Author Archives: Dragana Baša

  • 0

КАД  ОБУХВАТ ОБУХВАТИ СВАКУ ШУШУ – пише: др Јована Стојковић

КАД  ОБУХВАТ ОБУХВАТИ СВАКУ ШУШУ – пише: др Јована Стојковић

У нашем Апсурдистану све је узаврело од повика за каменовањем, везивањем и показивањем на трговима, хапшењем, чупањем гркљана и присилним вакцинисањем, избацивањем здраве и праве деце из обданишта…  Јавило се кусо и репато, подгузне муве сваке власти, редитељи, премијери, председници,  певачице, посланици, новинари, в.д.-ови здравствених институција, изненађени и увређени докторчићи по фејсбуцима, речју сви поред којих бисте могли да липшете као пас од глади и свих болештина, осим малих богиња. Иако разноврсних занимања и образовања, у једно се куну сви – да је за епидемију малих богиња крив „пад обухвата“ испод 95%. У то име и напори наших власти у „наватавању“ 30.000 невакцинисане деце који, за љубитеље математике, чине 0,4% „колективног иминитета“ Републике Србије, јер кад 95% деце буде пелцовано, епидемија ће стати!

Оваква логика важи само у ЛИЕСТРЕЕМ медијима. У реалности ситуација је прилично опречна.

Тако је Шпанија у периоду од 2001.-2016. уз висок обухват вакцинацијом сваке године имала 7.083 случаја малих богиња. Највећи број случајева имала је 2011. И 2012.године (3.802, 1.204), уз обухват од 97%.

Кина је у периоду од 2009.-2016. имала 253.438 случајева морбила и обухват сваке године од 99%! Истовремено, имала је и 2 405.255 случајева заушки које такође спречава ефикасна и безбедна ММР вакцина.

Немачка је у периоду од 2006.-2016. имала 11 922 случаја морбила уз висок обухват сваке године. Највише случајева је имала 2015. и 2013. (2.464, 1.771), уз обухват од 97%.

Румунија је постала позната када је искусила епидемију морбила због „пада обухвата“. Док је обухват био „одговарајућ“, у периоду од 1997.-2010. имала је 42 163 случаја морбила. У том периоду највећи број случајева био је 1997.године (23.576), као и 1998.(9.547) при обухвату 97%. Интересантно је како је број случајева  од 117 у 2004. порастао на 5.043 2005., без икакве измене у обухвату (97% за обе године, а био је висок и годинама пре).

Украјина је искусила „пад обухвата“ након 2009. и седам година касније, до 2016. , имала је 19.988 случајева малих богиња. У седмогодишњем периоду пре, од 2002.до 2009, имала је стално висок обухват, најчешће између 98-99%. У том периоду, имала је 56.097 оболелих, највише 2006. (44.534), уз обухват од 98,4%.

У Русији је од 2000.-2013. уз изразито висок обухват било 12.773 случаја малих богиња.

Истовремено, Швајцарска, Ирска и Аустрија као земље које ниједне године нису имале обухват вакцинацијом преко 95%, немају ниједан пријављен случај умрлих од малих богиња Светској здравственој организацији.

Према извештају ЦДЦ-а, пре увођења вакцине у периоду од 1959.-1962. умирала је једна особа на 10.000 оболелих, а 0,7% случајева је било хоспитализовано. У Србији је од 3.256 пријављених случајева  (1.654 лабораторијски потврђено) деветоро је умрло, а 32% је хоспитализовано. У преводу, у Србији је актуелно леталитет од ове болести 27,6 пута већи него у Америци пре увођења вакцине, а оболели се 45,7 пута чешће хоспитализују. Оболели се, према сопственом признању, шетају од лабораторије до специјалисте, а на прегледе возе градским превозом. Минимум шесторо деце је оболело непосредно након вакцинације.

Батут не даје потпуне податке о вакциналном статусу умрлих, али ни о соју вируса који циркулише Србијом.

Молим згрожене певачице, уметнике, В.Д.-ове, дупеувлакаче, докторе без радног стажа и остале мрзнике да прочитају ову статистику пре него се баце каменом на „30.000 невакцинисане деце“, јер та деца имају бар 60.000 добро информисаних и писмених родитеља. Нама се не прети, са нама се разговара. Стоп државној тиранији!

Др Јована Стојковић

Председник УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“


  • 0

Pismo podrške svjesnoj, savjesnoj i ustrajnoj liječnici uputio dr Srećko Sladoljev

Category : Dešavanja

 

Povodom sve učestalijih napada organizovanih internet “hejt” grupa (koje u medijima predstavljaju kao “grupe zabrinutih roditelja i lekara”) na dr Jovanu Stojković, predsednicu Udruženja i perjanicu roditeljskog pokreta u Srbiji koji se zalaže za slobodu izbora i informisanu odluku pri vakcinaciji, REAGOVAO je iz Zagreba, dr Srećko Sladoljev.

Ovaj priznati imunolog, direktor Odeljenja za istraživanja i razvoj Imunološkog zavoda, istrajni borac za istinu o vakcinama i odgovorno roditeljstvo, obratio se našem udruženju pismom iskrene podrške dr Stojković, koje prenosimo u celosti, u integralnoj verziji.

 
Udruzi roditelja “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju
 
Draga Jovana,
 
ne napada Te struka. Napadaju Te sebičnost i laž.
 
Vidiš kakva se, čak i u ovo vrijeme ponovnog Rođenja i nove Nade, težina zavukla među ljude, u sve živo i neživo!
 
Čak i nevina srna strepi u šumi.
 
Težina je obuzela svod pod kojim upijamo Sunce, svod od vremena i prostora koji nas opominje kako smo mali i podsjeća koliko bismo mogli rasti.
 
U zajedništvu, u istini u brizi koju iskazuješ za druge – jest sve. I zaista, od atoma čija ga jezgra drži na okupu, od obitelji do zajednice ljudi, samo zajedništvo može držati ovaj Svijet da se ne raspe.
 
Svima nama je ovako jer su nas prevarili i lagali da nije tako, a mi pogriješili što smo u to povjerovali.
 
Laž je da smo ovdje „svatko na svom putu“ i „svatko za sebe“. Istina je da smo svi na istoj cesti koju su nam skrili. Bez da je vidimo, mi jesmo kao slijepci „svatko na svom putu“ i „svatko za sebe“
 
I zato nas je tisuće manje a ne tisuće više. I zato hodamo s grčem, a trebali bi s veseljem.
 
Jovana, drži se Istine koja JEST!
 
I znaj. Najhladnije i najmračnije je tik pred svitanje.
 
 
 
 

(Pismo podrške dr Jovani Stojković, svjesnoj, savjesnoj i ustrajnoj liječnici).

U Zagrebu,
11.01.2018.


  • 0
Dr Cosimo Bagnulo

Dr Cosimo Bagnulo: UTICAJ VAKCINA I ISHRANE NA RAZVOJ I FUNKCIJE IMUNOG SISTEMA

Tags :

Category : O vakcinama

VAKCINE: Dr Cosimo Bagnulo: UTICAJ VAKCINA I ISHRANE NA RAZVOJ I FUNKCIJE IMUNOG SISTEMA

ORIGINALNI RAD skriptu u PDF formatu možete preuzeti na ovde priloženom linku – PREMIJERNO PRVI PUT OBJAVLJENO

Vakcine: INTERAKCIJA I UTICAJ BOLESTI PROUZROKOVANE ISHRANOM I VAKCINAMA NA RAZVOJ I FUNKCIJE IMUNOG SISTEMA

Download: 

Dr Cosimo Bagnulo: Interazione e interferenza dello sviluppo e della funzione del Sistema Immunitario sulle malattie da Alimentie Vaccini

 

Dr Cosimo Bagnulo

 

Uvod

Poslednjih dana pomažem u mnogim diskusijama, kako na medijskim kanalima, tako i na kanalima socijalnih mreža, na temu dva specifična argumenta koji se odnose na temu ishrane i vakcinacije.

Upornost sa kojom se o tome govori je pokazatelj kako se doživljavaju ove dve problematike, zato što nas stavljaju pred izbor koji se tiče našeg sopstvenog života, sa svim posledicama i odgovornosti.

Ovi argumenti predstavljaju  osnovu mog 30-godišnjeg istraživanja koje je  predstavljeno u mojoj prvoj knjizi ”Od Ludih Krava do Alzhajmera”, objavljenoj 25/02/2013.

Što se tiče ishrane, u ovim odnosima se suprostavljaju tvrdnje vegana naspram tvrdnji svaštojeda, a akcenat se stavlja, pored etičkih motiva, na nutritivne vrednosti izmedju ova dva izbora, zapostavljajući jedan veoma važan elemenat koji se odnosi na odgovor imunog sistema na unošenje hrane u organizam.

U odnosu na gore navedeno, na str.7  predstavljene su definicije koje podržavaju moju tvrdnju  iznesenu u knjizi.

U ovom delu, moja velika želja je da što veći deo javnosti razume razvoj i funkciju našeg imunog sistema, zato što mislim da je jako važno poznavati ga da bismo doneli svesne odluke kako za naše blagostanje tako i za blagostanje naših bližnjih.

Termin kanibalizam podrazumeva ishranu koja je, kompletno ili u delovima, istom vrstom kojoj pripada onaj koji se hrani.

Termin filogenetski kanibalizam podrazumeva ishranu delovima tela druge vrste ali po strukturalnoj koncepciji veoma bliska vrsti koja je koristi za ishranu.

Filogeneza je evolutivan proces živih organizama (biljnih i životinjskih) od njihovog pojavljivanja do danas.

Ontogeneza (faze razvoja embriona) prolazi ponovo kroz filogenezu.

Tipična rečenica evolucionista, pristalica darvinizma pokazuje kako je u embrionalnom razvoju sintetički sadržana sva istorija života na našoj planeti, po preciznom redu progresije od najjednostavnijih preko najsloženijih do stadijuma ljudskog života. Ukazuje da su u ovom razvoju koreni zajednički, stablo i grane zajednički i sve to vodi veoma bliskim fizičkim i strukturalnim sličnostima između bića koja su blizu jedni drugima na evolucionoj lestvici.

 

RAZVOJ IMUNOG SISTEMA

Sve počinje od matičnih ćelija zvanih limfoblasti, koji su prisutni u koštanoj srži. Od limfoblasta nastaju limfociti koji na direktan nacin (T limfociti ) ili posredstvom preko transformacije u plazma ćelije i proizvodnje antitela (B limfociti), garantuju našu jedinstvenost, napadajući i uništavajući sve što je strano.

Važno je znati da limfociti nemaju diskriminatornu inteligenciju (tj. sposobnost odabiranja) i da su pojedinačno programirani za prepoznavanje jedne jedine supstance koju uništavaju ili inaktiviraju kad dođu u direktan kontakt s njom.

Ovo se dešava da bi se u početnoj fazi razvoja sistema (od rođenja do adolescencije, do godina u kojima dolazi do fiziološke atrofije timusa koji je svemu tome omogućio pripremu), aplicirao program apoptoze na sve limfocite koji bi mogli doći u kontakt i koji bi mogli biti preosetljivi na sadržaj sopstvenog organizma.

Apoptoza je u stvari programirano samouništavanje nekih ćelija, sa ciljem čuvanja tkiva fizičkog tela, bez čega bi život bio nemoguć.

Susret limfocita sa sopstvenom unutrašnjom materijom, na koju bi bio osetljiv, imao bi za posledicu samouništenje koje bi se raširilo na čitav organizam dovodeći ga do nestanka.

Program apoptoze naprotiv, dozvoljava eliminaciju svih onih ćelija sistema koje su u stanju prepoznati unutrašnje supstance od kojih smo građeni, zbog čega biva sačuvan integritet našeg tela.

Limfociti koji nisu imali kontakt sa odgovarajućim unutrašnjim antigenom,  preživljavaju i oni su ti koji predstavljaju naš imuni sistem, zato što su programirani da prepoznaju strane materije, unište ih čuvajući doživotnu memoriju.

Čuvanje doživotne antigen memorije uvodi nas u razmišljanje da svaki kontakt sa spoljašnjim antigenom, koji je telo imalo u toku životnog veka, može ostaviti trag u genetskom nasleđu jedinki raznih vrsta, sa mogućnošću prenošenja informacije potomcima. Što znači da novorodjenčad poseduju već potrebne informacije imuniteta neophodne za suprotstavljanje teškim bolestima iz prošlosti, preživljene od strane predaka. Dokaz za to su neke bolesti o kojima se najviše izučavalo, kao što je tuberkuloza, boginje, veliki kašalj, polio. U poslednja dva veka bili su u progresivnom padu što je do danas dovelo do stanja istrebljenja tih bolesti.

Sve to rasvetljava šta je prava funkcija timusa i koštane srži, a to je da je to jedna banka podataka svih antigena s kojima su se sreli od postanka života do naših dana. Posebno timus, koji atrofira onda kada je kompletna njegova banka podataka antigena prenesena na T limfocite zajedno sa programom zaštitne apoptoze za autoantigene.

Procenat limfocita koji se unište zbog apoptoze je veoma visok, neke publikovane studije govore da je taj procenat izmedju 70% i 90%.

Između preživelih limfocita se nalaze kako oni koji su reprogramirani tako i oni koji čuvaju memoriju pobeđenih bolesti od strane naših predaka.

Lokalizovani su na svim tačkama sa spoljašnjim kontaktom (koža, oči, usna šupljina, genitalije i ananlni otvor i posebno digestivni trakt) i pokretni su zato što prelaze iz (sa svojom memorijskom antigen opremom) krvnih i limfnih sudova, kao što je evidentno kod pretrage, gde je prisustvo limfocita od 25-40%.

Uzimajući krv jednom novorođenčetu, može se evidentirati, preko proteinske elektroforeze, da je jedna gamma frakcija (ona u koju odlaze antitela) dobro zastupljena i dokazuje činjenicu da se beba rađa sa već nasleđenim antitelima, pravi dar naših prethodnika, spreman za upotrebu.

 

ISHRANA

Ishrana je najvažniji momenat u fizičkom životu zato što, pored toga što opskrbljuje energijom i potrebnim materijalom za održavanje tela, određuje jedan intiman kontakt sa mnogobrojnim supstancama došlim iz spoljašnjeg sveta koje su podvrgnute kompletnoj analizi od strane limfocita da bi se prepoznale one materije koje su strane i eventualno otrovne i na taj nacin sačuvala memorija na njih.

Pored svega toga, izgleda da su se, poslednjih decenija,  javile serije patoloških obolenja na bazi autoagresije (autoimunih bolesti) koje su u porastu na planeti i ostavljaju naučnike u nedoumici, jer je nashvatljivo da jedan fenomen toliko široko rasprostranjen može imati korene u genetičkom poremećaju limfocita (što su jako retki slučajevi), kao što je mnogo puta razmatrano ali nikad dokazano!

Ako nije zbog genetike, onda je zbog ambijenta!

Kako ambijent može uticati na pojavu autoimunih bolesti?

Jedina mogućnost je ta da izvan našeg tela postoje supstance identične materijama našeg tela, koje, u slučaju unošenja u naš organizam  mogu poništiti početni program apoptoze koji je čuvao strukturalni integritet našeg organizma. E, to se dešava kod direktnog kanibalizma i filogenetskog kanibalizma.

U prvom slučaju, direktni kanibalizam je očigledna visoka strukturalna podudarnost između dva bića iste vrste, gdje je jedno hrana drugom.

Istorijski slučajevi koji potvrđuju ovu tvrdnju predstavljeni su plemenom Kuru sa Nove Gvineje, gdje je bolest bila posledica jednog ritualnog obreda sahrane, gde su potomci umrlog imali obavezu da pojedu mozak umrlog; drugi slučaj je viđen kod bolesti ludih krava (sa varijantom prionske bolesti “skrejpi” kod ovaca), gde se životinjama kao hrana davala samlevena, isušena i pretvorena u prah hrana ostataka od životinja iste njihove vrste. Bez obzira na veliku medijsku buku u 80-im i ubijanja hiljada grla stoke, brašno životinjskog porekla je još uvek dozvoljeno u određenoj koncentraciji kao ishrana za životinje, samo da ne budu distribuirane onim vrstama koje ulaze u sastav tog brašna.

U drugom slučaju, filogenetski kanibalizam, dovodi u pitanje kompletan uzgoj stoke na planeti, posebno preživara i svaštojeda (svinje) koji predstavljaju većinu. To je zato što dati ljudima kao hranu delove životinja koje su filogenetski bliske, kao što su sisari, izlaže riziku unošenja istih materija koje sačinjavaju naše telo koje prepoznate kao strana tela od strane limfocita rasprostranjenih na nivou unutrašnjih slojeva crevnog epitela, mogu poništiti već stečeni početni program zaštite apoptoze i time prouzrokovati autoagresiju sa teškim strukturalnim oštećenjima  poznate kao Autoimune bolesti.

O ovim patologijama govorim opširnije u knjizi i to posebno o bolestima kao što je  multipla skleroza, Alchajmer, reumatske bolesti sa pozitivnim reumatskim faktorom.

