Author Archives: Inicijativa NoVa

  • 0

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RS (II DEO) – dr Branislav Ristivojević

Prof. dr Branislav Ristivojević, redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu je objavio u Zborniku radova Pravnog fakulteta, drugi deo istoimenog naučnog rada koji u celosti objavljujemo zahvaljujući ljubaznosti autora.

SAŽETAK

Rad je nastavak analize i kritike argumenata koje je koristilo Prvo veliko veće Ustavnog suda da bi odbacilo inicijative za ocenu ustavnosti Odredbi Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine. Analizirani su tzv. posredni argumenti, odnosno pozivanje na praksu Evropske komisije za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava. I u ovim kao ih rad naziva posrednim, argumentima koje je Prvo veliko veće Ustavnog suda koristilo da bi odbacilo inicijative za ocenu ustavnosti odredbi Zakona o uvođenju obavezne vakcinacije, ne može se pronaći ništa što opravdava Rešenje o odbacivanju inicijativa. Protvirečni i međusobno suprotstavljeni stavovi, pozivanje na zastarelu i prevaziđenu praksu evropskih pravosudnih institucija nakon nepotpune i proizvoljne pretrage iste, izvođenje spekulativnih zaključaka, samocenzura i kukavičluk nejavnog postupka donošenja Rešenja o odbacivanju inicijativa ne pružaju ništa novo što bi promenilo zaključke prvog dela ovog rada. je Prvo veliko veće Ustavnog suda je pridružujući se zakonodavnoj grani vlasti osnažilo jednu hibridnu zakonodavnu politiku. U njoj je izvršen protivprirodan blud između klasičnih mera zdravstvene politike, kao što je imunizacija, i klasičnih mera kaznene politike, kao što je kazna. Ovako neprirodna mešavina ocenjena je u radu kao „genetski modifikovana zakonodavna politika“ koja neće ispuniti ciljeve niti jedne niti druge od kojih je na silu uzela svoj DNK. Štaviše, zaključak drugog dela rada samo je osnažio onaj iz prvog prema kome će ovaj legislativni bastard naneti štete i javnom zdravlju i krivičnopravnom poretku.

Prof. dr Branislav Ristivojević je redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Na tribini je između ostalog govorio o pravnim propustima i nedoslednostima koje je Ustavni sud napravio odbacujući raspravu o inicijativi za ocenu ustavnosti zakonske regulative o obaveznoj vakcinaciji kao i o primeru Austrije i Nemačke koje su problem rešile na drugi način.

POGLEDAJTE VIDEO SJAJNO IZGLAGANJA PROFESORA PRAVA dr. Branislava Ristivojevića

Prof. dr Branislav Ristivojević – Tribina o (ne)obaveznoj vakcinaciji u Novom Sadu, 19. feb. 2018.

Prof. dr Branislav Ristivojević je redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Na tribini je između ostalog govorio o pravnim propustima i nedoslednostima koje je Ustavni sud napravio odbacujući raspravu o inicijativi za ocenu ustavnosti zakonske regulative o obaveznoj vakcinaciji kao i o primeru Austrije i Nemačke koje su problem rešile na drugi način.

Posted by Vakcine INFO on среда 21. фебруар 2018.

UVOD

Ovaj rad je nastavak rada posvećenog Rešenju o odbacivanju inicijative (u daljem tekstu: Rešenje) koje je donelo Prvo veliko veće Ustavnog suda (u daljem tekstu: Veće).[1] Rešenjem su odbačene inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (u daljem tekstu: ZoZSoZB 2016).[2] Treba podsetiti da su u prvom delu rada[3] kritici bili izloženi oni delovi Rešenja koji su se odnosili na proveru uslova koji su neophodni da budu ispunjeni da bi bio ustanovljen izuzetak od prava na tzv. informisani pristanak na zdravstvenu intervenciju odnosno medicinski zahvat. U drugom delu ovog rada obrazložiće se preostali, posredni, argumenti koje je Veće koristilo da bi odbacilo inicijative za ocenu ustavnosti obavezne vakcinacije, kao i odbacivanje inicijative za ocenu ustavnosti zabrane boravka nevakcinisane dece u obdaništima i školama.

Kao te preostale, posredne, argumente Veće koristi praksu Evropske komisije za ljudska prava (u daljem tekstu: EKoLjP), Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) i Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (u daljem tekstu: PS SE). Do kraja rada će s pokazati da je i ova analogija manjkava, kao i ona koja je kritički obrazložena u prvom delu rada. Osim toga, kao ne samo manjkavo, nego i blago rečeno skandalozno, označiće se pridruživanje Veća zakonodavcu putem održavanja na snazi zabrane boravka nevakcinisanoj deci u školama i obdaništima. Ovom odlukom Veće je stvorilo dve vrste građana u Srbiji sa dve vrste prava na obrazovanje: vakcinisane i nevakcinisane. Koliko je dimenzija bespravlja i nasilja nad pravnim poretkom, ali i zdravim razumom, koji je ovakva odluka priredila govori obrazloženje odluke u pogledu ove zabrane. Nevakcinisanima je dozvoljeno da upišu u školu, a vakcinisanima i da je pohađaju.

Drugi deo rada će samo ojačati zaključke iz prvog po kojima je Veće pridružujući se zakonodavnoj grani vlasti stvorilo jednu hibridnu zakonodavnu politiku. U njoj je klasičnim merama zdravstvene politike kao što je imunizacija, dodata pretnja kaznom. Čitav niz problema nužno proishodi iz jedne tako neprirodne mešavine koja podseća na neuspeli eksperiment genetskog modifikovanja organizama. Takva, genetski modifikovana zakonodavna politika (čije neosnovanosti i štetnog dejstva su svesni i zagovornici obavezne vakcinacije[4]) neće ispuniti ciljeve niti jedne niti druge od kojih je pozajmila svoj DNK. Štaviše, zaključak drugog dela rada samo je osnažio onaj iz prvog prema kome će ovaj legislativni melez naneti štete i javnom zdravlju i krivičnopravnom poretku.

1. OSTALE MANJKAVOSTI I NEDOSLEDNOSTI U OBRAZLOŽENjU ODLUKE

U poslednjem pasusu Rešenja na str. 14. Veće opovrgava argument inicijatora da većina država EU nema obaveznu vakcinaciju (18 država od 28 nema). Ono se u ovome poziva na Preporuku br. 1317 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (u daljem tekstu: PS SE) iz 1997. godine koja preporučuje da se „reaktiviraju sveobuhvatni programi javne vakcinacije“ u državama članicama ove organizacije.[5] Ako se Veće već poziva na akte ove organizacije onda je daleko važnija Rezolucija br. 1749 PS SE od 24. juna 2010. godine.[6] U njoj se kaže da je PS SE:
„1) …alarmirana načinom na koji se bavilo pandemijom influence, ne samo od strane Svetske zdravstvne organizacije (WHO), nego i odgovarajućih zdravstvenih vlasti EU i država. Naročito su problematične odluke koje su donete a koje su vodile krivljenju prioriteta službi javnog zdravlja širom Evrope, bacanju ogromnih suma javnog novca i neopravdanim strahovima o zdravstvenim rizicima sa kojima se Evropa suočavala. 2) Parlamentarna skupština podvači da su otkriveni veliki nedostaci u vezi sa transparentnošću procesa donošenja odluka o pandemiji koji su stvorili sumnju oko mogućeg uticaja farmaceutske industrije na neke od glavnih odluka koje se tiču pandemije.“

Kada bi Sud umeo da se izbalansirano i uravnoteženo drži argumenata koje može da nađe u aktima PS SE onda bi ovaj akt imao daleko više značaja za Rešenje nego onaj koji je u njoj naveden. Na prvom mestu dolazi kasniji u vremenu pa predstavlja „svežiji“ stav PS SE. Što je daleko važnije on govori upravo o onome što je sadržaj osporavanja inicijatora. Incijatori ne osporavaju „sveobuhvatne programe javne vakcinacije“ same po sebi već samo prinudu na iste. Veće je iznoseći ovaj stav pobrkalo vakcinaciju sa prinudnom na istu. To nisu iste stvari. Vakcinacije može da bude i dobrovoljna i prinudna. Samo ova druga ulazi u nadležnost Suda zato što državno organizovana represija ulazi u polje neprikosnovenih prava i sloboda građana pa tako i u nadležnost Ustavnog suda. Da vakcinacija nije prinudna ne bi se Sud njome ni bavio. Na kraju krajeva, pažljivo čitanje Preporuke PS SE iz 1997. godine vodi zaključku da se ponovo pokrenu programi javne vakcinacije, a ne da se prinudno sprovode.

U ovom slučaju bilo bi dovoljno da se Veće pozvalo na jedan od uslova neophodnih da bi se ustanovilo postojanje izuetka od instituta informisanog pristanka. U pitanju su, kako je to u prvom delu rada objašnjeno, uslovi nabrojani u Izveštaju[7] uz Ovijedo konvenciju[8] koji je jedini izvor autentičnog tumačenja Ovijedo konvencije. Paragraf 159 Izveštaja je ovde važan jer daje uslove pod kojima može da se uspostavi neki izuzetak:
„Razlozi navedeni u stavu 1. člana 26. se ne smeju posmatrati kao opravdanje za uspostavljanje apsolutnog izuzetka pravima ustanovljenim ovom Konvenicijom. Da bi bila prihvatljiva, ograničenja moraju biti propisana pravom i nužna u demokratskom društvu za zaštitu zajedničkih interesa u pitanju ili pojedinačnih interesa, a to znači prava i sloboda drugih. Ovi uslovi moraju se tumačiti u svetlu merila ustanovljenih u vezi sa istim pojmovima u praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Konkretno, ograničenja moraju da ispune uslove nužnosti, proporcionalnosti i supsidijarnosti uzevši u obzir socijalne i kulturne uslove države koja je u pitanju…“[9]

U ovom slučaju Veću je bilo dovoljno da se pozove na „socijalne i kulturne uslove“ Srbije, i da tako pobije ovaj argument inicijatora. Npr. možda nekim socijalnim i kulturnim uslovima Srbije ne odgovara dobrovoljna nego prinudna vakcinacija. Međutim, kako je u prvom delu rada zaključeno, Veće uopšte ne zna za postojanje Izveštaja, pa samim tim ni za postojanje ovog uslova, tako da na kraju njega uopšte ne uzima u obzir niti s njim operiše.

Osim ovoga, Veće se pozvalo na odluke Evropske komisije za ljudska prava (u daljem tekstu: EKoLjP) kao uzore za svoje Rešenje. U pitanju su dva slučaja, jedan odlučen 13 godina pre (1984.), a drugi skoro tačno u vreme (1998.) donošenja Ovijedo konvencije koja je pooštrila uslove za ograničavanje prava na informisani pristanak, odnosno učinila ih težim, što je kretanje koje je u Evropu došlo nakon ustanovljavanja u SAD.[10] U slučaju Akman i ostali protiv Belgije[11] EKoLjP je odlučivao o obaveznom tuberkulinskom testu, a ne obaveznoj vakcinaciji. Ovo telo je konstatovalo da je Belgija u toku postupka liberalizovala pravila o tuberkulinskom testu čineći ih manje obaveznim što je EKoLjP u ovom slučaju pozdravila ističući posvećenost Belgije ka saobražavanju svojih pravila o obaveznom tuberkulinskom testu sa „uslovima savremenog života“.[12] U drugom slučaju koji navodi Sud, Bofa i ostali protiv San Marina[13] u pitanju je država koja veoma veliki broj stanovnika na malom prostoru (30.000 na 60 kv/km) čime ostvaruje najveću gustinu naseljenosti u Evropi od skoro 500 stanovnika po kv/km pa nije ni čudo da ima potrebu za prinudnom vakcinacijom. Ovaj slučaj bi bio najbolji primer uslova koji paragraf 159. Izveštaja postavlja za stavaranje izuzetka od instituta Informisanog pristanka. Ovakvi „socijalni i kulturni uslovi države koja je u pitanju“, u ovom slučaju najveća gustina naseljenosti u Evropi i jedna od većih u svetu, bi po prirodi stvari bili najprirodnije opravdanje uvođenja prinudne vakcinacije.[14] U oba slučaja EKoLjP koja je odbila prihvatanje slučaja istakla je da aplikanti nisu učinili verovatnim da će medicinski zahvat (vakcina u slučaju Bofa, tuberkulinski test u slučaju Akman) izazvati posledice na njihovo zdravlje. U oba slučaja Komisija je istakla da dužnost da se podvrgne medicinskom zahvatu jeste proporcionalna legitimnom cilju kome se teži kada nije doveden u opasnost život lica koje je dužno da se zahvatu podvrgne.[15]
Veće nije navelo kao manjkavost inicijativa za osporavanje ustavnosti nedostatak ovakve povezanosti konkretnog medicinskog zahvata (vakcinacije) i konkretne opasnosti po život. Štaviše, veće se uopšte nije bavilo konkretnom opasnošću između medicinskog zahvata i opasnosti koju on stvara za inicijatore. Niti ju je Veće istaklo kao uslov za prihvatanje inicijative, niti ju je prebacilo inicijatorima, iako je po pravilima prakse ESLjP na koja se samo poziva tako nešto bilo dužno da uradi. Ili barem da prigovori inicijatoru što on to nije uradio. Rečju, kod svakog izuzetka od prava na informisani pristanak mora da se utvrdi postojanje uslova u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Za svaki medicinski zahvat ili intervenciju u konkretnom slučaju. Umesto toga Veće se bavilo apstraktnom procenom opasnosti od uvođenja obavezne vakcinacije u Srbiji, i to na osnovu, kako je u prvom delu rada obrazloženo, pogrešnih ili lažnih podataka o stepenu opasnosti od nedovoljnog broja vakcinisanih po stanovništvo Srbije.

Što se tiče slučaja Solomakin protiv Ukrajine[16] odlučenog pred ESLjP Veće ga koristi podmećući ći ga u korist svog zaključka iako se je središnji zahtev aplikanta u tom slučaju bilo pravo na život zato što je nakon vakcinacije oboleo, a ne pravo na privatnost kada je prinudno vakcinisan. ESLjP jeste ispitivao da li je aplikantu narušeno pravo na privatnost obaveznom vakcinacijom samo zato što je sam aplikant na to ukazao Sudu, a ne zato što se tokom same vakcinacije protivio istoj.

Štaviše, upravo ovu činjenicu, da se vakcinaciji nije protivio, ESLjP uzima za argument kada dokazuje da mu pravo na privatnost nije narušeno.[17] ESLjP, kao i prethodno opisanim slučajevima, ukazuje na činjenicu da aplikant nije dokazao da mu je vakcina naškodila.[18] To govori u prilog zaključka, koji je već izveden[19] u prvom delu rada, da se izuzeci od prava na informisani pristanak moraju ispitati za svaki slučaj medicinskog zahvata ponaosob, a to znači konkretno, a ne apstraktno.

Ovakav stav pravosuđa je najpre razvijen u nauci. Tako je lep primer rečenog zvaničan stav Bioetičke komisije austrijskog Saveznog kancelara koja kaže da kada se procenjuje proporcionalnost mere obavezne vakcinacije protiv neke zarazne bolesti ona mora dovesti vezu sa verovatnoćom sporednih dejstava iste na ljude, ravni njene zaraznosti, verovatnoćom pojavljivanja simptoma, tipičnim tokom bolesti i najčešćim komplikacijama, brojem zaraženih i tome slično. Moraju se dovesti u vezu ishodi po društvo u oba slučaja (obavezne i neobavezne vakcinacije) i uporediti. U svakom slučaju to se radi na bazi odvojene procene za svaku bolest, od slučaja do slučaja.[20] Za vakcine to bi značilo da se kod svake bolesti posebno ispituje opravdanost obavezne vakcinacije, kako i da takav zaključak ne važi večito. U zavisnosti od okolnosti on može da bude potvrdan ili odričan. Rečju, odluka o stvaranju izuzetka od prava na informisani pristanak nije večita već se stalno preispituje.

Upravo na ovo pitanje, pitanje obrasca koji mora da ispuni ta veze između konkretne vakcinacije i konkretne bolesti, odgovorio je Evropski sud pravde (u daljem tesku: ESP) u slučaju N. W, L. W, C. W protiv Sanofi Pasteur MSD SNC[21] u kojem je istakao da će u uprkos zaključku da medicinskim istraživanjem nije utvrđena niti pobijena uzročna veza između primanja vakcine i nastanka bolesti od koje oštećeni boluje uzročna veza između neispravnosti koja se pripisuje vakcini i štete koju je oštećeni pretrpio uvek smatrati utvrđenom ako postoje određene, unapred utvrđene, ozbiljne, jasne i neprotivrečne indicije („ernsthafte, klare und übereinstimmende Indizien“) o uzročnosti. Teret dokazivanja i dalje ostaje na oštećenom.

