne da sporove širi tako što dovode do povrede drugih prava, ovde konkretno deteta, do diskriminacije i podvajanja nevakcinisane dece, umesto njihovog praćenja i rada sa njima kao sa svakim detetom koji može biti drugačiji po svom zdravstvenom stanju u odnosu na većinsku populaciju dece.

Takve mere direktno pogađaju zdravo dete, izopštavaju ga iz prirodne sredine vršnjaka, uskraćuje mu elementarna prava i diskriminiše ga po osnovu statusa neimunizovanog lica. To je suprotno Ustavu (član 21 i član 71 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) kao i zakonima koji sprečavaju diskiminaciju i afirmišu pravo deteta na obrazovanje (član 44 u vezi sa članom 6 i članom 103 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, “Sl. glasnik RS”, br. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – autentično tumačenje, 68/2015 i 62/2016 – odluka US; član 63 Porodičnog zakona, “Sl. glasnik RS”, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015).

Čak i u koliziji ovih propisa ne može se prihvatiti da je od ostvarenja osnovnih prava na obrazovanje važniji podatak iz zdravstvenog kartona. Država je u obavezi da na svaki način omogući bezbednu dečiju zaštitu i obrazovanje. Bez obzira koji će pravni instrument koristiti, nedopušteno je da se bilo koja mera odstranjivanja i uskraćivanja prava sprovodi u odnosu na samo dete (umesto na roditelja), jer to je suprotno zaštiti koju dete uživa prema međunarodnim standardima koje je Republika Srbija preuzela (član 28 Konvencije o pravima deteta, “Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori”, br. 15/90 i “Sl. list SRJ – Međunarodni ugovori”, br. 4/96 i 2/97).

Praksa razvijenih država pokazuje da su prekršajni i sudski postupci imali nikakav ili polovičan efekat, a donete presude se ne izvršavaju niti postižu cilj imunizacije, više su predmet medija, upravo zbog toga što su sami postupci pravno sporni, što svakako ne može da bude model dobre prakse za Republiku Srbiju.

Preduzimanje bilo koje medicinske mere, bez obzira da li se ona predlaže ili naređuje, po zakonu treba da prati pravo na obaveštenje (Član 11 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013), kao i pravo na bezbednost pacijenta (član 10 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013). Načelno, kod mera imunizacije treba razlikovati dve vrste obaveštenja: 1) obaveštenje radi pristanka (kod dobrovoljne imunizacije); 2) obaveštenje radi sigurnosti (obaveštenje radi rizika imunizacije, koje znači prihvatanje mogućih posledica vakcine koja se daje). U režimu obavezne vakcinacije prva forma obaveštenja može izostati, ali u pogledu druge postoji obaveza da se na propisan način tj. formalno i sadržinski pruži odgovarajuće obaveštenje. Pisana forma obaveštenja potrebna je iz razloga jer se prihvata stav da vakcina nosi veće rizike nego obično uzimanje leka ili obično davanje injekcije. Potpisivanjem obaveštenja sve posledice i sporovi prelaze na onog ko je potpisao, a ne na zdravstvenu instituciju ili na lekara koji je dao vakcinu, čime  se država štiti od tužbi za štete od vakcina.

Potrebno je naglasiti značaj i ozbiljnost obaveze obaveštenja licu koje se imunizuje, nevezano za pravni režim koji je usvojen, odnosno da li reč o obaveznoj ili dobrovoljnoj vakcinaciji. Svrha je da se u razgovoru izbegnu nesporazumi, greške ili pojasne stavovi koji nekad rezultiraju odbijanjem vakcinacije, radi čega propuštanje i kršenje ove dužnosti traži i sankcionisanje.

Kažnjavanje građana na iznose kaznikoje nisu primerene socijalnom statusu prosečnog građanina Republike Srbije, jasno govori o kršenju njihovih prava i dovođenju ucenom u situaciju nedopuštenog ugrožavanja egzistencije i socijalnog statusa cele porodice, ako ne prihvate spornu preventivnu medicinsku meru, kojom pritom mogu biti ozbiljno povređeni i zdravstveno oštećeni, pa i trajno ili životno ugroženi. Sankcije zbog čina odbijanja imunizacije mogu nastati samoako su posledice u sferi opasnosti, a ne nečega što je hipotetičko i što se možda nikad neće ni ostvariti. Razlog za kažnjavanje mora imatidokazanu direktnu i konkretnu posledicu, a ne samo potencijalnu ili hipotetičku, jer je bitno realno činjenično stanje, ono što se zapravo dogodilo, a ne ono što nije, a moglo je po statističkoj verovatnoći.

Stavovi izneti u ovom stručnom stavu u potpunosti su usklađeni sa Poglavljem 28 Sporazuma o pridruživanju gde su između ostalog prisutna pravila u oblasti javnog zdravlja, kao što su pitanja kontrole duvana, prenosivihbolesti, prevencije zloupotrebe drogai skrininga. Postoji takođe usklađenost u delu pravnih institucija i vladavine pravaiz Poglavlja 24 Sporazuma o pridruživanju.

Izneti stavovi usklađeni su i sa propisima Evropske Unije, a naročito sa sledećim dokumentima:

Zakonom o ratifikaciji Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (“Službeni list SCG” – Međunarodni ugovori”, br. 9/2003 i 5/2005)

Zakonom o potvrđivanju Konvencije o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu prrimene biologije i medicine: Konvenciija o ljudskim pravima i biomedicini (“Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010)

European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002

Odlukom Evropskog suda za ljudska prava ECHR u predmetu Solomakhin v. Ukraine(2012) u kojoj je sud stao na stanovište da obavezna vakcinacija predstavlja povredu telesnog integriteta, usled čega je i utvrđena povreda ljudskih prava aplikanata u tom delu,ali da nema osnova za povredu privatnog i porodičnog života iz člana 8 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (“Službeni list SCG” – Međunarodni ugovori”, br. 9/2003 i 5/2005)., a država jeu načelu dužna da se uzdrži od mešanja u individualne slobode izbora u sferi zdravstvene zaštite.

 

Imajući u vidu da se vladavina prava ni pod kojim izgovorom, ne može zasnivati na neustavnom ponašanju i postupanju, javno se poziva ukupna pravnička struka, Društvo sudija Srbije i advokatura, kao njen nezavisni deo, da na ovde iznete pravne argumente i stručne stavove, kroz javnu debatu i stručne skupove da svoje mišljenje i tako pomogne rešavanju problema koji su izazvali duboku podelu društva po osnovu sprovođenja prisline imunizacije u R. Srbiji, suprotno svim napred iznetim pravnim preprekama, institutima i odrebama domaćeg i međunarodnog prava sa kojima su u koliziji.

 

Pozivate se da pomognete definisanje mesta na kojima se moraju povući granice mešanja države u prava pojedinca i ograničavanje njegovih sloboda, jer “Ko samo riječi zakonske znade, taj još zakona ne zna, dok mu ne shvati razum i smisao“![4]

 

Pravni tim

UG “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcnaciju”

[1] Šarlatan označava osobu, koja tvrdi za sebe da poseduje znanje ili veštine, iako to nije istina. Pojam šarlatan se povezuje sa osobama koje praktikuju lažno poznavanje neke oblasti ili neke slične prevare kako bi dobili novac, slavu ili druge prednosti putem nekog oblika varke ili obmane pojedinaca i javnosti.

[2] Lični stavovi – Zaraze, sudovi i vakcine | List Danas | Piše: Zoran Radovanović | 16. novembar 2017. 17:00 | URL adresa: http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=362449&title=Zaraze%2C+sudovi+i+vakcine

[3] Segregacija (lat. segregare – razlučiti, rastaviti) je razdvajanje ljudi na osnovu različitih kriterijuma koji se u pravilu kose sa načelima ljudskih prava i sloboda.