Najevidentnija razlika izmedju direktnog kanibalizma i filogenetskog kanibalizma je period razvoja bolesti izmedju okidača te bolesti i pojavljivanja same patologije.

Odmah i rušilački bolest se odvija kod direktnog kanibalizma, dok se kod filogenetskog kanibalizma odlikuje dugom i progresivnom degradacijom.

Na primer, sa anatomopatološke tačke gledišta kod bolesti ludih krava, kreiraju se prave i istinske rupe u mozgu koje se šire jako brzo, na taj način da zaslužuju ime sunđerasta encefalopatija (mozak liči na sunđer). Kod multiple skleroze  takođe postoje rupe u mozgu ali se sporije šire, tako da daju mogućnost zarastanja, tj. ostavljanja ožiljaka (sklerozu). Dešava se da u filogenetskom kanibalizmu susret antigena sa antitelom ili jednim specifičnim limfocitom nije tekao u kontinuitetu.  Kada se unese spoljašnji element koji predstavlja sličnost sa unutrašnjim elementima tada može nastati autoimuna reakcija.

Mogućnost da se ovo desi je direktno proporcionalna učestalosti unošenja supstanci koje su strukturalni ekvivalent našoj unutrašnjoj građi, a verovatnoću povećava  konzumiranje proizvoda životinja koje su nama filogenetski veoma bliske (sisari).

Možemo napraviti jedno poređenje sa jako raširenom patologijom kao što je rak pluća koji je u uskoj vezi sa navikom pušenja, za koji se zna da iako ne obolevaju svi pušaci od raka pluća, pušenje povećava rizik! Isto to se može reći za one koji jedu meso i njegove proizvode!

Sve što je gore rečeno poništava svaku etičku i nutritivnu diskusiju izmedju vegana i mesojeda, zato što je istinski i jedino važan elemenat: kako naš imuni sitem reaguje na unošenje odgovarajuće hrane, te s toga mesojedi imaju mnogo veću šansu nego vegani ( koji se hrane hranom filogenetski dalekom), za razvoj, s vremenom, određene patologije kao sto su autoimune bolesti, između ostalih. Kao sto pišem u knjizi, računam da će bolest Alchajmer, sa svojim geometrijskim progresivnim rastom, dostići za 30 god. 200 000 000 bolesnih od Alchajmera na planeti.

Moje ubeđenje je da sve te bolesti mogu biti proređene i nestati sa naše planete ako bi se zaustavio uzgoj stoke za ljudsku ishranu.

 

Lična razmišljanja

Često čujemo priče o mogućem trećem svetskom ratu koji bi uništio život na čitavoj planeti, imajući u vidu eksplozivnu i destruktivnu moć najnovijih oružja koje su ljudi kreirali. Konflikt između bića iste vrste, bio bi sa milionima i milionima života uništenih pretpostavljenim sukobom,  a trenutno se odvija više kao lokalni okršaji nego kao globalni dogadjaj.

Gledajući savesno, naprotiv, treći svetski rat je počeo 50-ih godina, dakle, nekoliko godina posle završetka drugog sv.rata i to je jako bolno!

Konfliktu izmedju iste biološke vrste se proteže na suptilan način do našeg vremena. Namerno je sukob zamaskiran pod plaštom simbola ostvarenja socijalnog i finansijskog blagostanja. Među tzv. civilizovanim narodima nastaje preuhranjenost dok drugi narodi ostaju u najgoroj mizeriji i smrti zbog pothranjenosti. Veliki obradivi tereni se upotrebljavaju za proizvodnju krmnog bilja za uzgoj stoke, oduzimajući mogućnost uzgoja povrća čemu se još dodaje i uklanjanje šuma za davanje prostora za uzgoj stoke za ljudsku ishranu.

Ljudska oholost dozvoljava da se neko oseća kao gosopdar planete. Ta mogućnost da može da raspolagaže životima drugih živih bića kako im volja, uključujući i ishranu tim bićima, narušava delikatnu planetarnu ravnotežu, kao što se već desilo bar dva puta do sada (od onih nama poznatih), sa nestankom čitavog kontinenta Lemuria, od kojeg je danas ostala samo Australija i Atlantida iz Platonovog sećanja.

Boli me totalno ljudsko intelektualno slepilo, koje ne dozvoljava da čovek shvati da svaki dan hiljade životinja budu ubijene da bi služile za hranu čoveku i isto tako svaki dan hiljade ljudi umire zbog ishrane delovima životinja koje su vrsta slična našoj.

Svih ovih godina su prinošene hiljade života, ljudskih i životinjskih, na oltar lažnog boga blagostanja.

To je pravi treći svetski konflikt. Jedini način da se privede kraju ovaj svakodnevni i neograničeni masakr je ponovno obrazovanje ljudske vrste o ishrani bez životinjskih derivata, što bi kao posledicu imalo puštanje na slobodu životinja iz uzgajališta a samim tim bi dalo odgovarajući impuls očuvanja onih vrsta mesojeda koji su na ivici izumiranja zbog nedostatka hrane.

Dr Cosimo Bagnulo

 

VAKCINE

Po pitanju vakcina, mišljenja suprostavljaju oni koji ih podržavaju i protivnici koji se oslanjaju na štetu koju vakcine mogu prouzrokovati kod dece i odraslih.

Posledice vakcinacije kod dece i kod odraslih su potpuno drugačije, dok predstavljaju zajedničke osobine.

Princip na koji se pristalice vakcina oslanjaju je imunizacija (zaštita), što bi vakcine trebale ostvariti, ko ih primi, od važnih bolesti koje su u prošlosti odnele mnogo žrtava, posebno među decom. Argumenti protivnika su prvenstveno iskustvenog tipa, tj. porodice čija su deca, posle obaveznih vakcina, postala invalidi ili autistična ili čak umrli. Zdravstveni sistem, u većini slučajeva odbija priznati da su žrtve vakcinacije, dajući nedokazana objašnjenja, izmeđju ostalih genetsku implikaciju, genetsku predispoziciju ili tihe patologije neotkrivene pre vakcinacije.

U oba slučaja važnost se pridaje ovoj praksi i traži se veća opreznost u shvatanju riskantnih uslova kod jedinki koje se žele vakcinisati, preko kliničkih kontrola, hematoloških i/ili instrumentalnih. U praksi se još ne razume dobro koje bi to kontrole trebale biti kod dece od 3 meseca, šta treba tražiti i koja je cena te operacije!

Imajući u vidu da se često citira predispozicija ili genetski poremećaj u slučajevima štete nanasene vakcinama, postoji sumnja da bi ova kontrola mogla postati rutina sa decom s obzirom na visoke cene takvog metodološkog pristupa.

Dakle, kreirana je crta razdvajanja između onih koji preporučuju vakcine i onih koji se plaše štetnih posledica takvih vakcina.

Poznavanje i razvoj imunog sistema, kao što smo već opisali, u stanju je da ovaj problem reši u korenu i ne samo to nego i nudi ideje za razmišljanje šta se zaista dešava u telu deteta posle primanja vakcine.

Šeme koji obuhvataju  događaje o kojima će se govoriti u nastavku, mogu se naći u knjizi koju sam pominjao.

Krucijalna tačka je aplikacija fiziološkog programa zaštitne apoptoze, koja garantuje očuvanje i integritet svih antigena sopstvenog organizma, preko programiranog samouništenja svih limfocita osetljivih na autoantigene.

Ovaj program fiziološkog razvoja imunog sistema povlači činjenicu da svaka materija koja bude veštački ubačena u unutrašnju sredinu organizma, u periodu od rođenja do adolescencije (do atrofije timusa), aktivira programirano samouništenje (apoptozu).

Propust (što zbog neznanja, što zbog prevare) ove prve faze razvoja imunog sistema i njegovog fiziološkog programa autozaštite preko limfocitne apoptoze, je osnova pogrešne odluke međunarodne zdravstvene politike da podržava imunizaciju od bolesti u detinjstvu i odraslom dobu.

Najraširenija praksa ubrizgavanja veštačkih stranih tela u prvoj fazi života ljudi i životinja, program obavezne vakcinacije, trebalo bi, u nameri onih koji su je predložili, da stvori aktivnu imunizaciju prema onim mikroorganizmima koji su bili uzrok bolesti, prvenstveno neurološke prirode i koji su, u prošlosti, izazivali raširene i razarajuće epidemije.

Kao sto smo gore izneli, može se jako dobro shvatiti, bez obzira na dobre namere onih koji su predložili vakcinaciju, da u stvari ne postoji nikakva aktivna imunizacija nakon ubrizgavanja vakcine. Svi limfociti, koji su uključeni u prepoznavanje strane materije – ubrizganih mikroorganizama, se autoeliminišu zbog fiziološke apoptoze.

Ono što je zajedničko kod beba, sa čim se uvek susrećemo, kod tek vakcinisanih beba, jeste hematološki podatak koji ukazuje ne redukciju pokretljivih limfocita.

Taj podatak se pripisuje jednoj hipotetičkoj i nikada objašnjenoj post vakcinalnoj imunološkoj depresiji, koja je savršeno razumljivo, jednostavno posledica fiziološke apoptoze limfocita izazvana multiplim vakcinacijama.

Kao potvrda odsustva imunizacije sa vakcinama, u porastu su slučajevi gde se odrasle zdrave osobe susreću sa živim i virusnim mikroorganizmima koji su uneseni sa vakcinama u detinjstvu. Međunarodni imunološki centri žele da uvedu pod obavezu ono što su nazvali ”doživotni kalendar”, koji predviđa revakcinaciju u odraslom dobu istim onim mikrobnim agensima u vakcinama koje su primili u detinjstvu.

Ovaj program treba zustaviti u povoju, jer bi posledice za život ljudi (i životinja) mogle biti zastrašujuće.

Za bolje razumevanje, ovog puta, dobro je ilustrovati kako se proizvodi vakcina i koje su posledice njenog ubrizgavanja u telo primaoca.

 

PRIPREMA JEDNE VAKCINE

Umrtvljeni ili ubijeni organizmi, prisutni su u sastavu vakcina za polio, boginje, besnilo, tifus i žuta groznica.

Umrtvljavanje jednog mikroba (bakterije ili virusa) dobija se kultivacijom na ćelijama ili tkivu dobijenim od različitih životinja, u početku to je bilo od različitih donatora, a u zadnje vreme upotrebljavani su delovi abortiranih ljudskih fetusa!

Ovaj proces je jako opasan iz dva razloga. Prvi je realni rizik da se umrtvljeni mikroorganizam, koji se nalazi u vakcini, uspe u potpunosti oporaviti i sa svojom viralnom sposobnosti koja se manifestuje jako brzim i velikim kapacitetom razmnožavanja osvoji organizam u koji je unesen.

Na ovaj način se pomaže jednom paradoksu (ovde govorim sa aspekta koji se tiče ljudskih beba ali se moze proširiti i na druge životinje): mikrob iz vakcine bude izolovan sa tkiva bolesnog čoveka, prenosi se na ćelije i strukture drugih životinja i ponovo bude stavljen u ambijent ljudskog organizma  koji predstavlja njegov teren za idealan rast!

Čim je ubrizgan, reaguje zaštitni program apoptoze, koji vodi ka programiranom autouništenju limfocita (koji su i donosioci informacije primljene od prethodnih naraštaja prema tom spoljašnjem patogenu!) koji su u stanju da prepoznaju te antigene. Zbog toga, mikrobni agens kruži slobodno i neometano u telu primaoca tražeći smeštaj u strukturama koje su najadekvatnije za njegov razvoj a to su obično periferni i centralni nervni sistem, gdje mikrobni agensi formiraju prave i ogromne kolonije. Progresivni rast ovih kolonija im omogućava da koriste i krvni tok da bi stigli na periferiju, gdje preko mehanizama kao što su Fluggeove kapljice (mehurići vodene pare koji se nalaze u vazduhu zajedno sa gasom, a koje su dospele u vazduh preko disanja i govora), ili preko fizioloških izlučevina, mogu se preneti na druge prijemčive jedinke i na taj način prouzrokovati epidemiju.

Postavlja se pitanje koliko se epidemija pripisalo padu procenta vakcinisanih, a u stvari su te epidemije bile izazvane vakcinisanim subjektima po upravo objašnjenom mehanizmu.

Samo razmišljanje o uvođenju i vakcina za odrasle, istih onih koje su primili u detinjstvu, je pokazatelj koliko je imunolozima slabo poznat razvoj imunog sistema i program zaštitne apoptoze.

Ova operacija bi imala dalekosežne posledice, s obzirom da je timus u stanju neaktivnosti i završen je program zaštitne apoptoze-aktivne imunizacije, prema svim sadržajima vakcine. Ovo je udruženo sa uspostavljanjem doživotne “not-self” memorije.

Vakcinacija odraslih bi predstavljala u kratkom periodu veliki problem za odraslog primaoca. Već postoje unutrašnji ekvivalenti za sve te mikrobne agense i vakcinalne supstance ubrizgane u detinjstvu. Prihvaćeni su kao sopstvene supstance od strane programa zaštitne apoptoze. Nastao je rezultat lančanog buđenja autoimunog odgovora koji bi uključio ne samo kolonije mikroba, koje su do tada neometano rasle, već i tkiva na kojima su rasle i koji bi, izlažući se otvoreno, bili shvaćeni kao uljezi i napadnuti od limfocita.

Uzimajući u obzir da je najveći broj vakcina kreiran za prevenciju neuroloških bolesti, biće da se u ovim strukturama ostvaruju najveće štete sa porastom slučajeva multiple skleroze, lateralne amiotrofične skleroze, Alchajmera, ali i druge bolesti koje uključuju one gde je uzrok kanibalizam i filogenetski kanibalizma.

Ovo je drugi motiv. Čak i najmanji delovi životinjskih tkiva na kojima su se uzgajali mikrobi, a koji se ubrizgaju, s obzirom na vrstu, prepoznati su kao vlastiti u detinjstvu i kao strana tela u odraslom uzrastu.

Pošto životinje poreklom ulaze među ono što je jestivo, ishrana ljudi sa proizvodima životinjskog porekla postaje početak širenja autoimunih kretanja. Sa uvodjenjem u pripremu vakcina tkiva poreklom iz abortiranih ljudskih fetusa, ne treba se čuditi ako se povećaju slučajevi Creutzfeld-Jacobove bolesti, zbog direktnog kanibalizma.

 

Organizmi inaktivirani sa formaldehidom, kao što je vakcina za koleru;

vakcina sa čistim antigenima, kao sto je vakcina protiv tetanusa ili difterije;

rekombinovani antigeni ili veštacki peptidi, kao sto je vakcina protiv hepatitisa;

živi virusi ili vakcine DNA;

smese i jedinjenja.

Mnoge današnje vakcine su formirane od umrtvljenih virusa ili inaktiviranih virusa, bez obzira na rizik koji ova praksa sa sobom nosi. Na internacionalnom nivou se nastavlja sa istraživanjem kao što se može zaključiti iz jednostavnog čitanja o metodama proizvodnje, ide se ka nespretnim pokušajima, promovišući nove tipove vakcina koje bi trebale da reše sve zdravstvene probleme na planeti. (Astronomski biznis!)

Moje mišljenje je da jedna takva praksa podržana pogrešnom teorijom može samo prouzrokovati neograničen lanac šteta.

To je ono što se dešava sa vakcinama koje se ubrizgavaju injekcijom, što osim enormnih zarada za proizvođače, prete bazi zdravlja ljudskih bića i drugih životinja na čitavoj planeti.

Govoreći o vakcinama, često sam upotrijebljavao reč “u injekciji”, a to je zato što se prve vakcine nisu davale parenteralno.

Kad je Jenner 1796. primetio da se kod krava muzara, velike boginje manifestuju u laganoj formi, zaključio je da, apliciranjem sadržaja iz gnojnica od bolesnih ljudi na zdrave ljude, može da ih zaštititi od inače smrtne bolesti. Istorija mu je dala za pravo.

Velike boginje su već nestale sa planete.

Sećam se da sam u drugom razredu osnovne škole bio vakcinisan protiv velikih boginja, kroz skarifikaciju kože u predelu deltoidanog mišića. Naravno da sve osobe koje su primile ovu vakcinu imaju ožiljak više ii manje vidljiv.

Zatim, Sabinova vakcina protiv poliomelitisa se uzimala oralnim putem, jedna kašičica na kocku šećera. Čak i posle uzimanja ovih vakcina zabeležen je pad učestalosti bolesti poliomijelitisa do dostizanja nulte tačke u nekim nacijama, posebno na istoku (Evropa, Azija).

Kad se počela primenjivati vakcinalna tehnika injekcijom (Salk), počeli su i problemi, zato što je stabilnost ovih proizvoda bila veoma labilna pa je zbog toga bilo potrebno dodavati progresivno, uvijek više supstanci – stabilizatora (trenutno u preteranom i neopravdanoj količini). Dodavani su i stimulatori ćelija imunog sistema, zato što je očigledno da mikrobni agens nije bio u stanju da sam isprovocira odgovarajući odgovor.