2. SAMOCENZURA PRVOG VELIKOG VEĆA

I pored ovolikih odluka i presuda, od kojih se na tri poziva Veće, koje govore upravo o tome da se važenje nekog obaveznog medicinskog zahvata (kao izuzetka od prava na informisani pristanak) ocenjuje upravo u vezi sa konkretnim zdravstvenim opasnostima po konkretnog nosioca obaveze u slučaju konkretnog medicinskog zahvata, Veće odbija da se bavi takvom vezom uz sledeću opasku:
„Kako se radi o stručnom, medicinskom pitanju, Ustavni sud se ne može upuštati u ispitivanje njegove opravdanosti sa medicinskog stanovišta.“[22]

Veće ne samo da može [23] nego i, kako pokazuju odluke i presude na koje se poziva, mora da se upusti u ispitivanje opravdanosti svoje odluke sa medicinskog stanovišta. Dosledno praćenje odluka i presuda koje Veće navodi vodilo bi upravo suočavanju različitih medicinskih, etičkih i sličnih argumenata. Veće, međutim, ovim plašljivim stavom beži od javne rasprave o ovom stručnom pitanju i od svoje odgovornosti. A upravo u tome je problem. Niti Veće niti zagovornici vakcinacije čije stavove ono bezrezervno preuzima u svoje Rešenje nisu spremni (ili nemaju hrabrosti?) da suoče svoje stručne, medicinske, naučne argumente za obaveznu vakcinaciju sa onima koji su protiv nje. Ovde ne treba prebaciti samo Prvom velikom veću Ustavnog suda nego i onoj nauci i njenim predstavnicima čiji su stavovi zastupljeni u Rešenju. Oni su prvi koji su od Veća trebali da traže suočavanje naučnih stavova. Ako su njihovi naučni stavovi toliko tačni, ubedljivi i ispravni zašto bi se bojali suočavanja sa netačnim, pogrešnim i neubedljivim stavovima protivnika obavezne vakcinacije?[24]

Međutim, na stranama 13-17 Rešenja Veće uzima zdravo-za-gotovo čitav niz upravo medicinskih argumenata od kojih smo neke pomenuli (Preporuka PS SE, Odluke EKoLjP ili ESLjP) dok neki predstavljaju pozivanje na svoj sopstveni utisak (tako npr. za zaključak da vakcinacinacija nije medicinski eksperiment nema apsolutno nikakvog obrazloženja, već ga Veće iznosi kao svoj stav).[25] U svakom slučaju Veće ne želi da organizuje stručnu, medicinsku raspravu o obaveznoj vakcinaciji, ali bezrezervno i nekritički uzima čitav niz istih takvih stavova drugih institucija ili ih sam daje, u nekoj vrsti spekulativnog načina zaključivanja, bez ikakvog obrazloženja.
Najvažnija negativna posledica ovakvo manjkavog načina odlučivanja Veća biće dodatno povećanje obima sumnje u loše posledice vakcinacije (odnosno povećanje sumnje od rizika koji vakcina predstavlja po zdravlje) u stanovništvu i posledično dodatan pad obima imunizacije.[26] A sve prethodno rečeno dolazi od pada poverenja u zdravstvene vlasti, a ono je ključno u održavanju visokih stopa imunizacije.

Greška srpskih zdravstvenih vlasti je neznanje da se imunizacija sastoji od dva akta, naknadnog fizičkog akta ubadanja iglom sa vakcinom (koje je manje važno) i prethodnog misaonog akta poverenja imunizovanog lica u prethodni fizički akt ubadanja iglom (što je daleko važnije). Bez prethodnog akta, poverenja, nema ni naknadnog akta, ubadanja iglom.[27] Misleći da se imunizacija sastoji samo od naknadnog akta, ubadanja iglom, oni se zadovoljavaju time što kaznenim merama fizički prinude tela na naknadni fizički akt ubadanja iglom, ne shvatajući da time uništavaju ono što je ključno, poverenje u ispravnost i opravdanost imunizacije. Ako problem nije broj ubodenih već broj nepoverljivih, onda je rešenje u ponovnom uspostavljanju poverenja u institucije javnog zdravlja, a ne u prinudnim merama koje će na duži rok samo dodatno narušiti poverenje. Rečju, amaterizmu i neprofesionalnost koju su u komunikaciji sa stanovništvom o mogućim zdravstvenim rizicima vakcinacije demonstrirale zakonodavna i izvršna grana vlasti (uključujući što je najgore zdravstvene vlasti[28]), sada se pridružila i sudska grana vlasti ne shvatajući da:
„…agresivno ispravljanje vakcinacionih mitova možda nije delotvoran pristup u promociji vakcinacije.“ [29]

Nagomilani štetni efekti ovog neznanja neće se samo odraziti na pad poverenja u vakcinaciju već posledično i na pad poverenja u lekare[30] i u sve institucije koje krajnje agresivno i nekritički šalju poruke o rizicima:
„Naročito u slučaju kada institucijama u potpunosti nedostaje znanje o tome koji stepen poverenja javnost ima u njih, ortimalna negacija rizika vakcinacije će imati koristi od umerenih pre nego od ekstremnih formulacija o istoj.“[31]
Ako su do sada u poimanju stanovništva Srbije u nepouzdane izvore o rizicima vakcinacije spadala samo farmaceutska industrija i Narodna skupština (donošenjem ZoZSoZB 2016), sada se njoj svojom kratkovidošću pridružuju institucije javnog zdravlja i sudovi.

ZAKLjUČAK

I u svojim, kao ih rad naziva posrednim, argumentima koje je Prvo veliko veće Ustavnog suda koristilo da bi odbacilo inicijative za ocenu ustavnosti odredbi ZoZSoZB 2016 o uvođenju obavezne vakcinacije, ne može se pronaći ništa što opravdava Rešenje o odbacivanju inicijativa. Protvirečni i međusobno suprotstavljeni stavovi, pozivanje na zastarelu i prevaziđenu praksu evropskih pravosudnih institucija nakon nepotpune i proizvoljne pretrage iste, izvođenje spekulativnih zaključaka, samocenzura i kukavičluk nejavnog postupka donošenja Rešenja o odbacivanju inicijativa ne pružaju ništa novo što bi promenilo zaključke prvog dela ovog rada. U trenutku kada je sasvim jasan i očit eksplozivni potencijal i otrovni naboj rasprave koja se u srpskoj javnosti skoro dve godine vodi oko teme obavezne vakcinacije promišljenost i mudrost nalažu da se skupi neophodna hrabrost i da se zakaže javna rasprava pred Ustavnim sudom. Neprocenjiva bi bila korist koja bi se baštinila od ovakvog pristupa problemu. Zagovornici dva ekstremna stava o obaveznoj vakcinaciji bi u njoj dobili merodavan forum na kojem bi se civilizovanom i razumnom razmenom (etičkih i stručnih) argumenata kakva obično krasi Ustavni sud[32] imali priliku da se razgovetno izjasne i čuju. Srbija bi ovim putem kanalisala i zauzdala mahnitu žestinu i negativnu energiju kojom je natopljena rasprava koja se u opštoj javnosti na ovu temu već vodi između ekstremnih zagovornika i ekstremnih protivnika vakcinacije koja bi mogla da se nazove „emotivna epidemiologija”[33] u koju se nažalost uključila i država stavljajući se u svom neznanju na jednu od strana.[34] Time bi najveća i najvažnije grupa u ovoj raspravi, ona kojoj pripada najveći deo stanovništva u Srbiji – vakcinacioni skeptici[35] – dobila jedinstvenu priliku da stekne pravilnu predstavu o čemu se u ovoj raspravi radi i da konačno uobliči svoje stavove.[36] Visok nivo imunizacije ne znači i visok nivo poverenja u imunizaciju kao i u lekare i zdravstvene vlasti kao promotere ove mere zdravstvene politike.[37]

Neznanje izvršne i zakonodavne grane vlasti koje su putem sadejstva svojih neukosti pretvorile jednu normalnu meru zdravstvene politike u kaznenu intervenciju, saučestvuje sada i sudska grana vlasti ovim kukavičkim i štetočinskim Rešenjem provocirajući „vakcinacioni rat“ u Srbiji u kojem će prva i najvažnije žrtva biti poverenje. Raspaljujući jedan pol u raspravi (zagovornike vakcinacije) bezrezervnim prihvatanjem njegovih ekstremnih stavova i razjarivši opravdani gnev drugog pola (protivnika vakcinacije) neosnovanim i neutemeljenim odbacivanjem njihovih inicijativa, Prvo veliko veće Ustavnog suda je nahuškalo na izbijanje „Prvog vakcinacionog ustanka“ u Srbiji time što je onemogućilo treći najbrojniji pol (vakcinacione skeptike) da u razumnoj komunikaciji argumenata zdravstvenih vlasti sa stanovništvom dođu do ispravnih informacija i obaveštenja za pitanja na koja nikako da dobiju odgovore. Problem nedovoljnog broja ljudi spremnih da se vakcinišu je uvek bio problem nedostatnog i nedovoljnog opštenja zdravstvene vlasti i naroda [38] gde krivica uvek leži na strani vlasti jer ona raspolaže stručnim mehanizmima, resursima i aparaturom da u tom opštenju preuzme inicijativu i pošalje pravu poruku o svrsi i smislu neke mere javnog zdravlja. Odbijajući da preuzmu odgovornost zdravstvene vlasti Srbije su utočište potražile kod Ustavnog suda, a u svom nepoznavanju problematike Prvo veliko veće im je to utočište pružilo odbijajući da organizuje upravo ono što je u središtu i srži problema – argumentovanu i civilizovanu stručnu javnu raspravu o svrsi vakcinacije i njenim preednostima i manama po društvo. Time je samo poduprlo slabost zdravstvenih vlasti u vidu nesposobnosti da opšte sa narodom i pružilo im opravdanje da istraju u svom neradu i neznanju, dok je ojačalo snagu stavova podnosilaca inicijativa uveravajući ih u njihovu ispravnost putem izbegavanja javne rasprave. Ipak, najveću štetu je Prvo veliko veće Ustavnog suda nanelo interesima javnog zdravlja u Srbiji tako što je gore opisanim mehanizmom potisnulo vakcinacione skepetike u pravcu stavova isključivih protivnika vakcinacije.

Rečju, konačan odgovor na problem nedovoljnog broja vakcinisanog stanovništva nije kaznena prinuda već zdravstvena komunikacija. Stoga povećanje broja vakcinisane dece u Srbiji krajem 2017. godine ne treba da ohrabri zagovornike vakcinacije, ono je posledica straha i prinude, a ne racionalnog uverenja u ispravnost odluke koju su doneli i poverenja u zdravstvene vlasti. Stoga će se otpor vakcinaciji kao meri javnog zdravlja samo rasti i pokazaće sve svoje loše posledice ako kojim nesrećnim slučajem (način na koji se amaterske zdravstvene vlasti poput srpskih nose sa zaraznim bolestima jeste pouzdavanje u srećan slučaj) izbije epidemija neke ozbiljne bolesti koja će iziskivati potreba za vanrednom imunizacijom celokupnog stanovništva a potrošeno poverenje naroda se pokaže kao nepremostiva prepreka da se ona sprovede.

Hegel je svojevremeno napisao da se niti jedna savest nije oslobodila na silu.[39] Nasilje, bilo ono pravno ili fizičko, može da savije njihova tela, ali ne može da promeni vrednosne stavove ljudi. U neznanju ovog pronicljivog zapažnja čuvenog filozofa zdravstvene vlasti u Srbiji su odlučile na štetočinski korak preobražaja jedne mere zdravstvene u meru kriminalne politike, a Prvo veliko veće Ustavnog suda ih je u tom nezananju samo osnažilo. Time je po interese javnog zdravlja u Srbiji učinilo nešto gore od zločina, napravilo je jednu kardinalnu grešku.

