Author Archives: Dragana Baša

  • 0

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ОБАВЕЗНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ поднесен СКУПШТИНИ РС

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ОБАВЕЗНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ поднесен СКУПШТИНИ РС

Предлог измена Закона о заштити становништва од заразних болести (прочитајте ОВДЕ), пoднесен је председнику Скупштине РС, Одбору за здравље и породицу и шефовима 16 посланичких група, у понедељак 11. септембра.

Предлагач измена је удружење родитеља “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију” које је уз помоћ правних експерата сачинило текст Предлога, уз темељно и опсежно ОБРАЗЛОЖЕЊЕ (ОВДЕ).

У истом су, осим предочавања Уставног основа и разлога за измену спорних чланова, појашњени правни институти и појединачна решења:

(Стр.6, цит: Измене и допуне које се овде предлажу полазе од општих норми везаних за медицинске мере и случајеве њихових одбијања. Одлука о одбијању заснива се на прописима Републике Србије и међународним документима који су ратификовани. Њоме се исказује аутономни став појединца да прописану меру не прихвати. Код предузимања било које инвазивне медицинске мере на човеку, па била она и превентивна, реч је о допуштеној повреди тела, при чему телесни интегритет ужива пуну заштиту: физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Телесни интегритет се чува такође прописима из грађанскоправне материје: свако је дужан да се уздржи од поступка којим се може другом проузроковати штета и онда када је она у виду повреде тела или здравља (члан 16 у вези са чланом 163 Закона о облигационим односима, “Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, “Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и “Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља).

Одбијање је део права на пристанак које се исто на тај начин штити и које се по закону може ограничити само уколико директно вређа право другог (члан 15 став 1 и став 3, и члан 17 став 1Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013), а такви услови код вакцинације нису испуњени, нити су унапред видљиви већ су хипотетички. Зато не могу имати исти правни значај нити заштиту као код оболелог од заразне болести.

Важећим чланом закона се као разлог одбијања имунизације наводи постојање контраиндикације, што правно гледано не представља одбијање него разлог за непредузимање имунизације. Обавеза је доктора медицине да о томе води рачуна, а грађанин се као пацијент свакако и на то може позвати сагласно важећим прописима (члан 9 и члан 10 Правилника о имунизацији и начину заштите лековима (“Сл. гласник РС”, бр. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 и 32/2015)

У прилог допуштања изузимања од обавезе имунизације говори и одредба Устава о ограничењу људских и мањинских права: при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Сагласно сталешком кодексу лекар је дужан да поштује права, слободе, аутономију и људско достојанство сваког пацијента (члан 6 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Законски заступник детета према закону је његов родитељ, односно старатељ, и он врши сва права која детету припадају, па према томе и право на пристанак и одбијање (члан 68 и члан 72 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). Полази се од претпоставке да једино тако може да се испоштује и сачува начело најбољег интереса детета. Сагласно уставној одредби сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65 став 2 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). У случају спора између интереса родитеља и детета надлежност преузимају старатељски, а не здравствени органи (члан 80 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). То је општа одредба Европске конвенције која предвиђа да онда када, по закону, малолетно лице не поседује способност за давање пристанка за интервенцију, она се може предузети једино уз одобрење његовог заступника или законом одређеног органа или лица (члан 6 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010), што је преузето у националне законеа (члан 19 став 3 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Важење међународних етичких начела афирмише се тиме што се предвиђа да су лекари дужни да се придржавају и Међународног кодекса лекарске етике, етичких начела, декларација и препорука Уједињених нација, Савета Европе, Светске здравствене организације, као и других одредаба међународног хуманитарног права (члан 81 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

С обзиром да ни након три године нисмо добили одговор Уставног суда на поднете Иницијативе за оцену уставности спорних одредби Закона о ЗСОЗБ (И УЗ 48/2016), одлучили смо да као Удружење учинимо и овај корак у циљу остваривања наших Уставом и законом гарнтованих грађанских и родитељских права која су прецизно образложена у тексту Предлога измена (ОВДЕ) .

Уверени да ће чланови Одбора за здравље и породицу РС, увидети оправданост наших захтева и наћи времена (воље) за дијалогом о нашим предлозима, спремно очекујемо позив за учешће у првој отвореној скупштинској дебати на ову тему.

Уздајући се у званичну подршку већег дела јавности, наредних дана упутићемо посебне апеле на адресе удружења, организација и истакнутих појединца који годинама подупиру наше активности у вези са укидањем прислне вакцинације деце у Србији.

ЗА СЛОБОДНО ОДЛУЧИВАЊЕ И ИНФОРМИСАН ПРИСТАНАК

Драгана Баша,

УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ОБАВЕЗНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ са другима:


  • 0

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

Lat:

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

 

ПРЕДЛАГАЧ: УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”:

– ПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

– ОДБОРУ ЗА ЗДРАВЉЕ И ПОРОДИЦУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Београд, септембра 2017.

 

Предмет:  измене и допуне Закона о заштити становништва од заразних болести

(“Сл. гласник РС”, бр. 15/2016)

 

На основу члана 107 став 1 Устава Републике Србије, члана 40 став 1, тачка 1 Закона о Народној скупштини и члана 150 став 1 Пословника Народне скупштине, подноси се

 

ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

 

Члан 1

У тексту члана 2, став 1, тачка 21) додати речи ‘здравих’ и ‘у време кад још не постоји опасност директне заразе’.

У тексту члана 2, став 1, тачка 22) додати речи – ‘односно опасности од директне заразе’.

Измењене и допуњене тачке овог ставе треба да гласе:

21) имунизација је превентивна мера заштите здравих особа од заразних болести, у време кад још не постоји опасност директне заразе, која се обавља путем давања вакцина и/или имуноглобулина хуманог порекла, имунобиолошких препарата који садрже специфична антитела и моноклонских антитела;

 

22) хемиопрофилакса је давање лекова здравим особама у циљу спречавања настанка заразне болести, односно опасности од директне заразе;

 

Члан 2

Код члана 17 (2. Посебне мере) додати два нова става која гласе:

 

(1) Посебне мере из става 1 тачке 1-7, тачке 9-10 и тачке 12 прописују се као мере на основу којих су лица према којима се предузимају у обавези да им се подвргну у циљу спречавања директног преношења и ширења заразне болести.

(2) Посебне мере из става 1, тачка 8, тачка 11 и тачка 12 прописују се као мере које се становништву препоручују на начин да се у систему превентивне здравствене заштите организовано стављају на располагање и заједничку корист свих и као такве део су друштвене бриге за здравље.

Члан 3

У члану 32 (Имунизација и хемиопрофилакса) унети измене и допуне текста у ставу 2 реченицом – ‘осим онда када на лични захтев изрази сумњу у безбедност вакцине и изјави да ће ризик одбијања преузети на себе, као и када ‘, преформулисати због дужине, тако да промењени текст гласи :

Обавезна имунизација је имунизација лица одређеног узраста, као и других лица одређених законом, коју лице које треба да се имунизује, као ни родитељ, односно старатељ не може да одбије, осим онда, када на лични захтев изрази сумњу у безбедност вакцине и изјави да ће ризик одбијања преузети на себе, као и када то учини на захтев доктора медицине у случају медицинске привремене или трајне контраиндикације чије је постојање утврдио доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације.

У члану 32 став 4 … уместо израза ‘неопходно је ставити препорука је, тако да сада текст гласи:

За боравак деце у предшколским и школским установама, као и у установама за смештај деце без родитељског старања, препорука је да су испуњени услови из става 3. тачке 1) овог члана, осим у случају постојања медицинске контраиндикације  коју утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације.

 

Члан 4

У члану 32 (Имунизација и хемиопрофилакса) допунити текст са још два става која гласе:

Доктор медицине који даје вакцину има обавезу обавештавања лица о односу ризика и користи пре сваке имунизације. Давање информација део је услуге вакцинисања која се пружа уз пуно поштовање телесног интегритета и приватности лица које се имунизује.

Обавештење из претходног става које претходи имунизацији треба да садржи: информације о болести која се спречава, које су користи од имунизације, почетак и трајање заштите, контраиндикације, које су индикације за могућност тестирања преосетљивости тј. алергија на компоненте вакцина, поступак имунизације, који су алтернативни методи превенције за случај непредузимања имунизације, понашање после имунизације, могуће нежељени догађаји, као и нужност и временски оквир за праћење и ревакцинацију. Обавештење се даје у сврху остварења безбедности имунизације и предочавања могућих ризика, а потписује се у писаној форми од стране лица које се имунизује, односно његовог законског заступника.

 

Члан 5

У члану 84 (VII КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ), став 1, тачка 3 изменити реченицу и допунити са -‘не обавести на законом прописан начин лице које се вакцинише или његовог законског заступника’, тако да текст гласи:

3) по извршеном прегледу сваког лица које треба имунизовати, не изврши имунизацију, не обавести на законом прописан начин лице које се вакцинише или његовог законског заступника, и не води прописане евиденције о извршеним имунизацијама (члан 37. став 1).

 

Члан 6

У члану 85 став 1 изменити цифре 30.000 до 150.000 са цифрама 10.000 до 30.000, тако да текст гласи:

Новчаном казном у износу од 10.000 до 30.000 динара казниће се за прекршај физичко лице ако:

У члану 85 став 1 тачка 6 брисати део текста и допунити нови текст, тако да гласи:

6) не потпише обавештење које му се у складу са законом даје, одбије мимо законом допуштених разлога имунизацију лица одређеног узраста (члан 32. став 2), и не одазове се на позив старатељског органа по пријави одбијања имунизације лица одређеног узраста.