Od ovog što ste shvatili čitajući ovu skriptu, uzrok nedostatka imunog odgovora je  zaštitna apoptoza koja je aktivna od rođenja do šesnaeste godine (kada nastaje fiziološka atrofija timusa).

Nažalost, progresivan rast dodavanih supstanci je proporcionalan rastu oštećenja vakcinama današnjom multivakcinalnom praksom.

Drugi aspekt koji je nezanemarljiv, je to što je vakcinisano dete rezervoar, nosilac mikroba, koji ubrizgani u telo deteta u umrtvljenom obliku, obnavljaju svoju virulentnost kada dospeju u telo i tako održavaju aktivna legla bolesti koja inače ne bi postojala.

Moj cilj je da sami shvatite koncepte imunologije koji su objašnjeni u ovoj skripti i da zauzmete stav svesne suzdržanosti prema ovoj praksi dok u potpunosti takva praksa ne nestane sa planete Zemlje.

 

O autoru: 

Dr Cosimo Bagnulo rođen je 1952. godine u Castellana Grotte, provincija Bari u Italiji. Diplomirao je na medicinskom fakultetu u Parmi 1979. god. Od 1984. je ljekar opste prakse u Cassamassina,  provinciji Bari.

U traženju novih terapeutskih pristupa u lečenju, završava dvogodišnji tečaj medicinske homeopatije u medicinsko homeopatskoj školi u Parmi od 1985-87. god. 

2001. godine, bolest jednog člana porodice ga motiviše u dodatnom traženju novih prirodnih pristupa lečenju, te se okreće jednoj prirodnoj japanskoj metodi zvanoj Reiki. Od 2003. dr Bagnulo je Reiki Master Usui, Karuna i japanske originalne tehnike Usui u školi Slobodan Reiki Padova.

Dela: ”Od Ludih Krava do Alzhajmera”

Za “VAKCINAINFO” sa italijanskog prevele i uredile:
Milena Mount; Irene Barret
Izvor: Global Media Planet INFO 


  • 0

RAZBLICAVANJE – 3. MALE BOGINJE U SRBIJI SEZONA 2017/2018. – Piše: dr Jovana Stojković

Category : Članci

Piše: dr Jovana Stojković

Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti donet u neviđenom saglasju vlasti i „opozicije“ u svom članu 32. lišava svakog građanina prava da odlučuje da li će biti vakcinisan ili ne.

Obaveznom vakcinacijom protivno svojoj volji obuhvaćena su prvenstveno deca, ali i zdravstveni radnici, koji nekim čudom, odolevaju vakcinaciji bez posledica, dok se roditelji i deca proganjaju sudski, institucionalno i medijski.

Ipak, prema novom Pravilniku o imunizaciji od 1. januara 2020. godine zaposleni u zdravstvenim ustanovama biće dužni da budu vakcinisani protiv sledećih zaraznih bolesti: Hepatitis B, grip, male boginje, rubeola, zauške, difterija, veliki kašalj, meningokokna bolest, varičela, ali i druge zarazne bolesti prema epidemiološkim indikacijama, te će moći da osete ispod sopstvene kože blagodeti obavezne vakcinacije, a onda i da sopstvenim iskustvom posvedoče o najvećem civilizacijskom dostignuću, što je prilika da se povrati poverenje u praksu vakcinacije i podigne obuhvat.

Do tada će na podizanju obuhvata raditi već uigrane ekipe sa blagoslovom Udruženja pedijatara Srbije koje je nakon nadahnutih predavanja pod sponzorstvom GlaxoSmitKlaine-a, proizvođača MMR vakcine, pozvalo na borbu protiv svojih pacijenata koji postavljaju pitanja i koji se ne slažu sa kršenjem ljudskih prava, ali i insistiralo na „objektivnom izveštavanju medija“, tačnije konkretnih osoba čija se objektivnost, prema pisanju nekih pravih novinara, meri sa 50.000 dinara mesečno, a koji imaju zadatak da spinuju i huškaju javno mnjenje na pobornike neobavezne vakcinacije nesuvislim tvrdnjama da se epidemije dešavaju zbog nevakcinisanih i da su smrtonosne.

Naravno, ovo se sve dešava samo u Srbiji, zemlji primitivnih ksenofoba i glupih paranoika, dok u Jevropi vakcinisana deca veselo trčkaraju po livadi, a sunce im šara po kosi.

No, ne lezi vraže, ksenofobni, paranoidni Srbin, pa još kad ima internet, voćka je čudnovata.

Tako dotični može da ode na sajt Batuta i pronađe Tabelu 3 „Rezultati sprovedenih imunizacija u Republici Srbiji u periodu od 2001.-2013. „koja jasno pokazuje da je obuhvat MMR vakcinom počeo da opada nakon 2011. godine, dok je GI za neobaveznu vakcinaciju osnovana tek 2015. godine kao odgovor na represivni zakon, te je pitanje elementarne logike – kako je delovanje Udruženja osnovanog 2015. godine prouzrokovalo pad obuhvata nakon 2011.godine?

Ako ode, ne daj Bože, na sajt Svetske Zdravstvene Organizacije i pogleda obuhvat za istu vakcinu, videće donekle različite podatke (da se čovek zapita čiji su tačni?) koji govore da je Srbija imala obuhvat od 95% samo tokom ČETIRI godine u periodu od 1984. do 2016.

Nagradno pitanje – ko je kriv za „neodgovarajući obuhvat“ 1984., 1985., 1986., 1987., 1988., 1989., 1990., 1991., 1992., 1993., 1994., 1995., 1996., 1997., 1999., 2000., 2001., 2002., 2003., 2004., 2006., 2008.?

(htpp:/apps.who.int/immunization_monitoring/globalsummary/coverages?c=SRB)

Na istom sajtu, u tabeli koja pokazuje broj slučajeva malih boginja u Srbiji, može se uvideti da se nakon 1984. godine kada je uvedena vakcinacija sa drugom dozom vakcine, koliko se prima i danas, registrovalo 104.620 slučajeva malih boginja, zaključno sa 2016.

Nagradno pitanje- da li ste čuli i za jedan od ovih 104.620 slučajeva, kao što svakodnevno slušamo o slučajevima iz 2017. i šta može biti razlog tome? Možda „objektivno izveštavanje“?

Kada nam dežurni auto šovinisti objasne, a revnosni papagaji ponavljaju do imbecilnosti da je svet planirao da se do 2015.oslobodi malih boginja, ali zbog mračnih anti vakcinaških sila nije, oni izostavljaju, a vrlo verovatno i ne znaju, da ugledni naučnici u svetu govore o neuspehu aktuelnog programa vakcinacije, kao i o pitanju da li nešto tako uopšte moguće.

Tako Gregori Poland (Vaccine 2012 Jan 5 ; 30 (2) : 103-104.) govori o tome da se „epidemije boginja pojavljuju tamo gde se najmanje očekuju“ kao i da su se epidemije javljale i u SAD od 2005. sa iznenađujućim brojem slučajeva među prethodno vakcinisanim osobama. On navodi da su se u periodu od 1989.-1991. u epidemijama javili procenti od 20-40% vakcinisanih, a u Kanadi 2011. bilo je preko 50% vakcinisanih među obolelima u epidemiji malih boginja kao i da se epidemije malih boginja javljaju i u visoko vakcinisanim populacijama zbog primarnog i sekundarnog neuspeha imunizacije. On se dalje pita da li je sadašnja vakcina dovoljno imunogena i efikasna da dovede do eradikacije i zaključuje da zbog velikog broja dobro obrazovanih roditelja (u prevodu nekih srpskih epidemiologa – glup, neobrazovan, zao) koji odbijaju ovu vakcinu iz bezbednosnih razloga, ali i praktičnih i imunoloških ograničenja, potrebna je pojava nove vakcine.

Hefernan (PMID: 19324753) predviđa matematičkim modelom da će se nakon dugog perioda bez bolesti dogoditi veće epidemije nego što se mogu predvideti standardnim modelima, a sve iz razloga što vakcinacija ne ostavlja doživotni imunitet. Ne morate biti matematički genije kao ovaj autor da biste shvatili da nevakcinisana deca nisu smrtno opasna.

Ako uzmemo podatke Batuta za 2015.godinu o broju stanovnika u Srbiji i podeli po godinama života, kao i tvrdnju američkog lekara (Hedrich A.W. 1930, American Journal of Epidemiology) koji je prvi pojmio kolektivni imunitet svom prirodnom značenju i ukazao da 95% dece u gradovima preboli male boginje do 15. rođendana, dobićemo sledeće podatke:

  1. Da se do 2015.godine u Srbiji niko nikad nije vakcinisao protiv malih boginja, siguran imunitet (ljudi koji sigurno ne mogu oboleti od malih boginja) bi iznosio 85,59% i štitio bi sve starije od 15 godina. U aktuelnoj situaciji, kada imamo vakcinaciju protiv malih boginja od 1971. godine, procenat „sigurno imunih“ je baziran na ljudima starijim od 46 godina i iznosi oko 47,4%.
  2. Ukoliko uzmemo u obzir podatke Polanda da se primarni neuspeh vakcinacije dešava u do 10% slučajeva, a da, prema La Baronu 20 godina nakon vakcinacije 33% vakcinisanih nema titar antitela koji bi ga zaštitio, u 2015. godini, u slučaju da su apsolutno sva deca vakcinisana, teoretski kolektivni imunitet u zemlji Srbiji iznosio bi 85,67%, uz mogućnost da obole i odrasli kod kojih vakcina nije delovala, a koji bi imali veću mogućnost za komplikacije i smrt, kao i odojčad koju slabije štite antitela vakcinisanih majki, dve grupe koje su izuzetno retko obolevale pre vakcinacijske ere.

Pre ere jahačica apokalipse iz BLIC-a, znanja o bolesti i lečenju bila su u delokrugu lekara i istraživača, te još 1967. Senceru Public Health Reports opisuje „smrtonosnu epidemiju“ malih boginja: “Komplikacije su retke, uz adekvatnu medicinsku negu smrtnost je retka… u velikim gradovima epidemije se pojavljuju na 2-3 godine i traju od rane zime, sa pikom u proleće, do zatvaranja škola.“ On objašnjava da je epidemija malih boginja samo ograničavajuća i da se dešava kada 45-50% dece ispod 15 godina bude osetljivo na virus, odnosno ne preleži male boginje. Epidemija traje dok procenat osetljive dece ne opadne do 30-35% i tada se epidemija sama završava.

Dakle u svakoj epidemiji u eri pre vakcinacije, obolevalo je 10-15% dece ispod 15 godina, koja nisu bila preležala male boginje i niko više!

Ovo je ujedno bio i period kada su deca najlakše prebolevala ovu bolest, koja se širom sveta, pa i u našoj zemlji vakcinacijom pomerila na starije godine, kada su komplikacije i smrtni ishodi češći.

Kada pogledamo šta je govorio čovek koji je i uvodio vakcinaciju protiv malih boginja u Ameriku i uporedimo to sa izjavama dobro poznatih vesnika smrti još iz doba životinjskih gripova, moramo da se zapitamo ko je ovde lud, kupljen ili ucenjen.

Langmuir još 1962. U “American Journal of Public Health” opisuje male boginje kao „samo ograničavajuću infekciju, umereno ozbiljnu, kratkog trajanja i niske smrtnosti“. U odnosu na sve ostale bolesti protiv kojih se tada vakcinisalo ocenjuje da se značaj malih boginja „ne može porediti ni sa jednom od ovih bolesti“, i opravdava uvođenje vakcinacije u najmanju ruku neubedljivim razlozima te navodi da se to čini iz „humanih razloga“, jer „svaki roditelj koji vidi svoje malo dete da se muči sa visokom temperaturom, poželi da to bude prevenirano, ukoliko se to može uraditi bezbedno“, ali i zbog toga što su nam „dostupni alati efikasne kontrole i eradikacije“.

Prema procenama ovih oca vakcine protiv malih boginja iznesenim u radu „Epidemiologic basis for eradication of measles in 1967“, „efikasna upotreba ovih vakcina tokom ove zime i proleća, dovešće do eradikacije (!) malih boginja u SAD 1967. godine“.

Očigledno je da ni nakon 50 godina ovaj cilj nije postignut i verovatno nikada neće, ali ne zbog nevakcinisanih koji nakon obolevanja jedini imaju pravi imunitet, već upravo zbog sumnjive efikasnosti vakcine i osetljivosti vakcinisanih, kao i umiranja populacije koja je prirodno preležala bolest, što i predskazuje Hefernan u gornjem radu.

(Ne)znajući to , uigrana ekipa raznih sonji todorović i lud-kupljen-ucenjen proroka shvata da im je igranje na emocije jedina karta kojom mogu da nahuškaju neinformisanu javnost na borce za slobodu izbora i očuvanje zadnje mrve dostojanstva i integriteta stanovnika konc-logora Srbija. Zato poslednjih dana kao vrani gavrani obleću oko nesrećne dece koja se bore za život zbog svojih urođenih stanja, a kojima svaka infekcija može odneti život, očekujuću pozitivan bris na male boginje, ne bi li satanski likovali i opravdali svoj sramni angažman u zastrašivanju i lišavanju ljudi elementarnih ljudskih prava.

NAGRADNA PITANJA BI BILA

  • Na koji će način zdrava nevakcinisana deca, koja su glavna meta njihovog progona, ugroziti dete koje je u bolnici na posebnom režimu zbog svog stanja, kada deci nije dozvoljen pristup bolnicama?
  • Da li će eventualni prenosioci biti upravo odrasli koji su „zaštićeni“ vakcinom?
  • Zbog čega se ne pominje 6 opštih i čak 11 posebnih mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti pored vakcinacije, koje epidemiološke službe imaju na raspolaganju za kontrolu epidemija i kojim uspešno savladavaju preko 200 različitih epidemija godišnje, već se akcenat uporno stavlja na vakcinu kao „jedini spas“?
  • Zbog čega je bolnica Džon Hopkins u svom priručniku za imuno kompromitovane pacijente naglasila da se pacijenti ne posećuju od strane akutno bolesnih od zaraznih bolesti, ali i skorije vakcinisanih protiv bolesti kao što su male boginje, rubeola, ovčije boginje, dečja paraliza uz preporuku da se izbegava kontakt sa skoro vakcinisanom decom i kakva će „pravedna“ kazna biti tražena ako sveže vakcinisano dete prenese morbile imuno kompromitovanom?
  • Zašto nije bilo isfabrikovane panike za imuno kompromitovane u epidemijama 2007. I 2011. kada je bilo slučajeva morbila i na odeljenju hematoonkologije (upravo gde leže imuno kompromitovana deca) i da li je „odgovarajući obuhvat“ bio razlog za izostanak iste?

Prema informacijama Batuta, zaključno sa 22.12.2017. u Srbiji je prijavljeno 603 slučaja malih boginja, od čega je 201 laboratorijski potvrđen. U prevodu, prema najnovijim dijagnostičkim kriterijumima, ispravno bi bilo reći da postoji 201 slučaj malih boginja, obzirom da udžbenik iz Infektivnih bolesti na strani 220. kaže : „Danas, u vakcinisanoj sredini, dijagnoza se sme postaviti jedino na osnovu specifičnog serološkog nalaza. Podatak o vakcinaciji ne isključuje dijagnozu. “Od ovog broja prijavljenih slučajeva kojih je uvek više kada je pojačan nadzor, jer se svaka temperatura sa ospom prijavljuje kao sumnja na male boginje, 254 slučajeva su sa teritorije Kosova i Metohije i stalno su prisutni u „objektivnim“ izveštajima medija, iako je godinama unazad u izveštajima Batuta epidemiološka slika sa teritorije južne srpske pokrajine predstavljana odvojeno od Centralne Srbije i Vojvodine, te osnovano sumnjamo da je ovaj nagli patriotizam posledica „intenzivirane borbe protiv antivakcinalnog lobija“.

Interesantno je i da se sa pričom o epidemiji na KiM krenulo nakon famoznog skupa pedijatara u Nišu u oktobru mesecu, iako je, prema rečima Hamdi Ramadanija, direktora Infektivne klinike u Prištini za Birn, početak epidemije bio u junu mesecu.

Još interesantnija je i izjava Eve Pireve sa Nacionalnog instituta za javno zdravlje koja je navela da je obuhvat MMR vakcinom visokih 93-94%, ali i da je tokom Nedelje imunizacije u aprilu mesecu, tzv. “Kosovo“ sa 95% obuhvata vakcinacijom, prema tamošnjem ministru zdravlja, jedna od najuspešnijih „zemalja“ u svetu po vakcinaciji dece.

Srpski lekar Zoran Vukadinović, za „Vesti“ govori da je početkom oktobra zabeleženo 5 slučajeva morbila, od koga su četiri epidemiološki povezana sa osobama iz južnog dela Kosovske Mitrovice, kao i da je od petoro obolelih dvoje primilo obe doze MMR vakcine, dvoje po jednu, a za jednu osobu nema podataka o vakcinaciji!