[1] IUz-48/2016, 26. oktobar 2017. godine
[2] Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, Službeni glasnik RS, br. 15/2016.
[3] Prvi deo rada objavljuje se u posebnom izdanju časopisa Crimen posvećenom odlasku u penziju prof. Zorana Stojanovića: Branislav Ristivojević, „Kada zdravstvena postane kriminalna politika: Obavezna vakcinacija pred Ustavnim sudom RS“, Crimen, 2018, u štampi.
[4] „Dok u SAD postoji javno finansirani mehanizam za nadoknadu onima koji su pretrpeli posledice štetnih dejstava vakcina, nema odgovarajućeg javno finansiranog mehanizma koji detetu koje je pretrpelo posledice bolesti koju mu je prenelo nevakcinisano dete plaća medicinsku negu ili lečenje. Najbolji mehanizam za ostvarivanje pravde u ovakvim slučajevima jeste odštetno pravo (tort law).“: Douglas Diekema, “Choices Should have Consequences: Failure to Vaccinate, Harm to Others, and civil Liability”, Michigan Law Review, 2009, 94.
[5] Rešenje, 14-15.
[6] Resolution 1749, Final Version, Handling of H1N1 Pandemic: More Transparency Needed, 24.6.2010. http://assembly.coe.int/nw/xml/XRef/Xref-XML2HTML-en.asp?fileid=17889&lang=en, 22.11.2017.
[7] Explanatory report, ETS 164, Human Rights and Biomedicine (Convention), para. 148-160. U daljem tekstu: Izveštaj.
[8] Konvencija o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu priemene biologije i medicine: Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini, Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori, br. 12/2010.
[9] Izveštaj, para. 159.
[10] Načelno govoreći, etički pa sa njim i pravni stav o širenju prava na odbijanje medicinskog zahvata nakon vrednosnog ustanovljavanja u SAD uzima sve više maha u Evropi: Ksenija Turkovic, op. cit., str. 168, 169; Više o pokušajima da se odgovori na izazove izgradnje pojma bioetike u dvama različitim porodicama pravnih sistema kod: Ludger Honnenefelder, “Wissenschaft und Ethik: Unsere Werantwortung angesichts der Herausforderung durch Biologie”, Gentechnologie und Medizin, http://www.kas.de/wf/doc/kas_12061-1522-2-30.pdf?071011103814, 6-9, 27.11.2017.
[11] Roger Acmanne and Others v. Belgium, 10435/1983, Decission, 10. December 1984, https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22itemid%22:[%22001-74749%22]}, 22.11. 2017.
[12] Ibid., 257.
[13] Carlo Boffa and 13 others v. San Marino, 26536/1995, Decission, 15. January 1998, https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22itemid%22:[%22001-88051%22]}, 25.11.2017.
[14] Berlin ima najveći broj slučajeva malih boginja (2,13) na 100.000 stanovnika u Nemačkoj (0,4). U razloge koji vode ovome na prvo mesto je smeštena velika gustina naseljenosti. Nakon toga pisac nabraja dinamičnu populacionu eksploziju, useljavanje novog stanovništva i razvoj turizma: “Masern und Roteln: Berlin setzt nationalen Aktionsplan um”, Pharmatseutische Zeitung Online, 6.12.2017, https://www.pharmazeutische-zeitung.de/index.php?id=mobile&Nachricht_ID=73141,12.12.2017.
[15] U prvom slučaju Komisija je uporedila opasnost tuberkulinskog testa po aplikantov život sa opasnostima tuberkuloze: Acmanne, 256; U drugom slučaju Komisija je tražila od aplikanta da dokaže da bi konkretna vakcina kod konkretnog deteta izavala ozbiljne probleme: Boffa, 35.
[16] Solomakhin v. Ukraine, Judgement, 2429/03, 15.3.2012, http://health-rights.org/index.php/cop/item/case-of-solomakhin-v-ukraine, 22.11.2017.
[17] Iz ovoga bi se pravilom logičkog tumačenja putem razloga suprotnosti (argumentum a contrario) mogao izvući zaključak da je onome ko se protivi obaveznoj vakcinaciji uvek narušeno pravo na privatnost.
[18] “Furthermore, the applicant himself failed to explain what had prevented him from objecting to the vaccination, when previously he had objected on several occasions. There is no evidence before the Court to prove that the vaccination in question had actually harmed the applicant’s health”: Solomakhin v. Ukraine, para 37.
[19] „Die Zulässigkeit hängt jedoch von zahlreichen Kriterien ab, die in engem Zusammenhang mit der jeweiligen Krankheit stehen“: Bundeskancelaramt Österreich, Bioetihkkommission, Impfen – ethische Aspekte: Stellungnahme der Bioethikkommission, Wien, 2015, 21.
[20] Ibid.
[21] N. W, L. W, C. W/Sanofi Pasteur MSD SNC, Urteil des Gerichtshofs, Rechtssache: C-621/15, 21.6.2017, http://curia.europa.eu/juris/document/document.jsf;jsessionid=9ea7d2dc30d606131123fae6459cb0a8fe771e531dec.e34KaxiLc3qMb40Rch0SaxyMch10?text=&docid=193685&pageIndex=0&doclang=DE&mode=req&dir=&occ=first&part=1&cid=818720, 22.11.2017.
[22] Rešenje, 12
[23] Tako u stavu 3. člana 38. Zakona o ustavnom sudu stoji mogućnosti da se na Javnoj sednici vodi upravo stručna, naučna rasprava „kada je to potrebno… …radi davanja mišljenja i obajšnjenja“: Zakon o Ustavnom sudu, Službeni glasnik RS, br. 109/07; 99/11, 18/13 (Odluka US); 40/15, 103/15.
[24] Da se ta nauka koja stoji iza Rešenja Veća ozbiljnije bavila pravom lekara da promeni medicinsku odluku roditelja u vezi sa lečenjem njihove dece onda bi verovatno koristila literaturu u kojoj su zaokruženo i sistematski razmotreni 9 biomedicinskih naučnih okvira koji potencijalno stvraju opreavdanje za takvu odluku: Rosalind McDougall, Lauren Notini, “Overriding Parents Medicial Decisions for Their Children: A Systematic Review of Normative Literature”, Journal of Medical Ethics, 7/2014, 450-451.
[25] „Naprotiv, navedena mera preduzima se upravo sa ciljem da se ostvari najveći mogući nivo očuvanja zdravlja građana i da se iskorene određene zarazne bolesti, a saglasno navedenoj ustavnoj odredbi.“: Rešenje, 13; „Ustavni sud je imao u vidu da, prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović – Batut“, vakcinacija prema kalendaru imunizacije beleži u 2015. godini najniži obuhvat u poslednjih deset godina, čime se povećava rizik ponovnih epidemija zaraznih bolesti koje su decenijama unazad bile sprečene imunizacijom, budući da je za sprečavanje pojave epidemije potrebno dostići visok stepen kolektivnog imuniteta, koji podrazumeva da je više od 95% određene populacije vakcinisano protiv tih bolesti.“: Rešenje, 14; „…polazeći od toga da je u slučaju imunizacije reč o obavezi davanja i prihvatanja standardne zdravstvene usluge istog sadržaja svim osobama koje joj se moraju podvrgnuti na osnovu odredaba Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije reč o medicinskim ili naučnim ogledima koji imaju za svrhu da lice bude objekt naučnog istraživanja…“: Rešenje, 16; „…se u njoj poziva na neka neželjena dejstva naznačena na uputstvu jedne od vakcina, pri čemu je inicijator prevideo da uputstvo za svaki lek sadrži navode mogućih neželjenih dejstava, koja nisu pravilo, već se mogu pojaviti u ograničenom broju slučajeva, najčešće neznatnom…“: Rešenje, 17.
[26] Corrnelia Betsch sa Univerziteta u Erfurtu uradila je niz istraživanja koja se često navode u zapadnoj literaturi kada se raspravlja ova tema. Jedno od njih je rađeno tako što su učesnicima u njemu prvo dati klasični anti-vakcinacioni sadržaji koji se mogu nađi na internetu, a zatim dve vrste odgovora na njih. Jedni u kojima su rizici procenjeni kao postojeći ali niski, i druga u kojoj je snažno negiran bilo kakav rizik povezan sa vakcinama. Naučnici su nazvali „paradoksom“ stanje koje je istraživanje pokazalo. Veći otpor vakcinaciji su pokazali oni kojima su predstavljeni odgovori na pitanje vakcinacionog rizika koji su snažno negirali bilo kakav štetne posledice povezane sa vakcinacijom. Oni koji su snažno uveravani da nema nikakvog rizika od vakcina su pokazali snažniju predstavu rizika nego oni koji nisu: Corrnelia Betsch, Katharina Sachse, “Debunking Vaccination Myth: Strong Risk Negations Can Increase Percieved Vaccination Risks”, Health Psychology, 2/2013, 153-154. Betsch i Sachse su ponudili i moguće odgovore na rezultate istraživanja. Prvi je da snažno negiranje rizika vakcinacije snažno skreće pažnju na rizike iste. Drugi je da ljudi traže načine da se izbore sa stavovima sa kojima se ne slažu. Kada su ti stavovi sa kojima se ne slažu snažno obrazloženi ta situacija ohrabruje ljude da još snažnije uobličavaju svoje kontra-stavove.
[27] “…širenje vakcinacije uglavnom zavisi od širenja poverenja u njenu delotvornost i širenja svesti o nepostojanju štetnih dejstava nego od sposobnosti da se sprovede akt ubadanja iglom.”: Helena Milton, Hugo Mercier, “Cognitive Obstacles to Pro-Vaccination Belief”, Trends in Cognitive Science, 11/2015, 634.
[28] „Moraju se uvesti promene u ove institucije kako bi ih učinili dostojinim poverenja i upravo ove institucije moraju da se posvete mnogo delotvornijom naučnom komunikacijom sa narodom kako bi on shvatio zašto i kako treba da ima poverenje u naučne informacije.“: Ibid., 635-636.
[29] Ovde je u pitanju istraživanje slično prethodnom, a u vezi sa „mitom“ da vakcina protiv gripa izaziva grip. Rezultati istraživanja pokazali su slične relacije koje je pokazalo prethodno istraživanje.: Brendan Nyhan, Jason Reifler, “Does Correcting Myths About the Flu Vaccine Works? An Experimental Evaluation of the Effects of Corrective Information”, Vaccine, 3/2015, 463.
[30] Poverenje u lekare je ključno u stvaranju roditeljskog samopouzdanja i odluci da se dete vakciniše. Nije dovoljno obezbediti samo podatke o vakcini, nego je neophodno razviti i poverenje pozitivan odnos između lekara i roditelja: Andrea Benin et al, “Qualitative Analisys of Mother Decision Making About Vaccines for Infants: The Importance of Trust”, Pediatrics, 5/2006, 1532-1541.
[31] Istraživanje koje su uradili Betsch i Sachse pokazuje razliku u poimanju rizika od vakcinacije u zavisnosti od toga ko je emiter poruke. Ako ona dolazi od pouzdanog izvora, a u istraživanju je uzeto da su to zdravstvene vlasti, ljudi reaguju na jedan način, a od nepouzdanog, u istraživanju je uzeto da je to farmaceutska industrija, na drugi: C. Betsch, K. Sachse, 154.
[32] Pisac ovih redova je sam učestvovao u jednoj takvoj javnoj raspravi koju je organizovao Ustavni sud pre skoro 10 godina u pitanju ocene ustavnosti Statuta APV i može da posvedoči o njenom blagotvornom dejstvu na smirivanje eksplozivnog potencijala krajnje suprotstavljenih vrednosnih i etičkih stavova.
[33] Ofri ovaj pojam koristi da opiše kako ljudi u odsustvu pravih i punih obaveštenja o vakcinaciji reaguju na bolesti koje se mogu istom sprečiti: „Ukoliko se medicinska profesija ne suoči sa emotivnom epidemiologijom… …ona rizikuje nekontrolisane epidemije“: Danielle Ofri, “The Emotional Epidemiology of H1N1 Influenza Vaccination”, New England Journal of Medicine, 361/2009 , 2594-2595.
[34] Pisci navodeći nekoliko američkih istraživanja ukazuju da se u njima roditelji koji oklevaju u vakcinaciji mogu svrstati u najmanje 5 grupa prema stepenu ubeđenja u svoje stavove: Charitha Gowda, Amanda Dempsey, “The Rise (and Fall?) of Parental Vaccine Hesitancy”, Human Vaccines and Immunotherapeutics, 8/2013, 1756.
[35] Brojna američka istraživanja koja navode pisci ukazuju da je u SAD najviše roditelja koji samo odlažu vakcinisanje dece do određenog uzrasta i to samo za jednu ili najviše dve vakcine. Ovu pojavu pisci nazivaju „vakcinaciono oklevanje“: Ibid., 1755.
[36] Pisci pokušavaju da objasne paradoksalnu pojavu da je sve više roditelja koji se načelno izjašnjavaju kao zagovornici vakcinacije ali sve češće odlažu vakcinaciju svoje dece i postavljaju pitanja oko bezbednosti iste: Eileen Wang, Yelena Baras, Alison Buttenheim, “Everybody Just Want to Do What is Best for Their Children: Understanding How Pro-Vaccine Parents Can Suport a Culture of Vaccine Hesitancy”, Vaccine, 33/2015, 6703.
[37] Ibid., 6709.
[38] Roditelji se kockaju sa rizikom izbijanja bolesti kod deteta. Kada je izvesnost bolesti velika prihvataju vakcine, a kada je niska ne. Ova dinamika će se promeniti samo trajnim naporima na obrazovanju stanovništva od strane lekara, zdravstvenih vlasti i roditelja koji su izgubili na kocki: Douglas J. Opel et al, “Ethics Rounds: A 6-Month-Old With Vaccine-Hesitant Parents”, Pediatrics, 3/2014, 530; Obećavajući pristupi roditeljskom oklevanju da vakcinišu decu jesu razvijanje novih informativnih tehnologija koje će obezbediti obrazovni materijala o vakcinaciji skrojen po potrebi tačno određenih vrsta vakcinacione skepse, korišćenje zagovornika vakcinacije koji mogu da komuniciraju sa roditeljima na ličnom nivou i izmena karakteristika vakcina ili vakcinacionog rasporeda kako bi se smanjilo nepoverenje roditelja koji oklevaju da vakcinišu decu: C. Gowda, A. Dempsey, 1761.
[39] „Kao što se slobodni ne mogu prinuditi na ropstvo tako se ni robovi ne mogu prinuditi na slobodu.“: Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Filozofija istorije, Beograd, 2006, 151.

Referenca:
Branislav Ristivojević, “Kada zdravstvena postane kriminalna politika: Obavezna vakcinacija u odluci Ustavnog suda RS” (drugi deo), Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 3/2017

 

NE PROPUSTITE SAVRŠENO IZLAGANJE I NAUČNI RAD PROFESORA dr Branislava Ristivojevića – I DEO:

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RS – I DEO

Prof. dr Branislav Ristivojević, redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu je za časopis “CRIMEN”, objavio prvi deo istoimenog naučnog rada čiji zaključni deo (zbog obima rada) objavljujemo zahvaljujući ljubaznosti autora.

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RSProf. dr Branislav…

Posted by Vakcine INFO on среда 14. фебруар 2018.

 

Za Vakcine INFO priredili: Dragana Baša – potpresednik Udruženja građana za neobaveznu vakcinaciju Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa i Duško Velkovski novinar (IFJ, EFJ)

 

Inicijativa NoVa

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Podelite ovaj članak sa drugima:

 


  • 0
Prof. dr Branislav Ristivojević

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RS

Category : Članci

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RS

Prof. dr Branislav Ristivojević, redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu je za časopis “CRIMEN”, objavio prvi deo istoimenog naučnog rada čiji zaključni deo (zbog obima rada) objavljujemo zahvaljujući ljubaznosti autora.

“UMESTO ZAKLjUČKA

Umesto uobičajenog svođenja rezultata rada Zaključak će se iskoristiti da se ukaže na još neke pogrešne pravno-političke postavke kojima se rukovodio zakonodavac kada je jednu izrazito zdravstvenu politiku bez ikakve potrebe pretvorio u kriminalnu.

Štaviše, on u ovom postupku nije samo stvorio jednu nepotrebnu meru kaznene politike, već je naneo štetu i navodnim ciljevima iste.

Tako, ako je osnovni cilj bio da se poveća broj vakcinisane dece, onda je neispunjen, jer se od trenutka pretvaranja ove mere zdravstvene politike u kriminalnu, trendovi i kretanja uglavnom ostali stabilni (npr. u prvoj vakcinaciji MMR vakcinom opada broj vakcinisane dece, u revakcinaciji raste). To je sasvim prirodno i drugo nije ni trebalo očekivati iz više razloga. S jedne strane, prinuda u sferi koja se uređuje poverenjem kao što je zdravstvena zaštita može samo da šteti, i zdravstvenoj zaštiti i zdravlju pojedinaca. Odnos lekara i pacijenta je (slično odnosu sveštenika i vernika, advokata i klijenta ili sportiste i trenera) odnos poverenja, a ne prinude. Ako se u njega unese prinuda poverenje će biti narušeno i imaće dalje negativne posledice u odbijanju zdravstvene mere, u ovom slučaju vakcinacije. S druge strane treba još jednom skrenuti pažnju na godišnje Izveštaje Instituta za javno zdravlje koji su svi, od 2011. do 2016. godine na prvo mesto među uzrocima nezadovoljavajućeg broja vakcinisanih lica stavili „nepravovremena dostupnost nekih vakcina za planiranu populaciju“.

Budući da zdrava logika nalaže da se problemi rešavaju obrnuto od načina na koji su nastali onda se problem nedovoljnog broja vakcinisanih lica prvenstveno rešava pravovremenom nabavkom nedostajućih vakcina. Šta bi se desilo i da su svi roditelji rešili da vakcinišu decu u istom trenutku? Naišli bi na zatvorena vrata u bolnicama i domovima zdravlja jer nema dovoljno vakcina.

Na trećem mestu važno je napomenuti da izveštaji o epidemiji malih boginja (jedina bolest koja se javljaja redovno poslednjih godina jesu male boginje) i ove i ranijih godina ukazuju na to da se bolesti pravilno rasprostire u starosnoj strukturi populacije, ne samo u Srbiji nego i drugde.

Ako se bolest pravilno rasprostire u celoj starosnoj strukturi populacije to znači da obavezna vakcinacija samo dece ništa ne rešava. Najveći deo populacije je i dalje nezaštićen (budući da se u Srbiji MMR koji služi za zaštitu od malih boginja koristi tek nešto više od 20 godine svi stariji su, ako nisu preležali bolest, nezaštićeni) i rizikuje ili bolest ili zarazu. Proporcionalnija bi bila mera (dobrovoljne ili obavezne) vakcinacije svih starosnih kategorija populacije nego dece.

Na kraju treba reći da svi Izveštaji skoro jednoglasno ističu da su oboleli od malih boginja uglavnom nevakcinisani ljudi. Ako je to zaista tako onda nema straha za vakcinisane. Samo nevakcinisani mogu da dobiju bolest a tu su odluku doneli sami za sebe, što znači da sami snose odgovornost za stanje u koje su se doveli. Na koji način može neko ko nije vakcinisan da ugrozi vakcinisanog? Ako vakcine deluju apsolutno, kako tvrdi Veće (Veće tvrdi da su zaraze sprečene vakcinacijom), onda ne mogu i besmisleno je tvrditi da nevakcinisani ugrožavaju vakcinisane kako tvrdi

Rešenje:

Ovaj rad je ukazujući na pojam „rizične populacije“ koju koristi epidemiologija kao nauka pokazao da epidemije malih boginja koje poslednjih godina pogađaju ne samo Srbiju nego i druge evropske zemlje izbijaju upravo u takvim populacijama – u nehigijenskim i sanitarno ili komunalno neopremeljenim i nerazvijenim romskim naseljima ili među izbeglicama, azilantima ili emigrantima. Sasvim su na mestu naučni stavovi koji nejednakost u zdrastvenom stanju određenih populacija vide u političkoj nejedankosti u raspodeli moći i snage u društvu. Nejednaka raspodela moći vodi nejednakoj raspodeli resursa koja opet vodi nejedanakoj raspodeli bolesti/zdravlja.

To sve znači da bi neka mera socijalne politike bila daleko delotvornija u sprečavanju ovih epidemija nego obavezna vakcinacija dece u onim populacijama koje ne spadaju u kategoriju rizične. To bi bilo u skladu ranije izvedenim zaključkom ovog teksta o tome da je Rešenje Veća zanemarilo postojanje apsolutno svih mera zdravstvene politike za račun samo jedne mere – vakcinacije.

Komunalno uređenje romskih naselja, uključivanje romske populacije u sve društvene tokove (školovanje, zapošljavanje) i uopšte podizanje životnih obrazaca i kvaliteta života Roma rešilo bi problem glavnih izvorišta epidemije malih boginja.

Ove mere bi stvarajući društveno okruženje u kojima bolest ima male šanse da se razvije, verovatno trajno rešile problem malih boginja. Ni najbolje seme nema šanse na neplodnom tlu.

Na kraju krajeva, ako država istrajava na obaveznoj vakcinaciji zašto ne bi bio moguć i obrnuti misaoni tok: Ako je već obavezna vakcinacija rešenje zašto se onda prinudno ne vakcinišu samo rizične populacije?

Sasvim su umesni razlozi koje protiv obavezne vakcinacije navode zaista istaknuti pojedinci iz Nemačke: profesor Lotar Viler predsednik Instituta Robert Koh i dr Jan Lajdel, predsednik Stalne imunizacione komisije.

Tako Viler kaže da obavezna vakcinacija jeste uglavnom kontraproduktivna zbog razloga što izaziva sumnju i otpor kod stanovništva i daje razloge da se sumnja u vakcinaciju uopšte. Ona nagriza spremnost onih koji već jesu voljni da se vakcinišu. Sužavanje slobode volje kod vakcinacije vodi tome da se kod sledeće prilike ta prinuda stanovništva vrati nazad kao vid otpora istog bilo kojoj vakcinaciji.

Takođe je neophodno, piše profesor Viler, da su i lekari motivisani i vakcinisani što skoro sigurno nije slučaj u Srbiji budući da je ZoZSoZB 2016 propisao prekršajnu kaznu za lekara koji ne vakciniše pacijenta.

Ako zakonodavac oseća potrebu da lekare prekršajnom kaznom natera da vakciniše ljude, kako je uopšte moguće govoriti o delotvornom ustrojstvu za vakcinisanje stanovništva u kojem glavnu ulogu ima zdravstveno osoblje.

Dr Lajdel tvrdi da obavezna vakcinacija ništa ne rešava jer je ustavnopravno upitna, a praktično nesprovodiva. Ona dovodi u sumnju i druge mere koje se preduzimaju u korist javnog zdravlja i čini uslugu protivnicima vakcinacije i one koji bi inače vakcinisali i sebe i svoju decu.

Ako bi se deci zabranilo da borave u vrtićima zato što nisu vakcinisana to bi dovelo do bujanja alternativnih obrazovnih institucija.

Prvo veliko veće Ustavnog suda greši u tome što raspored bolesti u srpskom društvu ne shvata kao biološki odraz društvene odnosa. Sasvim je legitimno zaključiti da autistična i jednostrana verzija činilaca koji utiču na pojavu zaraznih bolesti koju promoviše Veće u svojoj odluci još više produbljava i stvara društvene nejednakosti.

Veće ovim Rešenjem pokazuje da nije doraslo svojoj ulozi kreatora društvenih tokova u zemlji jer dozvoljava da se stvori jedna naročita politička ekonomija zdravlja koja sa svoje strane za posledicu ima, ne samo odbijanje vakcincije nego i društvenu proizvodnju bolesti.

REZIME

Članak analizira Rešenje Prvog velikog veća Ustavnog suda o odbacivanju inicijative za ocenu ustavnosti odredbe Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine koja vakcinisanje lica određenog uzrasta uvodi kao obavezno pod pretnjom prekršajne sankcije kao i odredbe o zabrani boravka nevakcinisane dece u školama i vrtićima.

Rešenje Veća o ovoj veoma raspravljanoj temi u srpskoj javnosti može se osporiti po više osnova.

Tako godišnji Izveštaji Instituta za javno zdravlje RS na prvo mesto među uzrocima nedovoljnog broja vakcinisane dece stavlja neposobnost države da stavi na raspolaganje dovoljan broj vakcina.

Ovi akti takođe ukazuju da se najčešća zarazna bolest koju se može sprečiti vakcinacijom dece, male boginje, pravilno rasprostire kroz celu starosnu strukturu stanovništva, što obesmišljava obavezno vakcinisanje samo dece i govori da bi obavezno vakcinisanje celokupnog stanovništva bilo preče.

U izveštajima se takođe nalazi podaci o vakcinacionom statusu obolelih. Oni govore da je najveći broj njih nevakcinisan. Iz toga se može kao pravilan izvući zaključak da su vakcinisani zaštićeni, a oni koji to ne žele rade to na svoju odgovornost.