[4] Iz Opšteg imovinskog zakonika za Knjaževinu Crnu Goru Valtazara Bogišića iz 1888.godine


  • 0

Istraživanje: PREKO 90% ZA NEOBAVEZNU VAKCINACIJU!

Cyr.

Istraživanje: PREKO 90% ZA NEOBAVEZNU VAKCINACIJU!

Više od 2.000 građana (uglavnom roditelja) za samo 24 sata, koliko je trajala anketa, dalo je nedvosmislene odgovore na niz pitanja u vezi (ne)obavezne vakcinacije. Raspršene su mnoge zablude! Sve je više nego jasno šta roditelji misle.

Anketa je bila upućena internet korisnicima, a sprovedena je u organizaciji ugruženja „Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju“. Demografski podaci, metodologija i rezultati su predstavljeni u dokumentu u pdf formatu čiji link je u nastavku:

 

Preuzmi klikom na jedan od sledećih linkova:

 

Istraživanje: PREKO 90% ZA NEOBAVEZNU VAKCINACIJU! (74 downloads) – Lat.

 

Истраживање: ПРЕКО 90% ЗА НЕОБАВЕЗНУ ВАКЦИНАЦИЈУ! (93 downloads) – Cyr.

 

 

UG “GRAĐANSKA INICIJATIVA ZA NEOBAVEZU VAKCINACIJU”

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

 

PODELITE OVAJ ČLANAK SA DRUGIMA!


  • 0

Истраживање: ПРЕКО 90% ЗА НЕОБАВЕЗНУ ВАКЦИНАЦИЈУ!

Lat.

Истраживање: ПРЕКО 90% ЗА НЕОБАВЕЗНУ ВАКЦИНАЦИЈУ!

Више од 2.000 грађана (углавном родитеља) за само 24 сата, колико је трајала анкета, дало је недвосмислене одговоре на низ питања у вези (не)обавезне вакцинације. Распршене су многе заблуде! Све је више него јасно шта родитељи мисле.

Анкета је била упућена интернет корисницима, а спроведена је у организацији угружења „Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“. Демографски подаци, методологија и резултати су представљени у документу у пдф формату чији линк је у наставку.

 

Преузми кликом на један од следећих линкова:

 

Истраживање: ПРЕКО 90% ЗА НЕОБАВЕЗНУ ВАКЦИНАЦИЈУ! (93 downloads) – Cyr.

 

Istraživanje: PREKO 90% ZA NEOBAVEZNU VAKCINACIJU! (74 downloads) – Lat.

 

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Поделите овај чланак са другима!


  • 0

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ОБАВЕЗНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ поднесен СКУПШТИНИ РС

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ОБАВЕЗНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ поднесен СКУПШТИНИ РС

Предлог измена Закона о заштити становништва од заразних болести (прочитајте ОВДЕ), пoднесен је председнику Скупштине РС, Одбору за здравље и породицу и шефовима 16 посланичких група, у понедељак 11. септембра.

Предлагач измена је удружење родитеља “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију” које је уз помоћ правних експерата сачинило текст Предлога, уз темељно и опсежно ОБРАЗЛОЖЕЊЕ (ОВДЕ).

У истом су, осим предочавања Уставног основа и разлога за измену спорних чланова, појашњени правни институти и појединачна решења:

(Стр.6, цит: Измене и допуне које се овде предлажу полазе од општих норми везаних за медицинске мере и случајеве њихових одбијања. Одлука о одбијању заснива се на прописима Републике Србије и међународним документима који су ратификовани. Њоме се исказује аутономни став појединца да прописану меру не прихвати. Код предузимања било које инвазивне медицинске мере на човеку, па била она и превентивна, реч је о допуштеној повреди тела, при чему телесни интегритет ужива пуну заштиту: физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Телесни интегритет се чува такође прописима из грађанскоправне материје: свако је дужан да се уздржи од поступка којим се може другом проузроковати штета и онда када је она у виду повреде тела или здравља (члан 16 у вези са чланом 163 Закона о облигационим односима, “Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, “Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и “Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља).

Одбијање је део права на пристанак које се исто на тај начин штити и које се по закону може ограничити само уколико директно вређа право другог (члан 15 став 1 и став 3, и члан 17 став 1Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013), а такви услови код вакцинације нису испуњени, нити су унапред видљиви већ су хипотетички. Зато не могу имати исти правни значај нити заштиту као код оболелог од заразне болести.

Важећим чланом закона се као разлог одбијања имунизације наводи постојање контраиндикације, што правно гледано не представља одбијање него разлог за непредузимање имунизације. Обавеза је доктора медицине да о томе води рачуна, а грађанин се као пацијент свакако и на то може позвати сагласно важећим прописима (члан 9 и члан 10 Правилника о имунизацији и начину заштите лековима (“Сл. гласник РС”, бр. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 и 32/2015)

У прилог допуштања изузимања од обавезе имунизације говори и одредба Устава о ограничењу људских и мањинских права: при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Сагласно сталешком кодексу лекар је дужан да поштује права, слободе, аутономију и људско достојанство сваког пацијента (члан 6 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Законски заступник детета према закону је његов родитељ, односно старатељ, и он врши сва права која детету припадају, па према томе и право на пристанак и одбијање (члан 68 и члан 72 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). Полази се од претпоставке да једино тако може да се испоштује и сачува начело најбољег интереса детета. Сагласно уставној одредби сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65 став 2 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). У случају спора између интереса родитеља и детета надлежност преузимају старатељски, а не здравствени органи (члан 80 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). То је општа одредба Европске конвенције која предвиђа да онда када, по закону, малолетно лице не поседује способност за давање пристанка за интервенцију, она се може предузети једино уз одобрење његовог заступника или законом одређеног органа или лица (члан 6 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010), што је преузето у националне законеа (члан 19 став 3 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Важење међународних етичких начела афирмише се тиме што се предвиђа да су лекари дужни да се придржавају и Међународног кодекса лекарске етике, етичких начела, декларација и препорука Уједињених нација, Савета Европе, Светске здравствене организације, као и других одредаба међународног хуманитарног права (члан 81 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

С обзиром да ни након три године нисмо добили одговор Уставног суда на поднете Иницијативе за оцену уставности спорних одредби Закона о ЗСОЗБ (И УЗ 48/2016), одлучили смо да као Удружење учинимо и овај корак у циљу остваривања наших Уставом и законом гарнтованих грађанских и родитељских права која су прецизно образложена у тексту Предлога измена (ОВДЕ) .

Уверени да ће чланови Одбора за здравље и породицу РС, увидети оправданост наших захтева и наћи времена (воље) за дијалогом о нашим предлозима, спремно очекујемо позив за учешће у првој отвореној скупштинској дебати на ову тему.

Уздајући се у званичну подршку већег дела јавности, наредних дана упутићемо посебне апеле на адресе удружења, организација и истакнутих појединца који годинама подупиру наше активности у вези са укидањем прислне вакцинације деце у Србији.

ЗА СЛОБОДНО ОДЛУЧИВАЊЕ И ИНФОРМИСАН ПРИСТАНАК

Драгана Баша,

УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ОБАВЕЗНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ са другима:


  • 0

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

Lat:

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

 

ПРЕДЛАГАЧ: УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”:

– ПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

– ОДБОРУ ЗА ЗДРАВЉЕ И ПОРОДИЦУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Београд, септембра 2017.

 

Предмет:  измене и допуне Закона о заштити становништва од заразних болести

(“Сл. гласник РС”, бр. 15/2016)

 

На основу члана 107 став 1 Устава Републике Србије, члана 40 став 1, тачка 1 Закона о Народној скупштини и члана 150 став 1 Пословника Народне скупштине, подноси се

 

ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

 

Члан 1

У тексту члана 2, став 1, тачка 21) додати речи ‘здравих’ и ‘у време кад још не постоји опасност директне заразе’.