Dakle, epidemija je počela iz „zemlje“ sa visokim obuhvatom, prenela se na četvoro vakcinisanih i jednog moguće vakcinisanog i širila dalje.

 

NAGRADNA PITANJA

  1. Ko je kriv što se, uprkos, visokom obuhvatu na tzv. “Kosovu“ javila epidemija?
  2. Ko je kriv što su u srpskom delu oboleli prvo vakcinisani, koji su trebali da budu „zaštićeni“?

Svakako nije proizvođač koji se u uputstvu za vakcinu i sam ograđuje da “kao i kod svake druge vakcine, vakcinacija sa MMR-VaxPRO ne mora da obezbedi zaštitu kod svih vakcinisanih osoba.

”Svakako nije ni država koja propisuje obaveznu vakcinaciju, ali nije ni proizvođač koji treba da bude odgovoran za kvalitet svog proizvoda. Nisu ni oni što obećavaju da je „spas u vakcinaciji“, jer oni samo sprovode preporuke Svetske Zdravstvene Organizacije, iste one koja je osuđena Rezolucijom br. 1749 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 24. juna 2010. godine (“1) …alarmirana načinom na koji se bavilo pandemijom influence, ne samo od strane Svetske zdravstvene organizacije (WHO), nego i odgovarajućih zdravstvenih vlasti EU i država. Naročito su problematične odluke koje su donete a koje su vodile krivljenju prioriteta službi javnog zdravlja širom Evrope, bacanju ogromnih suma javnog novca i neopravdanim strahovima o zdravstvenim rizicima sa kojima se Evropa suočavala. 2) Parlamentarna skupština podvlači da su otkriveni veliki nedostaci u vezi sa transparentnošću procesa donošenja odluka o pandemiji koji su stvorili sumnju oko mogućeg uticaja farmaceutske industrije na neke od glavnih odluka koje se tiču pandemije.“)

No, nema brige za ovu veselu družinu. Dok je njima jahačica apokalipse koje za 50.000 din. mesečno mogu od svakog da naprave ubicu dece, a od obespravljenih građana „antivakcinalnu mafiju“, mirno spavaju uz blagoslov ministra zdravlja. Dok god ima pravnika koji ćute na povredu Ustava, boraca za ljudska prava koji ne vide ništa loše u prisilnom vakcinisanju dece, lekara kojima je bitnije šta im šef naredi od onoga što piše u medicinskoj etici, lopova i psihijatrijskih pacijenata koji predvode grupe za linč na internetu, slobode biti neće, jer je ne zaslužujemo.

Ukoliko li se desi suprotno, odgovaraće.

„Al tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetlija!“ – Petar Petrović Njegoš

Dr Jovana Stojković

 

Inicijativa NoVa

 

NE PROPUSTITE SLEDEĆI ČLANAK:


  • 0
Др Јована Стојковић

КОРИСНИ ИДИОТИ И МЕДИЈСКЕ ПРЕССТИТУТКЕ, БЕЗОБРАЗЛУК ЗАСНОВАН НА ДОКАЗИМА – др Јована Стојковић, УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

КОРИСНИ ИДИОТИ И МЕДИЈСКЕ ПРЕССТИТУТКЕ, БЕЗОБРАЗЛУК ЗАСНОВАН НА ДОКАЗИМА – др Јована Стојковић, УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

Фантомско удружење „забринутих лекара и грађана“ нерегистровано у АПР-у , већ годинама керберски брани концепт наци-вакцинације у Србији. Евидентна је фина координација са окупаторским медијима и преституткама плаћеним од РФЗО-а које ревносно преносе њихове тужбе и оптужбе типа „да ли си престао да се дрогираш“, на које , шта год рекао не можеш дати одговарајући одговор. Тако ови „стручњаци засновани на доказима“ оцењују да је деловање покрета за слободу избора (у њиховом слободном преводу – против вакцинације) одговорно за пад обухвата вакцинацијом, а пад обухвата за епидемију, која може довести до смрти н.н. лица.

Када погледамо податке омиљене им СЗО, примећујемо да је Србија у периоду од 32 године (1984.-2016.) имала обухват од 95% и више за вакцину против малих богиња само током четири године. У периоду од 1985. до 2016. било је 104.620 пријавњених случајева морбила. Обзиром да је ГИ за необавезну вакцинацију основана 2015. године као одговор на Закон о заштити од заразних болести који онемогућава родитељу да одлучује о вакцинацији свог детета, питамо се:

  1. Ко је крив за „неадекватан обухват“ током 26 година пре оснивања Удружења?
  2. Да ли су тоалет дневни таблоиди нарицали над свих 140.620 случајева малих богиња у том периоду за шта би им требало 286 година свакодневних насловних страна?
  3. Ко је „крив“ за епидемије 2011. и 2007. године када је обухват вакцинацијом био 97%, према подацима Батута и зашто је тада изостала паника због малих богиња на одељењу хематоонкологије? 
  4. Ако су за епидемије крива невакцинисана деца, како то да је највећи број оболелих (оних који шире болест)  у 2011. био у доби од 20 до 39 година, када би они требало да припадају групи „заштићених“, обзиром да се вакцинација против малих богиња спроводи од 1971.? Исто се догодило и 2015. године када је највећи број оболелих (и преносиоца болести) био у „заштићеној“ доби од 20 до 49 година. Током ових епидемија примећује се обољевање деце од 0-1 године која још нису вакцинисана, али које би штитио мајчин имунитет премешен млеком да су мајке природно прележале мале богиње.
  5. Зашто је у Немачкој необавезна вакцинација када је упркос „одговарајућем обухвату“ од 2007. имала 9.615 случајева малих богиња? 
  6. Зашто је у Немачкој необавезна вакцинација када је упркос  обухвату од 99% број случајева великог кашља у периоду од 2014. до 2016. био 35.069!?
  7. Зашто је у Немачкој необавезна вакцинација када је у периоду од 1985. до 2016.  скоро сваке године имала пријављене случајеве дифтерије?
  8. Због чега не постоје истовремене епидемије за остале две болести против којих се вакцинише ММР вакцином, ако је „пад обухвата“ главни кривац?
  9. Због чега се не обавља обавезна вакцинација против грипа у Србији када је у периоду од 2011. до 2015. било 121.405 оболелих, 52 епидемије и 51 умрлих, а вакцина постоји?
  10. Зашто је Румунија полигон за обавезну вакцинацију, ако је имала 24.251 случај морбила у периоду од 2000. до 2016., док је Немачка као земља са 24.281 оболелих у истом периоду ослобођена присиле? 
  11. Зашто Немачка нема обавезну вакцинацију, иако је у односу на Румунију имала константно нижи обухват вакцином против морбила у периоду од 1984. до чак 2010.?

 

 

На коју се црну медицинску етику позивају противници слободе избора и прогониоци родитеља и деце када:

 

  1. Принцип аутономије у медицинској пракси представља спремност, моралну и законску обавезу лекара да поштује мишљења, одлуке, процене и вољу пацијента у свим сегментима медицинског поступања. (Увод у медицинску етику, стр.70.)
  2. Морално је проблематично полазити од претпоставке да је нешто за пацијента добро и из тога закључивати да би пацијент требало да пристане на третман. ( Увод у медицинску етику, стр.72.)
  3. Продирање права у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира (Увод у медицинску етику, стр.72.) 
  4. Женевска декларација (осавремењена Хипократова заклетва) наводи да „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“
  5. Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да поштује право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење. 
  6. Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да пружа стручну помоћ са потпуном моралном и професионалном независношћу. 
  7. Према Кодексу лекарске етике Србије, лекару загарантовано право да слободно и самостално одлучује о деликатним питањима везаним за људско здравље и живот. 
  8. Према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члан 3., медицински професионалци обављају своје занимање према својој савести, начелима медицинске етике и начелима човечности, као и да не треба да се држе начела, прописа или упутстава који су неспојиви са њиховим задацима и за чије спровођење они не могу да одговарају. 
  9. Према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 9., лекар има право да одбије сваки покушај притиска од стране колега, пацијената или других лица уколико противрече етичким принципима, професионалним дужностима и закону. 
  10. Према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 30. који говори о принудним медицинским интервенцијама, нема помена присилне вакцинације која се, евидентно, спроводи у Србији. 
  11. Према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 45., за сваку интервенцију над малолетним лицем потребан је писмена сагласност родитеља, а да лекар може да интервенише без сагласности само у хитним случајевима. 
  12. „Ако се, наиме, зна да ће пет до десет одсто вакцинисаних ризиковати да им вакцина наруши здравље (код неких вакцина последице могу бити и смртоносне), а тој врсти превентиве је подвргнуто 10.000 људи, како морално оправдати зло које је нането 500 или чак 1.000 особа ?…

 

Не само у овој „медицинскоетичкој аритметици“, него и у наизглед много убедљивијој, држимо да је данас морално и етички проблематично то приказивати као успех, јер за тог једног који је страдао, као и за његове ближње не постоји позитивна размера, за њега или њу и оне којима је био драг постоји само однос 1:1.“  (Увод у медицинску етику, Медицински факултет у Београду, страна 69)

 

Постоји ли иједан правник, етичар, истраживачки новинар, Србин, лекар, пекар, апотекар који би са овим суочио министра здравља и министра правде на националној телевизији, која најављује кривичне пријаве против оних који су говорили да је производ једне мултинационалне компаније штетан, а што је објавила и држава лично у Фармакотерапијским протоколима из 2014.год.?

 

Хоћемо ли писати кривичне пријаве за писце дотичног протокола (њих, двестотинак), али и саме фармацеутске куће која у свом поверљивом документу указује на исти проблем? Није ли то иста фармацеутска кућа која је 2012. платила  3,06 милијарди долара казне због нелегалних и обмањујућих промоција лекова, поткупљивања лекара и прикривања резултата студија, а која је ове године финансирала Педијатријске дане са којих се заорила песма о „борби против антивакциналног лобија“, родитеља који су забринути због онога што је ова поштена фармацеутска кућа сама навела у свом извештају, исто као и Министарство здравља у свом.

 

Компликовано је ово за размишљање просечног Србина који о овоме ништа не зна, али одмах заузме став чим му између два пара сиса на насловници таблоида појаве нови државни антивакцинални непријатељи за које му стручњаци засновани на доказима објасне да су опасни и зли, а медијске пресституке драматичним коментарима произведу пожељно расположење.

Гебелс спрам њих делује као невинашце…

Др Јована Стојковић
УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Подели овај чланак са другима:


  • -
Zoran Radovanović

Zoran Radovanović GENIJE ILI ŠARLATAN?

Category : Aktivnosti

Zoran Radovanović GENIJE ILI ŠARLATAN[1]?

Stručno reagovanje pravnika povodom obmanjujućeg teksta objavljenog na portalu dnevnog lista „Danas“, „Lični stavovi“,„Zaraze, sudovi i vakcine“[2], dokazanog pravnog nestručnjaka i do drskosti upornog pravnog manipulanta, može se primetiti i pravnog šarlatana, dr Zorana Radovanovića (dr Zoran Radovanović), čiji neetički tekst, nedopustiva retorika i napadni stavovi čine oličenje značenja izreke čuvenog nobelovca, g. Iva Andrića, koja o ovakvim slučajevima jasno kazuje:

“Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.”, ili jednostavno genije ili šarlatan?

Nakon pažljivog čitanja nestručnog pravnog mišljenja i stavova, iznetih u javnoj reči od strane pravnog nestručnjaka, kojim on otvoreno, drskom i bezobzirnom satanizacijom vrši pritisak na građane, pravnu struku, savesni deo medicinskih radnika i pravosuđe i tako svesno širi defetizan i nepoverenje građana u pravnu državu, nameće se pitanje celokupnoj pravnoj struci Republike Srbije, koje glasi: 

Zašto je pravna struka R. Srbije zaćutala i dozvolila sebi da bude pasivna i da javnu i stručnu reč u oblasti prava i pravne sigurnosti građana prepusti onima koji tu prazninu zloupotrebljavaju i koriste da svesno urušavaju pravni poredak, vladavinu prava i veru građana u pravo i pravdu?

Nije li ovo tipičan i slikoviti prikaz mudrih reči našeg nobelovca?

Iz navedenog, sada već stanja u društvu, koje se otelo kontroli, proistekla je nesumnjiva potreba da pravni tim UG “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju” svojim stručnim, etičkim i stručno-pravnim stavovima i komentarima vezano za nastalu situaciju, pokrene inicijativu i javno pozove i prozove svoje kolege pravnike i pravnu struku u celini. Najpre “Društvo sudija Srbije i advokaturu kao nezavisni deo pravosuđa, da na osnovu ovde iznetih stručno-pravnih stavova, a u cilju reuspostavljanja vladavine prava, pokrenu javnu debatu o nastaloj ustavno-pravnoj problematici koja grubo zadire u temeljna i zajemčena prava građana i porodice kao osnovne ćelije našeg društva.

Poziva se i savesni i čestiti deo naučno-pravnog segmenta našeg društva, da takođe i on da svoj doprinos reuspostavljanju pravne države i sprečavanju dalje segregacije[3] društva, kakvo se spornim javnim nastupima većeg broja lica promoviše, stvara i osnažuje na krilima otvorene diskriminacije.

Stoga su se proteklih dana, nakon donošenja rešenja Ustavnog suda Srbije br. IUz-48/2016 od 06.11.2017. godine, u stručnim, pravnimi etičkim krugovima ispostavila brojna pitanja vezano za pravne nedoslednosti o tumačenju prava od strane Ustavnog suda, koje su, takve kakve su iznete, jasno ukazale na širok spektar pravnih, moralnih i etičkih propusta tog suda, na krilima kojih se sada nesumnjivo otvaraju prostori za obraćanje velikog broja građana Republike Srbije raznim međunarodnim pravnim i drugim instancama radi zaštite svojih prava i prava svoje porodice, što je nedopustivo.

Kako se od strane određenih lica, kao što je dr Radovanović u kontinuitetu u javnosti, sada i uz pozivanje na odluke i stavove Ustavnog suda promoviše progon, diskriminacija, segregacija društva, obespravljivanje dece i roditelja, ukidanje psihičkog i fizičkog integriteta građana i drugih neotuđivih kategorija, time je nesumnjivo nastala obaveza pravne struke da o ovom pitanju zauzme jasan i nedvosmislen stav i reši nastale nedoumice na temeljima jasnh normi domaćeg i međunarodnog prava, kako bi se time definisala ukupna pravila ponašanja i umesto prava sile, satanizacije i progona, reuspostavila sila prava i vladavine prava i prepoznali oni instituti koji zaokružuju mesta na kojima su granice mešanja države u prava pojedinca i njegove slobode.

 

OBRAZLOŽENJE:

Ustavni sud nije prepoznao očigledno pogrešnu primenu odredaba Zakona o pravima pacijenata koja ide na štetu pacijenata i uskraćuje ih u njihovim pravima, pre svega prava na prevenciju, prava na pristanak i prava na obaveštenje.
Pritužbe podnosilaca inicijative o kojima je Ustavni sud nedosledno i odlučivao, ticale su se pristanka, ograničenja prava i diskriminacije.

Ustavni sud nije suštinski dao odgovor ni na jednu od njih, jer se odgovor Suda sastoji većinom u navođenju postojećih ustavnih i zakonskih odredaba koje nisu sporne, ali je očigledno sporna njihova pogrešna primena, često i kolizija, koja dovodi do povrede osnovnih ljudskih prava iz oblasti zdravstvene zaštite i preventivne medicine.

U poređenju prava Srbije sa odredbama citiranih Konvencija, svi propisi koje Sud navodi da bi kako tako opravdao svoju odluku, najopštijeg su karaktera i stepena primene, dok se ne uvažavaju odredbe Zakona o pravima pacijenata koji je direktan akt u primeni i kao lex specialis, odnosno propis novijeg datuma i najmerodavniji je za medicinske predmete.

Naime, Zakon o pravima pacijenata jasno i nedvosmisleno propisuje da je prevencija bolesti pravo građana (član 8), a ne obaveza građana i to je javno-zdravstveni kontekst. On ne može biti širi od toga.

Tačnije, pravo na prevenciju znači da pacijent slobodno odlučuje o prevenciji, a da je zdravstveni sistem u obavezi da mu to omogući. Građani u tom smislu neotuđivo odlučuju da li će vršiti to svoje pravo ili ne, naročito imajući u vidu rizike medicinskih mera kojima se pod prevencijom podvrgavaju (tzv. pristanak informisanog na posledice medicinskih mera).

 

Druga relevantna odredba Zakona o pravima pacijenata jeste odredba o pravu na pristanak koje je takođe osnovno pravo pacijenta. 

U ovom zakonu takođe jasno stoji da sva prava sadržana u njemu mogu biti ograničena samo kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica (član 15).

Sud samim tim ne shvata smisao odredbe o pristanku koja je na snazi u pravu Srbije i koja govori o slobodi pacijenta da odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim kad to direktno ugrožava druge.