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

 

  1. Уставни основ

Право предлагања овог Закона произилази из члана 107 став 1 Устава (“Сл. гласник РС”, бр. 98/2006).

Уставом Републике Србије (“Сл. гласник РС”, бр. 98/2006) гарантује се здравствена заштита на основу које свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, док се дравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (чл.68). Све то предметно чини правни основ усвајања важеће законодавне материје чије се измене и допуне овим законом предлажу.

 

  1. Разлози за доношење закона

 

Проблеми у пракси примене прописа, неразумевање основних правних института. неусклађеност са најновијим стандардима и документима о људским правима, као и неодрживост сукобљених ставова везано за имунизацију, што се са здравственог система преноси и на друге системе (васпитни и образовни), а не само у области јавно-здравствених циљева. Популација грађана (пацијената) је различита у погледу обухвата имунизацијом, испољеним контраиндикацијама, па и у погледу ставова о имунизацији.

Са становишта здравствених институција у тој сфери деловања постоји некада у исто време ‘недовољна’ брига (део пацијената као што су сиромашни, руралне средине, Роми, лица без здравствених докумената који прихватају имунизацију, а она им се не даје), и ‘претерана’ брига државе (кажњавање пацијената који нису у истом смеру едуковани, или су неповерљиви и не прихватају имунизацију, а на које се врши притисак). Тако се ствара утисак да јавноздравствена политика погрешно ставља нагласак на изнуђивање мера, уместо да нагласак иде у правцу већег обухват кроз садржајније и шире присутне акције здравственог просвећивања. Треба да је обрнуто. У том смислу такође не треба унапред дисквалификовати разговор о другачијим решењима од стране било кога па и од стране “Иницијативе за необавезну вакцинацију”. Законодавна решења треба да буду тако обликована да поштују права свих јер само то води правној једнакости и правној сигурности, како је зацртано европским документима: достојанство и идентитет свих људских бића штите се и гарантују свима, без дискриминације,  као и поштовање њиховог интегритета и других права и основних слобода у погледу примене биологије и медицине (члан 1 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010). То подразумева опсежнију и континуирану активност здравствених институција, али и више разумевања и хуманији приступ према грађанима корисницима превентивних здравствених услуга.

 

  • Објашњење основних правних института и појединачних решења

 

У Републици Србији постоји несхватање основних правних појмова у области медицине и шире посматрано у области праксе здравствене заштите. Прихвата се и прописује обавезна имунизација, али се правно гледано не одобрава да се она спроводи по аутоматизму, а нарочито не да се уводи претерани степен репресије у превентивну здравствену заштиту, чак већи него у области лечења где пацијент може одбити меру која га животно угрожава! Данас је важећи и владајући у свету медицински стандард по коме је сваки облик принуде, репресије и санкционисања у медицинској сфери искључен или крајње минимално. Добровољност је владајући принцип у здравственој заштити кроз примену начела пристанка информисаног грађанина (“Informed consent”).

Легитимно је разговарати о праву на избор, јер та решења постоје у свету, али је исто тако могуће у режиму обавезне вакцинације боље уредити област контраиндикација и изузимања, што некад може бити предмет спора. Суштина добре здравствене заштите јесте да препознаје потребе и хтења грађана, њихова стања и њихове сумње. Ниједан систем не треба да окреће грађане против себе, а од тога најмање користи имају малолетна лица која треба да буду обухваћена имунизацијом.

Појмови обавезе, препоруке и избора се односе на здравствену заштиту и будући да је реч о највишим људским вредностима о њима се може дискутовати. У области прописа о имунизацији треба имати једнак став како према грађанима који прихватају обавезну вакцинацију као потребну, као нешто у шта се као лаици не разумеју и препуштају јој се, тако и према грађанима који реагују против позивајући се на озбиљност имунизације и мањак поверења кад су у питању последице и добри исходи давања вакцина.

Да ли имунизацију уредити као обавезу или препоручену јесте предмет расправе, али се суштински на првом месту налази питање безбедности вакцина и унутар тога различитости вакцина, где се не може по логици ствари један правни режим усвојити за све вакцине (нпр. директне заразе, епидемије, карантини и сл.). Безбедност је отуда важнија од обавезности, јер да је имунизација у већој мери безбедна нико се не би ни питао да ли је обавезна или не, јер то би изгубило значај.

Прихватање права на избор иде у прилог свима јер оно не значи забрану имунизације становништва, већ слободу како у позитивном правцу (прихватање имунизације) тако и слободу у негативном правцу (одбијање имунизације). Отуда право на избор и обавезност могу имати сличне ефекте. Већина обавеза грађана у позицији пацијента нису обавезе у правном смислу, већ су дужности у сопственом интересу и не прати их правна санкција, нити одговорност (нпр. пацијент који одбија сарадњу не може бити принуђен на њу, али ће тиме сам себи нанети штету и то се правно гледа као довољна санкција, не прописује се нека друга, новчана или било која), па у складу са тим треба уредити и обавезу имунизације.То је владајуће становиште у иностраним правима.

Недостају у овој области јасно урађени професионални акти медицинског сталежа без којих примена закона и подзаконских аката (Правилник о имунизацији и начину заштите лековима “Сл. гласник РС”, бр. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 и 32/2015) није одговарајућа. У том правцу треба разрадити критеријуме имунизације, алтернативе и нарочито узети у обзир да контраиндикације не треба посматрати само на класичан и патерналистички начин, односно да ли је дете само физички са симптомима болести, јер страх, неповерење и аутосугестија такође су једна врста контраиндикације.

 

Објашњење по члановима:

Члан 1

Предлог за измену и допуну члана 2 битан је са становишта правна и разумевања појма имунизације и степена опасности, што је релевантно са аспекта карактера превентивних мера, могућег одбијања и последица такве одлуке у виду санкционисања.  Јасно разграничење ситуација директне заразе од ситуација опасности од директне заразе правно је релевантна за ограничење пристанка лица кога се мера тиче. Сагласно закону ограничење пристанка могуће је само кад то директно вређа права других (чл.15).

Код терминолошких назнака потребно је да се у даљем тексту закона доследно примењују дате дефиниције. То је овде случај са имунизацијом која је по дефиницији превентивна мера. То треба да одражава и правно, а не само медицинско разумевање превенције. Превенција је по  закону и међународним актима у овој области предвиђена као право грађана, а не као њихова обавеза (члан 8 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Сагласно Европској повељи право на превентивне мере значи да сваки појединац има право на одговарајућу услугу у циљу превенције болести, а здравствене установе имају дужност да теже овом циљу кроз подизање свести народа, гарантујући здравствене поступке у редовним временским интервалима, без новчане накнаде, различитим угроженим групацијама становништва и чинећи достигнућа научних истраживања и технолошког развоја доступним свима (European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002). Водећа Европска конвенција у овој области предвиђа ‘првенство интереса и добробити појединца у односу на интересе друштва или науке’, као и слободан пристанак лица у питању као опште правило (члан 2 и члан 5 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010).

Генерално, права и обавезе у здравственој заштити су корелативне. Немогуће је и правно неодрживо да грађанин има у исто време према истом објекту и право и обавезу! То су погрешни лаички ставови. Оно што с једне стране представља право грађанина као корисника здравствених услуга то с друге стране представља обавезу здравствених институција и оних који раде у њима и обрнуто. Здравствена делатност је професионална делатност и обавља се у систему услуга. Превенција је отуда право грађана, а обавеза здравствених институција да то омогуће. На тај начин треба тумачити одредбе које уређују тај вид здравствених услуга (члан 11 став 2 тачка 14 и члан 126 Закона о здравственој заштити, “Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 72/2009 – др. закон, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 – др. закон, 93/2014, 96/2015 и 106/2015;члан 35 став 1 Закона о здравственом осигурању, “Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 109/2005 – испр., 57/2011, 110/2012 – одлука УС, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014 – одлука УС, 106/2015 и 10/2016 – др. закон). У свом раду Лекар треба да утиче на развој здравственог васпитања и здравствене културе становништва, делујући на свом радном месту и у јавном животу, као и да учествује у планирању и спровођењу мера за побољшање здравља, превенцију болести (члан 10 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Члан 2

У тексту члана 17 потребно је са више студиозности и варијетета приступити правном уређењу имунизације, додати нови став и пластичније решење примереније животним околностима и хтењима. Даје се алтернативно решење између две опције: 1) да се у наведеним случајевима уведе препоручена вакцинација (право на избор), или 2) да се задржи обавезна вакцинација са допуштањем одбијања као изузетком под условима које стриктно прецизира сам закон. Тиме се постиже сврха законског уређења и омогућава да се у таквим односима релативно задржи исти ниво обухвата становништва као до сада.

Право не треба да кочи развој медицинске науке, али не треба ни да не препознаје друштвени контекст и потребу решавања конфликта било које врсте. Није реч само о појмовима здравствене заштите већ и о правним последицама тих појмова, да ли дају или ускраћују права и да ли има одговорности. Увек се полази од максиме да ‘медицина не сме све што може’ и да  добробит појединца треба да буде изнад интереса друштва и било којих других интереса. У односу на било које поступање према грађанину као појединцу Уставом су заштићена правна добра пре свега живот тело и људско достојанство, а заштита се даје кроз законска решења аутономији појединца и у области биомедицине његовом праву на пристанак  – «Informed consent”

Члан 3

Измене и допуне које се овде предлажу полазе од општих норми везаних за медицинске мере и случајеве њихових одбијања. Одлука о одбијању заснива се на прописима Републике Србије и међународним документима који су ратификовани. Њоме се исказује аутономни став појединца да прописану меру не прихвати. Код предузимања било које инвазивне медицинске мере на човеку, па била она и превентивна, реч је о допуштеној повреди тела, при чему телесни интегритет ужива пуну заштиту: физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Телесни интегритет се чува такође прописима из грађанскоправне материје: свако је дужан да се уздржи од поступка којим се може другом проузроковати штета и онда када је она у виду повреде тела или здравља (члан 16 у вези са чланом 163 Закона о облигационим односима, “Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, “Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и “Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља).