Rečju, otpada argument Veća da nevakcinisani ugrožavaju vakcinisane.

Izveštaji takođe ukazuju na kategoriju tzv. rizične populacije (Romi, emigranti itd.) kao onu koja je u najvećem broju slučajeva pogođena epidemijama malih boginja. U tim populacijama ona u najvećem broju slučajeva izbija i putem njih se širi. Budući da te populacije nisu u potpunosti integrisane u društvo i da je njihov sanitarni, higijenski ili zdrvstveni standard niži od većine populacije članak zaključuje da se Veće ovim Rešenjem pridružilo izvršnoj grani vlasti autističnim istrajavanjem samo na jednoj epidemiološkoj meri zdravstvene politike – vakcinisanju.

Na taj način zanemaruju se strukturni društveni činioci rizika izbijanja i širenja bolesti koji bi se mogli trajno rešiti nizom mera socijalne politike koji bi obuhvatali uključivanje ovih populacija u društvo i podizanje ravni životnog standarda uopšte kod njih.

Obavezna vakcinacija jeste uglavnom kontraproduktivna zbog razloga što izaziva sumnju i otpor kod stanovništva i daje razloge da se sumnja u vakcinaciju uopšte. Ona nagriza spremnost onih koji već jesu voljni da se vakcinišu, a praktično je nesprovodiva o čemu nam govori velik broj prekršajno sankcionisanih roditelja. Ona dovodi u sumnju i druge mere javne zdravstvene politike i čini protivnicima vakcinacije i one koji bi inače vakcinisali i sebe i svoju decu ili one koji se dvoume. Ako bi se deci zabranilo da borave u vrtićima zato što nisu vakcinisana to bi dovelo do bujanja alternativnih obrazovanih institucija koje bi bili potencijalni rasadnici zaraze i bunta protiv vakcinacije.

Njena ustavnopravna osnovanost ostaje upitna i posle ove odluke jer je Veće, zloupotrebljavajući svoja ovlašćenja donošenjem Rešenja o odbacivanju, demonstriralo strah od javne rasprave i suočavanja argumenata suprotstavljenih strana.

Sprečavajući javnu debatu o kvalitetu vakcina u Srbiji i osnovanosti i neophodnosti ove mere Veće je samo još pojačalo sumnju u pravilnost kako svoje tako i odluke zakonodavca i osnažio veru njenih protivnike u ispravnost sopstvenih stavova.

Ovako kukavički potez Veća naneće nepopravljivu štetu interesima javnog zdravlja u Srbiji jer će se dobra volja i poverenje građana u zdravstveni sistem potrošiti na ovako besmislenom pitanju. Puna dimenzija ovog kukavičluka pokazaće se ako se kojim nesrećnim slučajem u budućnosti pojavi neka ozbiljna epidemija neke ozbiljne bolesti kada će vanredna imunizacija stanovništva biti jedina raspoloživa mera zdravstvene politike, ali će biti nesporovodiva zbog trajno narušenog poverenja naroda u istu.”

Referenca:
Branislav Ristivojević, “Kada zdravstvena postane kriminalna politika: Obavezna vakcinacija u odluci Ustavnog suda RS”, Crimen, 3/2017, str. 483-500

 

Inicijativa NoVa

NE PROPUSTITE SLEDEĆI ČLANAK:

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Pristupnicu za 2018. godinu možete preuzeti u doc ili PDF formatu OVDE

 

PODELI OVAJ ČLANAK SA DRUGIMA


  • 0

ERADIKACIJA SLOBODE VOLJE – Dr Jovana Stojković

ERADIKACIJA SLOBODE VOLJE | cyr.lat.

Pojedini ljudi, eksperti i deo javnosti veruje da je korist od obavezne imunizacije precenjena i da postojeći etički problemi nisu dovoljno razmotreni. Ne čini se izrazita razlika u obuhvatima koji se prikazuju u zemljama gde je imunizacija obavezna u odnosu na obuhvat u zemljama gde se imunizacija samo preporučuje. U toku 2008. godine u regionu Veneto – Italija sa populacijom od 5 miliona stanovnika sve obavezne imunizacije su ukinute i pažljivo je praćen trend obuhvata imunizacijom. U preseku 2010. godine prikaz obuhvata za decu rođenu 2008. (prva generacija kada imunizacija nije obavezna) došlo je do vrlo blagog pada obuhvata svih vakcinacija koje su bile obavezne.

Predrag Kon, REZULTATI SPROVOĐENjA IMUNIZACIJA U BEOGRADU

(sa osvrtom na period 2010-2014)

Dosadašnja borba za neobaveznu vakcinaciju mi govori da neće trebati dugo provakcinaškim botovima da se sjate na poslednje tekstove o prisilnoj vakcinaciji kao muve na određenu organsku supstancu. Iskoristiću ovo vreme inkubacije (dok se prokonsultuju sa svojim stručnim nalogodavcima odakle da zapljunu) pre nego se virus mržnje i pozivanja na linč raširi po internetu, da razmotrimo (razmontiramo) još jednu tezu po kojoj je „zajednica ugrožena“ ukoliko se ispoštuje Ustav, konvencije o ljudskim pravima i medicinska etika.

Zaista, greota bi bilo da takvi intelektalni i moralni ekskluzivisti zaginu od boginja, zauški ili difterije. Zbog toga moraju svoj pravedni gnev iskazivati prema neobrazovanim, glupim i ružnim „antivakcinašima“ koji traže tamo neka svoja prava. Kakva, bre, prava kada oni znaju da je vakcinacija iskorenila mnoge opasne bolesti koje će da se vrate ako se mi ludaci ne vakcinišemo?! Kakva prava kada u svim knjigama iz medicine piše da je vakcinacija najveće dostignuće čovečanstva (koje se mora silom sprovoditi, jer je čovečanstvo glupo da bi to uvidelo)? I zaista to misle i zaista to piše…

Ali, paranoik ne bi bio paranoik kada ne bi čitao između redova pobedonosnih hvalospeva i grafikona, kada ne bi postavljao tako nesuvisla pitanja, kao na primer, koje su se sve to strašne bolesti iskorenile vakcinacijom?

Sve te strašne bolesti su – variola vera. Poslednji slučaj zabeležen je u Somaliji 1977.godine, a 1980. SZO je objavila eradikaciju ove bolesti. I tačka. Sledeće pitanje bi bilo, a koje su uopšte te strašne bolesti sa visokom smrtnošću koje su bile/ bi mogle biti pretnja po zdravlje i život čovečanstva? Odgovor je: kuga, kolera, tifus, variola, antraks, lepra. Na variolu ćemo se vratiti kasnije, a sada da razmotrimo koliku su ulogu imale vakcine na iskorenjivanje ostalih bolesti.

Kuga

Kuga jedna od najsmrtonosnijih bolesti u istoriji čovečanstva. Epidemije 543. godine i 1346. godine ubile su trećinu stanovništva Evrope i Bliskog istoka, a 1885. u Kini i Indiji umrlo je 12 miliona ljudi. Nema efikasne vakcine, inaktivisana vakcina izbačena je iz upotrebe i nikada nije masovno korišćena.

Kolera

Kolera, teška smrtonosna bolest za 50% obolelih. Pandemija se dogodila u 19.veku i zahvatila sve kontinente. U Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu 150 000 srpskih vojnika je umrlo od kolere. Poslednja epidemija u Rusiji 1922. Nikada nije bilo masovnog vakcinisanja. Postoji komercijalna vakcina od koje vakcinalni imunitet traje 2-5 meseci uz ograničeni efekat, neefikasna je u epidemijama, jer se do trenutka otkrivanja bolesti bolest već raširi.

Antraks

Antraks je teško oboljenje koje u nelečenoj kožnoj formi ima smrtnost od 20 %, crevnoj formi 50%, a antraksni meningitis retko ko preživi. Epidemije 1491.god. p.n.e. i u Evropi u 17.veku. Bacil antraksa rasprostranjen je širom sveta. Antraksnu vakcinu primaju eventualno samo vojnici i industrijski radnici. Nikada nije bilo masovne vakcinacije.

Tifus

Tifus, u Rusiji u periodu od 1918. do 1922. usmrtio 3 miliona ljudi, dok je 2 miliona Indijanaca umrlo od njega. U Prvom svetskom ratu 150 000 srpskih vojnika je umrlo od tifusa. Generalno, njegova smrtnost iznosila je 20%. Rikecije, izazivači tifusa, rasprostranjeni su po celom svetu, a nove vrste se permanentno identifikuju. Epidemija više nema, iako vakcina nikada nije ušla u široku primenu.

Lepra

Lepra, hronična infektivna bolest od koje je obolelo 12 miliona ljudi u svetu. Nikada nije bilo vakcine.

Da li su ovo te strašne bolesti na koje se dežurni nozofobi pozivaju? Naravno da ne. Pažljivijom analizom, u stanju pribrane svesti ako uspete da izbegnete egzistencijalne strahove kojima vas zasipaju stručnjaci, botovi i masovni mediji, uočićete da su te strašne bolesti upravo one protiv kojih se (pro)daju vakcine. Tako vam, oživaljavajući arhetipske uspomene na kugu, koleru, tifus i lepru, (pro)daju vakcine protiv malih boginja, zaušaka, difterije, magarećeg kašlja, crvenke i tetanusa.

Da se ne bi pravili pametni, pogledajmo šta o ovim bolestima kažu najpozvaniji stručnjaci – infektolozi u udžbeniku iz infektivnih bolesti iz kojih uče budući lekari, koji će vam u bliskoj budućnosti oduzimati decu (ako je verovati porukama službenika ministarstva zdravlja, zaštitnika građana i pojedinih cenjenih stručnjaka).

Da se ne bi pravili glupi, prokomentarisaćemo neke od tih navoda.

Difterija

Opisi difterije idu od “blage angine do maligne difterije”, što znači da može biti asimptomatska, ali i smrtonosna, u zavisnosti od mnogih faktora. Obzirom da je bakterijska bolest, u antibiotskoj eri dostupna je lečenju antibioticima. Navodi se da se smanjeno oboljevanje javlja nakon Drugog svetskog rata i taj uspeh se zvanično pripisuje vakcinaciji. Međutim, nakon rata promenili su se i mnogi „drugi faktori“. Na primer, ljudi su imali hranu, čistu vodu, grejanje, bolje higijenske uslove i dostupnu zdravstvenu zaštitu, što je moglo dovesti do smanjenog oboljevanja i do lakšeg oblika bolesti koja u tom slučaju može biti i bez simptoma, ali i u vidu blage angine koja može ličiti na ostale oblike angina zbog kojih dobijete antibiotike i bolest prođe, a da se ne verifikuje mikrobiološki koji je uzročnik (da li vam lekar kod grlobolje svaki put uzima bris i uzgaja ga na Leflerovoj podlozi ili vam odmah prepiše antibiotike?). Ono što se jeste dogodilo je smanjen broj težih oblika koji su se mogli klinički prepoznati, a da li je to posledica vakcinacije ili drugih faktora nije naučno dokazano, što ne smeta većini stručnjaka da tvrde ovo prvo.

Pertuzis (magareći kašalj)

Za pertuzis (magareći kašalj) se tvrdi da „se uvođenjem obavezne vakcinacije morbiditet (oboljevanje) dece od 1. do 5. godine smanjio, ali je zapažen porast incidence kod dece mlađe od jedne godine i kod odraslih kod kojih je iščezao vakcinalni imunitet“. Međutim, nailazimo dalje na tvrdnju da se najteže forme javljaju upravo kod odojčadi (deca do godinu dana), kada se usled apnoične krize može javiti i smrt (na koje se suzno pozivaju kada vam objašnjavaju da ste monstrum , jer odbijate vakcinaciju, ali im zato istom povećavaju incidenciju oboljevanja i šansu za smrt). Usput, obratite pažnju na iščezavanje vakcinalnog imuniteta, za koji vam, kada ga pomenete, skaču za vrat.

Male boginje

Male boginje, najčešće rešeto kojim se plaše mečke, i čije je pojavljivanje glavni dokaz da su nevakcinsani krivi za “strašne bolesti koje nam se vraćaju”. Međutim, profesori infektologije nam daju i drugačije objašnjenje: „Molekularno- epidemiološim istraživanjem ustanovljeno je da postoji više serotipova virusa morbila čime se delimično objašnjava ponovno oboljevanje kao i javljanje manjih epidemija u vakcinisanim populacijama“. Znači “zaštićen” si od jednog, ali ima i treći i peti… Ipak, za porast obolelih su krivi nevakcinisani od tog jednog. Interesantno je da, kako vidimo, vakcinisani mogu da imaju i “ponovno oboljevanje” koje se nije dešavalo kada se bolest prirodno preboljevala. Da li su male boginje nešto čega se treba plašiti kao kuge? “Nekomplikovane male boginje imaju dobru prognozu. Prognoza je loša kod neuhranjene dece u prvoj godini života, kod starijih ljudi i kod svih za koje se zna da imaju nedovoljan ćelijski imunitet.” Vidimo da dramatične brojke o „stotinama hiljada dece koja umiru od malih boginja“, jesu upravo deca „trećeg sveta“ koja nemaju šta da jedu i piju, te samim tim ulaze u ovu kategoriju neuhranjenih i hipovitaminoznih, ali kojima belosvetski filantropi rado daruju vakcine, ćutke prelazeći preko činjenice da je „pronalaskom antibiotika u velikoj meri smanjena smrtnost dece najmlađeg uzrasta koja su često imala bakterijske pneumonije“. Da upravo vakcina može dovesti do infekcije možemo videti u sledećem citatu: „Poseban oblik morbila su atipični morbili, bolest koja se javljala kod osoba koje su inficirane divljim virusom morbila nakon vakcinacije mrtvom vakcinom, što pripada istoriji, jer je mrtva vakcina izbačena iz upotrebe“. Šteta samo što je ta „istorija“ nekome bila i sadašnjost i budućnost.

Rubela ili Crvenka

Rubela ili crvenka je bolest koja „češće protiče asimptomatski, nego ispoljenom kliničkom slikom… oporavak je brz i potpun, ne javljaju se sekundarne bakterijske superinfekcije.“, „komplikacije su retke, posebno kod male dece … terapija nije potrebna“. Ali prevencija je potrebna! I to zbog prevencije kongenitalne rubele, kako trudnica koja nije preležala bolest ne bi došla u kontakt sa virusom rubele koji može da ošteti plod.

Elementarna logika govori da kada buduću trudnicu ne bi sprečavali vakcinacijom da preleži ovaj benigni virus u detinjstvu, ne bi ni došla u situaciju da u trudnoći bude zaražena, a to joj direktno preti ukoliko ima sveže vakcinisano starije dete, što priznaju i proizvođači vakcine (kod većine osetljivih osoba, 7 do 28 dana posle vakcinacije zabeleženo je izlučivanje malih količina živog atenuisanog virusa rubele iz nosa ili grla), uz naravno otrcanu frazu da „nije dokazano“ da je taj virus izazvao infekciju kod drugih osoba, jer da je „dokazano“ morali bi da povuku vakcinu i izgube grdne pare.

Zauške

Zauške, opaka bolest kod koje se „posle sedam dana povlače svi znaci bolesti“, a terapija su tople obloge i mirovanje. Od komplikacija se javlja serozni meningitis kod koga se „posle sedam do deset dana znaci i simptomi meningitisa povlače, dok su komplikacije od ovog meningitisa retke“, dok je ,,encefalitis retka, ali teška komplikacija” kod koje je „oporavak obično kompletan“. Vakcinacija se obično nameće pod vidom brige od komplikacija tipa orhitisa koji može dovesti do steriliteta muškaraca. Pogledajmo kod koga se i u kolikoj meri ova komplikacija dešava: „Orhitis se javlja kod bolesnika posle puberteta u 20-40% slučajeva… kao posledica ove infekcije može se javiti sterilitet kod muškaraca, mada se to retko dešava čak i kod bilateralnih orhitisa“. Ajmo opet zdrava pamet – mi sprečavamo sterilitet koji se retko dešava i to kod muškaraca posle puberteta tako što vakcinišemo celo čovečanstvo i sprečavamo i te dotične muškarce da prirodno prebole bolest u detinjstvu koja traje sedam dana, time ih izlažući riziku da joj budu izloženi upravo u godinama kada postoji veća mogućnost komplikacija i steriliteta.

Tetanus

Tetanus je teška bolest koja kod generalizovanog oblika ima smrtnost 50%, a kod genitalnog i neonatalnog 80-90% (ovaj poslednji se inače pojavljivao u vremenu kada je pupčana vrpca presecana srpom i drugim baštenskim oruđem). Primoravanje na vakcinaciju protiv tetanusa (a vidimo da su pozivi i pretnje krenuli i u Srbiji) je apsolutno besmisleno obzirom da se ova bolest ne prenosi sa čoveka na čoveka. Interesantno je da i posle prirodno preležane bolesti nema trajnog imuniteta (možete oboleti opet), ali je veštački vakcinalni imunitet navodno ono što je smanjilo oboljevanje (šta zna priroda šta je imunitet). ‘Ajd i da poverujemo da ne mogu da spavaju od sekiracije da li ćemo mi umreti od tetanusa, ali kako se ne sekiraju za botulizam čija smrtnost ide i do 45% i gasnu gangrenu čija je smrtnost 40-80%, a spore im se isto nalaze u zemljištu i aktiviraju se u rani pod anaerobnim uslovima baš kao i tetanus, a protiv kojih se ne vakcinišemo? Koliki je morbiditet i mortalitet ovih bolesti bez vakcinisanja?

Hemofilus influence B

Hemofilus influence B je jedan od izazivača meningitisa kod dece i njegova smrtnost je 5 %. Ipak „savremena terapija (antibiotska), mere reanimacije i nadzora u jedinicama intenzivne nege dovele su do značajnog pada smrtnosti i sekvela meningitisa.“, ali ako odbijete vakcinu optužiće vas da će vam dete zbog nebrige dobiti meningitis. Ono što vam neće reći je da su meningokokni i pneumokokni meningitis takođe među najčešćim izazivačima, da je smrtnost od pneumokoknog meningitisa 40%, ali da nema obaveznih vakcina protiv istih, kao ni protiv meningitisa koje izaziva ešerihija koli, a koji u dve trećine najmlađih izaziva sepsu. Vidimo da katastrofiziranje nedostaje za bolesti koje nisu u redovnom kalendaru imunizacije.