У тексту члана 2, став 1, тачка 22) додати речи – ‘односно опасности од директне заразе’.

Измењене и допуњене тачке овог ставе треба да гласе:

21) имунизација је превентивна мера заштите здравих особа од заразних болести, у време кад још не постоји опасност директне заразе, која се обавља путем давања вакцина и/или имуноглобулина хуманог порекла, имунобиолошких препарата који садрже специфична антитела и моноклонских антитела;

 

22) хемиопрофилакса је давање лекова здравим особама у циљу спречавања настанка заразне болести, односно опасности од директне заразе;

 

Члан 2

Код члана 17 (2. Посебне мере) додати два нова става која гласе:

 

(1) Посебне мере из става 1 тачке 1-7, тачке 9-10 и тачке 12 прописују се као мере на основу којих су лица према којима се предузимају у обавези да им се подвргну у циљу спречавања директног преношења и ширења заразне болести.

(2) Посебне мере из става 1, тачка 8, тачка 11 и тачка 12 прописују се као мере које се становништву препоручују на начин да се у систему превентивне здравствене заштите организовано стављају на располагање и заједничку корист свих и као такве део су друштвене бриге за здравље.

Члан 3

У члану 32 (Имунизација и хемиопрофилакса) унети измене и допуне текста у ставу 2 реченицом – ‘осим онда када на лични захтев изрази сумњу у безбедност вакцине и изјави да ће ризик одбијања преузети на себе, као и када ‘, преформулисати због дужине, тако да промењени текст гласи :

Обавезна имунизација је имунизација лица одређеног узраста, као и других лица одређених законом, коју лице које треба да се имунизује, као ни родитељ, односно старатељ не може да одбије, осим онда, када на лични захтев изрази сумњу у безбедност вакцине и изјави да ће ризик одбијања преузети на себе, као и када то учини на захтев доктора медицине у случају медицинске привремене или трајне контраиндикације чије је постојање утврдио доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације.

У члану 32 став 4 … уместо израза ‘неопходно је ставити препорука је, тако да сада текст гласи:

За боравак деце у предшколским и школским установама, као и у установама за смештај деце без родитељског старања, препорука је да су испуњени услови из става 3. тачке 1) овог члана, осим у случају постојања медицинске контраиндикације  коју утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације.

 

Члан 4

У члану 32 (Имунизација и хемиопрофилакса) допунити текст са још два става која гласе:

Доктор медицине који даје вакцину има обавезу обавештавања лица о односу ризика и користи пре сваке имунизације. Давање информација део је услуге вакцинисања која се пружа уз пуно поштовање телесног интегритета и приватности лица које се имунизује.

Обавештење из претходног става које претходи имунизацији треба да садржи: информације о болести која се спречава, које су користи од имунизације, почетак и трајање заштите, контраиндикације, које су индикације за могућност тестирања преосетљивости тј. алергија на компоненте вакцина, поступак имунизације, који су алтернативни методи превенције за случај непредузимања имунизације, понашање после имунизације, могуће нежељени догађаји, као и нужност и временски оквир за праћење и ревакцинацију. Обавештење се даје у сврху остварења безбедности имунизације и предочавања могућих ризика, а потписује се у писаној форми од стране лица које се имунизује, односно његовог законског заступника.

 

Члан 5

У члану 84 (VII КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ), став 1, тачка 3 изменити реченицу и допунити са -‘не обавести на законом прописан начин лице које се вакцинише или његовог законског заступника’, тако да текст гласи:

3) по извршеном прегледу сваког лица које треба имунизовати, не изврши имунизацију, не обавести на законом прописан начин лице које се вакцинише или његовог законског заступника, и не води прописане евиденције о извршеним имунизацијама (члан 37. став 1).

 

Члан 6

У члану 85 став 1 изменити цифре 30.000 до 150.000 са цифрама 10.000 до 30.000, тако да текст гласи:

Новчаном казном у износу од 10.000 до 30.000 динара казниће се за прекршај физичко лице ако:

У члану 85 став 1 тачка 6 брисати део текста и допунити нови текст, тако да гласи:

6) не потпише обавештење које му се у складу са законом даје, одбије мимо законом допуштених разлога имунизацију лица одређеног узраста (члан 32. став 2), и не одазове се на позив старатељског органа по пријави одбијања имунизације лица одређеног узраста.

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

 

  1. Уставни основ

Право предлагања овог Закона произилази из члана 107 став 1 Устава (“Сл. гласник РС”, бр. 98/2006).

Уставом Републике Србије (“Сл. гласник РС”, бр. 98/2006) гарантује се здравствена заштита на основу које свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, док се дравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (чл.68). Све то предметно чини правни основ усвајања важеће законодавне материје чије се измене и допуне овим законом предлажу.

 

  1. Разлози за доношење закона

 

Проблеми у пракси примене прописа, неразумевање основних правних института. неусклађеност са најновијим стандардима и документима о људским правима, као и неодрживост сукобљених ставова везано за имунизацију, што се са здравственог система преноси и на друге системе (васпитни и образовни), а не само у области јавно-здравствених циљева. Популација грађана (пацијената) је различита у погледу обухвата имунизацијом, испољеним контраиндикацијама, па и у погледу ставова о имунизацији.

Са становишта здравствених институција у тој сфери деловања постоји некада у исто време ‘недовољна’ брига (део пацијената као што су сиромашни, руралне средине, Роми, лица без здравствених докумената који прихватају имунизацију, а она им се не даје), и ‘претерана’ брига државе (кажњавање пацијената који нису у истом смеру едуковани, или су неповерљиви и не прихватају имунизацију, а на које се врши притисак). Тако се ствара утисак да јавноздравствена политика погрешно ставља нагласак на изнуђивање мера, уместо да нагласак иде у правцу већег обухват кроз садржајније и шире присутне акције здравственог просвећивања. Треба да је обрнуто. У том смислу такође не треба унапред дисквалификовати разговор о другачијим решењима од стране било кога па и од стране “Иницијативе за необавезну вакцинацију”. Законодавна решења треба да буду тако обликована да поштују права свих јер само то води правној једнакости и правној сигурности, како је зацртано европским документима: достојанство и идентитет свих људских бића штите се и гарантују свима, без дискриминације,  као и поштовање њиховог интегритета и других права и основних слобода у погледу примене биологије и медицине (члан 1 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010). То подразумева опсежнију и континуирану активност здравствених институција, али и више разумевања и хуманији приступ према грађанима корисницима превентивних здравствених услуга.

 

  • Објашњење основних правних института и појединачних решења

 

У Републици Србији постоји несхватање основних правних појмова у области медицине и шире посматрано у области праксе здравствене заштите. Прихвата се и прописује обавезна имунизација, али се правно гледано не одобрава да се она спроводи по аутоматизму, а нарочито не да се уводи претерани степен репресије у превентивну здравствену заштиту, чак већи него у области лечења где пацијент може одбити меру која га животно угрожава! Данас је важећи и владајући у свету медицински стандард по коме је сваки облик принуде, репресије и санкционисања у медицинској сфери искључен или крајње минимално. Добровољност је владајући принцип у здравственој заштити кроз примену начела пристанка информисаног грађанина (“Informed consent”).

Легитимно је разговарати о праву на избор, јер та решења постоје у свету, али је исто тако могуће у режиму обавезне вакцинације боље уредити област контраиндикација и изузимања, што некад може бити предмет спора. Суштина добре здравствене заштите јесте да препознаје потребе и хтења грађана, њихова стања и њихове сумње. Ниједан систем не треба да окреће грађане против себе, а од тога најмање користи имају малолетна лица која треба да буду обухваћена имунизацијом.