Одбијање је део права на пристанак које се исто на тај начин штити и које се по закону може ограничити само уколико директно вређа право другог (члан 15 став 1 и став 3, и члан 17 став 1Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013), а такви услови код вакцинације нису испуњени, нити су унапред видљиви већ су хипотетички. Зато не могу имати исти правни значај нити заштиту као код оболелог од заразне болести.

Важећим чланом закона се као разлог одбијања имунизације наводи постојање контраиндикације, што правно гледано не представља одбијање него разлог за непредузимање имунизације. Обавеза је доктора медицине да о томе води рачуна, а грађанин се као пацијент свакако и на то може позвати сагласно важећим прописима (члан 9 и члан 10 Правилника о имунизацији и начину заштите лековима (“Сл. гласник РС”, бр. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 и 32/2015)

У прилог допуштања изузимања од обавезе имунизације говори и одредба Устава о ограничењу људских и мањинских права: при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Сагласно сталешком кодексу лекар је дужан да поштује права, слободе, аутономију и људско достојанство сваког пацијента (члан 6 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Законски заступник детета према закону је његов родитељ, односно старатељ, и он врши сва права која детету припадају, па према томе и право на пристанак и одбијање (члан 68 и члан 72 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). Полази се од претпоставке да једино тако може да се испоштује и сачува начело најбољег интереса детета. Сагласно уставној одредби сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65 став 2 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). У случају спора између интереса родитеља и детета надлежност преузимају старатељски, а не здравствени органи (члан 80 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). То је општа одредба Европске конвенције која предвиђа да онда када, по закону, малолетно лице не поседује способност за давање пристанка за интервенцију, она се може предузети једино уз одобрење његовог заступника или законом одређеног органа или лица (члан 6 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010), што је преузето у националне законеа (члан 19 став 3 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Важење међународних етичких начела афирмише се тиме што се предвиђа да су лекари дужни да се придржавају и Међународног кодекса лекарске етике, етичких начела, декларација и препорука Уједињених нација, Савета Европе, Светске здравствене организације, као и других одредаба међународног хуманитарног права (члан 81 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Измена ставa 4 потребна је јер је сасвим без правног основа и представља основно неразумевање постојећег законског решења којим се надлежности из здравственог система преносе на образовне и васпитне институције јер то није у домену њихових делатности. Оне не могу да предузимају активне радње везано за здравствени статус било ког детета, осим у делу размене података тј. информација, чија поверљивост се штити по другим прописима и оне могу да их користе само за потребе образовно-васпитног рада а не у друге сврхе ( члан 10б став 6 и 8 Закона о основама система образовања и васпитања (“Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 – одлука УС).Другачије поступање кршило би и европске стандарде по овом питању према којима свако има право на поштовање приватног живота у вези информација о своме здрављу (члан 10 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010).

То уједно показује неспособност правног система Републике Србије да спорне ситуације решава и превазилази тамо где су они настали, а не да спорове шири тако што доводе до повреде других права, овде конкретно детета, до дискриминације и подвајања невакцинисане деце, уместо њиховог праћења и рада са њима као са сваким дететом који може бити другачији по свом здравственом стању у односу на већинску популацију деце.

Измена овог става тако што ће се он ревидирати или алтернативно брисати предлаже се и због тога што таква мера директно погађа здраво дете, изопштава га из природне средине вршњака, ускраћује му елементарна права и дискриминише га по основу статуса неимунизованог лица. То је супротно Уставу (члан 21 и члан 71 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006) као и законима који спречавају дискиминацију и афирмишу право детета на образовање (члан 44 у вези са чланом 6 и чланом 103 Закона о основама система образовања и васпитања, “Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 – одлука УС; члан 63 Породичног закона, “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). Чак и у колизији ових прописа не може се прихватити да је од остварења основних права на образовање важнији податак из здравственог картона. Држава је у обавези да на сваки начин омогући безбедну дечију заштиту и образовање. Без обзира који ће правни инструмент користити, недопуштено је да се било која мера одстрањивања и ускраћивања права спроводи у односу на само дете (уместо на родитеља), јер то је супротно заштити коју дете ужива према међународним стандардима које је Република Србија преузела (члан 28 Конвенције о правима детета, “Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори”, бр. 15/90 и “Сл. лист СРЈ – Међународни уговори”, бр. 4/96 и 2/97). Пракса развијених држава показује да су прекршајни и судски поступци имали никакав или половичан ефекат, а донете пресуде се не извршавају нити постижу циљ имунизације, више су предмет медија, управо због тога што су сами поступци правно спорни, што свакако не може да буде модел добре праксе за Републику Србију.

Члан 4

Допуна из овог члана предлаже се у циљу квалитетније услуге имунизације. Предузимање било које медицинске мере, без обзира да ли се она предлаже или наређује, по закону треба да прати право на обавештење (Члан 11 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013), као и право на безбедност пацијента (члан 10 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Начелно, код мера имунизације треба разликовати две врсте обавештења: 1) обавештење ради пристанка (код добровољне имунизације); 2) обавештење ради сигурности (обавештење ради ризика имунизације, које значи прихватање могућих  последица вакцине која се даје). У режиму обавезне вакцинације прва форма обавештења може изостати, али у погледу друге постоји обавеза да се на прописан начин тј. формално и садржински пружи одговарајуће обавештење. Писана форма обавештења потребна је из разлога јер се прихвата став да вакцина носи веће ризике него обично узимање лека или обично давање ињекције. Потписивањем обавештења све последице и спорови прелазе на оног ко је потписао, а не на здравствену институцију нити на лекара који је дао вакцину, чиме  се држава штити од тужби за штете од вакцина.

Члан 5

У овом члану предлог допуне тачке 3) има такође за циљ да нагласи значај и озбиљност обавезе обавештења лицу које се имунизује, невезано за правни режим који је усвојен, односно да ли реч о обавезној или добровољној вакцинацији. Сврха је да се у разговору избегну неспоразуми, грешке или појасне ставови који некад резултирају одбијањем вакцинације, што са становишта здравствене едукације не би било пожељно. Зато пропуштање и кршење ове дужности тражи и санкционисање.

Члан 6

Предлаже се да се у члану 85 став 1 номинално коригује износ казне на мањи износ који је примерен социјалном статусу просечног грађанина Републике Србије.

Такође се у тачки 6 истог става додају још две прекршајне радње које могу бити учињене од стране појединца. Предлаже се брисање санкције због чина одбијања имунизације.Закон не треба да пропише санкцију за такво понашање све дотле док су његове последице још увек у сфери опасности, односно нечега што је хипотетичко и што се можда никад неће ни остварити. Кажњава се само за чињење или нечињење које има директну и конкретну последицу, а не само потенцијалну. Битно је реално чињенично стање, оно што се догодило, а не оно што није.

 

  1. Финансијска средства потребна за примену закона

 

За усвајање и примену овог Закона није потребно осигурати додатна средства у Државном буџету Републике Србије.

 

 

  1. Анализа ефеката закона

Закон ће допринети бољем и системски више достигнутом усклађивању са другим законима у правном поретку Републике Србије. Он ће условити бољу, комплетнију и мање сложену примену подзаконских аката. Закон ће условити ревидирање и примереније сачињавање медицинских протокола и водича када је реч о спровођењу имунизације у Републици Србији, нарочито у делу дефинисања питања безбедности и квалитета мера здравствене заштите, контраиндикација и алтернативних путева имунизације онда када они имају медицинско утемељење.

Јавноздравствене мере ће бити прихваћене, лакше спроводиве, бити фокусиране на целу популацију, и имати бољи ефекат са мањим степеном принуде, што је показала пракса развијених европских држава.

 

  1. Предлагач

Удружење „Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“, Београд, Партизански блок, улица 2 1/1; Пиб 109020275; Матброј 28175655; телефон +381642414578; e-mail: inicijativa@vakcinainfo.org

  1. Назив прописа на енглеском

The Proposal of Law for amending and completing of Act on Population’s Protection against Infectious Diseases

  1. Усклађеност са Споразумом о придруживању (“Сл.гласник РС”, бр.83/2008)

У потпуности постоји усклађеност са Поглављем 28 Споразума о придруживању где су између осталог присутна правила у области јавног здравља, као што су питања контроле дувана, преносивихболести, превенције злоупотребе дрогаи скрининга. Постоји такође усклађеност у делу правних институција и владавине праваиз Поглавља 24 Споразума о придруживању.

 

  1. Усклађеност са прописима Европске Уније

Акт предлога усклађен је са прописима Европске уније, нарочито са следечим документима:

Закон о ратификацији Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (“Службени лист СЦГ” – Међународни уговори”, бр. 9/2003 и 5/2005)

Закон о потврђивању Конвенције о заштити људских права и достојанства људског бића у погледу прримене биологије И медицине: Конвенциија о људским правима и биомедицини (“Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010)

European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002

 

Одлука Европског суда за људска права ECHR у предмету Соломакхин в. Украине(2012) у којој је суд стао на становиште да обавезна вакцинација представља повреду телесног интегритета, услед чега је и утврђена повреда људских права апликаната у том делу,али да нема основа за повреду приватног и породичног живота из члана 8 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (“Службени лист СЦГ” – Међународни уговори”, бр. 9/2003 и 5/2005)., а држава је у начелу дужна да се уздржи од мешања у индивидуалне слободе избора у сфери здравствене заштите.