Jasan kriterijum je ugroženost drugih i to ne svaka ugroženost, već samo ona koja je direktna. U slučajevima neimunizacije ne postoji direktno ugrožavanje drugih lica.

Stav treći iste odredbe o slobodi odlučivanja govori o meri protivno volji pacijenta, što pretpostavlja da ta volja treba da bude iskazana na osnovu stava prvog, odnosno da je ona jasna u smislu da li pacijent želi ili ne želi imunizaciju, pa tek onda da bude preduzeta protivno volji pacijenta ukoliko je reč o izuzetnom slučaju.

Priroda prava na pristanak, uređenog zakonom lex specialis, pokazuje da je odredba iz Ustava Srbije načelna i da ne navodi oblasti prava koje mogu biti ograničene, budući da one mogu biti razne. Međutim, ako je, kao u ovom slučaju, donet Zakon koji sužava mogućnost da se ograniči određeno pravo, kao što je pravo na pristanak, onda to država treba da poštuje.

Racio proširenja prava na pristanak je upravo u zaštiti nepovredivosti telesnog integriteta koji se garantuje Ustavom Srbije (član 25, u vezi sa članom 20).

Zaključuje se da je sam pravni sistem, tj. važeći zakon suzio mogućnost ograničenja prava na pristanak i nametnuo odgovarajući postupak (informed consent) i Sud u svojoj odluci ne može da to uopšte ne vidi.

Sud u donetoj odluci ne sagledava na ispravan način diskriminaciju koja se vrši prema deci koja nisu obuhvaćena merama imunizacije, bez obzira da li je reč o predškolskim ili obrazovnim ustanovama.

Uslovljavanje pristupa dečijoj zaštiti zahtevom da se priloži dokument o zdravstvenom statusu određene sadržine predstavlja diskriminaciju, jer on izopštava određenu decu (nevakcinisanu) i pravi razliku među njima i ostalom decom.

Analogija se može dati na primeru situacije kada bi se deci koja pate od neke bolesti zabranio upis u ustanovu, a da se to dopusti samo zdravoj deci. U tom smislu Sud proizvoljno daje definiciju diskriminacije i ne poziva se na Zakon o zabrani diskriminacije (član 2 stav 1 tačka 1) koji je godinama na snazi u Republici Srbiji i koji jasno određuje pojmove direktne i indirektne diskriminacije.

Ipak, najveći propust je taj što Sud u kontekstu opisane diskriminacije uopšte ne prepoznaje da takva mera pogađa samo dete i princip njegovog najboljeg interesa, što je nedopustivo i protivno preuzetim međunarodnim Konvencijama.

Zaključuje se samo po ove tri tačke (pristanak, ograničenje prava, diskriminacija) da Republika Srbija ne poštuje usvojen Zakon o pravima pacijenata i njime specifična, stečena prava građana u oblasti zdravstvene zaštite i prevencije zdravlja, što je takođe suprotno odredbi Ustava RS (član 20 stav 2). Ovim se stvara loša praksa, da se pozivanjem na druge zakone osporavaju i suspenduju osnovna prava sadržana u ovom zakonu, a koja su zaštićena međunarodnim i evropskim aktima koja su činom ratifikacije postala deo unutrašnjeg prava Srbije, što su u obavezi svi da poštuju, pa i organi i ustanove zdravstvenih vlasti, posebno imajući u vidu njihovu hijerarhijsku postavku.

Dakle, Ustavom Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) garantuje se zdravstvena zaštita na osnovu koje svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, dok se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom (čl.68).

Problemi u praksi primene propisa, nerazumevanje osnovnih pravnih instituta, neusklađenost sa najnovijim standardima i dokumentima o ljudskim pravima, kao i neodrživost sukobljenih stavova vezano za imunizaciju, što se sa zdravstvenog sistema prenosi i na druge sisteme (vaspitni i obrazovni), a ne samo u oblasti javno-zdravstvenih ciljeva, čine jasan prikaz nedostatka vladavine prava.

Sa stanovišta zdravstvenih institucija u toj sferi delovanja postoji nekada u isto vreme “nedovoljna” briga (deo pacijenata kao što su siromašni, ruralne sredine, Romi, lica bez zdravstvenih dokumenata koji prihvataju imunizaciju, a ona im se ne daje), i “preterana” briga države (kažnjavanje pacijenata koji nisu u istom smeru edukovani, ili su nepoverljivi i neprihvataju imunizaciju, a na koje se vrši pritisak).

Tako se stvara utisak da javno-zdravstvena politika pogrešno stavlja naglasak na iznuđivanje mera, umesto da naglasak ide u pravcu većeg obuhvata kroz sadržajnije i šire prisutne akcije zdravstvenog prosvećivanja, a to treba da je obrnuto.

Zakonodavna rešenja treba da budu tako oblikovana da poštuju prava svih, jer samo to vodi pravnoj jednakosti i pravnoj sigurnosti, kako je zacrtano evropskim dokumentima: dostojanstvo i identitet svih ljudskih bića štite se i garantuju svima, bez diskriminacije, kao i poštovanje njihovog integriteta i drugih prava i osnovnih sloboda u pogledu primene biologije i medicine (član 1 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010). To podrazumeva opsežniju i kontinuiranu aktivnost zdravstvenih institucija, ali i više razumevanja i humaniji pristup prema građanima korisnicima preventivnih zdravstvenih usluga.

U Republici Srbiji postoji neshvatanje osnovnih pravnih pojmova u oblasti medicine i šire posmatrano u oblasti prakse zdravstvene zaštite.

Prihvata se i propisuje obavezna imunizacija, ali se pravno gledano ne odobrava da se ona sprovodi po automatizmu, a naročito ne da se uvodi preterani stepen represije u preventivnu zdravstvenu zaštitu, čak veći nego u oblasti lečenja, gde pacijent može odbiti meru koja ga životno ugrožava!

Danas je u svetu važeći i vladajući medicinski standard onaj po kome jesvaki oblik prinude, represije i sankcionisanjau medicinskoj sferi isključen ili krajnje minimalan.

Dobrovoljnost je vladajući princip u zdravstvenoj zaštiti kroz primenu načela pristanka informisanog građanina (informed consent).

Legitimno je stoga razgovarati o pravu na izbor, jer ta rešenja postoje u svetu, ali je isto tako moguće u režimu obavezne vakcinacije bolje urediti oblast kontraindikacija i izuzimanja, što nekad može biti predmet spora.

Suština dobre zdravstvene zaštite jeste da prepoznaje potrebe i htenja građana, njihova stanja i njihove sumnje.

Nijedan sistem ne treba da okreće građane protiv sebe, a od toga najmanje koristi imaju maloletna lica koja treba da budu obuhvaćena imunizacijom sa svim rizicima koje ista nosi.

Pojmovi obaveze, preporuke i izbora se odnose na zdravstvenu zaštitu i budući da je reč o najvišim ljudskim vrednostima, o njima se može i mora diskutovati.

U oblasti propisa o imunizaciji treba imati jednak stav, kako prema građanima koji prihvataju obaveznu vakcinaciju kao potrebnu, kao nešto u šta se kao laici ne razumeju i prepuštaju joj se, tako i prema građanima koji reaguju protiv, na osnovu saznanja, pozivajući se na ozbiljnost imunizacije i manjak poverenja kad su u pitanju posledice i dobri ishodi davanja vakcina.

Da li imunizaciju urediti kao obavezu ili preporučenu jeste i mora biti predmet rasprave, ali se suštinski na prvom mestu nalazi pitanje bezbednosti vakcina i unutar toga različitosti vakcina, gde se ne može po logici stvari jedan pravni režim usvojiti za sve vakcine (npr. direktne zaraze, epidemije, karantini i sl.).

Bezbednost je otuda važnija od obaveznosti, jer da je imunizacija u većoj meri bezbedna, niko se ne bi ni pitao da li je obavezna ili ne, jer to bi izgubilo značaj.

Prihvatanje prava na izbor ide u prilog svima, jer ono ne znači zabranu imunizacije stanovništva, već slobodu, kako u pozitivnom pravcu (prihvatanje imunizacije), tako i slobodu u negativnom pravcu (odbijanje imunizacije). Otuda pravo na izbor i obaveznost mogu imati slične efekte.

Većina obaveza građana u poziciji pacijenta nisu obaveze u pravnom smislu, već su dužnosti u sopstvenom interesu i ne prati ih pravna sankcija, niti odgovornost (npr. pacijent koji odbija saradnju ne može biti prinuđen na nju, ali će time sam sebi naneti štetu i to se pravno gleda kao dovoljna sankcija, pa se ne propisuje neka druga, novčana ili bilo koja), radi čega u skladu sa tim treba urediti i obavezu imunizacije. To je vladajuće stanovište u inostranim pravima i mora biti predmet prepoznavanja i u domaćem pravu.

Nedostaju u ovoj oblasti jasno urađeni profesionalni akti medicinskog staleža bez kojih primena zakona i podzakonskih akata (Pravilnik o imunizaciji i načinu zaštite lekovima “Sl. glasnik RS”, br. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 i 32/2015) nije odgovarajuć. U tom pravcu treba razraditi kriterijume imunizacije, alternative i naročito uzeti u obzir da kontraindikacije ne treba posmatrati samo na klasičan i paternalistički način, odnosno da li je dete samo fizički sa simptomima bolesti, jer su i strah, nepoverenje i autosugestija takođe jedna vrsta kontraindikacije kojima takođe niko ne sme biti bespotrebno izložen.

Pojam imunizacije nesumnjivo podrazumeva i stepen opasnosti, što je relevantno sa aspekta karaktera preventivnih mera, mogućeg odbijanja i posledica takve odluke u vidu sankcionisanja.

Jasno razgraničenje situacija direktne zaraze od situacija opasnosti od direktne zaraze pravno je relevantno za ograničenje pristanka lica koga se mera tiče. Saglasno zakonu ograničenje pristanka moguće je samo kad to direktno vredja prava drugih (čl.15).

Kod terminoloških naznaka potrebno je da se u daljem tekstu zakona dosledno primenjuju date definicije. To je ovde slučaj sa imunizacijom koja je po definiciji preventivna mera. To treba da odražava i pravno, a ne samo medicinsko razumevanje prevencije. Prevencija je po zakonu i međunarodnim aktima u ovoj oblasti predviđena kao pravo građana, a ne kao njihova obaveza (član 8 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013).

Saglasno Evropskoj povelji, pravo na preventivne mere znači da svaki pojedinac ima pravo na odgovarajuću uslugu u cilju prevencije bolesti, a zdravstvene ustanove imaju dužnost da teže ovom cilju kroz podizanje svesti naroda, garantujući zdravstvene postupke u redovnim vremenskim intervalima, bez novčane naknade, različitim ugroženim grupacijama stanovništva i čineći dostignuća naučnih istraživanja i tehnološkog razvoja dostupnim svima (European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002).

Vodeća Evropska konvencija u ovoj oblasti predviđa „prvenstvo interesa i dobrobiti pojedinca u odnosu na interese društva ili nauke“, kao i slobodan pristanak lica u pitanju kao opšte pravilo (član 2 i član 5 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010).

Generalno gledano, prava i obaveze u zdravstvenoj zaštiti su korelativne. Nemoguće je i pravno neodrživo, da građanin ima u isto vreme prema istom objektu i pravo i obavezu! To su pogrešni i laički stavovi.

Ono što s jedne strane predstavlja pravo građanina kao korisnika zdravstvenih usluga, to sa druge strane predstavlja obavezu zdravstvenih institucija i onih koji rade u njima i obrnuto.

Zdravstvena delatnost je profesionalna delatnost i obavlja se u sistemu usluga. Prevencija je otuda pravo građana, a obaveza zdravstvenih institucija da to omoguće. Na taj način treba tumačiti i odredbe koje uređuju taj vid zdravstvenih usluga (član 11 stav 2 tačka 14 i član 126 Zakona o zdravstvenoj zaštiti, “Sl. glasnik RS”, br. 107/2005, 72/2009 – dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 – dr. zakon, 93/2014, 96/2015 i 106/2015;član 35 stav 1 Zakona o zdravstvenom osiguranju, “Sl. glasnik RS”, br. 107/2005, 109/2005 – ispr., 57/2011, 110/2012 – odluka US, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014 – odluka US, 106/2015 i 10/2016 – dr. zakon).

U svom radu Lekar treba da utiče na razvoj zdravstvenog vaspitanja i zdravstvene kulture stanovništva, delujući na svom radnom mestu i u javnom životu, kao i da učestvuje u planiranju i sprovođenju mera za poboljšanje zdravlja, prevenciju bolesti (član 10 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 104/2016).

Potrebno je sa više studioznosti i varijeteta pristupiti pravnom uređenju imunizacije, primerenije životnim okolnostima i htenjima. Mora se dati alternativno rešenje između dve opcije: 1) da se u određenim slučajevima uvede preporučena vakcinacija (pravo na izbor), ili 2) da se zadrži obavezna vakcinacija sa dopuštanjem odbijanja kao izuzetkom pod uslovima koje striktno precizira sam zakon. Time se postiže svrha zakonskog uređenja i omogućava da se u takvim odnosima relativno zadrži isti nivo obuhvata stanovništva kao do sada.

Pravo ne treba da koči razvoj medicinske nauke, ali ne treba ni da ne prepoznaje društveni kontekst i potrebu rešavanja konflikta bilo koje vrste. Nije reč samo o pojmovima zdravstvene zaštite, već i o pravnim posledicama tih pojmova, tj. da li oni daju ili uskraćuju prava i da li ima odgovornosti. Uvek se polazi od maksime da „medicina ne sme sve što može“ i da  dobrobit pojedinca treba da bude iznad interesa društva i bilo kojih drugih interesa.

U odnosu na bilo koje postupanje prema građaninu kao pojedincu, Ustavom su zaštićena pravna dobra, a pre svega život, telo i ljudsko dostojanstvo, a zaštita se daje kroz zakonska rešenja autonomiji pojedinca i u oblasti biomedicine kroz njegovo pravo na pristanak  – informed consent.

Polazeći od opštih normi vezanih za medicinske mere i slučajeve njihovih odbijanja, odluka o odbijanju zasniva se na propisima Republike Srbije i međunarodnim dokumentima koji su ratifikovani. Njome se iskazuje autonomni stav pojedinca da propisanu meru ne prihvati. Kod preduzimanja bilo koje invazivne medicinske mere na čoveku, pa bila ona i preventivna, reč je o dopuštenoj povredi tela, pri čemu telesni integritet uživa punu zaštitu: fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006).

Telesni integritet se čuva takođe propisima iz građansko-pravne materije: svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta i onda kada je ona u vidu povrede tela ili zdravlja (član 16 u vezi sa članom 163 Zakona o obligacionim odnosima, “Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja).

Odbijanje je deo prava na pristanak koje se isto na taj način štiti i koje se po zakonu može ograničiti samo ukoliko direktno vređa pravo drugog (član 15 stav 1 i stav 3, i član 17 stav 1Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013), a takvi uslovi kod vakcinacije nisu ispunjeni, niti su unapred vidljivi, već su hipotetički. Zato ne mogu imati isti pravni značaj niti zaštitu kao kod obolelog od zarazne bolesti.

Važećim članom zakona se kao razlog odbijanja imunizacije navodi postojanje kontraindikacije, što pravno gledano ne predstavlja odbijanje, nego razlog za nepreduzimanje imunizacije. Obaveza je doktora medicine da o tome vodi računa, a građanin se kao pacijent svakako i na to može pozvati saglasno važećim propisima (član 9 i član 10 Pravilnika o imunizaciji i načinu zaštite lekovima (“Sl. glasnik RS”, br. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 i 32/2015)

U prilog dopuštanja izuzimanja od obaveze imunizacije govori i odredba Ustava o ograničenju ljudskih i manjinskih prava: pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 25 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006).

Saglasno staleškom kodeksu lekar je dužan da poštuje prava, slobode, autonomiju i ljudsko dostojanstvo svakog pacijenta (član 6 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije,“Sl. glasnik RS”, br. 104/2016).

Zakonski zastupnik deteta prema zakonu je njegov roditelj, odnosno staratelj, i on vrši sva prava koja detetu pripadaju, pa prema tome i pravo na pristanak i odbijanje (član 68 i član 72 Porodičnog zakona “Sl. glasnik RS”, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015). Polazi se od pretpostavke da jedino tako može da se ispoštuje i sačuva načelo najboljeg interesa deteta, saglasno ustavnoj odredbi sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65 stav 2 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006).

U slučaju spora između interesa roditelja i deteta, nadležnost preuzimaju starateljski, a ne zdravstveni organi (član 80 Porodičnog zakona “Sl. glasnik RS”, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015). To je i opšta odredba Evropske konvencije, koja predviđa da onda kada, po zakonu, maloletno lice ne poseduje sposobnost za davanje pristanka za intervenciju, ona se može preduzeti jedino uz odobrenje njegovog zastupnika ili zakonom određenog organa ili lica (član 6 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010), što je preuzeto u nacionalne zakone (član 19 stav 3 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013).