Појмови обавезе, препоруке и избора се односе на здравствену заштиту и будући да је реч о највишим људским вредностима о њима се може дискутовати. У области прописа о имунизацији треба имати једнак став како према грађанима који прихватају обавезну вакцинацију као потребну, као нешто у шта се као лаици не разумеју и препуштају јој се, тако и према грађанима који реагују против позивајући се на озбиљност имунизације и мањак поверења кад су у питању последице и добри исходи давања вакцина.

Да ли имунизацију уредити као обавезу или препоручену јесте предмет расправе, али се суштински на првом месту налази питање безбедности вакцина и унутар тога различитости вакцина, где се не може по логици ствари један правни режим усвојити за све вакцине (нпр. директне заразе, епидемије, карантини и сл.). Безбедност је отуда важнија од обавезности, јер да је имунизација у већој мери безбедна нико се не би ни питао да ли је обавезна или не, јер то би изгубило значај.

Прихватање права на избор иде у прилог свима јер оно не значи забрану имунизације становништва, већ слободу како у позитивном правцу (прихватање имунизације) тако и слободу у негативном правцу (одбијање имунизације). Отуда право на избор и обавезност могу имати сличне ефекте. Већина обавеза грађана у позицији пацијента нису обавезе у правном смислу, већ су дужности у сопственом интересу и не прати их правна санкција, нити одговорност (нпр. пацијент који одбија сарадњу не може бити принуђен на њу, али ће тиме сам себи нанети штету и то се правно гледа као довољна санкција, не прописује се нека друга, новчана или било која), па у складу са тим треба уредити и обавезу имунизације.То је владајуће становиште у иностраним правима.

Недостају у овој области јасно урађени професионални акти медицинског сталежа без којих примена закона и подзаконских аката (Правилник о имунизацији и начину заштите лековима “Сл. гласник РС”, бр. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 и 32/2015) није одговарајућа. У том правцу треба разрадити критеријуме имунизације, алтернативе и нарочито узети у обзир да контраиндикације не треба посматрати само на класичан и патерналистички начин, односно да ли је дете само физички са симптомима болести, јер страх, неповерење и аутосугестија такође су једна врста контраиндикације.

 

Објашњење по члановима:

Члан 1

Предлог за измену и допуну члана 2 битан је са становишта правна и разумевања појма имунизације и степена опасности, што је релевантно са аспекта карактера превентивних мера, могућег одбијања и последица такве одлуке у виду санкционисања.  Јасно разграничење ситуација директне заразе од ситуација опасности од директне заразе правно је релевантна за ограничење пристанка лица кога се мера тиче. Сагласно закону ограничење пристанка могуће је само кад то директно вређа права других (чл.15).

Код терминолошких назнака потребно је да се у даљем тексту закона доследно примењују дате дефиниције. То је овде случај са имунизацијом која је по дефиницији превентивна мера. То треба да одражава и правно, а не само медицинско разумевање превенције. Превенција је по  закону и међународним актима у овој области предвиђена као право грађана, а не као њихова обавеза (члан 8 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Сагласно Европској повељи право на превентивне мере значи да сваки појединац има право на одговарајућу услугу у циљу превенције болести, а здравствене установе имају дужност да теже овом циљу кроз подизање свести народа, гарантујући здравствене поступке у редовним временским интервалима, без новчане накнаде, различитим угроженим групацијама становништва и чинећи достигнућа научних истраживања и технолошког развоја доступним свима (European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002). Водећа Европска конвенција у овој области предвиђа ‘првенство интереса и добробити појединца у односу на интересе друштва или науке’, као и слободан пристанак лица у питању као опште правило (члан 2 и члан 5 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010).

Генерално, права и обавезе у здравственој заштити су корелативне. Немогуће је и правно неодрживо да грађанин има у исто време према истом објекту и право и обавезу! То су погрешни лаички ставови. Оно што с једне стране представља право грађанина као корисника здравствених услуга то с друге стране представља обавезу здравствених институција и оних који раде у њима и обрнуто. Здравствена делатност је професионална делатност и обавља се у систему услуга. Превенција је отуда право грађана, а обавеза здравствених институција да то омогуће. На тај начин треба тумачити одредбе које уређују тај вид здравствених услуга (члан 11 став 2 тачка 14 и члан 126 Закона о здравственој заштити, “Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 72/2009 – др. закон, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 – др. закон, 93/2014, 96/2015 и 106/2015;члан 35 став 1 Закона о здравственом осигурању, “Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 109/2005 – испр., 57/2011, 110/2012 – одлука УС, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014 – одлука УС, 106/2015 и 10/2016 – др. закон). У свом раду Лекар треба да утиче на развој здравственог васпитања и здравствене културе становништва, делујући на свом радном месту и у јавном животу, као и да учествује у планирању и спровођењу мера за побољшање здравља, превенцију болести (члан 10 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Члан 2

У тексту члана 17 потребно је са више студиозности и варијетета приступити правном уређењу имунизације, додати нови став и пластичније решење примереније животним околностима и хтењима. Даје се алтернативно решење између две опције: 1) да се у наведеним случајевима уведе препоручена вакцинација (право на избор), или 2) да се задржи обавезна вакцинација са допуштањем одбијања као изузетком под условима које стриктно прецизира сам закон. Тиме се постиже сврха законског уређења и омогућава да се у таквим односима релативно задржи исти ниво обухвата становништва као до сада.

Право не треба да кочи развој медицинске науке, али не треба ни да не препознаје друштвени контекст и потребу решавања конфликта било које врсте. Није реч само о појмовима здравствене заштите већ и о правним последицама тих појмова, да ли дају или ускраћују права и да ли има одговорности. Увек се полази од максиме да ‘медицина не сме све што може’ и да  добробит појединца треба да буде изнад интереса друштва и било којих других интереса. У односу на било које поступање према грађанину као појединцу Уставом су заштићена правна добра пре свега живот тело и људско достојанство, а заштита се даје кроз законска решења аутономији појединца и у области биомедицине његовом праву на пристанак  – «Informed consent”

Члан 3

Измене и допуне које се овде предлажу полазе од општих норми везаних за медицинске мере и случајеве њихових одбијања. Одлука о одбијању заснива се на прописима Републике Србије и међународним документима који су ратификовани. Њоме се исказује аутономни став појединца да прописану меру не прихвати. Код предузимања било које инвазивне медицинске мере на човеку, па била она и превентивна, реч је о допуштеној повреди тела, при чему телесни интегритет ужива пуну заштиту: физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Телесни интегритет се чува такође прописима из грађанскоправне материје: свако је дужан да се уздржи од поступка којим се може другом проузроковати штета и онда када је она у виду повреде тела или здравља (члан 16 у вези са чланом 163 Закона о облигационим односима, “Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, “Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и “Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља).

Одбијање је део права на пристанак које се исто на тај начин штити и које се по закону може ограничити само уколико директно вређа право другог (члан 15 став 1 и став 3, и члан 17 став 1Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013), а такви услови код вакцинације нису испуњени, нити су унапред видљиви већ су хипотетички. Зато не могу имати исти правни значај нити заштиту као код оболелог од заразне болести.