 

  1. Да ли су извори права ЕУ преведени на српски језик

Неки од извора су преведени.

  1. Учешће консултанта у изради прописа и њихово мишљење о усклађености

Обезбеђено је учешће консултанта са мишљењем о усклађености које је релевантно за материју закона.

 

 

Потпис подносиоца:

Жељко Тодоровић,
Законски заступник удружења

УГ”Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

Дана:  11. септембра 2017. год

У Београду

 

 

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ са другима:


  • 0

САМО РАДИТИ СВОЈ ПОСАО… Пише: др Јована Стојковић

Category : Članci

Lat.

Пише: др Јована Стојковић

САМО РАДИТИ СВОЈ ПОСАО…

„Својевољно, а не принудно лечење које је резултат лекареве самовоље, то је данас правни принцип. Пацијентова одлука има примат над медицинским разлозима лечења, јер човекова личност не сме се жртвовати никаквим, па ни медицинским циљевима. На лечење не овлашћују лекара ни симптоми болести, ни медицнска индикација, него пристанак болесника
– Проф.др Јаков Радишић

Падоше и први родитељи за слободу. Осуђени на 15 дана затвора због одбијања вакцинације своје деце вакцинама које су одобрене од  АЛИМС-а прегледом документације која има статус службене тајне (члан 49. Закона о лековима). Њихове „преступе“ евидентирали су доктори који ову докуменатацију никада нису видели, јер нису ни могли према члану 207. Закона о лековима. „Преступе“ су затим прописно казниле судије, а све према Закону о заштити становништва од заразних болести који је у супротности са Уставом републике Србије (члан 25.)
И тако, док невини очеви и мајке буде лежали у затвору, доктори, инспектори и судије ће сматрати да су само радили свој посао.

 

Да су господа судије радили свој посао, узели би у обзир:

  1. Да Устав републике Србије (члан 25) гарантује неповредивост физичког и психичког интегритета, те да је закон о обавезној вакцинацији неуставан.
  2. Да према  Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода „нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном и понижавајућем поступању или кажњавању“ (члан 3.)
  3. Да је према Повељи ЕУ о основним правима (члан 3.) свакоме загарантован психички и физички интегритет, а за интервенције у области медицине и биологије неопходан је слободан пристанак лица.
  4. Да према пресуди Европског суда за људска права од 9.7.2002., као нежељено лечење, обавезно вакцинисање омета право на приватност загарантовано чланом 8. Европске конвенције о људским правима.
  5. Да Конвенција о људским правима и биомедицини, у члану 2., потврђује примат људског бића  чији интереси и добробит имају предност над самим интересом друштва и науке.
  6. Да члан 44. Закона о пацијентима предвиђа казну за оног ко без пристанка пацијента предузме над њим медицинске мере.
  7. Да према члану 8. Закона о правима пацијената, пацијент има ПРАВО на спровођење превентивних мера, а не обавезу.
  8. Да према Закону о здравственој заштити, члан 25., пацијент има права на остваривање здравствене заштите уз поштовање људских права, права на физички и психички  интегритет личности и уважавање моралних, културних, религијских и филозофских убеђења…

 

Да су господа доктори радили свој посао, узели би у обзир:

  1. Да принцип аутономије у медицинској пракси представља спремност, моралну и законску обавезу лекара да поштује мишљења, одлуке, процене и вољу пацијента у свим сегментима медицинског поступања. (Увод у медицинску етику, стр.70.)
  2. Да је морално проблематично полазити од претпоставке да је нешто за пацијента добро и из тога закључивати да би пацијент требало да пристане на третман. (Увод у медицинску етику, стр.72.)
  3. Да продирање права у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира (Увод у медицинску етику, стр.72.)
  4. Да Женевска декларација (осавремењена Хипократова заклетва) наводи да „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“.
  5. Да Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да поштује право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење.
  6. Да Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да пружа стручну помоћ са потпуном моралном и професионалном независношћу.
  7. Да је према Кодексу лекарске етике Србије, лекару загарантовано право да слободно и самостално одлучује о деликатним питањима везаним за људско здравље и живот.
  8. Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члан 3.,  медицински професионалци обављају своје занимање према својој савести, начелима медицинске етике и начелима човечности, као и да не треба да се држе начела, прописа или упутстава који су неспојиви са њиховим задацима и за чије спровођење они не могу да одговарају.
  9. Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 7., медицински професионалци не треба да учествују у чину лишавања слободе.
  10. Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 9. лекар има право да одбије сваки покушај притиска од стране колега, пацијената или других лица уколико противрече етичким принципима, професионалним дужностима и закону.
  11. Да према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 30. који говори о принудним медицинским интервенцијама, нема помена присилне вакцинације која се, евидентно, спроводи у Србији.
  12. Да према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 45., за сваку интервенцију над малолетним лицем потребан је писмена сагласност родитеља, а да лекар може да интервенише без сагласности само у хитним случајевима.

 

Данас у Србији, радити свој посао, значи слушати шта нареди власт. За бољи ручак, мораш бити чувар логора.
Ипак, идеја о слободи траје дуже од сваког варења.
Зато је потребно само да родитељи раде свој посао…

Др Јована Стојковић,
УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели овај чланак са другима:

 


  • 0

СРАМОТА! Мајке у затвор због невакцинисања деце?!

Category : Dešavanja

СРАМОТА! Зар мајке и очеве у затвор због невакцинисања деце?!

РЕАГОВАЊЕ: 

Неуставан закон по коме су родитељи у прекршају због невакцинисања властите деце, ових дана прелази у другу фазу – фазу терора. Наиме, због немогућености да плате новчане казне, очеви и мајке у Србији су приморани да их “одлеже” у затвору. О својим искуствима говоре на страници удружења: Vakcine INFO

Родитељи ће у затвор, али здрављем своје деце трговати, неће!

Верујте, ја немам других могућности, ако и платим прву казну, чекају ме још три. Значи укупно четири казне по 15 000 динара, то је 60 000 динара, то нема шансе да платим. Зато ћу да oдем у затвор, само да сачувам децу!„ – одлучан је Мирослав Тешић из Брезјака, отац два дечака и једне девојчице, који је на ФБ објавио своју “Пресуду”.

Маја Милодановић из Суботице, објаснила је да Мирослав није први случај са оваквим епилогом. И сама је у октобру 2016.год добила пресуду преиначавања новчане казне у затворску: “Tри пута су долазили на кућну адресу да ме хапсе, али с обзиром да сама живим са сином и да сам самохрана мајка нису могли ништа… Трећи пут кад су били рекли су да се не зезам него да платим јер је могуће да ће следећи пут доћи са социјалном службом и да ће дете тих 20 дана бити у социјалном дому, а то никако нисам могла да дозволим па сам платила у ратама. Али да није таква ситуација и да мој син има још некога сем мене, ја бих 100% отишла у затвор…”

И Душици Арнаутовић из Лознице пристигла је ових дана затворска казна у трајању од 15 дана.

Браво, Србијо, уместо путева и фабрика, зидаћеш “специјалне” затворе за родитеље!

Да је “закон” о присилној вакцинацији деце апсолутно контрапродуктиван, доказују управо овакви примери родитеља, који су зарад одлуке да заштите децу од могућих негативних последица вакцинације спремни да “дуг друштву” одуже у затвору, колико буде требало и све то о трошку државе и пореских обвезника: “Да ли је неопходно подсетити да је родитељство старије од државе и њених закона и да за све што је очигледно добро и здраво за нашу децу није потребно вршити никакву законску присилу. Више од свега, нама је њихово здравље најпрече и зато ћемо и убудуће самостално и савесно о томе одлучивати. Ако због тога мораmo у затвор, не маримо, најважније је да су нам деца здрава, а савест мирна“, објаснио је Миливој Мрдаковић, отац троје деце, из удружења „Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“.

Никада у Србији казне и репресије неће бити начин да родитељи доведу своју децу у „ред“ за вакцинисање. Ефекат и сврха кажњавања се силом не постижу, само се рађа већи отпор и неповерење грађана према вакцинацији. Уколико се по хитном поступку овај неуставни закон не промени, ускоро ће у Србији морати да се граде нови затвори за десетине хиљада родитеља код којих казне, уцене и медијска застрашивања – не пролазе.
За ЕДУКАЦИЈУ и СЛОБОДУ ИЗБОРА!

Приредила: Драгана Баша,
УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

САОПШТЕЊЕ:

У моменту када Врховни суд Европске Уније доноси пресуду којом потврђује да вакцине изазивају болести, у Републици Србији креће агресивна кампања против родитеља који су оправдано забринути за здравље своје деце, имајући пре свега у виду наведену пресуду највише судске инстанце у Европи.

Иако званично живимо у демократској држави, или се макар формално тако представљамо, а независно судство је основа сваког демократског друштва, у случају родитеља који не вакцинишу своју децу то очигледно није тако…

Наиме, пре извесног времена један родитељ (попут већине која не вакцинише децу) добио је прекршајну пријаву (обзиром да су „народни“ посланици изгласали закон по коме се невакцинисање деце третира као прекршај) и изашао пред прекршајног судију (иначе председницу једог прекршајног суда на северу Војводине) да по закону одговора. Судија, уместо да буде независна као „Јустиција“ која држи мач и вагу, вербално је „напала“ окривљеног зато што не вакцинише своје двоје деце. Том прилком је нагласила да поседује списак имена 15-оро невакцинисане деце у тој општини и да ће се као члан „локалног тима за сузбијање невакцинације“ потрудити да искорени ову „појаву“ на свом терену?! Подсећамо, причамо о судији (председници прекршајног суда), по закону независном и непристрасном, који овако говори окривљеном пре него исти намерава да изложи своју одбрану.