Važenje međunarodnih etičkih načela afirmiše se time što se predviđa da su lekari dužni da se pridržavaju i Međunarodnog kodeksa lekarske etike, etičkih načela, deklaracija i preporuka Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Svetske zdravstvene organizacije, kao i drugih odredaba međunarodnog humanitarnog prava (član 81 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije,“Sl. glasnik RS”, br. 104/2016).

Sporno rešenje kojim se potpuno bez pravnog osnova nadležnosti iz zdravstvenog sistema prenose na obrazovne i vaspitne institucije, čini okosnicu kršenja prava građana, imajući u vidu da to nije u domenu njihovih delatnosti. One ne mogu da preduzimaju aktivne radnje vezano za zdravstveni status bilo kog deteta, osim u delu razmene podataka tj. informacija, čija poverljivost se u tom slučaju štiti po drugim propisima i one mogu da ih koriste samo za potrebe obrazovno-vaspitnog rada, a ne u druge svrhe ( član 10b stav 6 i 8 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – autentično tumačenje, 68/2015 i 62/2016 – odluka US).Drugačije postupanje kršilo bi i evropske standarde po ovom pitanju prema kojima svako ima pravo na poštovanje privatnog života u vezi informacija o svome zdravlju (član 10 Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010).

To ujedno pokazuje nesposobnost pravnog sistema Republike Srbije da sporne situacije rešava i prevazilazi tamo gde su oni nastali, a ne da sporove širi tako što dovode do povrede drugih prava, ovde konkretno deteta, do diskriminacije i podvajanja nevakcinisane dece, umesto njihovog praćenja i rada sa njima kao sa svakim detetom koji može biti drugačiji po svom zdravstvenom stanju u odnosu na većinsku populaciju dece.

Takve mere direktno pogađaju zdravo dete, izopštavaju ga iz prirodne sredine vršnjaka, uskraćuje mu elementarna prava i diskriminiše ga po osnovu statusa neimunizovanog lica. To je suprotno Ustavu (član 21 i član 71 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) kao i zakonima koji sprečavaju diskiminaciju i afirmišu pravo deteta na obrazovanje (član 44 u vezi sa članom 6 i članom 103 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, “Sl. glasnik RS”, br. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – autentično tumačenje, 68/2015 i 62/2016 – odluka US; član 63 Porodičnog zakona, “Sl. glasnik RS”, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015).

Čak i u koliziji ovih propisa ne može se prihvatiti da je od ostvarenja osnovnih prava na obrazovanje važniji podatak iz zdravstvenog kartona. Država je u obavezi da na svaki način omogući bezbednu dečiju zaštitu i obrazovanje. Bez obzira koji će pravni instrument koristiti, nedopušteno je da se bilo koja mera odstranjivanja i uskraćivanja prava sprovodi u odnosu na samo dete (umesto na roditelja), jer to je suprotno zaštiti koju dete uživa prema međunarodnim standardima koje je Republika Srbija preuzela (član 28 Konvencije o pravima deteta, “Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori”, br. 15/90 i “Sl. list SRJ – Međunarodni ugovori”, br. 4/96 i 2/97).

Praksa razvijenih država pokazuje da su prekršajni i sudski postupci imali nikakav ili polovičan efekat, a donete presude se ne izvršavaju niti postižu cilj imunizacije, više su predmet medija, upravo zbog toga što su sami postupci pravno sporni, što svakako ne može da bude model dobre prakse za Republiku Srbiju.

Preduzimanje bilo koje medicinske mere, bez obzira da li se ona predlaže ili naređuje, po zakonu treba da prati pravo na obaveštenje (Član 11 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013), kao i pravo na bezbednost pacijenta (član 10 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013). Načelno, kod mera imunizacije treba razlikovati dve vrste obaveštenja: 1) obaveštenje radi pristanka (kod dobrovoljne imunizacije); 2) obaveštenje radi sigurnosti (obaveštenje radi rizika imunizacije, koje znači prihvatanje mogućih posledica vakcine koja se daje). U režimu obavezne vakcinacije prva forma obaveštenja može izostati, ali u pogledu druge postoji obaveza da se na propisan način tj. formalno i sadržinski pruži odgovarajuće obaveštenje. Pisana forma obaveštenja potrebna je iz razloga jer se prihvata stav da vakcina nosi veće rizike nego obično uzimanje leka ili obično davanje injekcije. Potpisivanjem obaveštenja sve posledice i sporovi prelaze na onog ko je potpisao, a ne na zdravstvenu instituciju ili na lekara koji je dao vakcinu, čime  se država štiti od tužbi za štete od vakcina.

Potrebno je naglasiti značaj i ozbiljnost obaveze obaveštenja licu koje se imunizuje, nevezano za pravni režim koji je usvojen, odnosno da li reč o obaveznoj ili dobrovoljnoj vakcinaciji. Svrha je da se u razgovoru izbegnu nesporazumi, greške ili pojasne stavovi koji nekad rezultiraju odbijanjem vakcinacije, radi čega propuštanje i kršenje ove dužnosti traži i sankcionisanje.

Kažnjavanje građana na iznose kaznikoje nisu primerene socijalnom statusu prosečnog građanina Republike Srbije, jasno govori o kršenju njihovih prava i dovođenju ucenom u situaciju nedopuštenog ugrožavanja egzistencije i socijalnog statusa cele porodice, ako ne prihvate spornu preventivnu medicinsku meru, kojom pritom mogu biti ozbiljno povređeni i zdravstveno oštećeni, pa i trajno ili životno ugroženi. Sankcije zbog čina odbijanja imunizacije mogu nastati samoako su posledice u sferi opasnosti, a ne nečega što je hipotetičko i što se možda nikad neće ni ostvariti. Razlog za kažnjavanje mora imatidokazanu direktnu i konkretnu posledicu, a ne samo potencijalnu ili hipotetičku, jer je bitno realno činjenično stanje, ono što se zapravo dogodilo, a ne ono što nije, a moglo je po statističkoj verovatnoći.

Stavovi izneti u ovom stručnom stavu u potpunosti su usklađeni sa Poglavljem 28 Sporazuma o pridruživanju gde su između ostalog prisutna pravila u oblasti javnog zdravlja, kao što su pitanja kontrole duvana, prenosivihbolesti, prevencije zloupotrebe drogai skrininga. Postoji takođe usklađenost u delu pravnih institucija i vladavine pravaiz Poglavlja 24 Sporazuma o pridruživanju.

Izneti stavovi usklađeni su i sa propisima Evropske Unije, a naročito sa sledećim dokumentima:

Zakonom o ratifikaciji Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (“Službeni list SCG” – Međunarodni ugovori”, br. 9/2003 i 5/2005)

Zakonom o potvrđivanju Konvencije o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu prrimene biologije i medicine: Konvenciija o ljudskim pravima i biomedicini (“Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010)

European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002

Odlukom Evropskog suda za ljudska prava ECHR u predmetu Solomakhin v. Ukraine(2012) u kojoj je sud stao na stanovište da obavezna vakcinacija predstavlja povredu telesnog integriteta, usled čega je i utvrđena povreda ljudskih prava aplikanata u tom delu,ali da nema osnova za povredu privatnog i porodičnog života iz člana 8 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (“Službeni list SCG” – Međunarodni ugovori”, br. 9/2003 i 5/2005)., a država jeu načelu dužna da se uzdrži od mešanja u individualne slobode izbora u sferi zdravstvene zaštite.

 

Imajući u vidu da se vladavina prava ni pod kojim izgovorom, ne može zasnivati na neustavnom ponašanju i postupanju, javno se poziva ukupna pravnička struka, Društvo sudija Srbije i advokatura, kao njen nezavisni deo, da na ovde iznete pravne argumente i stručne stavove, kroz javnu debatu i stručne skupove da svoje mišljenje i tako pomogne rešavanju problema koji su izazvali duboku podelu društva po osnovu sprovođenja prisline imunizacije u R. Srbiji, suprotno svim napred iznetim pravnim preprekama, institutima i odrebama domaćeg i međunarodnog prava sa kojima su u koliziji.

 

Pozivate se da pomognete definisanje mesta na kojima se moraju povući granice mešanja države u prava pojedinca i ograničavanje njegovih sloboda, jer “Ko samo riječi zakonske znade, taj još zakona ne zna, dok mu ne shvati razum i smisao“![4]

 

Pravni tim

UG “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcnaciju”

[1] Šarlatan označava osobu, koja tvrdi za sebe da poseduje znanje ili veštine, iako to nije istina. Pojam šarlatan se povezuje sa osobama koje praktikuju lažno poznavanje neke oblasti ili neke slične prevare kako bi dobili novac, slavu ili druge prednosti putem nekog oblika varke ili obmane pojedinaca i javnosti.

[2] Lični stavovi – Zaraze, sudovi i vakcine | List Danas | Piše: Zoran Radovanović | 16. novembar 2017. 17:00 | URL adresa: http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=362449&title=Zaraze%2C+sudovi+i+vakcine

[3] Segregacija (lat. segregare – razlučiti, rastaviti) je razdvajanje ljudi na osnovu različitih kriterijuma koji se u pravilu kose sa načelima ljudskih prava i sloboda.

[4] Iz Opšteg imovinskog zakonika za Knjaževinu Crnu Goru Valtazara Bogišića iz 1888.godine


  • 0

Dr Sladoljev – Dajte djeci dom i ljubav i branite ih od lažne medicine. To je najbolje što možete učiniti.

Tags :

Category : Intervju

Dr Sladoljev – Dajte djeci dom i ljubav i branite ih od lažne medicine. To je najbolje što možete učiniti. Cjepiva u igli su bila i ostala medicinski NEISPRAVNA po sebi, ali ne zbog prekida „hladnog lanca“. Cjepiva u igli su neispravna kao medicinski postupak.

U Srbiji su prethodnih dana štampani mediji pokrenuli žestoku polemiku o “pokvarenim” cepivima usled proboja “hladnog lanca” u frižiderima pojedinih zdravstvenih ambulanti. Nadležni uveravaju da su takve vakcine ispravne, dok se par imunologa izjasnilo suprotno. Zato smo pozvali u pomoć stručnjaka iz hrvatskog Imunološkog zavoda, dr Srećka Sladoljeva, direktora Odjela istraživanja, izumitelja stotine različitih vakcina i “pametnih” lekova, da nam objasni ko je u pravu…

 

 

 


 

Vakcine INFO: Molim Vas da nam objasnite šta je “hladni lanac” i zbog čega je važno da bude ispoštovan?

 
Sa zanimanjem sam pratio raspravu suprotstavljenih „tabora“…. i mogu reći da su se „pogubili“ i jedni i drugi. Cjepiva u igli su bila i ostala medicinski NEISPRAVNA po sebi, ali ne zbog prekida „hladnog lanca“. Cjepiva u igli su neispravna kao medicinski postupak.
 
„Hladni lanac“ je obveza poštivanja propisanih tehničkih uvjeta čuvanja cjepiva u zadanom trajanju od finalizacije do krajnjeg korisnika. Tehnički uvjeti moraju biti pridržani jer jedino tada proizvođač preuzima odgovornost za svojstva ovog „lijeka“ prema dokumentaciji.
 
Tehnički uvjeti „hladnog lanca“ podržani su „stabilitetnim studijama“ proizvođača. Supstrat ovih studija je da se aktivni materijal godinu, dvije ili tri čuva na konstantnoj temperaturi (recimo 4 0C) i periodički ispituje na vitalnost  testom citopatskog učinka. Rezultati moraju potvrditi uporabni rok i temperaturu čuvanja a ona je obično 2 – 8 0C. Možete postaviti pitanje zašto 2 – 8 0C, ako se stabilitetne studije rade na konstantnoj temperaturi? Naprosto zato što rashladna oprema po ambulantama nije farmaceutski certificirana, koristi se kućanska „bijela tehnika“, temperature nisu jednake pri dnu ili najvišim policama. Proizvođač zapravo prilagođava „hladni lanac“ karakteristikama rashladne opreme na terenu da bi lakše prodao robu.
 
Po odobrenju za upotrebu, cjepiva se prevoze u rashladnim komorama avionskim i cestovnim prometom do krajnjeg korisnika. Paketi s cjepivom moraju biti opremljeni temperaturnim indikatorima koji promijene boju ukoliko dođe do prekida „hladnog lanca“ itd.
 
„Vikend incident“ ispada „hladnog lanca“ kakav se desio u Srbiji neće promijeniti „performanse“ cjepiva. Imajte na umu da se virusi za cjepiva proizvode na 37 0C! Po ubrizgavanju, cjepiva mjesecima rade opet na 37 0(točnije tjelesnoj temperaturi). Znači da se cjepiva i proizvode i djeluju znatno izvan parametara „hladnog lanca“. Što se moglo desiti ako su dan – dva provela na 10 0C? Ništa.
 
Veći je problem svjetlost. Svjetlost virusima jako smeta. Isto kao i dijelu “struke” koja zagovara medicinsko nasilje.     
 

Vakcine INFO: Kada dođe do njegovog prekida da li se i kako ispituje ispravnost vakcina koje su više dana bile na temperaturi od 16C?

 
Ako dođe do kompromitacije „hladnog lanca“, „ispravnost“ ili bolje „vitalnost“(!) cjepiva se NE ispituje. Za to se ne mogu dobiti ovlasti niti bi se rezultati priznali! Međutim, zbog informacije, vitalnost bi se nakon „incidenta“ lako mogla ispitati. Srbija ima Torlak, a Hrvatska Imunološki zavod. U stabilitetnoj studiji „s incidentom“, u kontrolnoj skupini pratila bi vitalnost cjepiva kod stalne, a u pokusnoj vitalnost cjepiva s „vikend incidentima“. Uvjeren sam – ne bi se desilo ništa pa javno pozivam proizvođače cjepiva da to i učine za korist zemalja Trećeg svijeta gdje su „vikend incidenti“ zbog stanja opreme, prekida struje i manjka agregata kao zamjenskih izvora energije manjkavi! Za njihove potrebe neka provedu stabilitetne studije „hladnog lanca s incidentima“, a u dokumentaciji navedu kako hladni lanac trpi npr. „do 10 vikend incidenata“.
 
Odričem se intelektualnih prava za ovu korisnu ideju!
 

Vakcine INFO: Mogu li deca koja su primila cepiva skladištena na nepropisnim temperaturama imati negativne posledice po zdravlje?

Neke posebne negativne posljedice po zdravlje od onih koja su zbog medicinskog neznanja VEĆ „ugrađena“ u cjepiva u igli  – NE.
Posljedica bi bilo samo za zdravstveno osoblje ako bi ih upotrijebilo! „Nuspojave“ se tada ne bi pripisale cjepivu, nego „incidentu“! Stradao bi liječnik koji je „kompromitirana“ cjepiva koristio!
 

Vakcine INFO: Kažete da prekid hladnog lanca ne predstavlja naročitu opasnost, koliko pojačivači u vakcinama. A da li je opravdana zabrinutost roditelja kada pročitaju na uputstvu MMR-a i još nekih vakcina da su za podloge zasejanih virusa korišćene ćelijske linije abortiranih humanih fetusa, konkretno WISTAR RA 27/3 i MRC5?

 
Nedavno je znanstveno dokazana povezanost pojačivača u cjepivima i autoimunih disfunkcija. Govorimo o ASIA sindromu. Valja reći da su pojačivači po sebi inertni. Ništa se neće desiti ako ih na primjer pojedete. Jedan od najozloglašenijih, skvalen, sastavni je dio naših metaboličkih procesa. Sami ga sintetiziramo. Ništa se neće desiti čak niti ako pojačivač aktivirate imunoprovocirajućim materijalom i sve to pojedete! Fitilj za rizike imunološke preosjetljivosti, upaliti ćete tek kada sve to pospremite iglom u tijelo!
 
Pitali ste me za posebne opasnosti rezidua substrata na kojima se umnožavaju virusi u cjepivima. Ako slučajno zaostaju i nakon pročišćavanja centrifugiranjem i filtriranjem, opasni su jer ulaze u tijelo iglom. Naša prehrana sadrži meso. Ne sjećam se da je netko razvio teoriju o povezanosti npr. autizma i čevapčića? Ali uštrcate li iglom čevapčiće s pojačivaćem sumnjam da vam neće prisjesti!
 

Vakcine INFO: Za kraj, možete li nam reći kako da podižemo imunitet sada kada smo na pragu zime i postoji li ikakva bojazan od napada veštačkih i “divljih” virusa, ako je imuni sistem jak?

 

Dajte djeci dom i ljubav i branite ih od lažne medicine. To je najbolje što možete učiniti. Samo jako.

Vakcine INFO: HVALA!

 

Priredila: Dragana Baša
 
 

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Podelite ovaj članak sa drugima!

 


  • 0

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ОБАВЕЗНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ поднесен СКУПШТИНИ РС

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ОБАВЕЗНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ поднесен СКУПШТИНИ РС

Предлог измена Закона о заштити становништва од заразних болести (прочитајте ОВДЕ), пoднесен је председнику Скупштине РС, Одбору за здравље и породицу и шефовима 16 посланичких група, у понедељак 11. септембра.