Важећим чланом закона се као разлог одбијања имунизације наводи постојање контраиндикације, што правно гледано не представља одбијање него разлог за непредузимање имунизације. Обавеза је доктора медицине да о томе води рачуна, а грађанин се као пацијент свакако и на то може позвати сагласно важећим прописима (члан 9 и члан 10 Правилника о имунизацији и начину заштите лековима (“Сл. гласник РС”, бр. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 и 32/2015)

У прилог допуштања изузимања од обавезе имунизације говори и одредба Устава о ограничењу људских и мањинских права: при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Сагласно сталешком кодексу лекар је дужан да поштује права, слободе, аутономију и људско достојанство сваког пацијента (члан 6 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Законски заступник детета према закону је његов родитељ, односно старатељ, и он врши сва права која детету припадају, па према томе и право на пристанак и одбијање (члан 68 и члан 72 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). Полази се од претпоставке да једино тако може да се испоштује и сачува начело најбољег интереса детета. Сагласно уставној одредби сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65 став 2 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). У случају спора између интереса родитеља и детета надлежност преузимају старатељски, а не здравствени органи (члан 80 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). То је општа одредба Европске конвенције која предвиђа да онда када, по закону, малолетно лице не поседује способност за давање пристанка за интервенцију, она се може предузети једино уз одобрење његовог заступника или законом одређеног органа или лица (члан 6 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010), што је преузето у националне законеа (члан 19 став 3 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Важење међународних етичких начела афирмише се тиме што се предвиђа да су лекари дужни да се придржавају и Међународног кодекса лекарске етике, етичких начела, декларација и препорука Уједињених нација, Савета Европе, Светске здравствене организације, као и других одредаба међународног хуманитарног права (члан 81 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Измена ставa 4 потребна је јер је сасвим без правног основа и представља основно неразумевање постојећег законског решења којим се надлежности из здравственог система преносе на образовне и васпитне институције јер то није у домену њихових делатности. Оне не могу да предузимају активне радње везано за здравствени статус било ког детета, осим у делу размене података тј. информација, чија поверљивост се штити по другим прописима и оне могу да их користе само за потребе образовно-васпитног рада а не у друге сврхе ( члан 10б став 6 и 8 Закона о основама система образовања и васпитања (“Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 – одлука УС).Другачије поступање кршило би и европске стандарде по овом питању према којима свако има право на поштовање приватног живота у вези информација о своме здрављу (члан 10 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010).

То уједно показује неспособност правног система Републике Србије да спорне ситуације решава и превазилази тамо где су они настали, а не да спорове шири тако што доводе до повреде других права, овде конкретно детета, до дискриминације и подвајања невакцинисане деце, уместо њиховог праћења и рада са њима као са сваким дететом који може бити другачији по свом здравственом стању у односу на већинску популацију деце.

Измена овог става тако што ће се он ревидирати или алтернативно брисати предлаже се и због тога што таква мера директно погађа здраво дете, изопштава га из природне средине вршњака, ускраћује му елементарна права и дискриминише га по основу статуса неимунизованог лица. То је супротно Уставу (члан 21 и члан 71 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006) као и законима који спречавају дискиминацију и афирмишу право детета на образовање (члан 44 у вези са чланом 6 и чланом 103 Закона о основама система образовања и васпитања, “Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 – одлука УС; члан 63 Породичног закона, “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). Чак и у колизији ових прописа не може се прихватити да је од остварења основних права на образовање важнији податак из здравственог картона. Држава је у обавези да на сваки начин омогући безбедну дечију заштиту и образовање. Без обзира који ће правни инструмент користити, недопуштено је да се било која мера одстрањивања и ускраћивања права спроводи у односу на само дете (уместо на родитеља), јер то је супротно заштити коју дете ужива према међународним стандардима које је Република Србија преузела (члан 28 Конвенције о правима детета, “Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори”, бр. 15/90 и “Сл. лист СРЈ – Међународни уговори”, бр. 4/96 и 2/97). Пракса развијених држава показује да су прекршајни и судски поступци имали никакав или половичан ефекат, а донете пресуде се не извршавају нити постижу циљ имунизације, више су предмет медија, управо због тога што су сами поступци правно спорни, што свакако не може да буде модел добре праксе за Републику Србију.

Члан 4

Допуна из овог члана предлаже се у циљу квалитетније услуге имунизације. Предузимање било које медицинске мере, без обзира да ли се она предлаже или наређује, по закону треба да прати право на обавештење (Члан 11 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013), као и право на безбедност пацијента (члан 10 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Начелно, код мера имунизације треба разликовати две врсте обавештења: 1) обавештење ради пристанка (код добровољне имунизације); 2) обавештење ради сигурности (обавештење ради ризика имунизације, које значи прихватање могућих  последица вакцине која се даје). У режиму обавезне вакцинације прва форма обавештења може изостати, али у погледу друге постоји обавеза да се на прописан начин тј. формално и садржински пружи одговарајуће обавештење. Писана форма обавештења потребна је из разлога јер се прихвата став да вакцина носи веће ризике него обично узимање лека или обично давање ињекције. Потписивањем обавештења све последице и спорови прелазе на оног ко је потписао, а не на здравствену институцију нити на лекара који је дао вакцину, чиме  се држава штити од тужби за штете од вакцина.

Члан 5

У овом члану предлог допуне тачке 3) има такође за циљ да нагласи значај и озбиљност обавезе обавештења лицу које се имунизује, невезано за правни режим који је усвојен, односно да ли реч о обавезној или добровољној вакцинацији. Сврха је да се у разговору избегну неспоразуми, грешке или појасне ставови који некад резултирају одбијањем вакцинације, што са становишта здравствене едукације не би било пожељно. Зато пропуштање и кршење ове дужности тражи и санкционисање.

Члан 6

Предлаже се да се у члану 85 став 1 номинално коригује износ казне на мањи износ који је примерен социјалном статусу просечног грађанина Републике Србије.

Такође се у тачки 6 истог става додају још две прекршајне радње које могу бити учињене од стране појединца. Предлаже се брисање санкције због чина одбијања имунизације.Закон не треба да пропише санкцију за такво понашање све дотле док су његове последице још увек у сфери опасности, односно нечега што је хипотетичко и што се можда никад неће ни остварити. Кажњава се само за чињење или нечињење које има директну и конкретну последицу, а не само потенцијалну. Битно је реално чињенично стање, оно што се догодило, а не оно што није.

 

  1. Финансијска средства потребна за примену закона

 

За усвајање и примену овог Закона није потребно осигурати додатна средства у Државном буџету Републике Србије.

 

 

  1. Анализа ефеката закона

Закон ће допринети бољем и системски више достигнутом усклађивању са другим законима у правном поретку Републике Србије. Он ће условити бољу, комплетнију и мање сложену примену подзаконских аката. Закон ће условити ревидирање и примереније сачињавање медицинских протокола и водича када је реч о спровођењу имунизације у Републици Србији, нарочито у делу дефинисања питања безбедности и квалитета мера здравствене заштите, контраиндикација и алтернативних путева имунизације онда када они имају медицинско утемељење.

Јавноздравствене мере ће бити прихваћене, лакше спроводиве, бити фокусиране на целу популацију, и имати бољи ефекат са мањим степеном принуде, што је показала пракса развијених европских држава.

 

  1. Предлагач

Удружење „Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“, Београд, Партизански блок, улица 2 1/1; Пиб 109020275; Матброј 28175655; телефон +381642414578; e-mail: inicijativa@vakcinainfo.org

  1. Назив прописа на енглеском

The Proposal of Law for amending and completing of Act on Population’s Protection against Infectious Diseases

  1. Усклађеност са Споразумом о придруживању (“Сл.гласник РС”, бр.83/2008)

У потпуности постоји усклађеност са Поглављем 28 Споразума о придруживању где су између осталог присутна правила у области јавног здравља, као што су питања контроле дувана, преносивихболести, превенције злоупотребе дрогаи скрининга. Постоји такође усклађеност у делу правних институција и владавине праваиз Поглавља 24 Споразума о придруживању.