Надаље треба споменути и „независну“ и непристрасну инститицују „заштитника грађана“. Родитељи деце која нису вакцинисана наилазе на дискриминацију по свим нивоима: забранa уписа у вртић, школу; ускраћивање права на здравствену заштиту; јавнo „етикетирање“ њиховог вакциналног статуса (чиме се крши Закон о заштити података о личности) итд. Посебно забрињава што Заштитник грађана на њихове пријаве уопште не реагује, што нас наводи на закључак да канцеларија Омбудсмана очигледно води бригу само о вакцинисаним грађанима…?!

Преостао нам је још само Уставни суд кога три године чекамо да одлучи да ли је у складу са Уставом РС да вакцинација буде обавезна или не, обзиром да у 18 од 28 чланица ЕУ родитељи имају слободу избора. Уздамо се коначно у независан рад судија Уставног суда и да на њих нико не врши притисак те да ће и њихова одлука бити непристрасна.

У супротном, своја права да слободно одлучујемо о вакцинисању, потражићемо на Европском суду, истом оном који је недавно донео пресуду која потврђује да вакцине изазивају болести.

Драгана Баша, УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

МЕЂУНАРОДНИ ЗАКОН НЕ ДОЗВОЉАВА ПРИСИЛНУ ВАКЦИНАЦИЈУ! – ВИДЕО

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели овај чланак са другима:

 


  • 0

КОЛЕКТИВНИ ИМУНИТЕТ – од математичке до политичке категорије

Lat.

КОЛЕКТИВНИ ИМУНИТЕТ – од математичке до политичке категорије

Пише: др Јована Стојковић

Грађани Србије  су ових дана били  обрадовани вешћу да ће 1000 деце миграната бити укључено у образовни систем Србије. “Један од њихових заштитника је нагласио да да је « и по закону, који основно образовање третира као обавезно, неопходно укључити децу избеглице у систем образовања „. Ова обавезност по закону  није обавезна за невакцинисану децу, држављане Србије. Њихове родитеље, држављане Србије, глупаке који не разумеју „колективни имунитет“, у Домовима здравља дочекују натписи да за њихову невакцинисану децу НЕЋЕ бити издаване потврде за упис у вртиће и школе.

Долазак нових другара миграната, објашњава се у тексту, одличан је за нашу децу, јер ће „наша деца бити обогаћена новим искуствима, јер деца су љубопитљива и имају живу међусобну комуникацију. Имали смо случајеве и да су деца избеглице тако добро успевала да се интегришу да су неки постајали и навијачи српских фудбалских клубова и играли за тимове својих школа”. Одлазак старих другара, невакцинисаних држављана Србије, такође је одличан за нашу децу, јер наши угледни стручњаци једногласно тврде да су невакцинисана деца, која су здрава и немају узрочника болести у телу опасна за вакцинисану, која су заштићена ефикасним и безбедним вакцинама.  Ако вам ово звучи чудно, то је зато што сте луди и глупи.

Директор Центра за заштиту и пружање помоћи тражиоцима азила Радош Ђуровић, рекао је агенцији Бета да се процењује да се у Србији тренутно налази око 1.000 деце школског узраста, углавном из Сирије, Авганистана и Пакистана.

ИЗВЕШТАЈ О СПРОВЕДЕНОЈ ИМУНИЗАЦИЈИ НА ТЕРИТОРИЈИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У 2016. ГОДИНИ Института за јавно здравље Батут, на 34.страни каже да се: “Полио ендемски одржава у три земље (Пакистан, Авганистан и Нигерија) и у њима су пријављени сви случајеви. Епидемиолошку ситуацију полиомијелитиса у 2013. години обележила је епидемија ове болести у Сирији, са 25 потврђених случајева, као и да је више пута потврђен илегални транспорт и у претходној години веома актуелан боравак (азиланти и мигранти) у Србији људи из земаља у којима се полио ендемски одржава или је циркулација поново успостављена (Сирија, Авганистан, Пакистан).”  У истом извештају, на 37 стр.,  се наводи да је „обухват вакцинацијом против полиомијелитиса деце из ромске популације веома низак (20–30%)”.

Обзиром да Институт за јавно здравље евидентно  располаже овим подацима, очекујемо да се јавно огласе и одговоре на питање вакциналног статуса деце миграната и деце Рома, а уколико је неодговарајућ, очекујемо да организују обавезну вакцинацију ове деце свим вакцинама из календара вакцинације,  уз немогућност одбијања од стране родитеља  и немогућност уписивања у предшколске и школске установе, а што је у складу са чланом 32 Закона о заштити становништва од заразних болести.

Неће се ваљда установа која брине о јавном здрављу у Србији дискриминаторски односити према деци само зато што су друге боје и немају српско држављанство?

Благодети здравствене заштите Србије морају бити доступне свима!

Уколико се и деси да неко од другара из ендемског подручја поред «нових искустава» донесе и полиомијелитис, савесни грађани Србије немају разлога за бригу. Према члану 33 Закона о заштити становништва од заразних болести, у случају уношења у земљу болести која је у складу са плановима за одстрањивање и одржавање статуса искорењивања, може се одредити препоручена или обавезна вакцинација за сва или за одређене категорије лица. Обзиром да је и Србија у polio-free статусу, овакав спасоносни сценарио је и могућ и озакоњен.

За параноичне глупаке, на снази је, срећом, члан 32  по којем при обавезној вакцинацији, лице које треба да се имунизује исту не може да одбије осим у случају медицинске контраиндикације.

За мигранте  се, у  вишејезичном водичу за имунизацију и Немачкој наводи да је вакцинација необавезна и да свако може након разговора са лекаром да исту одбије или прихвати.

Боље мигрант у Немачкој, него Србин у Србији.

Др Јована Стојковић,
УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Подели овај чланак са другима:

 


  • 0

ZA LUKIN KORAK! Lukina mama: “Danas su opet hteli da te vakcinišu!”

Category : Aktivnosti

ZA LUKIN KORAK! Lukina mama: “Danas su opet hteli da te vakcinišu!”

Piše Lukina mama: 

“Danas je dan kada moram da napišem ovo… Dobio si, Luka, vakcinu pre tačno 9.5 godina i život ti se promenio za 24 časa i nama sa tobom. Tvoj brat, koji je tada imao 5,5 godina igrao se sa tobom, dok si ti puzao za loptom koju ti je bacao i smejao njegovim šalama.

Sutradan me je pitao: “mama zašto se bata ne pomera i ne moze više da puzi i igra se sa mnom?” 

Da, ja sam te odnela na tu vakcinu i ja sam dozvolila da ti istu daju. I dan danas ne mogu da oprostim sebi zbog toga.

I onda danas doktorica iz Doma zdravlja kaže meni: “treba Luka da primi tetanus, šta ako se ubode na nešto?”.

Sav znoj, suze i bol i sve što smo sa tobom prošli Luka, ovih 9,5 godina, ona je probudila u meni i nisam znala šta da kažem, u momentu sam zanemela. Borimo se svaki dan za tvoj prvi korak za tvoj život i svaki dan preživljavamo novi strah, a ona pita šta ako se ubodeš na nesto!?

Volela bih da se ubodeš na taj ekser, da staneš nogom na njega dok trčiš bos preko dvorišta tvoje bake i deke. Do momenta prijave u fondaciju “Budi human”, (9 godina) svaku vežbu, svaku tvoju rehabilitaciju plaćali smo mi, našim suzama i novcem, a ti tvojim znojem. Država nije dala ništa, samo je znala da ti da tu prokletu vakcinu i da zaboravi da postojiš! A danas je bilo glavno pitanje šta ako se ubodeš na nešto…

Lepi i hrabri moj dečače, prkosi im svojom snagom, ti si borac, ti si lav. Ustani na te svoje nogice i ubodi se na taj ekser, njima, svima u inat! Mama te voli najviše na svetu i zna da ćemo pobediti sve nedaće koje su nas snašle, zajedno, tvojom voljom a našom snagom i verom!”

Danijela Krivokapić, majka Luke Krivokapića, dečaka koji je nakon HepB vakcine oboleo od paralize (dijag. toksična neuropatija)

Novi Sad, 16.08.2017.

Neuropatija – “retko” neželjeno dejstvo HepB vakcine

Toksična Neuropatija (od koje je Luka Krivokapić oboleo kao šestomesečna beba, nakon primljene treće doze “Engerix”-a) je u uputstvu proizvođača ove vakcine protiv Hepatitisa B svrstana kao neželjena reakcija u 1 od 10.000 doza.
 
UPUTSTVO ZA LEK
Engerix® B, suspenzija za injekciju, 10 mikrograma/0.5ml
Pakovanje: bočica, staklena, 25 x 0.5ml
bočica, staklena, 100 x 0.5ml
Proizvođač: GlaxoSmithKline Biologicals S.A.
Adresa: Rue de l’Institut 89, 1330 Rixensart, Belgija
Podnosilac zahteva: Predstavništvo GlaxoSmithKline Export Limited
Adresa: Omladinskih brigada 88, 11 070 Novi Beograd, Republika Srbija

Neželjena dejstva

 

U Srbiji se od 2006. godine, prema kalendaru obavezne imunizacije, primeni više od 200.000 doza ove vakcine godišnje (tri doze po detetu).