Hepatitis B

Hepatitis B inače poznata dečja bolest koja se dobija seksualnim kontaktom i putem zaražene igle „prevenira“ se čim dete izađe iz majčine utrobe (valjda iz straha da se kasnije ne pokvari i uhvati lakih žena i droge). Logika je da treba vakcinisati svu decu na svetu, jer se može virus preneti sa majke na dete (pod uslovom da ga majka ima). Vredne seljanke sa pijace bi, da se bave ovom problematikom, se zapitale zašto ne testiraju majke na prisustvo virusa pre porođaja. To pitanje ostaje bez ikakvog komentara iako se na hepatitis B testira svaki dobrovoljni davalac krvi. Ako je dete zdravo, vakcina mu ne treba, a ako je inficirano pitanje je koliko će mu vakcina pomoći, jer u uputstvu za ovu vakcinu proizvođač kaže: “Usled dugog perioda inkubacije hepatitis B virusa, postoji mogućnost, da u vreme imunizacije, bude prisutna još neprepoznata infekcija. U navedenim slučajevima može se desiti da primena vakcine ne dovede do sprečavanja hepatitis B infekcije.“ Za čije baba zdravlje se ovo onda daje svakom novorođenčetu?

I za kraj, ponos i dika svih pobornika prisilne vakcinacije – variola vera!

Stariji se sećaju masovne vakcinacije u nekadašnjoj Jugoslaviji kada je za desetak dana pelcovano celo stanovništvo, što je između ostalog, imalo za cilj navikavanje na prisilu i odvikavanje od slobodne volje. Obzirom da se bolest ne prenosi za vreme inkubacije i da su bolesnici infektivni po izbijanju vezikula i prskanju istih, dovoljno je bilo da se oboleli zadrži u karantinu dok promene na koži ne prođu. Da li je ova bolest spontano izbila, a spasioci spontano imali odgovarajuću vakcinu? Manipulacije variolom verom kao biološkim oružjem traju vekovima. Tako u knjizi „Bioterorizam“ doktorke Elizabete Ristanović sa VMA možemo pročitati da je još u prvom veku p.n.e. Julije Cezar u napadu na Galiju namerno izazvao epidemiju variole, kao i o unošenju variole na prostor Severne Amerike sa ciljem uništenja domorodaca (dok na primer druga doktorka koja je pisala o ovoj bolesti u udžbeniku medicinskog fakulteta navodi da je „variola u neprokuženim sredinama napravila pomor, kao naprimer među Indijancima Novog sveta“). 1947. godine je napravljeno postrojenje pored Zagarska koje je proizvodilo virusno biološko oružje, između ostalog i variolu. Ovamo se proizvodi, a onamo eradicira, interesantno…

Da li postoji opasnost da nam se ova opaka bolest vrati? Da vidimo šta kažu stručnjaci, Infektivne bolesti, strana 228. (moja malenkost-zagrade): “ … Nije poštovan dogovor da se laboratorijski sojevi virusa variole unište. Sumnja se da virus nije sačuvan samo u dve laboratorije koje je odredila SZO (dobre čike), tj. da se nalazi u rukama koje bi ga mogle iskoristiti kao biološko oružje (loše čike koje su otele virus dobrim čikama). U cilju prevencije katastrofe koja bi mogla nastati, CDC (dobre čike) je napravio detaljan plan koji redovno dorađuje (šta mislite da li je vakcinacija deo plana)… Sa tim ciljem odmrznuta je vakcina koja je čuvana na -20 stepeni od sedamdesetih godina i utvrđeno je da nije izgubila ništa od svoje imunogenosti. Amerikanci tvrde da imaju dovoljno za svoje stanovništvo a da bi za pripremu nove vakcine trebalo da prođu godina do dve.“

Toliko o „vraćanju“ i o „ugrožavanju“, a i o „strašnim bolestima“. A kad smo kod (ne)poštovanja ljudskih prava, evo predlažemo da se zabrani predbračni , a naročito homoseksualni seks, jer doprinose epidemiji polnoprenosivih bolesti. Predlažemo i zabranu abortusa, jer je stanovništvo pred izumiranjem. Ko je izustio da kaže da je to nacizam i fašizam, neka se raspita da li su u nacističkim logorima čuvali predbračnu nevinost i podsticali rađanje ili ljude podvrgavali medicinskim tretmanima protiv svoje volje. Ne zaboravimo da je i tamo bilo sve po zakonu.

Dr Jovana Stojković

 

Dr Jovana Stojković

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Podeli ovaj članak sa drugima:


  • 0

ЕРАДИКАЦИЈА СЛОБОДЕ ВОЉЕ – Др Јована Стојковић

ЕРАДИКАЦИЈА СЛОБОДЕ ВОЉЕ | lat.cyr.

Поједини људи, експерти и део јавности верује да је корист од обавезне имунизације прецењена и да постојећи етички проблеми нису довољно размотрени. Не чини се изразита разлика у обухватима који се приказују у земљама где је имунизација обавезна у односу на обухват у земљама где се имунизација само препоручује. У току 2008. године у региону Венето – Италија са популацијом од 5 милиона становника све обавезне имунизације су укинуте и пажљиво је праћен тренд обухвата имунизацијом. У пресеку 2010. године приказ обухвата за децу рођену 2008. (прва генерација када имунизација није обавезна) дошло је до врло благог пада обухвата свих вакцинација које су биле обавезне.

Предраг Кон, РЕЗУЛТАТИ СПРОВОЂЕЊА ИМУНИЗАЦИЈА У БЕОГРАДУ

(са освртом на период 2010-2014)

Досадашња борба за необавезну вакцинацију ми говори да неће требати дуго провакцинашким ботовима  да се сјате на последње текстове о присилној вакцинацији као муве на одређену органску супстанцу. Искористићу ово време инкубације (док се проконсултују са својим стручним налогодавцима одакле да запљуну) пре него се вирус мржње и позивања на линч рашири по интернету, да размотримо (размонтирамо)  још једну тезу по којој је „заједница угрожена“ уколико се испоштује Устав, конвенције о људским правима и медицинска етика.

Заиста, греота би било да такви интелектални и морални ексклузивисти загину од богиња, заушки или дифтерије. Због тога морају свој праведни гнев исказивати према необразованим, глупим и ружним „антивакцинашима“ који траже тамо нека своја права. Каква, бре, права када они знају да је вакцинација искоренила многе опасне болести које ће да се врате ако се ми лудаци не вакцинишемо?! Каква права када у свим књигама из медицине пише да је вакцинација највеће достигнуће човечанства ( које се мора силом спроводити, јер је човечанство глупо да би то увидело)? И заиста то мисле и заиста то пише…

Али, параноик не би био параноик када не би читао између редова победоносних хвалоспева и графикона, када не би постављао тако несувисла питања, као на пример, које су се све то страшне болести искорениле вакцинацијом?

Све те страшне болести су – вариола вера. Последњи случај забележен је у Сомалији 1977.године, а 1980. СЗО је објавила ерадикацију ове болести. И тачка. Следеће питање би било, а које су уопште те страшне болести са високом смртношћу које су биле/ би могле бити  претња по здравље и живот човечанства? Одговор је: куга, колера, тифус, вариола, антракс, лепра. На вариолу ћемо се вратити касније, а сада да размотримо колику су улогу имале вакцине на искорењивање осталих болести.

Куга

Куга једна од најсмртоноснијих болести у историји човечанства. Епидемије 543. године и 1346. године убиле су трећину становништва Европе и Блиског истока, а 1885. у Кини и Индији умрло је 12 милиона људи. Нема  ефикасне вакцине, инактивисана вакцина избачена је из употребе и никада није масовно коришћена.

Колера

Колера, тешка смртоносна болест за 50% оболелих. Пандемија се догодила у 19.веку и захватила све континенте. У Балканским ратовима и Првом светском рату 150 000 српских војника је умрло од колере. Последња епидемија у Русији 1922. Никада није било масовног вакцинисања. Постоји комерцијална вакцина од које вакцинални имунитет траје 2-5 месеци уз ограничени ефекат, неефикасна је у епидемијама, јер се до тренутка откривања болести болест већ рашири.

Антракс

Антракс је тешко обољење које у нелеченој кожној форми има смртност од 20 %, цревној форми 50%, а антраксни менингитис ретко ко преживи. Епидемије 1491.год. п.н.е. и у Европи у 17.веку. Бацил антракса распрострањен је широм света. Антраксну вакцину  примају евентуално само војници и индустријски радници. Никада није било масовне вакцинације.

Тифус

Тифус, у Русији у периоду од 1918. до 1922. усмртио 3 милиона људи, док је 2 милиона Индијанаца умрло од њега. У Првом светском рату 150 000 српских војника је умрло од тифуса. Генерално, његова смртност износила је 20%. Рикеције, изазивачи тифуса, распрострањени су по целом свету, а нове врсте се перманентно идентификују. Епидемија више нема, иако вакцина никада није ушла у широку примену.

Лепра

Лепра, хронична инфективна болест од које је оболело 12 милиона људи у свету. Никада није било вакцине.

 

Да ли су ово те страшне болести на које се дежурни нозофоби позивају? Наравно да не. Пажљивијом анализом, у стању прибране свести ако успете да избегнете  егзистенцијалне страхове којима вас засипају стручњаци, ботови и масовни  медији, уочићете да су те страшне болести управо оне  против којих се (про)дају вакцине. Тако вам, оживаљавајући архетипске успомене на кугу, колеру, тифус и лепру, (про)дају вакцине против малих богиња, заушака, дифтерије, магарећег кашља, црвенке и тетануса.

Да се не би правили паметни, погледајмо шта о овим болестима кажу најпозванији стручњаци – инфектолози у уџбенику из инфективних болести из којих уче будући лекари, који ће вам у блиској будућности одузимати децу (ако је веровати порукама службеника министарства здравља, заштитника грађана и појединих цењених стручњака).

Да се не би правили глупи, прокоментарисаћемо неке од тих навода.

Дифтерија

Описи дифтерије иду од “благе ангине до малигне дифтерије”, што значи да може бити асимптоматска, али и смртоносна, у зависности од многих фактора. Обзиром да је бактеријска болест, у антибиотској ери доступна је  лечењу антибиотицима. Наводи се да се смањено обољевање јавља након Другог светског рата и тај успех се званично  приписује вакцинацији. Међутим, након рата променили су се и многи „други фактори“. На пример, људи су имали храну, чисту воду, грејање, боље хигијенске услове и доступну здравствену заштиту, што је могло довести до смањеног обољевања и до лакшег облика болести која у том случају може бити  и без симптома, али и у виду благе ангине која може личити на остале облике ангина због којих добијете антибиотике и болест прође, а да се не верификује микробиолошки који је узрочник (да ли вам лекар код грлобоље сваки пут узима брис и узгаја га на Лефлеровој подлози или вам одмах препише антибиотике?). Оно што се јесте догодило је смањен број тежих облика који су се могли клинички препознати, а да ли је то последица вакцинације или других фактора није научно доказано, што не смета већини стручњака да тврде ово прво.

Пертузис (магарећи кашаљ)

За пертузис (магарећи кашаљ) се тврди да „се увођењем обавезне вакцинације морбидитет (обољевање)  деце од 1. до 5. године смањио, али је запажен пораст инциденце код деце млађе од једне године и код одраслих код којих је ишчезао вакцинални имунитет“. Међутим, наилазимо даље на тврдњу да се најтеже форме јављају управо код одојчади (деца до годину дана), када се услед апноичне кризе може јавити и смрт (на које се сузно позивају када вам објашњавају да сте монструм , јер одбијате вакцинацију, али им зато истом повећавају инциденцију обољевања и шансу за смрт). Успут, обратите пажњу на ишчезавање вакциналног имунитета, за који вам, када га поменете, скачу за врат.

Мале богиње

Мале богиње, најчешће решето којим се плаше мечке, и чије је појављивање главни доказ да су невакцинсани криви за “страшне болести које нам се враћају”. Међутим, професори инфектологије нам дају и другачије објашњење: „Молекуларно- епидемиолошим истраживањем установљено је да постоји више серотипова вируса морбила чиме се делимично објашњава поновно обољевање као и јављање мањих епидемија у вакцинисаним популацијама“. Значи “заштићен” си од једног, али има и трећи и пети… Ипак, за пораст оболелих су криви невакцинисани од тог једног. Интересантно је да, како видимо, вакцинисани могу да имају и “поновно обољевање” које се није дешавало када се болест природно пребољевала. Да ли су мале богиње нешто чега се треба плашити као куге? “Некомпликоване мале богиње имају добру прогнозу. Прогноза је лоша код неухрањене деце у првој години живота, код старијих људи и код свих за које се зна да имају недовољан ћелијски имунитет.” Видимо да драматичне бројке о „стотинама хиљада деце која умиру од малих богиња“, јесу управо деца „трећег света“ која немају шта да једу и пију, те самим тим улазе у ову категорију неухрањених и хиповитаминозних, али којима белосветски филантропи радо дарују вакцине, ћутке прелазећи преко чињенице да је „проналаском антибиотика у великој мери смањена смртност деце најмлађег узраста која су често имала бактеријске пнеумоније“. Да управо  вакцина може довести до инфекције можемо видети у следећем цитату: „Посебан облик морбила су атипични морбили, болест која се јављала код особа које су инфициране дивљим вирусом морбила након вакцинације мртвом вакцином, што припада историји, јер је мртва вакцина избачена из употребе“. Штета само што је та „историја“ некоме била и садашњост и будућност.

Рубела или Црвенка

Рубела или црвенка је болест која „чешће протиче асимптоматски, него испољеном клиничком сликом… опоравак је брз и потпун, не јављају се секундарне бактеријске суперинфекције.“, „компликације су ретке, посебно код мале деце … терапија није потребна“. Али превенција је потребна! И то због превенције конгениталне рубеле, како трудница која није прележала болест не би дошла у контакт са вирусом рубеле који може да оштети плод.

Елементарна логика говори да када будућу трудницу не би спречавали вакцинацијом да прележи овај бенигни вирус у детињству, не би ни дошла у ситуацију да у трудноћи буде  заражена, а то јој директно прети уколико има свеже вакцинисано старије дете, што признају и произвођачи вакцине (код већине осетљивих особа, 7 до 28 дана после вакцинације забележено је излучивање малих количина живог атенуисаног вируса рубеле из носа или грла), уз наравно отрцану фразу да „није доказано“ да је тај вирус изазвао инфекцију код других особа, јер да је „доказано“ морали би да повуку вакцину и изгубе грдне паре.

Заушке

Заушке, опака болест код које се „после седам дана повлаче сви знаци болести“, а терaпија су топле облоге и мировање. Од компликација се јавља серозни менингитис код кога се „после седам до десет дана знаци и симптоми менингитиса повлаче, док су компликације од овог менингитиса ретке“, док је ,,енцефалитис ретка, али тешка компликација” код које је „опоравак обично комплетан“. Вакцинација се обично намеће под видом бриге од компликација типа орхитиса који може довести до стерилитета мушкараца. Погледајмо код кога се и у коликој мери ова компликaција дешава: „Орхитис се јавља код болесника после пубертета у 20-40% случајева… као последица ове инфекције може се јавити стерилитет код мушкараца, мада се то ретко дешава чак и код билатералних орхитиса“. Ајмо опет здрава памет – ми спречавамо стерилитет који се ретко дешава и то код мушкараца после пубертета тако што вакцинишемо цело човечaнство и спречавамо и те дотичне мушкарце да природно преболе болест у детињству  која траје седам дана, тиме их излажући ризику да јој буду изложени управо у годинама када постоји  већа могућност компликација и стерилитета.

Тетанус

Тетанус је тешка болест која код генерализованог облика има смртност 50%, а код гениталног и неонаталног 80-90% (овај последњи се иначе појављивао у времену када је пупчана врпца пресецана српом и другим баштенским оруђем). Приморавање на вакцинацију против тетануса (а видимо да су позиви и претње кренули и у Србији) је апсолутно бесмислено обзиром да се ова болест не преноси са човека на човека. Интересантно је да и после природно прележане болести нема трајног имунитета (можете оболети опет), али је вештачки вакцинални имунитет наводно оно што је смањило обољевање (шта зна природа шта је имунитет). ‘Ајд и да поверујемо да не могу да спавају од секирације да ли ћемо ми умрети од тетануса, али како се не секирају за ботулизам чија смртност иде и до 45% и гасну гангрену чија је смртност 40-80%, а споре им се исто налазе у земљишту и активирају се у рани под анаеробним условима баш као и тетанус, а против којих се не вакцинишемо? Колики је морбидитет и морталитет ових болести без вакцинисања?

Хемофилус инфлуенце Б

Хемофилус инфлуенце Б је један од изазивача менингитиса код деце и његова смртност је 5 %. Ипак „савремена терапија (антибиотска), мере реанимације и надзора у јединицама интензивне неге довеле су до значајног пада смртности и секвела менингитиса.“, али ако одбијете вакцину оптужиће вас да ће вам дете због небриге добити менингитис. Оно што вам неће рећи је да су менингококни и пнеумококни менингитис такође међу најчешћим изазивачима, да је смртност од пнеумококног менингитиса 40%, али да нема обавезних вакцина против истих, као ни против менингитиса које изазива ешерихија коли, а који у  две трећине најмлађих изазива сепсу. Видимо да катастрофизирање недостаје за болести које нису у редовном календару имунизације.