 

  1. Усклађеност са прописима Европске Уније

Акт предлога усклађен је са прописима Европске уније, нарочито са следечим документима:

Закон о ратификацији Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (“Службени лист СЦГ” – Међународни уговори”, бр. 9/2003 и 5/2005)

Закон о потврђивању Конвенције о заштити људских права и достојанства људског бића у погледу прримене биологије И медицине: Конвенциија о људским правима и биомедицини (“Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010)

European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002

 

Одлука Европског суда за људска права ECHR у предмету Соломакхин в. Украине(2012) у којој је суд стао на становиште да обавезна вакцинација представља повреду телесног интегритета, услед чега је и утврђена повреда људских права апликаната у том делу,али да нема основа за повреду приватног и породичног живота из члана 8 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (“Службени лист СЦГ” – Међународни уговори”, бр. 9/2003 и 5/2005)., а држава је у начелу дужна да се уздржи од мешања у индивидуалне слободе избора у сфери здравствене заштите.

 

  1. Да ли су извори права ЕУ преведени на српски језик

Неки од извора су преведени.

  1. Учешће консултанта у изради прописа и њихово мишљење о усклађености

Обезбеђено је учешће консултанта са мишљењем о усклађености које је релевантно за материју закона.

 

 

Потпис подносиоца:

Жељко Тодоровић,
Законски заступник удружења

УГ”Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

Дана:  11. септембра 2017. год

У Београду

 

 

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ са другима:


  • 0

ZA LUKIN KORAK! Lukina mama: “Danas su opet hteli da te vakcinišu!”

Category : Aktivnosti

ZA LUKIN KORAK! Lukina mama: “Danas su opet hteli da te vakcinišu!”

Piše Lukina mama: 

“Danas je dan kada moram da napišem ovo… Dobio si, Luka, vakcinu pre tačno 9.5 godina i život ti se promenio za 24 časa i nama sa tobom. Tvoj brat, koji je tada imao 5,5 godina igrao se sa tobom, dok si ti puzao za loptom koju ti je bacao i smejao njegovim šalama.

Sutradan me je pitao: “mama zašto se bata ne pomera i ne moze više da puzi i igra se sa mnom?” 

Da, ja sam te odnela na tu vakcinu i ja sam dozvolila da ti istu daju. I dan danas ne mogu da oprostim sebi zbog toga.

I onda danas doktorica iz Doma zdravlja kaže meni: “treba Luka da primi tetanus, šta ako se ubode na nešto?”.

Sav znoj, suze i bol i sve što smo sa tobom prošli Luka, ovih 9,5 godina, ona je probudila u meni i nisam znala šta da kažem, u momentu sam zanemela. Borimo se svaki dan za tvoj prvi korak za tvoj život i svaki dan preživljavamo novi strah, a ona pita šta ako se ubodeš na nesto!?

Volela bih da se ubodeš na taj ekser, da staneš nogom na njega dok trčiš bos preko dvorišta tvoje bake i deke. Do momenta prijave u fondaciju “Budi human”, (9 godina) svaku vežbu, svaku tvoju rehabilitaciju plaćali smo mi, našim suzama i novcem, a ti tvojim znojem. Država nije dala ništa, samo je znala da ti da tu prokletu vakcinu i da zaboravi da postojiš! A danas je bilo glavno pitanje šta ako se ubodeš na nešto…

Lepi i hrabri moj dečače, prkosi im svojom snagom, ti si borac, ti si lav. Ustani na te svoje nogice i ubodi se na taj ekser, njima, svima u inat! Mama te voli najviše na svetu i zna da ćemo pobediti sve nedaće koje su nas snašle, zajedno, tvojom voljom a našom snagom i verom!”

Danijela Krivokapić, majka Luke Krivokapića, dečaka koji je nakon HepB vakcine oboleo od paralize (dijag. toksična neuropatija)

Novi Sad, 16.08.2017.

Neuropatija – “retko” neželjeno dejstvo HepB vakcine

Toksična Neuropatija (od koje je Luka Krivokapić oboleo kao šestomesečna beba, nakon primljene treće doze “Engerix”-a) je u uputstvu proizvođača ove vakcine protiv Hepatitisa B svrstana kao neželjena reakcija u 1 od 10.000 doza.
 
UPUTSTVO ZA LEK
Engerix® B, suspenzija za injekciju, 10 mikrograma/0.5ml
Pakovanje: bočica, staklena, 25 x 0.5ml
bočica, staklena, 100 x 0.5ml
Proizvođač: GlaxoSmithKline Biologicals S.A.
Adresa: Rue de l’Institut 89, 1330 Rixensart, Belgija
Podnosilac zahteva: Predstavništvo GlaxoSmithKline Export Limited
Adresa: Omladinskih brigada 88, 11 070 Novi Beograd, Republika Srbija

Neželjena dejstva

 

U Srbiji se od 2006. godine, prema kalendaru obavezne imunizacije, primeni više od 200.000 doza ove vakcine godišnje (tri doze po detetu).

 

 

 

Ako je verovati rezultatima dosadašnjih istraživanja belgijskog proizvođača GlaxoSmithKline, od vakcine “EngerixB” (koja se i dalje testira na najmlađoj populaciji), u svakoj generaciji vakcinisane dece u Srbiji, njih dvadesetoro “potencijalno” oboli od neuropatije, kao posledice “veoma retkog neželjenog dejstva” ove vakcine.

 

Engerix B 

 

Zatim se za lečenje najmlađih žrtava PRISILNE vakcinacije, novac prikuplja SMS porukama i donacijama humanih građana, zato što zdravstveni sistem Republike Srbije ne “prepoznaje” kategoriju “vakcinama oštećenih pacijenata”, STRADALIH u odbrani mita o kolektivnom imunitetu – “imunitetu krda”!?

 

 
 

To znači da su roditelji dece teško obolele od neželjenih posledica vakcinacije višestruko prevareni i izdani od svoje države. Prvi put jer su neinformisani i zastrašeni doveli svoje dete na ZAKONOM obaveznu vakcinaciju, drugi i svaki sledeći put jer ih je sistem odbacio kada su se zbog obaveznih vakcina njihova deca razbolela…

U nastavku pročitajte o ostalim rizicima koje ova vakcina nosi sa sobom:

 
 
 
 

POMOZITE LUKI DA NASTAVI LEČENJE MATIČNIM ĆELIJAMA U UKRAJINI I OPERIŠE KIČMU!

 

Više o humanitarnoj akciji za Luku, Fondacije “Budi human” pročitajte: OVDE

 
Priredila: Dragana Baša
 

 

"Danas je dan kada moram da napišem ovo… Dobio si, Luka, vakcinu pre tačno 9.5 godina i život ti se promenio za 24 č…

Posted by ZA LUKIN KORAK on среда 16. август 2017.

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Podeli ovaj članak sa drugima!

 


  • 0

3. juna PROTESTI u: Srbiji, Sloveniji, Engleskoj, Francuskoj, Švedskoj, Irskoj, Poljskoj, Češkoj, Italiji..

Tags :

Category : Aktivnosti

Cyr: 

3. juna PROTESTI u: Srbiji, Sloveniji, Engleskoj, Francuskoj, Švedskoj, Irskoj, Poljskoj, Češkoj, Italiji…

EFVV (Evropski Forum za Bezbednu Vakcinaciju) je prošle godine proglasio 3. jun za Međunarodni dan svesnosti o žrtvama vakcinacije, a ove godine, u Srbiji će se 3. jun obeležiti protestnim skupom u mestu i pokretu. Istog dana protestovaće roditelji u Sloveniji, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Irskoj, Poljskoj, Češkoj, Švedskoj, Italiji…

http://lightacandle.eu/main

Događaj pod nazivom “Upali sveću za žrtve vakcinacije”, ima za cilj podizanje pažnje domaće i svetske javnosti na rizike i opasnosti vakcinacije. U vreme kada je u 12 zemalja Evrope vakcinacija obavezna, neophodno je informisati ljude o njenim potencijalnim rizicima na koje upozoravaju mnogi medicinski eksperti širom sveta.