 

 

 

Ako je verovati rezultatima dosadašnjih istraživanja belgijskog proizvođača GlaxoSmithKline, od vakcine “EngerixB” (koja se i dalje testira na najmlađoj populaciji), u svakoj generaciji vakcinisane dece u Srbiji, njih dvadesetoro “potencijalno” oboli od neuropatije, kao posledice “veoma retkog neželjenog dejstva” ove vakcine.

 

Engerix B 

 

Zatim se za lečenje najmlađih žrtava PRISILNE vakcinacije, novac prikuplja SMS porukama i donacijama humanih građana, zato što zdravstveni sistem Republike Srbije ne “prepoznaje” kategoriju “vakcinama oštećenih pacijenata”, STRADALIH u odbrani mita o kolektivnom imunitetu – “imunitetu krda”!?

 

 
 

To znači da su roditelji dece teško obolele od neželjenih posledica vakcinacije višestruko prevareni i izdani od svoje države. Prvi put jer su neinformisani i zastrašeni doveli svoje dete na ZAKONOM obaveznu vakcinaciju, drugi i svaki sledeći put jer ih je sistem odbacio kada su se zbog obaveznih vakcina njihova deca razbolela…

U nastavku pročitajte o ostalim rizicima koje ova vakcina nosi sa sobom:

 
 
 
 

POMOZITE LUKI DA NASTAVI LEČENJE MATIČNIM ĆELIJAMA U UKRAJINI I OPERIŠE KIČMU!

 

Više o humanitarnoj akciji za Luku, Fondacije “Budi human” pročitajte: OVDE

 
Priredila: Dragana Baša
 

 

"Danas je dan kada moram da napišem ovo… Dobio si, Luka, vakcinu pre tačno 9.5 godina i život ti se promenio za 24 č…

Posted by ZA LUKIN KORAK on среда 16. август 2017.

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Podeli ovaj članak sa drugima!

 


  • 0

МАЛЕ БОГИЊЕ И ВЕЛИКО СПИНОВАЊЕ – Пише: др Јована Стојковић

Category : Članci

lat.

МАЛЕ БОГИЊЕ И ВЕЛИКО СПИНОВАЊЕ

Пише: др Јована Стојковић

Др Јована Стојковић

Др Јована Стојковић

Готово свакодневно вакцинални ревнитељи из једних дневних новина узбуњују јавност и шире хистерију поводом пада обухвата вакцинације ММР вакцином насловима попут: „Претња коју не смемо дозволити“, „Ако се родитељи после овога не опамете онда нам стварно нема спаса“, „Због живота ове деце морате вакцинисати своју“.

Овај пропагандно-психолошки рат који шири неосновани страх и етикетира родитеље који из било ког разлога одбијају вакцинацију деце као здравствене терористе, опробано је оружје  које се дословце и готово у истим реченичним склоповима користи и у другим земљама у којима се намеће присилна вакцинација. И тамо, више него нечасну улогу у одузимању основних људских права играју они коју су ослобођени било какве одговорности за било кога – (спин) доктори, који знају да „неопамећени„ родитељи немају проблем са тим да им дете умре од малих богиња  и знају да ће  деведесетпетопроцентна вакцинисаност деце у другој и дванаестој години са нешкодљивом ММР вакцином учинити да нам „има спаса“.

Да новинари јесу новинари, а не ПРЕССтитутке, којима се за бедну цркавицу говори шта ће да спинују, упитали би забринуте докторе:

 

  1. Колика је била смртност од датих болести у петогодишњем периоду пре увођења ММР вакцине 1994.године и да ли нам је тада „било спаса“ или смо помрли, а не знамо? 
  2. Због чега нисмо забранили улазак просвећеним страним држављанима и тако „се спасли“, када обухват ММР вакцином у европском региону СЗО у десетогодишњем периоду од 1997. до 2006. ни једне године није достизао 95%, док је у седмогодишњем периоду од 2006. до 2012.године  европски регион СЗО само једне године (2010) имао одговарајући обухват, док Италија и Француска у истом периоду нису имале „одговарајући обухват“ ни једне године?
  3. Уколико ММР вакцина доводи до имунитета који траје 10 година, према речима епидемиолога др Величковића, да ли то значи да не постоји имунитет људи старијих од 22 године (осим оних који су природно прележали болест и неким чудом преживели), обзиром да је последња ревакцина у 12.години живота?
  4. Због чега се тврди да ће нас ММР вакцина „спасити“ болести када сам произвођач у упутству за лек наводи да „кao i kod svake druge vakcine, vakcinacija sa MMR-VaxPRO ne mora da obezbedi zaštitu kod svih vakcinisanih osoba“ и како ће забринути доктори и грађанство детектовати ову популацију  и ревакцинисати их?
  5. Ко је „крив“ за епидемије малих богиња у Србији 2007.године са 201 оболелим уз обухват вакцинације  од 97%, као и епидемију из 2011.године са 370 оболелих уз обухват од такође 97%, али и десетогодишњим обухватима у периоду 2001.-2011. који су износили преко 95% (осим 2002.када је износио 93%) , и због чега висок обухват вакцинацијом није исте спречио? Епидемија се овом приликом догодила и на одељењу хематоонкологије и „висок обухват „ је није спречио, али тада није било патетичне приче о деци оболелој од карцинома који, нажалост, могу бити жртва и грипа и прехладе, али и стотина других инфекција. Ипак, према оценама епидемиолога, и за њихово разбољевање су криви стил живота и исхрана и „нема доказа“ да је то последица осиромашеног уранијума .
  6. Због чега се деца вакцинисана ММР вакцином, а која су добила паротитис и морбилиформну оспу не помињу као извори заразе и „кривци“ за епидемију, али се зато „праведни гнев „ обрушава на невакцинисану децу која нити су болесна, нити заражена? Овакве деце је 2011.године забележено 47, 2012.године 21, 2013. Године 40.
  7. Нису ли „мало“ претеране и обмањујуће тврдње да нам „нема спаса“ ако је у тренутку увођења вакцинације у Велику Британију 1968.године смртност од малих богиња била 0,11 на 100 000 људи, односно 1 човек на милион, док је смртност у САД у тренутку када је прва вакцина против малих богиња лиценцирана 1963.године била 0,2 на 100000 односно 2 на милион, што је 2738, односно 1506 пута мања смртност него смртност од рака у Србији 2015.?
  8. Да ли су сви педијатри, педијатријске сестре и остали радници који раде са децом прошли проверу нивоа антитела на мале богиње, заушке и црвенку и да ли су ревакцинисани?
  9. Какав је вакцинални статус Рома и миграната?
  10. Ко даје право лекарима који не дају одговоре ни на ова питања да у јавним гласилима износе „своје“ коментаре на контроверзна и осетљива правна питања која се тичу „права детета на вакцинацију“(које је правно непостојеће) и права родитеља да одлучују за своје малолетно дете?
  11. Да ли је реклама на билборду у којој се наводи да су „вакцине безбедне, делотворне и штите од заразних болести“ са сликом насмејане  бебе и потписом „Тиршове“ у складу са Правилником о начину оглашавања лека, односно медицинског средства и његовим чланом 8, чланом 10, чланом 11 и чланом 12.
  12. Да ли вас мало није стид да прозивате људе који се боре да поврате своја елементарна људска и природна права за „огромну штету коју су нанели“ и да позивате на прављење националног плана за „сузбијање антивакциналног лобија“, уколико и сами знате да је пад обухвата ММР вакцином започео 2012. године, док је прво удружење за слободу избора при вакцинацији регистровано јуна 2015.године као одговор на репресивни Закон о заштити становништва од заразних болести и махнито лупетање представника Министарства здравља о одузимању деце?

Медицинска етика у Србији је мртва. Слава јој.

Др Јована Стојковић

Др Јована Стојковић

Др Јована Стојковић

 

Подели овај чланак са другима:


  • 0

ПРОТЕСТ – СТОП ПРИСИЛНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ ДЕЦЕ У СРБИЈИ! ЗА СЛОБОДУ ИЗБОРА И ИНФОРМИСАН ПРИСТАНАК!

lat:

3. ЈУН – МЕЂУНАРОДНИ ДАН СВЕСНОСТИ О ЖРТВАМА ВАКЦИНАЦИЈЕ РОДИТЕЉИ У СРБИЈИ ОБЕЛЕЖАВАЈУ ПРОТЕСТОМ!

ЕФВВ (Европски Форум за Безбедну Вакцинацију) је прошле године прогласио 3. јун за Међународни дан свесности о жртвама вакцинације, а ове године, у Србији ће се 3. јун обележити протестним скупом у месту и покрету. Истог дана  протестоваће родитељи у Словенији, Италији, Француској, Енглеској, Ирској, Пољској, Чешкој, Шведској, Италији…

http://lightacandle.eu/main

Догађај под називом “Упали свећу за жртве вакцинације”, има за циљ подизање пажње домаће и светске јавности на ризике и опасности вакцинације. У време када је у 12 земаља Европе вакцинација обавезна, неопходно је информисати људе о њеним потенцијалним ризицима на које упозоравају многи медицински експерти широм света.

Постојање обавезног вакцинисања у неким земљама представља кршење основних људских права и слобода. Деца посебно могу постати жртве система који приморава родитеље да пристану на медицински третман за своје дете, под претњом санкција, што може из различитих разлога бити ризично. У име научно неоснованог “колективног имунитета”, здравље детета може бити угрожено вакцинацијом, или чак трајно оштећено.