Хепатитис Б

Хепатитис Б иначе позната дечја болест која се добија сексуалним контактом и путем заражене игле „превенира“ се чим дете изађе из мајчине утробе (ваљда из страха да се касније не поквари и ухвати лаких жена и дроге). Логика је да треба вакцинисати сву децу на свету,  јер се може вирус пренети са мајке на дете (под условом да га мајка има). Вредне сељанке са пијаце би, да се баве овом проблематиком, се запитале зашто не тестирају мајке на присуство вируса пре порођаја. То питање остаје без икаквог коментара иако се на хепатитис Б тестира сваки добровољни давалац крви. Ако је дете здраво, вакцина му не треба, а ако је инфицирано питање је колико ће му вакцина помоћи, јер у упутству за ову вакцину произвођач каже: “Услед дугог периода инкубације хепатитис Б вируса, постоји могућност, да у време имунизације, буде присутна још непрепозната инфекција. У наведеним случајевима може се десити да примена вакцине не доведе до спречавања хепатитис Б инфекције.“ За чије баба здравље се ово онда даје сваком новорођенчету?

И за крај, понос и дика свих поборника присилне вакцинације – вариола вера!

Старији се сећају масовне вакцинације у некадашњој Југославији када је за десетак дана пелцовано цело становништво, што је између осталог, имало за циљ навикавање на присилу и одвикавање од слободне воље. Обзиром да се болест не преноси за време инкубације и да су болесници инфективни по избијању везикула и прскању истих, довољно је било да се оболели задржи у карантину док промене на кожи не прођу. Да ли је ова болест спонтано избила, а спасиоци спонтано имали одговарајућу вакцину? Манипулације вариолом вером као биолошким оружјем трају вековима. Тако у књизи „Биотероризам“ докторке Елизабете Ристановић са ВМА можемо прочитати да је још у првом веку п.н.е. Jулије Цезар у нападу на Галију намерно изазвао епидемију вариоле, као и о уношењу вариоле на простор Северне Америке са циљем уништења домородаца (док на пример друга докторка која је писала о овој болести у уџбенику медицинског факултета наводи да је „вариола у непрокуженим срединама направила помор, као например међу Индијанцима Новог света“). 1947. године је направљено постројење поред Загарска које је производило вирусно биолошко оружје, између осталог и вариолу. Овамо се производи, а онамо ерадицира, интересантно…

Да ли постоји опасност да нам се ова опака болест врати? Да видимо шта кажу стручњаци, Инфективне болести, страна 228. (моја маленкост-заграде): “ … Није поштован договор да се лабораторијски сојеви вируса вариоле униште. Сумња се да вирус није сачуван само у две лабораторије које је одредила СЗО (добре чике), тј. да се налази у рукама које би га могле искористити као биолошко оружје (лоше чике које су отеле вирус добрим чикама). У циљу превенције катастрофе која би могла настати, ЦДЦ  (добре чике) је направио детаљан план који редовно дорађује (шта мислите да ли је вакцинација део плана)… Са тим циљем одмрзнута је вакцина која је чувана на -20 степени од седамдесетих година и утврђено је да није изгубила ништа од своје имуногености. Американци тврде да имају довољно за своје становништво а да би за припрему нове вакцине требало да прођу година до две.“

Толико о „враћању“ и о „угрожавању“, а и о „страшним болестима“. А кад смо код (не)поштовања људских права, ево предлажемо да се забрани предбрачни , а нарочито хомосексуални секс, јер доприносе епидемији полнопреносивих болести. Предлажемо и забрану абортуса, јер је становништво пред изумирањем. Ко је изустио да каже да је то нацизам и фашизам, нека се распита да ли су у нацистичким логорима чували предбрачну невиност и подстицали рађање или људе подвргавали медицинским третманима против своје воље. Не заборавимо да је и тамо било све по закону.

Др Јована Стојковић

 

Др Јована Стојковић

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели овај чланак са другима:


  • 0

Др Срећко Сладољев, имунолог – “Вакцинација иглом је мобинг имуног система” – ВИДЕО

(На хрватском језику, по жељи др Сладољева, његово обраћање преносимо на ћириличном писму)

“Трибина је подршка савјесним и свјесним родитељима који су прозрели ризике цијепљења и због тога му се противе. Покрети родитеља против цијепљења ничу и шире се свијетом, али упоредо јачају и мјере присиле. Од обичног наговарања преко пријетњи и казни до идеје да им се онемогући кориштење банкомата, дакле располагање властитим новцем. Занимљиво је то што „крокодилска“брига за нечије здравље долази из земље гдје се умире пред вратима болнице ако нисте платили здравствено осигурање.

Спадам у људе струке који се противе, то посебно наглашавам, цијепљењу путем игле. Није ми у примисли оспоравати вриједности стјецање имунитета умјетним начином, али тај мора бити сигуран, без ризика по здравље. Данас више чак и не говоримо о ризицима цијепљења, већ о евидентним посљедицама. Хипократова заклетва „не наштетити!“ допушта обављање лијечничког позива тек након присеге по завршеном школовању. Присега је у темељу сваког медицинског поступка. Изречена од лијечника, чак и ријеч утјече на здравствено стање обољелог!

Posted by Vakcine INFO on петак 9. децембар 2016.

Потицање имунитета иглом, по мом увиду и увјерењу, може наштетити. Томе у прилог говоре посљедице највећег клиничког испитивања цјепива икада. Тај „експеримент“ траје од завршетка 2. свјетског рата наовамо када и крећу масовна процјепљивања. Из „пејсажа“ здравствених тегоба Хомо сапиенса убрзо, у почетку срамежљиво па све израженије, израња група бољетица сложене етиологије у чијој се позадини налазе поремећаји рада имунолошког сустава. До почетка шездесетих година прошлог стољећа аутоимуне болести су ријеткост, неке једва познате. А данас говоримо готово „само“ о њима. Неизљечиве су, снижавају каквоћу живота, прате нас до смрти. Савјесни родитељи не желе ризике „приуштити“их својој дјеци. То не желе ни сувремени Парацелсуси који храбро искачу из догматске медицине.

У Београду сам службено, темељем службене исправе, путног налога. Позван сам на премијеру документарног филма„Медаља за гласност“ у којем судјелујем и говорим о корупцији у индустрији масовне производње цјепива. У опису разлога службеног пута стоји да сам ту представити Имунолошки завод из Загреба као „субјект јавног здравства који се успротивио профиту као мјерилу вриједности у фармацеутском послу“. Имунолошки завод је државни институт за производњу цјепива и крвних приправака који је одлуком Владе РХ проглашен установом од стратешке важности за земљу. У Имунолошком заводу сам Предстојник Одјела за развој и истраживања имунобиолошких приправака. Одговорност за оно што говорим није спорна. На супротстављене, боље речено „зараћене“ ставове, у погледу учинковитости и шкодљивости цјепива и њихове насилне примјене у Хрватској, скренути ћу пажњу кроз два примјера, а закључке препустити вама.

Претпрошле године Хрватска је одлучила продати већински власнички удио у Имунолошком заводу. На натјечај се јавило седам приватних понуђача из фармацеутске бранше. Догодило се незамислио. Организирани путем командитног пословног субјекта Висиа Цроатица д.о.о.грађани су одлучили откупити државни удио твртке из које су криминалном претворбом (национализацијом)извлаштени почетком деведесетих! У десетак дана, на рачун командитног друштва извршено је 20,000 уплата грађана, удруга, опћина иподузећа. И град Загреб донио је финанцијску одлуку о уласку у командитно друштво са 100 млн куна капитала што је отприлике 14 млн ЕУР. На натјечају је побиједио народ испунивши правне и финанцијске увјете и развојне планове. Прочитати ћу дио из натјечајне документације који се односио на развој вирусних цјепива: „Као стратешки партнер садашњем власнику (или самостални инвеститор са другим стратешким партнерима), Висиа Цроатица д.о.о. ће покренути развој „неинвазивних цјепива“ због снажних и оправданих приговора неприродном начину уношења имунолошке информације у организам путом ињекције.

Традиционално цијепљење иглом резултира све јачим отпором грађана према цјепивима које се сада у Републици Хрватској остварује законском присилом. Нефизиолошки начин цијепљења и све већи број цјепива у „редовитом календару“, те с тим у вези бројне аберације имуносног одговора имају за посљедицу компромитацију и одустајање од ове генијалне методе превентивне заштите од заразних болести! Однос користи и штете од цијепљења у данашњој ситуацији гдје с једне стране имамо практични „нестанак“ заразних, а с друге стране „пошаст“ аутоимуних болести, окренуо је цјепива на штету здравља људи. Висиа Цроатица д.о.о. има амбицију преко Имунолошког завода постати лидер у развоју „неинвазивних“ цјепива и вратити повјерење становништва у цјепива!“ Неколико дана касније, Влада РХ поништила је натјечај. Учинила је то без образложења. Истовремено, Државно одвјетништво је градоначелника града Загреба на неколико дана „хладило“ у истражном затвору.

Друго на што бих хтио упозорити је мишљење Повјеренства за медицинску етикуХрватског лијечничког зборапо питању присилног цијепљења. Одлуком бр. 17/2012, на тражење проф. др. Жељка Пољака, свеучилишног професора и клиничког имунолога, члана Академије медицинских знаности, некад тајника Удружења клиничких имунолога Југославије, Повјеренство је закључио да „присилно цијепљење није у скаду с лијечничком етиком“, те да га лијечници по савјести, „имају право одбити“.

Ово мишљење је став лијечничке струке.Одаслано је у јавности и није оспорено.Када се Законодавац који уводи законску присилу цијепљења позива на мишљење струке, с правом се питамо на коју се „струку“ Законодавацпозива? На медицину очито не. Медицинска знаност је јединствена, она не познаје границе. Лијечници се образују усвајајући иста знања и обвезују свом позиву истом заклетвом. Обзиром да немају своје, мишљење етичког повјеренства хрватских лијечника обвезује и лијечнике Србије.Уколико је њихов став другачији, нека га објаве јавности. Нека га образложе забринутим родитељима у Србији. Нека се не скривају. Нека буду храбри.”

 

 
Београд, 7.12.2016.

 

Inicijativa NoVa

Inicijativa NoVa – Inicijativa NoVa

Подели овај чланак са другима:


  • 0

Dr Srećko Sladoljev, Imunolog: “Vakcinacija Iglom je Mobing Imunog Sistema” – VIDEO

Category : Članci

Dr Srećko Sladoljev, Imunolog: “Vakcinacija Iglom je Mobing Imunog Sistema” – VIDEO

“Nestanak” zaraznih bolesti cepljenjem, doneo je pošast autoimunih oboljenja i okrenuo vakcine na štetu zdravlja ljudi.

“Tribina je podrška savesnim i svesnim roditeljima koji su prozreli rizike cepljenja i zbog toga mu se protive. Pokreti roditelja protiv cepljenja niču i šire se svetom, ali uporedo jačaju i mere prisile. Od običnog nagovaranja, preko pretnji i kazni do ideje da im se onemogući korištenje bankomata, dakle raspolaganje vlastitim novcem. Zanimljivo je to što “krokodilska” briga za nečije zdravlje dolazi iz zemlje gdje se umire pred vratima bolnice ako niste platili zdravstveno osiguranje.

Spadam u ljude struke koji se protive, to posebno naglašavam, cepljenju putem igle. Nije mi u primisli osporavati vrednosti sticanje imuniteta veštačkim putem, ali taj mora biti siguran, bez rizika po zdravlje. Danas više čak i ne govorimo o rizicima cepljenja, već o evidentnim posledicama. Hipokratova zakletva “ne naštetiti!” dopušta obavljanje lekarskog poziva tek nakon zakletve po završenom školovanju. Prisega je u temelju svakog medicinskog postupka. Izrečena od lekara, čak i reč utiče na zdravstveno stanje obolelog!
 
Podsticanje imuniteta iglom, po mom uvidu i uverenju, može naštetiti. Tome u prilog govore posledice najvećeg kliničkog ispitivanja vakcina ikada. Taj “eksperiment” traje od završetka 2. svetskog rata naovamo kada i kreću masovna procepljivanja. Iz “pejsaža” zdravstvenih tegoba Homo sapiensa ubrzo, u početku sramežljivo pa sve izraženije, izranja grupa boljetica složene etiologije u čijoj se pozadini nalaze poremećaji rada imunološkog sistema. Do početka šezdesetih godina prošlog veka, autoimune bolesti su bile retkost, neke jedva poznate. A danas govorimo gotovo “samo” o njima. Neizlečive su, snižavaju kvalitet života, prate nas do smrti.
 
 
Savesni roditelji ne žele rizike “priuštiti” svojoj deci. To ne žele ni savremeni Paracelsusi koji hrabro iskaču iz dogmatske medicine.”
 
Drugo na što bih hteo upozoriti je mišljenje Povjerenstva za medicinsku etiku Hrvatskog liječničkog zbora po pitanju prisilne vakcinacije. Odlukom br. 17/2012, na zahtev prof. dr Željka Poljaka, univerzitetskog profesora i kliničkog imunologa, člana Akademije medicinskih nauka, nekadašnjeg sekretara Udruženja kliničkih imunologa Jugoslavije, Povjerenstvo je zaključio da „prisilno cepljenje nije u skadu s lekarskom etikom“, te da ga lekari po savesti, „imaju pravo odbiti“.
 
Ovo mišljenje je stav lekarske struke. Poslato je u javnost i nije osporeno. Kada se Zakonodavac koji uvodi zakonsku prisilu cepljenja poziva na mišljenje struke, s pravom se pitamo na koju se „struku“ Zakonodavac poziva? Na medicinu očigledno ne.
 
 
Medicinska nauka je jedinstvena, ona ne poznaje granice. Lekari se obrazuju usvajajući ista znanja i obavezuju svom pozivu istom zakletvom. Obzirom da nemaju svoje, mišljenje etičkog povereništva hrvatskih lekara, obavezuje i lekare Srbije. Ukoliko je njihov stav drugačiji, neka ga objave javnosti. Neka ga obrazlože zabrinutim roditeljima u Srbiji. Neka se ne skrivaju. Neka budu hrabri.
 
 
…U Beogradu sam službeno, temeljem službene isprave, putnog naloga. Pozvan sam na premijeru dokumentarnog filma„Medalja za glasnost“ u kome učestvujem i govorim o korupciji u industriji masovne proizvodnje vakcina. U opisu razloga službenog puta stoji da sam tu predstaviti Imunološki zavod iz Zagreba kao „subjekt javnog zdravstva koji se usprotivio profitu kao merilu vrednosti u farmaceutskom poslu. Imunološki zavod je državni institut za proizvodnju vakcina i krvnih pripravaka koji je odlukom Vlade RH proglašen ustanovom od strateške važnosti za zemlju. U Imunološkom zavodu sam direktor Odeljenja za razvoj i istraživanja imunobioloških pripravaka. Odgovornost za ono što govorim nije sporna.
 
 
Na suprotstavljene, bolje rečeno „zaraćene“ stavove, u pogledu učinkovitosti i škodljivosti cepiva i njihove nasilne primene u Hrvatskoj, skrenuću pažnju kroz dva primera, a zaključke prepustiti vama.
 
Pretprošle godine Hrvatska je odlučila prodati većinski vlasnički udeo u Imunološkom zavodu. Na tender se javilo sedam privatnih ponuđača iz farmaceutske branše. Dogodilo se nezamislio. Organizovani putem komanditnog poslovnog subjekta Visia Croatica d.o.o. građani su odlučili otkupiti državni udeo kompanije iz koje su kriminalnom nacionalizacijom izvlašćeni početkom devedesetih! U desetak dana, na račun komanditnog društva izvršeno je 20,000 uplata građana, udruženja, opština i preduzeća. I grad Zagreb doneo je finansijsku odluku o ulasku u komanditno društvo sa 100 mln kuna kapitala što je otprilike 14 mln EURA. Na tenderu je pobedio narod ispunivši pravne i finansijske uslove i razvojne planove. Pročitaću deo iz tenderske dokumentacije koji se odnosio na razvoj virusnih cepiva:
 
„Kao strateški partner sadašnjem vlasniku (ili samostalni investitor sa drugim strateškim partnerima), Visia Croatica d.o.o. će pokrenuti razvoj „neinvazivnih vakcina“ zbog snažnih i opravdanih prigovora neprirodnom načinu unošenja imunološke informacije u organizam putom injekcije. Tradicionalno cepljenje iglom rezultira sve jačim otporom građana prema vakcinama koje se sada u Republici Hrvatskoj ostvaruje zakonskom prisilom. Nefiziološki način cepljenja i sve veći broj cepiva u „redovnom kalendaru“, te s tim u vezi brojne aberacije imunog odgovora imaju za posledicu kompromitaciju i odustajanje od ove genijalne metode preventivne zaštite od zaraznih bolesti!
Odnos koristi i štete od cepljenja u današnjoj situaciji gde s jedne strane imamo praktično „nestanak“ zaraznih, a s druge strane „pošast“ autoimunih bolesti, okrenuo je vakcine na štetu zdravlja ljudi. Visia Croatica d.o.o. ima ambiciju preko Imunološkog zavoda postati lider u razvoju „neinvazivnih“ cepiva i vratiti poverenje stanovništva u cepiva!“
 
Nekoliko dana kasnije, Vlada RH poništila je prodaju većinskog dela vlasništva Imunološkog zavoda. Učinila je to bez obrazloženja. Istovremeno, Državno pravobranilaštvo je gradonačelnika grada Zagreba na nekoliko dana „hladilo“ u istražnom zatvoru…”
 
(Zvanično obraćanje dr Sladoljeva na tribini “Odgovorno roditeljstvo – informisana odluka o vakcinaciji”, održanoj u Beogradu, 7. decembra 2016.)

 

(Na hrvatskom jeziku, po želji dr Sladoljeva, njegovo obraćanje prenosimo na ćiriličnom pismu) – klikni OVDE
 
 

Inicijativa NoVa

Inicijativa NoVa – Inicijativa NoVa

Podeli ovaj članak sa drugima:


  • 0

Pismo roditelja: U Lapovu Samo Vakcinisana Deca Mogu Pohađati Obdanište!?