Poziv ZA PROTEST za ukidanje prisilne vakcinacije u Srbiji! Roditelji i građani ZA SLOBODU IZBORA i informisanu odluku….

Posted by Vakcine INFO on четвртак 18. мај 2017.

Postojanje obaveznog vakcinisanja u nekim zemljama predstavlja kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda. Deca posebno mogu postati žrtve sistema koji primorava roditelje da pristanu na medicinski tretman za svoje dete, pod pretnjom sankcija, što može iz različitih razloga biti rizično. U ime naučno neosnovanog “kolektivnog imuniteta”, zdravlje deteta može biti ugroženo vakcinacijom, ili čak trajno oštećeno.

U susret Međunarodnom danu svesnosti o žrtvama vakcinacije, broj ljudi koji su uvereni da su njihova deca ili oni sami oštećeni vakcinama je u stalnom porastu. Zato je 3. jun posvećen svima onima čiji su se životi zauvek promenili nakon vakcinacije. Posvećen je njihovim roditeljima i porodicama, direktnim i indirektnim žrtavama koje hrabro nose teret doživotnog izdržavanja, a posebno oštećenoj deci. Posvećen je njihovoj ličnoj hrabrosti uprkos socijalnoj deprivaciji i nepoverenju koje redovno doživljavaju od drugih. U mnogim zemljama ne postoji državna briga i podrška za ove porodice, dok se u pojedinim državama kompenzacija i pomoć žrtvama vakcinacije smatra standardom, pogotovo u zemljama u kojima vakcinacija nije obavezna.

Ovaj dan je takođe posvećen onima koji su možda izabrali da se dobrovoljno vakcinišu, potpuno uvereni u sigurnost vakcina. Naknadno su otkrili da su pod uticajem medijske propagande bili izigrani i uskraćeni za potpune informacije o vakcinaciji i da njihovi potencijalni zdravstveni problemi nisu uzeti u obzir.

Poslednje, ali ne i najmanje važno, ovaj dan je posvećen onima koji su hrabro podigli svoj glas i traže istinu. Nama, koji uporno postavljamo pitanja pojedincima i grupama koje promovišu takozvanu “imunizaciju” i uređuju vakcinalnu politiku, a koji odbijaju da odgovore na naša pitanja, pa čak pokušavaju i da nas ućutkaju.

Cilj je da se ukaže da o vakcinaciji sada mora da se raspravlja u javnosti potpuno otvoreno, argumentovano i kritički. Svi štetni efekti moraju da se pažljivo ispitaju, a rezultati tih istraživanja u celosti obelodane javnosti.

3. juna ljudi će paliti sveće na javnim mestima, u znak sećanja na žrtve vakcinacije, ali i kao opomenu zakonodavnoj vlasti da mandatornu vakcinaciju mora hitno zameniti slobodnom odlukom i informisanim pristankom kakva je praksa u većini zemalja sveta.

U to ime, mi smo konkretizovali ZAHTEVE koje ćemo uputiti nadležnim ministarstvima, Premijeru i Predsedniku RS, kao i javnom medijskom servisu SVIH građana Srbije:

1. Ukidanje obavezne vakcinacije i poštovanje člana 25. Ustava Republike Srbije koji garantuje nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta.

2. Promena Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i njegovo usklađivanje sa Zakonom o pravima pacijenata (član 11.) koji obezbeđuje pravo pacijenta na potpunu informaciju o medicinskom postupku , kao i slobodan izbor na pristajanje ili nepristajanje na isti (Informisan pristanak).

3. Poštovanje člana 14. Zakona o pravima pacijenata, o pravu na privatnost i poverljivost medicinskih podataka, kao i sankcionisanje zdravstvenih radnika koji javno objavljuju vakcinalni status pacijenata.

4. Zabrana diskriminacije nevakcinisane dece prilikom upiska u obdaništa i škole i poštovanje člana 71. Ustava Republike Srbije.

5. Poštovanje člana 72. Porodičnog zakona Republike Srbije i omogućavanje roditeljima da kao pravni zastupnici svoje dece donose odluke u vezi sa njihovim medicinskim tretmanima.

6. Javno zauzimanje stava Lekarske komore Srbije i Srpskog lekarskog društva po pitanju lekarske etike u vezi sa vakcinisanjem dece protivno volji roditelja.

7. Pružanje na uvid kliničkih studija na osnovu kojih su odobrene obavezne vakcine u Republici Srbiji, a prema Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja.

8. Otvaranje javnih stručnih rasprava na temu (ne)opravdanosti obavezne vakcinacije.

9. Prestanak medijske cenzure i omogućavanje javne debate, prvenstveno na državnom mediju Radio televiziji Srbije.

10. Utvrđivanje eventualnog sukoba interesa i finansiranja od strane farmaceutskih kuća glavnih promotera prisilne vakcinacije u Srbiji.

11. Utvrđivanje odgovornosti i krivice za decu oštećenu vakcinacijom i obeštećenje njihovim porodicama.

(Upućeni sa 4. PROTESTA za SLOBODU IZBORA)

U Beogradu,
3. juna 2017.
UG “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju”

 

Priredila: Dragana Baša

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Podeli ovaj članak sa drugima:


  • 1

ЗАХТЕВ председничким кандидатима – њихови одговори уочи “Избора 2017.”

lat.

Поштованом кандидату за будућег Председника РС,

Удружење грађана “ Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију ” обраћа Вам се у време предизборне кампање у жељи да добије конкретне и јасне одговоре од Вас, у вези са захтевом и питањима због којих је наше удружење и основано.

Као заинтересовани грађани тражимо од Вас да се изјасните по питању промене постојећег закона који прописује обавезну вакцинацију наше деце, прецизније, члана 32 Закона о заштити становништва од заразних болести, за који сматрамо да није у складу са Уставом Републике Србије, као и Законом о правима пацијената и  Законом о основама образовања. Такође, тај спорни члан неусклађен је и са Међународним конвенцијама о правима детета, супротан је Нирнбершком кодексу и Међународној конвенцији о заштити људских права у примени биоетике, као и другим бројним повељама о људским правима чија је РС потписница.

Наше удружење се залаже за слободу одлучивања и информисани пристанак при вакцинацији и у складу са тим захтевамо ХИТНУ измену Закона о ЗСОЗБ спорне одредбе о обавезној – присилној вакцинацији којом су у случају одбијања, прописане високе новчaне казне за родитеље, али и дискриминација невакцинисане деце неуписивањем у колектив…

Од Вас тражимо да у оквиру своје предизборне кампање изнесете свој јасан став и мишљење по питању обавезне вакцинације, као и мере које бисте предузели како би се слободе и права свих грађана гарантоване Уставом РС – поштовале.

Замолићемо Вас да најкасније до 31. Марта одговорите на наша питања, како бисмо благовремено обавестили наше чланове и грађане о Вашем ставу.

Маил адреса нашег удружења је:  inicijativa@vakcinainfo.org

С поштовањем,

Сабина Чабаркапа

УГ ”Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“

 

22.марта 2017. у Београду

(Одговоре кандидата објављујемо у интегралној верзији, према распореду њиховог пристизања на  адресу нашег удружења) 

 

Први одговор стигао је од председничког кандидата СП “Двери”, Бошка Обрадовића:

“Српски покрет Двери сматра да се ни у ком случају не сме доводити у питање фундаментално право родитеља да одлучују о добробити своје деце, нити да се сме дозволити присилно спровођење било какве медицинске мере или поступка без информисаног пристанка пацијента, односно, у случају вакцинације, родитеља или старатеља.
Као председник Србије, иницирао бих измене Закона о заштити становништва од заразних болести како би заштитио права пацијената, родитеља и деце, у складу са Уставом и одговарајућим законима, али и иницирао формулисање јасних ставова и препорука стручне јавности и надлежних стручних служби у вези са вакцинацијом.”