У сусрет Међународном дану свесности о жртвама вакцинације, број људи који су уверени да су њихова деца или они сами оштећени вакцинама је у сталном порасту. Зато је 3. јун посвећен свима онима чији су се животи заувек променили након вакцинације. Посвећен је њиховим родитељима и породицама, директним и индиректним жртавама које храбро носе терет доживотног издржавања, а посебно оштећеној деци. Посвећен је њиховој личној храбрости упркос социјалној депривацији и неповерењу које редовно доживљавају од других. У многим земљама не постоји државна брига и подршка за ове породице, док се у појединим државама компензација и помоћ жртвама вакцинације сматра стандардом, поготово у земљама у којима вакцинација није обавезна.

Овај дан је такође посвећен онима који су можда изабрали да се добровољно вакцинишу, потпуно уверени у сигурност вакцина. Накнадно су открили да су под утицајем медијске пропаганде били изиграни и ускраћени за потпуне информације о вакцинацији и да њихови потенцијални здравствени проблеми нису узети у обзир.

Последње, али не и најмање важно, овај дан је посвећен онима који су храбро подигли свој глас и траже истину. Нама, који упорно постављамо питања појединцима и групама које промовишу такозвану “имунизацију” и уређују вакциналну политику, а који одбијају да одговоре на наша питања, па чак покушавају и да нас ућуткају.

Циљ је да се укаже да о вакцинацији сада мора да се расправља у јавности потпуно отворено, аргументовано и критички. Сви штетни ефекти морају да се пажљиво испитају, а резултати тих истраживања у целости обелодане јавности.

3. јуна људи ће палити свеће на јавним местима, у знак сећања на жртве вакцинације, али и као опомену законодавној власти да мандаторну вакцинацију мора хитно заменити слободном одлуком и информисаним пристанком каква је пракса у већини земаља света.

У то име, ми смо конкретизовали ЗАХТЕВЕ које ћемо упутити надлежним министарствима, Премијеру и Председнику РС, као и јавном медијском сервису СВИХ грађана Србије:

1. Укидање обавезне вакцинације и поштовање члана 25. Устава Републике Србије који гарантује неповредивост физичког и психичког интегритета.

2. Промена Закона о заштити становништва од заразних болести и његово усклађивање са Законом о правима пацијената (члан 11.) који обезбеђује право пацијента на потпуну информацију о медицинском поступку , као и слободан избор на пристајање или непристајање на исти (Информисан пристанак).

3. Поштовање члана 14. Закона о правима пацијената, о праву на приватност и поверљивост медицинских података, као и санкционисање здравствених радника који јавно објављују вакцинални статус пацијената.

4. Забрана дискриминације невакцинисане деце приликом уписка у обданишта и школе и поштовање члана 71. Устава Републике Србије.

5. Поштовање члана 72. Породичног закона Републике Србије и омогућавање родитељима да као правни заступници своје деце доносе одлуке у вези са њиховим медицинским третманима.

6. Јавно заузимање става Лекарске коморе Србије и Српског лекарског друштва по питању лекарске етике у вези са вакцинисањем деце противно вољи родитеља.

7. Пружање на увид клиничких студија на основу којих су одобрене обавезне вакцине у Републици Србији, а према Закону о доступности информација од јавног значаја.

8. Отварање јавних стручних расправа на тему (не)оправданости обавезне вакцинације.

9. Престанак медијске цензуре и омогућавање јавне дебате, првенствено на државном медију Радио телевизији Србије.

10. Утврђивање евентуалног сукоба интереса и финансирања од стране фармацеутских кућа главних промотера присилне вакцинације у Србији.

11. Утврђивање одговорности и кривице за децу оштећену вакцинацијом и обештећење њиховим породицама.

(Упућени са 4. ПРОТЕСТА за СЛОБОДУ ИЗБОРА)

У Београду,
3. јуна 2017.
УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

Приредила: Драгана Баша

 

 

 

Подели овај чланак са другима:

 


  • 0

Српски алуминијум, жива, формалдехид у Торлаковим вакцинама мање токсични и канцерогени него инострани?

latcyr

РЕАГОВАЊЕ – ТРИБИНА ПАТРИОТСКИХ ХВАЛОСПЕВА:
Српски алуминијум, жива, формалдехид у Торлаковим вакцинама мање токсични и канцерогени него инострани(!?)

Пише: др Јована Стојковић

Удружење “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију” већ годинама опомиње на неопходност промене неуставног закона који налаже обавезну, а заправо присилну вакцинацију деце у Србији. Сваки добронамерни и освешћени савезник, а нарочито лекар, пожељан је и добродошао. Ипак, имамо обавезу и потребу да реагујемо на поруке са  трибине двосмисленог, политички коректног и збуњујућег наслова у којој су учествовале две цењене даме и доказани професионалци у својим областима.

VAKCINACIJA DECE DA ILI NE? – MOLIM VAS PODELITEPuno puta u javnosti se postavljalo pitanje o vakcinaciji dece. Dobila sam ogroman broj vaših pitanja na tu temu i često o tome govorila u javnosti. Izuzetno važna pitanja pre svega za mlade devojke koje tek treba da rode i mlade mame koje treba vakcinišu decu. Da li treba ili ne treba?! Da li su vakcine dobre ili nisu?! Koja je kontrola vakcine i sl. To je jedno od najozbiljnijih i najvažnijih pitanja u društvu. Radi se direktno o zdravstvenoj bezbednosti naroda. I društvo, i stručna javnosti država moraju da se uključe u rešavanje ovog problema. A problem postoji. I smatram da pre svega stručna javnost olako prelazi preko ovog pitanja. Kratak isečak na temu vakcinacije sa tribine na kojoj smo govorili fenomenala Mirjana Bobić Mojsilović i ja. Nekada je u Srbiji tada Jugoslaviji postajala državna farmaceutska kuća TORLAK koja je proizvodila najbolje vakcine na svetu. A onda se neko pametan dosetio i prodao deo ili ceo Torlak. I od tada mi uvozimo vakcine koje proizvodi neko drugi za našu decu. Ne treba postavljati pitanje da li treba da se prima vakcina ili ne. Naravno da treba. Vakcina je dostignuće medicine i čovečanstva. Pravo pitanje je šta je ono čime bodu našu decu. To uvek mora biti prioritet, kvalitet. Svakako da je bolje vakcinisati decu i odkloniti strahove roditelja jer su posledice često tragične. Srećom naša javnost nikada nije bila upoznata sa tim posledicama poput difterije, velikog kašlja i sl. protiv čega se i vakcinišu deca. Glavno pitanje je da država Srbija koja je bila vlasnik torlaka i proizvodila odlične vakcine to treba da nastavi da radi jer se radi o pitanju od nacionalnog značaja. Koliko god da se u medijima spušta kredibilitet lekarima i da se jedna greška gura maksimalno a da se hiljade teških i svakodnevnih spašenih života prećutkuju. Ne zaboravite da su lakri ti koji iz sebe imaju deset godina školovanja i hiljade pacijenata i da to znači i znanje i iskustvo. Ono za šta treba naše društvo da se bori jeste TORLAK. Da država i da naši ljudi proizvode vakcine za našu decu. Ljudi koji će proizvoditi vakcine za svoju decu će proizvoditi dobre vakcine i za našu decu. Pitanje vakcine i Torlaka ja pitanje od nacionalnog značaja po zdravlje i bezbednost naroda. Dozvoliti da vam neka druga država prodaje vakcine znači staviti zdravlje svog naroda u ruke stranih država a samim tim znači biti ucenjen. Da ne ulazimo u ekonomsku računicu Torlaka koji je mogao da proizvodi vakcine i da izvozi za Indiju ili bilo koju drugu mnogoljudnu državu. I to da proizvodi ako ne najbolje onda među najboljim vakcinama na svetu. Devojke i mlade mame ako postoji nešto oko čega treba da se bunite onda je to pitanje Torlaka. To je budućnost vaše dece. To je problem u društvu oko čega pre svega žene moraju da se organizuju na prvom mestu. Ono što moramo svi zajedno da uradimo je da sačuvamo Torlak i da proizvodnja vakcina bude pod najstrožom kontrolom države.

Posted by Даница Грујичић on понедељак 17. април 2017.

Наиме, на трибини је речено да не треба постављати питање да ли треба вакцинисати, уз одговор да „наравно да треба“. Не можемо а да се не запитамо шта је то тако јединствено и недвосмислено у овој медицинској интервенцији, па се може нетремице преписати милионском становништву? Због чега је могуће, на пример, одбити операцију мозга, а није могуће ни теоретски одбити вакцинацију? Да ли ће „неодговорна и неука“ мајка која одбије вакцинацију свог детета бити подвргнута и присилној операцији тумора на мозгу или је њена неодговорност и неукост селективна и променљива? Због чега се вакцинација обмањујуће представља као неупитна научна истина, иако је само актуелни медицински консензус који је одувек имао и неистомишњенике у медицинским круговима?

Због чега се вакцинација мегаломански представља као неупитно „достигнуће медицине и човечанства“ када подаци државних статистика говоре о огромном смањењу смртности од заразних болести пре увођења исте? Само за поменути пертузис, у Енглеској је смртност опала за 97,5-99% пре увођења националног програма вакцинације 1957. У САД-у  се од 1870. до увођења вакцинације смртност од пертузиса смањила за 77-92%, док је у Аустралији смртност од исте болести пре увођења вакцинације пала за 85%. Када је прве вакцине против“ вируса вариоле“ уводио Џенер, човечанство је било 150 година далеко од открића електронског микроскопа којим се вирус једино могао видети. До деведесетих година двадесетог века, медицина готово ништа није знала о начину на који вакцине стимулишу имуни систем (Епидемиологија 153.стр.), иако је до тада успела да „искорени многе болести“. То наука сигурно није, али видимо да постаје религија.