Category : Članci

Pismo roditelja: U Lapovu Samo Vakcinisana Deca Mogu Pohađati Obdanište!?

 

PISMO:

Poštovani roditelji,

želim da podelim lično iskustvo sa vama u vezi sa (ne)upisom našeg nevakcinisanog deteta u obdanište, tj. jaslice.

Naime, suprug i ja smo danas (17.10.2016.) pokušali da upišemo mlađe dete (14 meseci) u obdanište, kako bismo oboje mogli da radimo i obezbedimo sigurniju egzistenciju porodici.  Na žalost, u upravi Predškolske ustanove „Naša mladost“ u Lapovu su nam rekli kako im je baš danas stigao dopis iz Doma zdravlja, kojim im skreću pažnju da samo vakcinisana deca mogu pohađati obdanište. Sa ovim obrazloženjem odbili su nam zahtev za upis našeg deteta u o čemu svedoči zdravstveni list potpisan od strane dečijeg lekara  Doma zdravlja u Lapovu.

Zdravstveni list koji pokazuje da dete ne može biti upisano u predškolsku ustanovu

pismo-roditelja-upis-obdaniste-3

Smatramo da je na ovaj način veoma grubo i direktno prekršen Ustav naše zemlje, Međunarodna konvencija o pravima deteta kao i naše pravo na rad i roditeljsku dužnost da se o našoj deci staramo savesno i odgovorno, o čemu ćemo obavestiti prosvetnu inspekciju u Kragujevcu i podneti tužbu Upravnom sudu RS.

Tragično je i nedopustivo da u našoj zemlji, u kojoj bela kuga godišnje pojede jedan grad, roditelji ne mogu da zasnuju radni odnos, jer se njihovoj zdravoj nevakcinisanoj deci uskraćuje upis u vrtić a samim tim pravo na odrastanje u kolektivu. Ovakvim postupanjem zdravstvenih i vaspitno obrazovnih ustanova diskriminišu se prava dece i roditelja po više osnova.

Zato se moramo hitno suprotstaviti samovolji pojedinih institucija, kao i očiglednoj diskriminaciji roditelja i dece i zahtevati od državnih organa dosledno poštovanje Ustava Republike Srbije.

Dok čekamo presudu prekršajnog suda zbog odbijanja vakcinacije, želela bih ovim putem da zatražim vašu pomoć, kao i podršku celokupne domaće i međunarodne javnosti.

Danas je ova država pokušala da ošteti moju porodicu, sutra se to može dogoditi vašoj. Ukoliko ih ne sprečimo!

Zahvalna,

Aleksandra Aranđelović

pismo-roditelja-upis-obdaniste-2

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Inicijativa NoVa


  • 0

Novi YouTube kanal Vakcine INFO – idemo na sam vrh jer INFORMACIJE VAPE DA BUDU SLOBODNE!

Novi YouTube kanal Vakcine INFO – idemo na sam vrh jer INFORMACIJE VAPE DA BUDU SLOBODNE!
 
Youtube kanal Vakcine INFO novi je projekat udruženja “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju” i ima za cilj informisanje javnosti u Srbiji, regionu, Evropi i širom sveta, o celovitoj istini o vakcinama, kao i o aktivnostima udruženja koje okuplja roditelje i građane jednoglasne u zahtevu da se vakcinacija dece u Republici Srbiji kao i svim zemljama sveta zakonski uspostavi kao neobavezna.
 
Kako se radi o našem zdravlju i zdravlju naših najmilijih, smatramo da imamo ne samo pravo nego i obavezu i odgovornost da ih zaštitimo i učinimo ono što je najbolje za njih.
 
Mnogo je dece i roditelja koji se bore sa posledicama vakcinacije, o čemu se u javnosti malo ili uopšte ne govori. Internet je, za sada, jedini kanal da se čuje i njihov glas.
 
Ovaj kanal služi tome da na jednom mestu ponudi malo poznate informacije o neopravdanosti zakonski obavezne vakcinacije dece.
 
U gornjem desnom uglu našeg YouTube kanala postavljeni su linkovi ka svim našim resursima na kojima možete da pratite i svakodnevno budete obavešteni o svim aktivnostima udruženja, planiranim i predstojećim akcijama, preporukama, uputama kao i to da budete uvek upoznati sa najnovijim dešavanjima uz priloge koje zasigurno nećete naći na mainstream elektronskim i štampanim medijima.
 
Na kanalu se radi vrlo snažna optimizacija potpuno nove tehnologije za tražilice prilagođena platformi YouTube-a, dakle jednoj od najmoćnijih od više od 100 Google platformi.
 
Imamo nameru da osvojimo sam vrh YouTube-a u bilo kojoj konkurenciji (pa čak i u konkurenciji od više od 500 miliona rezultata pretrage) unapred predefinisanog pojma, reči, ključne fraze, izraza. I to važi za sve postojeće svetske pretraživače bez izuzetka.
 
Ukoliko ste voljni da pomognete rad Udruženja donacijom bilo koje vrste i na bilo koji način to možete učiniti i putem PayPal-a ili bilo koje postojeće platne kartice jednostavnim pristupom OVDE.
Hvala!
 
Zašto donacije?

1. Zato što je udruženje “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju” jedina organizacija roditelja u Srbiji postavila pred sebe cilj da izbori zakonsko pravo građana na dobrovoljan i informisan pristanak u okviru preporučene vakcinacije.

2. Jer smo do sada već realizovali niz aktivnosti u tom cilju sa izuzetno skromnim budžetom. Isključivo uz pomoć ličnih sredstava organizovali smo protestne skupove, konferencije, štampanje info materijala, pokrivali prateće i tekuće troškove neophodne za rad i opstanak Udruženja.

3. Zato što želimo da ostvarimo još brže cilj oko koga smo se okupili.

4. Jer hoćemo da ostanemo potpuno nezavisna organizacija roditelja čiji je rad posvećen isključivo deci i njihovoj izvesnijoj budućnosti u Srbiji.

5. Zato što imamo nameru da okupimo snažan i efikasan tim pravnika koji će izgurati ovu priču do kraja.

6. Zato što je daleko produktivnije ako se borimo i podelimo teret obaveza zajedno.

7. Zato što znamo gde smo krenuli i da ćemo tamo i stići, znamo sa kime imamo posla i ko stoji pred nama i sa kakvom silom. Zato što nema drugog načina i boljeg trenutka od ovog da se udruženi izborimo za naša roditeljska prava!

Vakcine-INFO-YouTube-Inicijativa-Nova_Global-Media-Planet_2016_2
*
*
*
STATISTIKA I ZANIMLJIVOSTI
*
*
*
  • 12 MILIONA SAJTOVA JE VEĆ IZA NAS 
  • ULAZIMO UBRZANO U PRVIH 4.000 (trenutno dok ovo pišemo 4.350 mesto, od sinoć gotovo 1.000 mesta bolji plasman)
  • VREME TRAJANJA POSETA NA SAJTU VAKCININFO.ORG SADA IZNOSI GOTOVO 28 SATI DNEVNO! DAKLE ČAK 13 PUTA VIŠE NEGO PROSEČNO DNEVNO TRAJANJE POSETA VEĆINE SAJTOVA SRBIJE, ZEMALJA OKRUŽENJA, EVROPE PA I SVETA; ČAK I MEDIJA SA RADIO I TV PROGRAMIMA. 

 

Jedna slika govori više od hiljadu reči. Slike nećemo štedeti ali ćemo reči uštedeti za sada.

vakcina-info-org-1

***
***
***

vakcina-info-org-2---14.06.2016

***
***
***
vakcina-info-org-3---14.06.2016
***
***
***

vakcina-info-org-4---14.06.2016vakcina-info-org-5---14.06.2016vakcina-info-org-6---14.06.2016vakcina-info-org-7---14.06vakcina-info-org-8---14.06.2016

Statistics-for-vakcinainfo
Statistics-for-vakcinainfo.org-2---15.06
KLJUČNE REČI – KEYWORDS
(navešće se samo 2 primera)

 

Predefinisana ključna reč: Srećko Sladoljev 
Srećko Sladoljev 1. strana Google- a
8. mesto prve strane Google-a od 7.780 rezultata

Proteklo vreme za pozicioniranje – 17 časova

Srećko Sladoljev 1. strana 8. mesto prve strane Google-a od 7.780 rezultata

 

Predefinisana ključna reč: Srećko Sladoljev 
Srećko Sladoljev 1. strana Google- a
3. mesto prve strane Google-a od 8.030 rezultata

Proteklo vreme za pozicioniranje – 24 časa

VAKCINAINFO.ORG - Ključna reč Srećko Sladoljev - PRVA STRANA Google-a, 3. mesto od 8.030 rezultata pretrage za samo 48 sati

 

Predefinisana ključna reč: Srećko Sladoljev 
Srećko Sladoljev 1. strana Google- a
2. mesto prve strane Google-a od 2.180 rezultata 
Proteklo vreme za pozicioniranje – 36 časa
VAKCINAINFO.ORG - Ključna reč Srecko Sladoljev - PRVA STRANA Google-a, 2. mesto od 2.180 rezultata pretrage za samo 48 sati
Predefinisana ključna reč: dr Jovana Stojković
dr Jovana Stojković 1. strana Google- a
9. mesto prve strane Google-a od 98.000 rezultata 
Proteklo vreme za pozicioniranje – 17 časova
dr Jovana Stojković - 1. strana Google-a 9. mesto na 1. strani od 98.000 rezultata
Predefinisana ključna reč: dr Jovana Stojković
dr Jovana Stojković 1. strana Google- a
6. i 7. mesto prve strane Google-a od 98.000 rezultata -20% prve strane, 1 petina prve strane Google-a
Proteklo vreme za pozicioniranje – 24 časa
dr Jovana Stojković - 1. strana Google-a 6. i 7. mesto na 1. strani od 98.000 rezultata - 20% prve strane ili 1 petina
 …
Kreirani vrlo operativni i vrlo funkcionalni Resursi preko kojih možete da pratite rad Udruženja 24 časa 365 dana u godini – odziv manji od 5 minuta jer sve poruke i upite dobijamo u realnom vremenu sa bilo koje korišćene platforme:
***
***
***
***
***
***

YouTube Channel:

 Vakcine Info

***
***
***

Izdvajamo: Poslušajte ovaj kratki ali vrlo inspirativan i srčan govor naše eminentne, vrlo hrabre i odvažne doktorke medicine dr Jovane Stojković, osvedočenog i beskompromisnog borca za pravdu i sve ono što ljude čini ljudima a vrline vrlinama, sa protesta građana za neobaveznu vakcinaciju: ZA SLOBODU IZBORA! Vredi svaku reč …

***
***
***

Srodni članci: Vakcina Info Org: 10 miliona sajtova je već iza nas!

Sajt Vakcina Info Orgvakcinainfo.org je u nezamislivo kratkom roku prestigao tačno 10.758.549 web sajtova na svetu i napreduje i dalje ka samom vrhu! Sve to možete ispratiti na ovde priloženim grafikonima ali i proverom na Globalnoj ALEXA Traffic ranks listi.

Takođe, po tačno definisanim ključnim rečima, izrazima i frazama (keywords) dosežemo sam vrh svetskog Google-a čak i u konkurenciji od preko 822.000 rezultata pretrage. Sve to za samo nekoliko dana primene usavršene metode SEO (Search Engine Optimization) optimizacije sa kojom svet još nije upoznat a mi smo u mogućnosti da je primenimo u njenoj punoj snazi. New Advanced Powerful SEO – Search Engine Optimization – NEW Worldwide Project from Serbian & Croatian Developers.

Više sa detaljima možete pogledati: OVDE


  • 0

MEDICINA NE SME SVE ŠTO MOŽE! – Dr HAJRIJA MUJOVIĆ ZORNIĆ doktor medicinskog prava

MEDICINA NE SME SVE ŠTO MOŽE! – Dr HAJRIJA MUJOVIĆ ZORNIĆ doktor medicinskog prava 

Dr HAJRIJA MUJOVIĆ ZORNIĆ, doktor medicinskog prava, Udruženje pravnika za zdravstveno i medicinsko pravo Srbije – SUPRAM, stručni savetnik Instituta društvenih nauka, učesnik Prve regionalne konferencije o (ne)opravdanosti prisline vakcinacije.

 

“Medicina NE SME sve što može…. Otuda je PRISTANAK pacijenta danas dobio toliki značaj. Kod preduzimanja bilo koje medicinske mere na čoveku reč je o dopuštenoj povredi tela. U tom smislu PRISTANAK pacijenta je taj koji ovlašćuje a ne medicinska indikacija.“

dr-Djula-Primoz-Verbic-dr-Hajrija-Mujovic-Zornic--dr-Ldija-Gajski-Beograd-Konferencija

Prva Međunarodna Konferencija u Beogradu – uvaženi učesnici sa leva na desno: mr sc Đula Rašinović-Sunara, Primož Verbič EFVV – European Forum for Vaccine Vigilance, dr Hajrija M. Mujović-Zornić, advokat Ivo M. Strujić, dr Lidija Gajski dr med specijalista interne medicine

STAV

Želim najpre stručno da reagujem na neshvatanje osnovnih pravnih pojmova u oblasti medicine i šire uopšte u oblasti prakse zdravstvene zaštite.

Iako načelno mogu da prihvatim obaveznu vakcinaciju, ne odobravam da se to radi po automatizmu, a takođe ne odobravam nove zakonske promene kod nas u vezi sa  imunizacijom koje idu pogrešnim pravcem i sa sve većim stepenom represije, čega u oblasti medicinske prakse ne bi trebalo biti ili bi trebalo da budeminimalno.

To se naročito tiče visokih iznosa kazni i najnovijih mera kojim se pogadjaju i diskriminišu sama deca, tako što im se uskraćuju dečija zaštita i obrazovanje. Došlo se do toga da se jedan pravni problem, u zdravstvu, pokušava da reši tako što se otvara drugi pravni problem, u obrazovanju.

Potpuno je legitimno razgovarati o pravu na izbor, jer ta rešenja postoje u svetu, ali je isto tako moguće bolje urediti oblast kontraindikacija i izuzimanja u okviru sistema obavezne vakcinacije, ukoliko dođe do spora. Suština dobre zdravstvene zaštite i jeste da prepoznaje potrebe i htenja pacijenta, njegova stanja i njegove strahove. Nijedan sistem ne treba da okreće građane protiv sebe nego da ih pridobije. Od toga najmanje koristi imaju upravo deca.

Prva-medjunarodna-konferencija-posvecena-vakcinama---Beograd

OBAVEZA, PREPORUKA, IZBOR  – pojmovi za diskusiju

Budući da dolazim iz nauke i udruženja SUPRAM koje ima pred sobom sve aktere u zdravstvu, pa prema tome i sve pacijente, ja imam razumevanja za pacijente koji prihvataju obaveznu vakcinaciju kao potrebnu, kao nešto u šta se kao laici ne razumeju i prepuštaju joj se. Ali imam razumevanja i za one pacijente koji reaguju pozivajući se na ozbiljnost vakcinacije i manjak poverenja kad su u pitanju vakcine.

Ovde tema jesu vakcine (da li ih urediti kao obavezu ili preporuku?) ali po mom mišljenju je na prvom mestu bezbednost vakcina i unutar toga različitost vakcina, gde se ne može jedan pravni režim usvojiti za sve vakcine (npr. direktne zaraze, epidemije, karantini…)

– BEZBEDNOST JE VAŽNIJA OD OBAVEZNOSTI (da je bezbedno niko se ne bi ni pitao da li je obavezno ili ne, to bi izgubilo značaj)

– PRAVNO GLEDANO, POZITIVAN IZBOR I OBAVEZNOST IMAJU ISTI EFEKAT, tako da prihvatanje prava na izbor ide u prilog svima jer ne znači zabranu vakcinacije, već slobodu u pozitivnom pravcu (prihvatanje) i negativnom pravcu (odbijanje).

KONTRAINDIKACIJE ne treba gledati na klasičan način, da li je dete samo fizički bolesno, jer i strah i nepoverenje i autosugestija su jedna vrsta kontraindikacije (roditelj i dete).

dr-Hajrija-Mujovic-Zornic-obracanje---neobaveznost-prisilne-vakcinacije---pravni-aspekti-i-medicinsko-pravo

Sjajan govor: dr Hajrija Mujović Zornić obraćanje – neobaveznost prisilne vakcinacije – pravni aspekti i medicinsko pravo

POGLED iz ugla pravničke kompetencije

To je pogled, ne iz ugla medicine i farmacije (apstrahuju se i istraživanja i sastavi vakcina i vrste, šta izazivaju i sl.), već ugla ljudskih prava i to je ono što predstavlja medicinsko pravo, koje je osobeno samo po sebi. Osnovne postavke su jednake za sve oblasti medicinske prakse pa i ovde ne bi trebalo da bude drugačije, ili bar minimalno.

Funkcija medicinskog prava:

PRAVNA KONTROLA onoga što se radi u obavljanju medicinske delatnosti i granice dopuštenosti … Medicina NE SME sve što može  ….  Otuda je pristanak pojedinca (pacijenta) danas dobio toliki značaj.

Kod preduzimanja bilo koje medicinske mere na čoveku reč je o dopuštenoj povredi tela (PRISTANAK pacijenta je taj koji ovlašćuje a ne medicinska indikacija).

Ograničenje pristanka moguće je samo kad to direktno vredja prava drugih (čl.15)

Stepen obaveznosti i paternalistički pristup nekada su bili pravilo, a danas izuzetak.

KOD NAS: Postoji nerazumevanje i neznanje. To se naročito vidi ako se napravi poređenje stepena prinude kod mera prevencije i mera lečenja, dolazi se do zaključka  da su više obavezujuće preventivne nego lečeće mere koje pacijent odbija što je potpuno pogrešno (čl.17 pravo da odbije, čak i kad je time životno ugrožen).