Предлагач измена је удружење родитеља “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију” које је уз помоћ правних експерата сачинило текст Предлога, уз темељно и опсежно ОБРАЗЛОЖЕЊЕ (ОВДЕ).

У истом су, осим предочавања Уставног основа и разлога за измену спорних чланова, појашњени правни институти и појединачна решења:

(Стр.6, цит: Измене и допуне које се овде предлажу полазе од општих норми везаних за медицинске мере и случајеве њихових одбијања. Одлука о одбијању заснива се на прописима Републике Србије и међународним документима који су ратификовани. Њоме се исказује аутономни став појединца да прописану меру не прихвати. Код предузимања било које инвазивне медицинске мере на човеку, па била она и превентивна, реч је о допуштеној повреди тела, при чему телесни интегритет ужива пуну заштиту: физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Телесни интегритет се чува такође прописима из грађанскоправне материје: свако је дужан да се уздржи од поступка којим се може другом проузроковати штета и онда када је она у виду повреде тела или здравља (члан 16 у вези са чланом 163 Закона о облигационим односима, “Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, “Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и “Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља).

Одбијање је део права на пристанак које се исто на тај начин штити и које се по закону може ограничити само уколико директно вређа право другог (члан 15 став 1 и став 3, и члан 17 став 1Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013), а такви услови код вакцинације нису испуњени, нити су унапред видљиви већ су хипотетички. Зато не могу имати исти правни значај нити заштиту као код оболелог од заразне болести.

Важећим чланом закона се као разлог одбијања имунизације наводи постојање контраиндикације, што правно гледано не представља одбијање него разлог за непредузимање имунизације. Обавеза је доктора медицине да о томе води рачуна, а грађанин се као пацијент свакако и на то може позвати сагласно важећим прописима (члан 9 и члан 10 Правилника о имунизацији и начину заштите лековима (“Сл. гласник РС”, бр. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 и 32/2015)

У прилог допуштања изузимања од обавезе имунизације говори и одредба Устава о ограничењу људских и мањинских права: при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Сагласно сталешком кодексу лекар је дужан да поштује права, слободе, аутономију и људско достојанство сваког пацијента (члан 6 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Законски заступник детета према закону је његов родитељ, односно старатељ, и он врши сва права која детету припадају, па према томе и право на пристанак и одбијање (члан 68 и члан 72 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). Полази се од претпоставке да једино тако може да се испоштује и сачува начело најбољег интереса детета. Сагласно уставној одредби сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65 став 2 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). У случају спора између интереса родитеља и детета надлежност преузимају старатељски, а не здравствени органи (члан 80 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). То је општа одредба Европске конвенције која предвиђа да онда када, по закону, малолетно лице не поседује способност за давање пристанка за интервенцију, она се може предузети једино уз одобрење његовог заступника или законом одређеног органа или лица (члан 6 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010), што је преузето у националне законеа (члан 19 став 3 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Важење међународних етичких начела афирмише се тиме што се предвиђа да су лекари дужни да се придржавају и Међународног кодекса лекарске етике, етичких начела, декларација и препорука Уједињених нација, Савета Европе, Светске здравствене организације, као и других одредаба међународног хуманитарног права (члан 81 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

С обзиром да ни након три године нисмо добили одговор Уставног суда на поднете Иницијативе за оцену уставности спорних одредби Закона о ЗСОЗБ (И УЗ 48/2016), одлучили смо да као Удружење учинимо и овај корак у циљу остваривања наших Уставом и законом гарнтованих грађанских и родитељских права која су прецизно образложена у тексту Предлога измена (ОВДЕ) .

Уверени да ће чланови Одбора за здравље и породицу РС, увидети оправданост наших захтева и наћи времена (воље) за дијалогом о нашим предлозима, спремно очекујемо позив за учешће у првој отвореној скупштинској дебати на ову тему.

Уздајући се у званичну подршку већег дела јавности, наредних дана упутићемо посебне апеле на адресе удружења, организација и истакнутих појединца који годинама подупиру наше активности у вези са укидањем прислне вакцинације деце у Србији.

ЗА СЛОБОДНО ОДЛУЧИВАЊЕ И ИНФОРМИСАН ПРИСТАНАК

Драгана Баша,

УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ОБАВЕЗНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ са другима:


  • 0

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

Lat:

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

 

ПРЕДЛАГАЧ: УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”:

– ПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

– ОДБОРУ ЗА ЗДРАВЉЕ И ПОРОДИЦУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Београд, септембра 2017.

 

Предмет:  измене и допуне Закона о заштити становништва од заразних болести

(“Сл. гласник РС”, бр. 15/2016)

 

На основу члана 107 став 1 Устава Републике Србије, члана 40 став 1, тачка 1 Закона о Народној скупштини и члана 150 став 1 Пословника Народне скупштине, подноси се

 

ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

 

Члан 1

У тексту члана 2, став 1, тачка 21) додати речи ‘здравих’ и ‘у време кад још не постоји опасност директне заразе’.

У тексту члана 2, став 1, тачка 22) додати речи – ‘односно опасности од директне заразе’.

Измењене и допуњене тачке овог ставе треба да гласе:

21) имунизација је превентивна мера заштите здравих особа од заразних болести, у време кад још не постоји опасност директне заразе, која се обавља путем давања вакцина и/или имуноглобулина хуманог порекла, имунобиолошких препарата који садрже специфична антитела и моноклонских антитела;

 

22) хемиопрофилакса је давање лекова здравим особама у циљу спречавања настанка заразне болести, односно опасности од директне заразе;

 

Члан 2

Код члана 17 (2. Посебне мере) додати два нова става која гласе:

 

(1) Посебне мере из става 1 тачке 1-7, тачке 9-10 и тачке 12 прописују се као мере на основу којих су лица према којима се предузимају у обавези да им се подвргну у циљу спречавања директног преношења и ширења заразне болести.

(2) Посебне мере из става 1, тачка 8, тачка 11 и тачка 12 прописују се као мере које се становништву препоручују на начин да се у систему превентивне здравствене заштите организовано стављају на располагање и заједничку корист свих и као такве део су друштвене бриге за здравље.

Члан 3

У члану 32 (Имунизација и хемиопрофилакса) унети измене и допуне текста у ставу 2 реченицом – ‘осим онда када на лични захтев изрази сумњу у безбедност вакцине и изјави да ће ризик одбијања преузети на себе, као и када ‘, преформулисати због дужине, тако да промењени текст гласи :

Обавезна имунизација је имунизација лица одређеног узраста, као и других лица одређених законом, коју лице које треба да се имунизује, као ни родитељ, односно старатељ не може да одбије, осим онда, када на лични захтев изрази сумњу у безбедност вакцине и изјави да ће ризик одбијања преузети на себе, као и када то учини на захтев доктора медицине у случају медицинске привремене или трајне контраиндикације чије је постојање утврдио доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације.

У члану 32 став 4 … уместо израза ‘неопходно је ставити препорука је, тако да сада текст гласи:

За боравак деце у предшколским и школским установама, као и у установама за смештај деце без родитељског старања, препорука је да су испуњени услови из става 3. тачке 1) овог члана, осим у случају постојања медицинске контраиндикације  коју утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације.

 

Члан 4

У члану 32 (Имунизација и хемиопрофилакса) допунити текст са још два става која гласе:

Доктор медицине који даје вакцину има обавезу обавештавања лица о односу ризика и користи пре сваке имунизације. Давање информација део је услуге вакцинисања која се пружа уз пуно поштовање телесног интегритета и приватности лица које се имунизује.

Обавештење из претходног става које претходи имунизацији треба да садржи: информације о болести која се спречава, које су користи од имунизације, почетак и трајање заштите, контраиндикације, које су индикације за могућност тестирања преосетљивости тј. алергија на компоненте вакцина, поступак имунизације, који су алтернативни методи превенције за случај непредузимања имунизације, понашање после имунизације, могуће нежељени догађаји, као и нужност и временски оквир за праћење и ревакцинацију. Обавештење се даје у сврху остварења безбедности имунизације и предочавања могућих ризика, а потписује се у писаној форми од стране лица које се имунизује, односно његовог законског заступника.

 

Члан 5

У члану 84 (VII КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ), став 1, тачка 3 изменити реченицу и допунити са -‘не обавести на законом прописан начин лице које се вакцинише или његовог законског заступника’, тако да текст гласи:

3) по извршеном прегледу сваког лица које треба имунизовати, не изврши имунизацију, не обавести на законом прописан начин лице које се вакцинише или његовог законског заступника, и не води прописане евиденције о извршеним имунизацијама (члан 37. став 1).

 

Члан 6

У члану 85 став 1 изменити цифре 30.000 до 150.000 са цифрама 10.000 до 30.000, тако да текст гласи:

Новчаном казном у износу од 10.000 до 30.000 динара казниће се за прекршај физичко лице ако:

У члану 85 став 1 тачка 6 брисати део текста и допунити нови текст, тако да гласи:

6) не потпише обавештење које му се у складу са законом даје, одбије мимо законом допуштених разлога имунизацију лица одређеног узраста (члан 32. став 2), и не одазове се на позив старатељског органа по пријави одбијања имунизације лица одређеног узраста.

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

 

  1. Уставни основ

Право предлагања овог Закона произилази из члана 107 став 1 Устава (“Сл. гласник РС”, бр. 98/2006).

Уставом Републике Србије (“Сл. гласник РС”, бр. 98/2006) гарантује се здравствена заштита на основу које свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, док се дравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (чл.68). Све то предметно чини правни основ усвајања важеће законодавне материје чије се измене и допуне овим законом предлажу.

 

  1. Разлози за доношење закона

 

Проблеми у пракси примене прописа, неразумевање основних правних института. неусклађеност са најновијим стандардима и документима о људским правима, као и неодрживост сукобљених ставова везано за имунизацију, што се са здравственог система преноси и на друге системе (васпитни и образовни), а не само у области јавно-здравствених циљева. Популација грађана (пацијената) је различита у погледу обухвата имунизацијом, испољеним контраиндикацијама, па и у погледу ставова о имунизацији.

Са становишта здравствених институција у тој сфери деловања постоји некада у исто време ‘недовољна’ брига (део пацијената као што су сиромашни, руралне средине, Роми, лица без здравствених докумената који прихватају имунизацију, а она им се не даје), и ‘претерана’ брига државе (кажњавање пацијената који нису у истом смеру едуковани, или су неповерљиви и не прихватају имунизацију, а на које се врши притисак). Тако се ствара утисак да јавноздравствена политика погрешно ставља нагласак на изнуђивање мера, уместо да нагласак иде у правцу већег обухват кроз садржајније и шире присутне акције здравственог просвећивања. Треба да је обрнуто. У том смислу такође не треба унапред дисквалификовати разговор о другачијим решењима од стране било кога па и од стране “Иницијативе за необавезну вакцинацију”. Законодавна решења треба да буду тако обликована да поштују права свих јер само то води правној једнакости и правној сигурности, како је зацртано европским документима: достојанство и идентитет свих људских бића штите се и гарантују свима, без дискриминације,  као и поштовање њиховог интегритета и других права и основних слобода у погледу примене биологије и медицине (члан 1 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010). То подразумева опсежнију и континуирану активност здравствених институција, али и више разумевања и хуманији приступ према грађанима корисницима превентивних здравствених услуга.

 

  • Објашњење основних правних института и појединачних решења

 

У Републици Србији постоји несхватање основних правних појмова у области медицине и шире посматрано у области праксе здравствене заштите. Прихвата се и прописује обавезна имунизација, али се правно гледано не одобрава да се она спроводи по аутоматизму, а нарочито не да се уводи претерани степен репресије у превентивну здравствену заштиту, чак већи него у области лечења где пацијент може одбити меру која га животно угрожава! Данас је важећи и владајући у свету медицински стандард по коме је сваки облик принуде, репресије и санкционисања у медицинској сфери искључен или крајње минимално. Добровољност је владајући принцип у здравственој заштити кроз примену начела пристанка информисаног грађанина (“Informed consent”).

Легитимно је разговарати о праву на избор, јер та решења постоје у свету, али је исто тако могуће у режиму обавезне вакцинације боље уредити област контраиндикација и изузимања, што некад може бити предмет спора. Суштина добре здравствене заштите јесте да препознаје потребе и хтења грађана, њихова стања и њихове сумње. Ниједан систем не треба да окреће грађане против себе, а од тога најмање користи имају малолетна лица која треба да буду обухваћена имунизацијом.

Појмови обавезе, препоруке и избора се односе на здравствену заштиту и будући да је реч о највишим људским вредностима о њима се може дискутовати. У области прописа о имунизацији треба имати једнак став како према грађанима који прихватају обавезну вакцинацију као потребну, као нешто у шта се као лаици не разумеју и препуштају јој се, тако и према грађанима који реагују против позивајући се на озбиљност имунизације и мањак поверења кад су у питању последице и добри исходи давања вакцина.

Да ли имунизацију уредити као обавезу или препоручену јесте предмет расправе, али се суштински на првом месту налази питање безбедности вакцина и унутар тога различитости вакцина, где се не може по логици ствари један правни режим усвојити за све вакцине (нпр. директне заразе, епидемије, карантини и сл.). Безбедност је отуда важнија од обавезности, јер да је имунизација у већој мери безбедна нико се не би ни питао да ли је обавезна или не, јер то би изгубило значај.

Прихватање права на избор иде у прилог свима јер оно не значи забрану имунизације становништва, већ слободу како у позитивном правцу (прихватање имунизације) тако и слободу у негативном правцу (одбијање имунизације). Отуда право на избор и обавезност могу имати сличне ефекте. Већина обавеза грађана у позицији пацијента нису обавезе у правном смислу, већ су дужности у сопственом интересу и не прати их правна санкција, нити одговорност (нпр. пацијент који одбија сарадњу не може бити принуђен на њу, али ће тиме сам себи нанети штету и то се правно гледа као довољна санкција, не прописује се нека друга, новчана или било која), па у складу са тим треба уредити и обавезу имунизације.То је владајуће становиште у иностраним правима.

Недостају у овој области јасно урађени професионални акти медицинског сталежа без којих примена закона и подзаконских аката (Правилник о имунизацији и начину заштите лековима “Сл. гласник РС”, бр. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 и 32/2015) није одговарајућа. У том правцу треба разрадити критеријуме имунизације, алтернативе и нарочито узети у обзир да контраиндикације не треба посматрати само на класичан и патерналистички начин, односно да ли је дете само физички са симптомима болести, јер страх, неповерење и аутосугестија такође су једна врста контраиндикације.

 

Објашњење по члановима:

Члан 1

Предлог за измену и допуну члана 2 битан је са становишта правна и разумевања појма имунизације и степена опасности, што је релевантно са аспекта карактера превентивних мера, могућег одбијања и последица такве одлуке у виду санкционисања.  Јасно разграничење ситуација директне заразе од ситуација опасности од директне заразе правно је релевантна за ограничење пристанка лица кога се мера тиче. Сагласно закону ограничење пристанка могуће је само кад то директно вређа права других (чл.15).

Код терминолошких назнака потребно је да се у даљем тексту закона доследно примењују дате дефиниције. То је овде случај са имунизацијом која је по дефиницији превентивна мера. То треба да одражава и правно, а не само медицинско разумевање превенције. Превенција је по  закону и међународним актима у овој области предвиђена као право грађана, а не као њихова обавеза (члан 8 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Сагласно Европској повељи право на превентивне мере значи да сваки појединац има право на одговарајућу услугу у циљу превенције болести, а здравствене установе имају дужност да теже овом циљу кроз подизање свести народа, гарантујући здравствене поступке у редовним временским интервалима, без новчане накнаде, различитим угроженим групацијама становништва и чинећи достигнућа научних истраживања и технолошког развоја доступним свима (European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002). Водећа Европска конвенција у овој области предвиђа ‘првенство интереса и добробити појединца у односу на интересе друштва или науке’, као и слободан пристанак лица у питању као опште правило (члан 2 и члан 5 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010).

Генерално, права и обавезе у здравственој заштити су корелативне. Немогуће је и правно неодрживо да грађанин има у исто време према истом објекту и право и обавезу! То су погрешни лаички ставови. Оно што с једне стране представља право грађанина као корисника здравствених услуга то с друге стране представља обавезу здравствених институција и оних који раде у њима и обрнуто. Здравствена делатност је професионална делатност и обавља се у систему услуга. Превенција је отуда право грађана, а обавеза здравствених институција да то омогуће. На тај начин треба тумачити одредбе које уређују тај вид здравствених услуга (члан 11 став 2 тачка 14 и члан 126 Закона о здравственој заштити, “Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 72/2009 – др. закон, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 – др. закон, 93/2014, 96/2015 и 106/2015;члан 35 став 1 Закона о здравственом осигурању, “Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 109/2005 – испр., 57/2011, 110/2012 – одлука УС, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014 – одлука УС, 106/2015 и 10/2016 – др. закон). У свом раду Лекар треба да утиче на развој здравственог васпитања и здравствене културе становништва, делујући на свом радном месту и у јавном животу, као и да учествује у планирању и спровођењу мера за побољшање здравља, превенцију болести (члан 10 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Члан 2

У тексту члана 17 потребно је са више студиозности и варијетета приступити правном уређењу имунизације, додати нови став и пластичније решење примереније животним околностима и хтењима. Даје се алтернативно решење између две опције: 1) да се у наведеним случајевима уведе препоручена вакцинација (право на избор), или 2) да се задржи обавезна вакцинација са допуштањем одбијања као изузетком под условима које стриктно прецизира сам закон. Тиме се постиже сврха законског уређења и омогућава да се у таквим односима релативно задржи исти ниво обухвата становништва као до сада.