Због чега се износи немогућа тврдња да вакцине могу бити безбедне само ако се произведу у Србији, а у случајевима оштећења се брани ставом да „сваки лек има и нежељена дејства“? Да ли су српски алуминијум, жива или формалдехид мање токсични и канцерогени него инострани? Да ли патриотски хвалоспеви могу да неутралишу чињеницу коју је потврдио суд у Србији да је Торлакова вакцина против полиомијелитиса изазвала парализу деце у Србији, као и БСЖ вакцина која је разболела хиљаду казастанске деце, а којима је њихово министарство здравља због тога платило одштету?

Преиспитивање ефикасности и безбедности вакцинације дешава се широм света (али и у нашој земљи)  и то управо од стране лекара и научника који су „студирали десет година и лечили хиљаде пацијената“. Др Робер Менделсон, др Фред Кленер, др Џон Сил, др Ејри Зајерман, др Вилијам Хауард Хеј, др Робер Симпсон, др Ј.А.Морис, др Том Бурбахер, др Џил Џејмс, др Џефри Бредстрит, др Харима Тирани, др Ендрју Моулден, др Брус Липтон, др Шери Тенпени, др Мајл Фарли, др Арчи Калокеринос, др Стефани Сенеф, др Лорин Деј, др Мејер Ајзенштајн, др Сузан Хемфрис, др Жилијан Ланктут, др Павел Воробјев, др Червноскаја, др Кириличева, др Онишченко, др Лидија Гајски, др Срећко Сладољев , др Ђула Сунара и др Расел Блејлок, неурохирург, само су неки од њих. Ово указује да је позивање на сопствено научно и професионално звање да би се оправдала потреба за обавезном вакцинацијом чист  психолошки маневар позивања на ауторитет. Иако никоме не бранимо да верује да су вакцине неопходне и безбедне, напомињемо да научних доказа за тако нешто нема, јер све досадашње студије о вакцинама имају следеће недостатке:

  1. Фармакокинетичке студије нису обавезне, па се самим тим најчешће не изводе, те нисмо у могућности да знамо како се додаци у вакцинама апсорбују, дистрибуишу и складиште и телу.
  2. Праћење нежељених дејстава обично траје 5 до 15 дана, што онемогућава увид у средње и дуготрајне учинке.
  3. Скоро никада се у студијама не користи прави плацебо (на пример физиолошки раствор), већ су то или раније вакцине или ађуванси без антигена.
  4. Нема одговарајућих контролних група тј. невакцинисане деце, јер је „неетично“ некоме не дати вакцину.
  5. Методологија детекције нежељених ефеката је у најмању руку субјективна и ослања се на перцепцију истих од стране медицинских сестара или родитеља и тада се њихов исказ сматра валидним и научним , али када дођете са оштећеним дететом након редовне вакцинације тада сте некомпетентни или луди, а ваше дете је анегдота.
  6. Већина студија је финансирана од стране фармацеутских кућа које вакцине и производе. Коментар није потребан.
  7. Студије о ефикасности и безбедности вакцина укључују само здраву децу и због тога настаје привид безбедности на основу кога се одобравају, а у реалности се примењују на све већој популацији деце са хроничним сметњама.

У ово време „атомске технике и прашумске етике“ подсетимо се онога чега сваки лекар треба  да се придржава:

“У медицинској пракси, принцип аутономије подразумева не само спремност, него  моралну, а у многим земљама и законску обавезу медицинских професионалаца да поштују мишљења, процене и одлуке, дакле вољу пацијента у вези да њиховим третманом , и то у свим сегментима медицинског поступања (превенција , дијагноза , терапија, рехабилатације, истраживачки процес).70 стр., Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

“Информација пацијенту мора бити потпуна и исказана на начин да је пацијенту сасвим разумљива .У супротном, евентуални пристанак је добијен на начин који се ни на који начин не може етички оправдати, а за такво је чињење у развијеним правним државама, углавном предвиђена  законска санкција“.72.стр. Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

“Показује са да продирање права , то јест правне регулације у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира“. 77.стр. Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

Женевска декларација – „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“

Нирнбершки конгрес – „Особа треба да буде у ситуацији да слободно може да врши избор, без икаквог утицаја силе, преваре, лукавства, принуде, погрешног процењивања или других прикривених облика приморавања.“

Интернационални кодекс лекарске етике: “Лекар мора поштовати право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење.“

Наше удружење неће дозволити да се наша настојања усмере на споредне  колосеке. Ми идемо право у центар! Слобода избора по питању вакцинације и осталих медицинских третмана!

Др Јована Стојковић

 

Inicijativa NoVa

 

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

 

Препоручено:

Неке од чланака, обраћања и видео прилога Др Јоване Стојковић можете погледати и прочитати – О В Д Е

 

 

Подели овај чланак са другима:


  • 1

ЗАХТЕВ председничким кандидатима – њихови одговори уочи “Избора 2017.”

lat.

Поштованом кандидату за будућег Председника РС,

Удружење грађана “ Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију ” обраћа Вам се у време предизборне кампање у жељи да добије конкретне и јасне одговоре од Вас, у вези са захтевом и питањима због којих је наше удружење и основано.

Као заинтересовани грађани тражимо од Вас да се изјасните по питању промене постојећег закона који прописује обавезну вакцинацију наше деце, прецизније, члана 32 Закона о заштити становништва од заразних болести, за који сматрамо да није у складу са Уставом Републике Србије, као и Законом о правима пацијената и  Законом о основама образовања. Такође, тај спорни члан неусклађен је и са Међународним конвенцијама о правима детета, супротан је Нирнбершком кодексу и Међународној конвенцији о заштити људских права у примени биоетике, као и другим бројним повељама о људским правима чија је РС потписница.

Наше удружење се залаже за слободу одлучивања и информисани пристанак при вакцинацији и у складу са тим захтевамо ХИТНУ измену Закона о ЗСОЗБ спорне одредбе о обавезној – присилној вакцинацији којом су у случају одбијања, прописане високе новчaне казне за родитеље, али и дискриминација невакцинисане деце неуписивањем у колектив…

Од Вас тражимо да у оквиру своје предизборне кампање изнесете свој јасан став и мишљење по питању обавезне вакцинације, као и мере које бисте предузели како би се слободе и права свих грађана гарантоване Уставом РС – поштовале.

Замолићемо Вас да најкасније до 31. Марта одговорите на наша питања, како бисмо благовремено обавестили наше чланове и грађане о Вашем ставу.

Маил адреса нашег удружења је:  inicijativa@vakcinainfo.org

С поштовањем,

Сабина Чабаркапа

УГ ”Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“

 

22.марта 2017. у Београду

(Одговоре кандидата објављујемо у интегралној верзији, према распореду њиховог пристизања на  адресу нашег удружења) 

 

Први одговор стигао је од председничког кандидата СП “Двери”, Бошка Обрадовића:

“Српски покрет Двери сматра да се ни у ком случају не сме доводити у питање фундаментално право родитеља да одлучују о добробити своје деце, нити да се сме дозволити присилно спровођење било какве медицинске мере или поступка без информисаног пристанка пацијента, односно, у случају вакцинације, родитеља или старатеља.
Као председник Србије, иницирао бих измене Закона о заштити становништва од заразних болести како би заштитио права пацијената, родитеља и деце, у складу са Уставом и одговарајућим законима, али и иницирао формулисање јасних ставова и препорука стручне јавности и надлежних стручних служби у вези са вакцинацијом.”

Бошко Обрадовић, председнички кандидат, Српски покрет Двери.

 

Други одговор стигао је од председничког кандидата “ЛСВ”, Ненада Чанка

>>Poštovani, dostavljamo vam odgovore kandidata za predsednika Srbije, Nenada Čanka:

“Vakcine su epohalno otkriće u medicini.

Primena vakcina u prošlosti eradicirala je veliki broj bolesti koje su epidemijski odnosile ogroman broj života ljudi dece. Ogroman je doprinos primene vakcina ukupnom zdravlju čovečanstva.

Primena proverenih, registrovanih i bezbednih vakcina, i po vakcinalnom kalendaru, veoma je važna za zdravlje najvulnerabilnije kategorije stanovništva, dece. Najefikasnije sredstvo za sprečavanje masovnog širenja zaraznih bolesti. Podržavamo primenu vakcina u našoj državi.

Novčane kazne ne rešavaju problem. Roditelji plate ili ne plate kaznu, a dete ostane nevakcinisano. Time se gubi suština, a to je potreban obuhvat od 97% da bi vakcinacija bila uspešna.

Pored svih kontroverzi i otpora etičke, političke, verske prirode, kao i antivakcinalnih lobija, vakcina je najefikasnije sredstvo protiv širenja masovnih zaraznih bolesti.”

Novi Sad, 28. mart 2017. godine.<<

 

 

Подели овај чланак са другима:

 


Odaberite vaš jezik

    Translate from:

    Translate to:

Ukucajte ovde šta želite da pronađete

Pratite nas i na:

Donate

Vaša skromna donacija znači mnogo da zaštitimo sadašnje i buduće generacije. Hvala!

Pratite nas i na sledećim našim resursima:

Visit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On GooglePlusVisit Us On TwitterVisit Us On PinterestVisit Us On LinkedinCheck Our Feed

Donate – Doniraj