Pravo-na-izbor-osnovno-je-ljudsko-pravo---stop-prisilnoj-vakcinaciji

Fantastičan govor i obraćanje dr Hajrije Mujović Zornić na Konferenciji u Beogradu

POJMOVI medicinskog prava

– pojmovi obaveze – treba im prići sa oprezom i vrlo ih malo ima na strani pacijenta   (kakva je npr. obaveza imunizacije)

– ipak većina obaveza pacijenata nisu obaveze u pravnom smislu već su pacijentove  dužnosti u sopstvenom interesu i ne prati ih sankcija, niti odgovornost (npr. pacijent koji odbija saradnju ne može biti prinuđen na nju, ali će sam naneti štetu sebi i to se pravno gleda kao dovoljna sankcija, ne propisuje se druga kazna)

– u praksi se uporno pravi simetrija između obaveza onih koji rade u zdravstvu i obaveza pacijenata,  što ne odgovara njihovom pravnom položaju davanja i korišćenja zdravstvene usluge (u većoj obavezi je onaj koji obavlja delatnost, za njega važe pravila profesije, a pacijent se ponaša prema ličnom nahođenju.

– pojmovi prava – mnogo su veća na strani pacijenta jer on se štiti od postupaka koji mogu biti različiti, sa rizikom, a takvim pristupom se traži odmeravanje koristi i štete od svake potencijalne medicinske mere, bila ona preventivna ili mera lečenja

 Prva-Regionalna-Konferencija---Neopravdanost-prisilne-vakcinacije-medicinsko-eticki-pravno-politicki-aspekti

Pravo na obaveštenje Član 11. Pravo na bezbednost pacijenta član 10.

Načelno, kod mera vakcinacije treba razlikovati dve vrste obaveštenja :

  • obaveštenje radi pristanka(kod dobrovoljne vakcinacije)
  • obaveštenje radi sigurnosti (obaveštenje radi rizika vakcinacije, koje znači prihvatanje svih posledica vakcine uz punu informisanost)

U režimu obavezne vakcinacije prvo obaveštenje izostaje, a drugo obaveštenje mora da se ispoštuje.

Oba obaveštenja potpisuje pacijent koji želi vakcinaciju, a obaveštenje o sigurnosti može odbiti ako sumnja u bezbednost vakcine tj. ne prihvata njene posledice, ili ukoliko smatra da postoji privremena ili trajna kontraindikacija.                                                                                              

Ovo je potrebno jer se prihvata da vakcina nosi veće rizike nego obično uzimanje leka ili davanje injekcije (gde nema pismenog obaveštavanja), a potpisivanjem pristanka ili obaveštenja sve posledice i sporovi prelaze na onog ko je potpisao, a ne na zdravstvenu instituciju niti na lekara koji je dao vakcinu (time se država štiti od tužbi zbog vakcina)

 

STANJE u Srbiji :

Populacija pacijenata je različita u pogledu obuhvata vakcinacijom, eventualnim kontraindikacijama, pa i stavovima o vakcinaciji.

Postoji u isto vreme nedovoljna briga države (deo pacijenata kao što su Romi, siromašni, bez zdravstvenih dokumenata koji žele vakcinaciju a ona im se ne daje), i više naglašena briga države (kažnjavanje pacijenata koji previše brinu ili su u strahu, koji neće vakcinaciju, a na njih se vrši pritisak). Javnozdravstvena politika pogrešno stavlja naglasak na iznuđivanje mera, umesto na veći obuhvat i zdravstveno prosvećivanje. Trebalo bi biti sasvim obrnuto.

Sve to treba uzeti u obzir. Prevencija je predvidjena kao pravo pacijenta, a ne kao obaveza (član 8)

Zakonodavna rešenja bi trebalo da budu takva da se poštuju prava svih,  i jednih i drugih jer samo to vodi pravnoj jednakosti i pravnojsigurnosti.

To znači više posla za zdravstvene vlasti, ali i više razumevanja i humaniji pristup.

U tom smislu ne treba unapred diskvalifikovati razgovor o drugačijim rešenjima od strane bilo koga pa i od strane vaše inicijative za neobaveznu vakcinaciju.

 

Odredbe Zakona o pravima pacijenata (2013) :

Pravo na preventivne mere, Član 8

Pacijent ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti i drugih poremećaja zdravlja.

Zdravstvena ustanova ima obavezu sprovođenja preventivnih mera iz stava 1. ovog člana, podizanjem svesti ljudi i obezbeđivanjem zdravstvenih usluga u odgovarajućim intervalima, za grupacije stanovništva koje su izložene povećanom riziku obolevanja, u skladu sa zakonom.

Pravo na bezbednost pacijenta, Član 10

Pacijent ima pravo na bezbednost u ostvarivanju zdravstvene zaštite, u skladu sa savremenim dostignućima zdravstvene struke i nauke, s ciljem postizanja najpovoljnijeg ishoda lečenja i smanjenja rizika za nastanak neželjenih posledica po zdravlje pacijenta, na najmanju moguću meru.

Zdravstvena ustanova je dužna da se stara o bezbednosti u pružanju zdravstvene zaštite, kao i da kontinuirano prati faktore rizika i preduzima mere za njihovo smanjenje, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast kvaliteta u zdravstvenoj zaštiti.

Pacijent ne može trpeti štetu prouzrokovanu neadekvatnim funkcionisanjem zdravstvene službe.

Pravo na slobodan izbor ,Član 12

Pacijent ima pravo na slobodan izbor doktora medicine, odnosno doktora stomatologije, zdravstvene ustanove, kao i slobodan izbor predloženih medicinskih mera, u skladu sa zakonom kojim se uređuje oblast zdravstvene zaštite i zakonom kojim se uređuje oblast zdravstvenog osiguranja.

Pravo na pristanak , Član 15

Pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim u slučajevima kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica.

Bez pristanka pacijenta ne sme se, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva medicinska mera.

Medicinska mera protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika deteta, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, može se preduzeti samo u izuzetnim slučajevima, koji su utvrđeni zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom.

Član 17,

Pacijent, koji je sposoban za rasuđivanje, ima pravo da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njome spasava ili održava njegov život.

Nadležni zdravstveni radnik dužan je da pacijentu ukaže na posledice njegove odluke o odbijanju predložene medicinske mere, i da o tome od pacijenta zatraži pismenu izjavu koja se mora čuvati u medicinskoj dokumentaciji, a ako pacijent odbije davanje pismene izjave, o tome će sačiniti službenu belešku.

 

 Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Inicijativa NoVa

Preporučujemo:

Dr Jovana Stojković: VAKCINE – PITANJA BEZ ODGOVORA!


  • 0

Vakcinacija i (zlo)upotreba podataka o ličnosti dece iz zdravstvenih kartona

Vakcinacija dece i (zlo)upotreba podataka o ličnosti dece iz zdravstvenih kartona 

Da li je propust učinjen ili zataškan?!

U beogradskoj OŠ “Milena Pavlović Barili” 19. aprila ove godine osvanuo je spisak dece koja po hitnom postupku moraju da se vakcinišu već sledećeg dana. Učiteljice su obavestile roditelje. Listu je poslala pedijatrija sa Karaburme i sve bi još izgledalo gotovo sasvim regularno, da se nije dogodio bunt majke J.N., čije dete, u tom periodu, zbog svog specifičnog zdravstvenog stanja vakcinu nije smelo da primi.

Kao i mnogi drugi roditelji, ova majka osuđuje način na koji se roditelji zastrašuju i primoravaju na prihvatanje vakcina, smatrajući da je Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, u ovom slučaju, itekako povređen.
(“Sl. glasnik RS”, br. 97/2008, 104/2009 – dr. zakon, 68/2012 – odluka US i 107/2012)

Poziv-na-vakcinaciju

“Ono što me je kao roditelja najviše povredilo bio je odgovor doktorke da se krvna slika na sistematskom pregledu ne radi, osim ako lekar ne primeti da je dete bolesno, jer bi u suprotnom svako vađenje krvne slike pred vakcinaciju znatno poskupelo proceduru vakcinisanja, stoga kada je u pitanju revakcinacija, deci se analiza krvi ne radi.
Moje dete je imalo snižene limfocite. Ono što je meni najzanimljivije od svega je činjenica da upravo zbog tih sniženih limfocita ona nedelju dana ranije od specijaliste sportske medicine nije dobila potvrdu da je zdrava i da do sledeće krvne analize nije u mogućnosti da se bavi jedrenjem. A trebalo je da vakcinu primi bez analize krvi. To znači da je neko treće lice moglo moje ili drugu decu da odvede na vakcinaciju i tako im ugrozi zdravlje, a sve zbog kršenja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, neovlašćenom obradom podataka iz zdravstvenih kartona dece sa trećim, zapravo, neovlašćenim licima.“

Jovanino-pitanje-povereniku

Jovanino-pitanje-povereniku-2

Smatrajući da je ugroženo pravo njegovog deteta, kao i njegovo lično, još jedan roditelj P.Č., uputio je zahtev Povereniku za informacije od javnog značaja.

Pitanje povereniku za informacije

“Poštovani,

Na sledećem linku objavljen je tekst dnevnog lista “Novosti” – “I vakcinacija preko učitelja B. Borisavljević | 20. april 2016. 17:11 |Nova “radna obaveza” prosvetara ugrožava privatnost, roditelji osnovaca nezadovoljni. Iz doma zdravlja zovu nastavnike da zakažu dolazak za vakcinaciju”

Iz navedenog teksta se može na nedvosmislen način utvrditi sistemsko kršenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti građana, ovde najteži slučaj – malodobne dece, nedozvoljenim otkrivanjem, distribuiranjem, razmenom i obradom poverljivih podataka o zdravstvenom stanju i ličnostima dece, a koji potiču iz njihovih zdravstvenih kartona zatvorenih za javnost, i to kako se navodi: učiteljima, nastavnicima, školskim zvaničnicima i ostalim nepozvanim trećim licima kojima isti ne smeju biti dostupni nikada, ni u kom delu i ni pod kojim izgovorom, a to posebno jer se među tim podacima nalaze i drugi podaci koji se po osnovu Zakona smatraju poverljivim i zaštićenim, pa shodno tome isti moraju biti zabranjerni i za pristup i za obradu bilo kome osim nadležnom lekaru doma zdravlja u granicama lekarske prakse, jer samo lekar ima pravo da te podatke zna i zaštićene ih drži u zdravstvenom kartonu, ali ne i da vrši distribuciju istih među nepozvanim trećim licima. Smatram da u ovome ima elemenata prekršaja, a možda i krivičnog dela kršenje lekarske tajne u odnosu na malodobna lica, pa molim Poverenika da to ispita u okviru svoje nadležnosti i eventualno pokrene takve postupke protiv odgovornih.

S tim u vezi bih zamolio Poverenika da pokrene postupak hitnog nadzora, kako bi se onemogućilo ovakvo sistemsko kršenje prava građana i njihove dece, kao i da o ishodu postupka obavesti i mene i javnost.

S poštovanjem,

P.Č.”   podaci poznati Udruženju*

i od gospodina Zlatka Petrovića, pomoćnika generalnog sekretara iz Kancelarije Poverenika, dobio sledeći odgovor:

 

Obaveštenje-Petru-Celiku-o-sprovedenom-nadzoru-vakcinacija-skolske-dece

Obaveštenje-Petru-Celiku-o-sprovedenom-nadzoru-vakcinacija-skolske-dece-2


“Stavom 3.tačka 1) istog člana propisano je da je imunizacija obavezna za lica određenog uzrasta protiv tuberkuloze, difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečje paralize, malih boginja, rubeole, zaušaka, virusnog hepatitisa B, oboljenja izazvanih hemofilusom influence tipa B i oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije, a stavom 4. istog člana da je za boravak dece u predškolskim ustanovama, kao i u ustanovama dece bez roditeljskog staranja, neophodno je da su ispunjeni uslovi iz stava 3. tačke 1) tog člana, osim u slučaju postojanja medicinske kontraindikacije koju određuje doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije.

Baš ovde, još jednom ističemo da je ovu majku, kao roditelja, najviše povredio stav lekara, jer joj je bilo veoma jasno da se procenom trenutnog zdravstvenog stanja njenog deteta niko ne bavi, niti to pak koga ozbiljno interesuje.

A u odgovoru Poverenika stoji da je za određivanje mogućih kontraindikacija zadužen lekar specijalista ili specijalistički tim.

“Moram da naglasim da me niko ranije nije obavestio o tome pismom ili pozivom iz Doma zdravlja. Naravno da znam da moje dete nije vakcinisano, ali takvu situaciju postoji niz razloga o kojima ne bih sada pričala. Važno je da naglasim i da lično nemam ništa protiv vakcinacije. Imam protiv načina na koji su pokušali da nas zastraše i nateraju da vakcinišemo decu. Mnogi roditelji koji su bili u to isto vreme u Domu zdravlja, reagovali su na isti način, a i prosvetnim radnicima u školi mog deteta nije bilo pravo što moraju da “glume”  zdravstvene policajce.”

Pitanje je šta bi se dogodilo da ova majka nije na vreme reagovala i da je njeno dete vakcinu ipak primilo? Da li bi iko bio odgovoran, osim imuni sistem samog deteta koji može da odgovori na ovaj ili na onaj način?
I, na kraju krajeva gde je bezbednost naše dece koju šaljemo u škole?
Osim vršnjačkog nasilja zbog kojeg mnoga pate, brige o bezbednosti u saobraćaju, moramo li da brinemo i o tome ko će našu decu izlagati riziku od vakcinacije, pa makar to bilo i opravdano, kako nam to poručuju iz kabineta Poverenika?

Ovde je stoga očigledan primer zloupotrebe podataka o ličnosti dece iz zdravstvenih kartona i kršenje poverljivog odnosa lekar-pacijent. Takođe i narušavanje etičkih i moralnih načela medicinske struke, kojima se može očigledno, kako to konkretni primer ukazuje, ugroziti zdravlje i bezbednost dece. Ovim neodgovornim odnosnom i saradnjom lekara i prosvetnih radnika prema dečijem zdravlju i zdravstvenim specifičnostima, o kojima i jedni i drugi ništa ne znaju, upravo zavisi ishod vakcinacije, koji u nekim slučajevima, kao što je opisani može biti i fatalan. Sa druge strane ovde imamo i očigledan primer svesne diskriminacije dece po ličnom svojstvu a što se vidi i iz načina prozivanja i navođenja tog ličnog svojstva i imenovanja dece koja u ovom slučaju nisu bila vakcinisana.

Ovakvim postupanjem prekršen je Zakon o pravima pacijenata u sledećim članovima:

Član 21

Podaci o zdravstvenom stanju, odnosno podaci iz medicinske dokumentacije, spadaju u podatke o ličnosti i predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti pacijenta, u skladu sa zakonom.

Podatke iz stava 1. ovog člana, dužni su da čuvaju svi zdravstveni radnici, odnosno zdravstveni saradnici, kao i druga lica zaposlena u zdravstvenim ustanovama, privatnoj praksi, organizacionoj jedinici visokoškolske ustanove zdravstvene struke koja obavlja zdravstvenu delatnost, drugom pravnom licu koje obavlja određene poslove iz zdravstvene delatnosti u skladu sa zakonom, organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i pravnom licu koje obavlja poslove dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, kod kojih je pacijent zdravstveno osiguran, a kojima su ti podaci dostupni i potrebni radi ostvarivanja zakonom utvrđenih nadležnosti.

Naročito osetljivim podacima o ličnosti pacijenta smatraju se i podaci o ljudskim supstancama, na osnovu kojih se može utvrditi identitet lica od koga one potiču.

Lica iz stava 2. ovog člana, kao i druga lica koja neovlašćeno, odnosno bez pristanka pacijenta ili zakonskog zastupnika, raspolažu podacima iz medicinske dokumentacije u suprotnosti sa ovim članom, i neovlašćeno iznose u javnost te podatke, odgovorni su za odavanje naročito osetljivih podataka, u skladu sa zakonom.

Član 22

Dužnosti čuvanja podataka iz člana 21. stav 1. ovog zakona, nadležni zdravstveni radnici, odnosno zdravstveni saradnici, kao i druga lica zaposlena kod poslodavaca iz člana 21. stav 2. ovog zakona, mogu biti oslobođeni samo na osnovu pismenog pristanka pacijenta, odnosno njegovog zakonskog zastupnika, ili na osnovu odluke suda.

Ako je pacijent, odnosno zakonski zastupnik, pismenom izjavom ili ovlašćenjem overenim kod nadležnog organa, a koje se čuva u medicinskoj dokumentaciji, dao pristanak na saopštavanje podataka o zdravstvenom stanju, nadležni zdravstveni radnik može saopštiti podatke o zdravstvenom stanju pacijenta.

Izuzetno od stava 2. ovog člana, nadležni zdravstveni radnik može saopštiti podatke o zdravstvenom stanju pacijenta punoletnom članu uže porodice, i u slučaju kada pacijent nije dao pristanak na saopštavanje podataka o svom zdravstvenom stanju, ali je saopštavanje tih podataka neophodno radi izbegavanja zdravstvenog rizika za člana porodice.

Član 44

Novčanom kaznom od 300.000 do 1.000.000 dinara kazniće se za prekršaj zdravstvena ustanova, odnosno drugo pravno lice koje obavlja zdravstvenu delatnost ako:/…/6) prekrši obavezu čuvanja naročito osetljivih podataka o ličnosti pacijenta, odnosno raspolaže ili rukuje podacima iz medicinske dokumentacije pacijenta suprotno odredbama čl. 21. i 22;/…/

 

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 


Odaberite vaš jezik

    Translate from:

    Translate to:

Ukucajte ovde šta želite da pronađete

Pratite nas i na:

Pratite nas i na sledećim našim resursima:

Visit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On GooglePlusVisit Us On TwitterVisit Us On PinterestVisit Us On LinkedinCheck Our Feed