Право не треба да кочи развој медицинске науке, али не треба ни да не препознаје друштвени контекст и потребу решавања конфликта било које врсте. Није реч само о појмовима здравствене заштите већ и о правним последицама тих појмова, да ли дају или ускраћују права и да ли има одговорности. Увек се полази од максиме да ‘медицина не сме све што може’ и да  добробит појединца треба да буде изнад интереса друштва и било којих других интереса. У односу на било које поступање према грађанину као појединцу Уставом су заштићена правна добра пре свега живот тело и људско достојанство, а заштита се даје кроз законска решења аутономији појединца и у области биомедицине његовом праву на пристанак  – «Informed consent”

Члан 3

Измене и допуне које се овде предлажу полазе од општих норми везаних за медицинске мере и случајеве њихових одбијања. Одлука о одбијању заснива се на прописима Републике Србије и међународним документима који су ратификовани. Њоме се исказује аутономни став појединца да прописану меру не прихвати. Код предузимања било које инвазивне медицинске мере на човеку, па била она и превентивна, реч је о допуштеној повреди тела, при чему телесни интегритет ужива пуну заштиту: физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Телесни интегритет се чува такође прописима из грађанскоправне материје: свако је дужан да се уздржи од поступка којим се може другом проузроковати штета и онда када је она у виду повреде тела или здравља (члан 16 у вези са чланом 163 Закона о облигационим односима, “Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, “Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и “Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003 – Уставна повеља).

Одбијање је део права на пристанак које се исто на тај начин штити и које се по закону може ограничити само уколико директно вређа право другог (члан 15 став 1 и став 3, и члан 17 став 1Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013), а такви услови код вакцинације нису испуњени, нити су унапред видљиви већ су хипотетички. Зато не могу имати исти правни значај нити заштиту као код оболелог од заразне болести.

Важећим чланом закона се као разлог одбијања имунизације наводи постојање контраиндикације, што правно гледано не представља одбијање него разлог за непредузимање имунизације. Обавеза је доктора медицине да о томе води рачуна, а грађанин се као пацијент свакако и на то може позвати сагласно важећим прописима (члан 9 и члан 10 Правилника о имунизацији и начину заштите лековима (“Сл. гласник РС”, бр. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 и 32/2015)

У прилог допуштања изузимања од обавезе имунизације говори и одредба Устава о ограничењу људских и мањинских права: при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 25 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). Сагласно сталешком кодексу лекар је дужан да поштује права, слободе, аутономију и људско достојанство сваког пацијента (члан 6 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Законски заступник детета према закону је његов родитељ, односно старатељ, и он врши сва права која детету припадају, па према томе и право на пристанак и одбијање (члан 68 и члан 72 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). Полази се од претпоставке да једино тако може да се испоштује и сачува начело најбољег интереса детета. Сагласно уставној одредби сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65 став 2 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006). У случају спора између интереса родитеља и детета надлежност преузимају старатељски, а не здравствени органи (члан 80 Породичног закона “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). То је општа одредба Европске конвенције која предвиђа да онда када, по закону, малолетно лице не поседује способност за давање пристанка за интервенцију, она се може предузети једино уз одобрење његовог заступника или законом одређеног органа или лица (члан 6 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010), што је преузето у националне законеа (члан 19 став 3 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Важење међународних етичких начела афирмише се тиме што се предвиђа да су лекари дужни да се придржавају и Међународног кодекса лекарске етике, етичких начела, декларација и препорука Уједињених нација, Савета Европе, Светске здравствене организације, као и других одредаба међународног хуманитарног права (члан 81 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС”, бр. 104/2016).

Измена ставa 4 потребна је јер је сасвим без правног основа и представља основно неразумевање постојећег законског решења којим се надлежности из здравственог система преносе на образовне и васпитне институције јер то није у домену њихових делатности. Оне не могу да предузимају активне радње везано за здравствени статус било ког детета, осим у делу размене података тј. информација, чија поверљивост се штити по другим прописима и оне могу да их користе само за потребе образовно-васпитног рада а не у друге сврхе ( члан 10б став 6 и 8 Закона о основама система образовања и васпитања (“Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 – одлука УС).Другачије поступање кршило би и европске стандарде по овом питању према којима свако има право на поштовање приватног живота у вези информација о своме здрављу (члан 10 Конвенциије о људским правима и биомедицини, “Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010).

То уједно показује неспособност правног система Републике Србије да спорне ситуације решава и превазилази тамо где су они настали, а не да спорове шири тако што доводе до повреде других права, овде конкретно детета, до дискриминације и подвајања невакцинисане деце, уместо њиховог праћења и рада са њима као са сваким дететом који може бити другачији по свом здравственом стању у односу на већинску популацију деце.

Измена овог става тако што ће се он ревидирати или алтернативно брисати предлаже се и због тога што таква мера директно погађа здраво дете, изопштава га из природне средине вршњака, ускраћује му елементарна права и дискриминише га по основу статуса неимунизованог лица. То је супротно Уставу (члан 21 и члан 71 Устава Републике Србије, “Сл. гласник РС”, бр. 98/2006) као и законима који спречавају дискиминацију и афирмишу право детета на образовање (члан 44 у вези са чланом 6 и чланом 103 Закона о основама система образовања и васпитања, “Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 – одлука УС; члан 63 Породичног закона, “Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015). Чак и у колизији ових прописа не може се прихватити да је од остварења основних права на образовање важнији податак из здравственог картона. Држава је у обавези да на сваки начин омогући безбедну дечију заштиту и образовање. Без обзира који ће правни инструмент користити, недопуштено је да се било која мера одстрањивања и ускраћивања права спроводи у односу на само дете (уместо на родитеља), јер то је супротно заштити коју дете ужива према међународним стандардима које је Република Србија преузела (члан 28 Конвенције о правима детета, “Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори”, бр. 15/90 и “Сл. лист СРЈ – Међународни уговори”, бр. 4/96 и 2/97). Пракса развијених држава показује да су прекршајни и судски поступци имали никакав или половичан ефекат, а донете пресуде се не извршавају нити постижу циљ имунизације, више су предмет медија, управо због тога што су сами поступци правно спорни, што свакако не може да буде модел добре праксе за Републику Србију.

Члан 4

Допуна из овог члана предлаже се у циљу квалитетније услуге имунизације. Предузимање било које медицинске мере, без обзира да ли се она предлаже или наређује, по закону треба да прати право на обавештење (Члан 11 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013), као и право на безбедност пацијента (члан 10 Закона о правима пацијената, “Сл. гласник РС”, бр. 45/2013). Начелно, код мера имунизације треба разликовати две врсте обавештења: 1) обавештење ради пристанка (код добровољне имунизације); 2) обавештење ради сигурности (обавештење ради ризика имунизације, које значи прихватање могућих  последица вакцине која се даје). У режиму обавезне вакцинације прва форма обавештења може изостати, али у погледу друге постоји обавеза да се на прописан начин тј. формално и садржински пружи одговарајуће обавештење. Писана форма обавештења потребна је из разлога јер се прихвата став да вакцина носи веће ризике него обично узимање лека или обично давање ињекције. Потписивањем обавештења све последице и спорови прелазе на оног ко је потписао, а не на здравствену институцију нити на лекара који је дао вакцину, чиме  се држава штити од тужби за штете од вакцина.

Члан 5

У овом члану предлог допуне тачке 3) има такође за циљ да нагласи значај и озбиљност обавезе обавештења лицу које се имунизује, невезано за правни режим који је усвојен, односно да ли реч о обавезној или добровољној вакцинацији. Сврха је да се у разговору избегну неспоразуми, грешке или појасне ставови који некад резултирају одбијањем вакцинације, што са становишта здравствене едукације не би било пожељно. Зато пропуштање и кршење ове дужности тражи и санкционисање.

Члан 6

Предлаже се да се у члану 85 став 1 номинално коригује износ казне на мањи износ који је примерен социјалном статусу просечног грађанина Републике Србије.

Такође се у тачки 6 истог става додају још две прекршајне радње које могу бити учињене од стране појединца. Предлаже се брисање санкције због чина одбијања имунизације.Закон не треба да пропише санкцију за такво понашање све дотле док су његове последице још увек у сфери опасности, односно нечега што је хипотетичко и што се можда никад неће ни остварити. Кажњава се само за чињење или нечињење које има директну и конкретну последицу, а не само потенцијалну. Битно је реално чињенично стање, оно што се догодило, а не оно што није.

 

  1. Финансијска средства потребна за примену закона

 

За усвајање и примену овог Закона није потребно осигурати додатна средства у Државном буџету Републике Србије.

 

 

  1. Анализа ефеката закона

Закон ће допринети бољем и системски више достигнутом усклађивању са другим законима у правном поретку Републике Србије. Он ће условити бољу, комплетнију и мање сложену примену подзаконских аката. Закон ће условити ревидирање и примереније сачињавање медицинских протокола и водича када је реч о спровођењу имунизације у Републици Србији, нарочито у делу дефинисања питања безбедности и квалитета мера здравствене заштите, контраиндикација и алтернативних путева имунизације онда када они имају медицинско утемељење.

Јавноздравствене мере ће бити прихваћене, лакше спроводиве, бити фокусиране на целу популацију, и имати бољи ефекат са мањим степеном принуде, што је показала пракса развијених европских држава.

 

  1. Предлагач

Удружење „Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“, Београд, Партизански блок, улица 2 1/1; Пиб 109020275; Матброј 28175655; телефон +381642414578; e-mail: inicijativa@vakcinainfo.org

  1. Назив прописа на енглеском

The Proposal of Law for amending and completing of Act on Population’s Protection against Infectious Diseases

  1. Усклађеност са Споразумом о придруживању (“Сл.гласник РС”, бр.83/2008)

У потпуности постоји усклађеност са Поглављем 28 Споразума о придруживању где су између осталог присутна правила у области јавног здравља, као што су питања контроле дувана, преносивихболести, превенције злоупотребе дрогаи скрининга. Постоји такође усклађеност у делу правних институција и владавине праваиз Поглавља 24 Споразума о придруживању.

 

  1. Усклађеност са прописима Европске Уније

Акт предлога усклађен је са прописима Европске уније, нарочито са следечим документима:

Закон о ратификацији Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (“Службени лист СЦГ” – Међународни уговори”, бр. 9/2003 и 5/2005)

Закон о потврђивању Конвенције о заштити људских права и достојанства људског бића у погледу прримене биологије И медицине: Конвенциија о људским правима и биомедицини (“Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010)

European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002

 

Одлука Европског суда за људска права ECHR у предмету Соломакхин в. Украине(2012) у којој је суд стао на становиште да обавезна вакцинација представља повреду телесног интегритета, услед чега је и утврђена повреда људских права апликаната у том делу,али да нема основа за повреду приватног и породичног живота из члана 8 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (“Службени лист СЦГ” – Међународни уговори”, бр. 9/2003 и 5/2005)., а држава је у начелу дужна да се уздржи од мешања у индивидуалне слободе избора у сфери здравствене заштите.

 

  1. Да ли су извори права ЕУ преведени на српски језик

Неки од извора су преведени.

  1. Учешће консултанта у изради прописа и њихово мишљење о усклађености

Обезбеђено је учешће консултанта са мишљењем о усклађености које је релевантно за материју закона.

 

 

Потпис подносиоца:

Жељко Тодоровић,
Законски заступник удружења

УГ”Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

Дана:  11. септембра 2017. год

У Београду

 

 

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ са другима:


  • 0

САМО РАДИТИ СВОЈ ПОСАО… Пише: др Јована Стојковић

Category : Članci

Lat.

Пише: др Јована Стојковић

САМО РАДИТИ СВОЈ ПОСАО…

„Својевољно, а не принудно лечење које је резултат лекареве самовоље, то је данас правни принцип. Пацијентова одлука има примат над медицинским разлозима лечења, јер човекова личност не сме се жртвовати никаквим, па ни медицинским циљевима. На лечење не овлашћују лекара ни симптоми болести, ни медицнска индикација, него пристанак болесника
– Проф.др Јаков Радишић

Падоше и први родитељи за слободу. Осуђени на 15 дана затвора због одбијања вакцинације своје деце вакцинама које су одобрене од  АЛИМС-а прегледом документације која има статус службене тајне (члан 49. Закона о лековима). Њихове „преступе“ евидентирали су доктори који ову докуменатацију никада нису видели, јер нису ни могли према члану 207. Закона о лековима. „Преступе“ су затим прописно казниле судије, а све према Закону о заштити становништва од заразних болести који је у супротности са Уставом републике Србије (члан 25.)
И тако, док невини очеви и мајке буде лежали у затвору, доктори, инспектори и судије ће сматрати да су само радили свој посао.

 

Да су господа судије радили свој посао, узели би у обзир:

  1. Да Устав републике Србије (члан 25) гарантује неповредивост физичког и психичког интегритета, те да је закон о обавезној вакцинацији неуставан.
  2. Да према  Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода „нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном и понижавајућем поступању или кажњавању“ (члан 3.)
  3. Да је према Повељи ЕУ о основним правима (члан 3.) свакоме загарантован психички и физички интегритет, а за интервенције у области медицине и биологије неопходан је слободан пристанак лица.
  4. Да према пресуди Европског суда за људска права од 9.7.2002., као нежељено лечење, обавезно вакцинисање омета право на приватност загарантовано чланом 8. Европске конвенције о људским правима.
  5. Да Конвенција о људским правима и биомедицини, у члану 2., потврђује примат људског бића  чији интереси и добробит имају предност над самим интересом друштва и науке.
  6. Да члан 44. Закона о пацијентима предвиђа казну за оног ко без пристанка пацијента предузме над њим медицинске мере.
  7. Да према члану 8. Закона о правима пацијената, пацијент има ПРАВО на спровођење превентивних мера, а не обавезу.
  8. Да према Закону о здравственој заштити, члан 25., пацијент има права на остваривање здравствене заштите уз поштовање људских права, права на физички и психички  интегритет личности и уважавање моралних, културних, религијских и филозофских убеђења…

 

Да су господа доктори радили свој посао, узели би у обзир:

  1. Да принцип аутономије у медицинској пракси представља спремност, моралну и законску обавезу лекара да поштује мишљења, одлуке, процене и вољу пацијента у свим сегментима медицинског поступања. (Увод у медицинску етику, стр.70.)
  2. Да је морално проблематично полазити од претпоставке да је нешто за пацијента добро и из тога закључивати да би пацијент требало да пристане на третман. (Увод у медицинску етику, стр.72.)
  3. Да продирање права у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира (Увод у медицинску етику, стр.72.)
  4. Да Женевска декларација (осавремењена Хипократова заклетва) наводи да „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“.
  5. Да Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да поштује право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење.
  6. Да Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да пружа стручну помоћ са потпуном моралном и професионалном независношћу.
  7. Да је према Кодексу лекарске етике Србије, лекару загарантовано право да слободно и самостално одлучује о деликатним питањима везаним за људско здравље и живот.
  8. Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члан 3.,  медицински професионалци обављају своје занимање према својој савести, начелима медицинске етике и начелима човечности, као и да не треба да се држе начела, прописа или упутстава који су неспојиви са њиховим задацима и за чије спровођење они не могу да одговарају.
  9. Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 7., медицински професионалци не треба да учествују у чину лишавања слободе.
  10. Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 9. лекар има право да одбије сваки покушај притиска од стране колега, пацијената или других лица уколико противрече етичким принципима, професионалним дужностима и закону.
  11. Да према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 30. који говори о принудним медицинским интервенцијама, нема помена присилне вакцинације која се, евидентно, спроводи у Србији.
  12. Да према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 45., за сваку интервенцију над малолетним лицем потребан је писмена сагласност родитеља, а да лекар може да интервенише без сагласности само у хитним случајевима.

 

Данас у Србији, радити свој посао, значи слушати шта нареди власт. За бољи ручак, мораш бити чувар логора.
Ипак, идеја о слободи траје дуже од сваког варења.
Зато је потребно само да родитељи раде свој посао…

Др Јована Стојковић,
УГ “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”

 

УГ “Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију”

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Подели овај чланак са другима:

 


Odaberite vaš jezik

    Translate from:

    Translate to:

Ukucajte ovde šta želite da pronađete

Pratite nas i na:

Pratite nas i na sledećim našim resursima:

Visit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On GooglePlusVisit Us On TwitterVisit Us On PinterestVisit Us On LinkedinCheck Our Feed