Бошко Обрадовић, председнички кандидат, Српски покрет Двери.

 

Други одговор стигао је од председничког кандидата “ЛСВ”, Ненада Чанка

>>Poštovani, dostavljamo vam odgovore kandidata za predsednika Srbije, Nenada Čanka:

“Vakcine su epohalno otkriće u medicini.

Primena vakcina u prošlosti eradicirala je veliki broj bolesti koje su epidemijski odnosile ogroman broj života ljudi dece. Ogroman je doprinos primene vakcina ukupnom zdravlju čovečanstva.

Primena proverenih, registrovanih i bezbednih vakcina, i po vakcinalnom kalendaru, veoma je važna za zdravlje najvulnerabilnije kategorije stanovništva, dece. Najefikasnije sredstvo za sprečavanje masovnog širenja zaraznih bolesti. Podržavamo primenu vakcina u našoj državi.

Novčane kazne ne rešavaju problem. Roditelji plate ili ne plate kaznu, a dete ostane nevakcinisano. Time se gubi suština, a to je potreban obuhvat od 97% da bi vakcinacija bila uspešna.

Pored svih kontroverzi i otpora etičke, političke, verske prirode, kao i antivakcinalnih lobija, vakcina je najefikasnije sredstvo protiv širenja masovnih zaraznih bolesti.”

Novi Sad, 28. mart 2017. godine.<<

 

 

Подели овај чланак са другима:

 


  • 0

Zahtev predsedničkim kandidatima, uoči “Izbora 2017.”

cyr.

Poštovanom kandidatu za budućeg Predsednika RS,

Udruženje građana “ Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju ” obraća Vam se u vreme predizborne kampanje u želji da dobije konkretne i jasne odgovore od Vas, u vezi sa zahtevom i pitanjima zbog kojih je naše udruženje i osnovano.

Kao zainteresovani građani tražimo od Vas da se izjasnite po pitanju promene postojećeg zakona koji propisuje obaveznu vakcinaciju naše dece, preciznije, člana 32 Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, za koji smatramo da nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, kao i Zakonom o pravima pacijenata i Zakonom o osnovama obrazovanja. Takođe, taj sporni član neusklađen je i sa Međunarodnim konvencijama o pravima deteta, suprotan je Nirnberškom kodeksu i Međunarodnoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava u primeni bioetike, kao i drugim brojnim poveljama o ljudskim pravima čija je RS potpisnica.

Naše udruženje se zalaže za slobodu odlučivanja i informisani pristanak pri vakcinaciji i u skladu sa tim zahtevamo HITNU izmenu Zakona o ZSOZB sporne odredbe o obaveznoj – prisilnoj vakcinaciji kojom su u slučaju odbijanja, propisane visoke novčane kazne za roditelje, ali i diskriminacija nevakcinisane dece neupisivanjem u kolektiv…

Od Vas tražimo da u okviru svoje predizborne kampanje iznesete svoj jasan stav i mišljenje po pitanju obavezne vakcinacije, kao i mere koje biste preduzeli kako bi se slobode i prava svih građana garantovane Ustavom RS – poštovale.

Zamolićemo Vas da najkasnije do 31. Marta odgovorite na naša pitanja, kako bismo blagovremeno obavestili naše članove i građane o Vašem stavu.

Mail adresa našeg udruženja je: inicijativa@vakcinainfo.org

S poštovanjem,

Sabina Čabarkapa

UG ”Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju“

22.marta 2017. u Beogradu

 

(Odgovore kandidata objavljujemo u integralnoj verziji, prema rasporedu njihovog pristizanja na adresu našeg udruženja)

Prvi odgovor stigao je od predsedničkog kandidata SP “Dveri”, Boška Obradovića:

“Srpski pokret Dveri smatra da se ni u kom slučaju ne sme dovoditi u pitanje fundamentalno pravo roditelja da odlučuju o dobrobiti svoje dece, niti da se sme dozvoliti prisilno sprovođenje bilo kakve medicinske mere ili postupka bez informisanog pristanka pacijenta, odnosno, u slučaju vakcinacije, roditelja ili staratelja.
Kao predsednik Srbije, inicirao bih izmene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti kako bi zaštitio prava pacijenata, roditelja i dece, u skladu sa Ustavom i odgovarajućim zakonima, ali i inicirao formulisanje jasnih stavova i preporuka stručne javnosti i nadležnih stručnih službi u vezi sa vakcinacijom.”

Boško Obradović, predsednički kandidat, Srpski pokret Dveri.

 

Drugi odgovor stigao je od predsedničkog kandidata “LSV”, Nenada Čanka:

>>Poštovani, dostavljamo vam odgovore kandidata za predsednika Srbije, Nenada Čanka:

“Vakcine su epohalno otkriće u medicini.

Primena vakcina u prošlosti eradicirala je veliki broj bolesti koje su epidemijski odnosile ogroman broj života ljudi dece. Ogroman je doprinos primene vakcina ukupnom zdravlju čovečanstva.

Primena proverenih, registrovanih i bezbednih vakcina, i po vakcinalnom kalendaru, veoma je važna za zdravlje najvulnerabilnije kategorije stanovništva, dece. Najefikasnije sredstvo za sprečavanje masovnog širenja zaraznih bolesti. Podržavamo primenu vakcina u našoj državi.

Novčane kazne ne rešavaju problem. Roditelji plate ili ne plate kaznu, a dete ostane nevakcinisano. Time se gubi suština, a to je potreban obuhvat od 97% da bi vakcinacija bila uspešna.

Pored svih kontroverzi i otpora etičke, političke, verske prirode, kao i antivakcinalnih lobija, vakcina je najefikasnije sredstvo protiv širenja masovnih zaraznih bolesti.”

Novi Sad, 28. mart 2017. godine.<<

 

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Podeli ovaj članak sa drugima:

 


  • 1

Zahtev za ocenu ustavnosti pred Ustavnim sudom RS

Podnosilac Inicijative za ocenu ustavnosti Zakona ZSOZB je udruženje građana “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju”.

(Broj predmeta Zahteva za ocenu ustavnosti pred US je I-U-48/2016)

(Broj prethodne inicijative iz 2014. je Uz.br. 433/2014.)

Dok čekamo da Ustavni sud RS “oceni” ustavnost spornih odredbi Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koje se odnose na obaveznu vakcinaciju dece i odraslih, prenosimo vam nedavno iskustvo roditelja koji su zbog odbijanja vakcinacije prošli prekršajni postupak. 

U ovom slučaju, majka je dobila OPOMENU prekršajnog suda u Kragujevcu zbog odbijanja vakcinacije. Dakle, NIJE novčano kažnjena. Presuda je pravosnažna, stoga prenosimo skenirano rešenje sa zaštićenim ličnim podacima.

Za uvećanje klikni OVDE pa na lupu

Za uvećanje klikni OVDE pa na lupu

Za uvećanje klikni OVDE pa na lupu

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Podeli sa drugima:


Odaberite vaš jezik

    Translate from:

    Translate to:

Ukucajte ovde šta želite da pronađete

Pratite nas i na:

Donate

Vaša skromna donacija znači mnogo da zaštitimo sadašnje i buduće generacije. Hvala!

Pratite nas i na sledećim našim resursima:

Visit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On GooglePlusVisit Us On TwitterVisit Us On PinterestVisit Us On LinkedinCheck Our Feed

Donate – Doniraj