Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

Lat:

Предлог ИЗМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

  ПРЕДЛАГАЧ: УГ "Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију": - ПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ - ОДБОРУ ЗА ЗДРАВЉЕ И ПОРОДИЦУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ Београд, септембра 2017.   Предмет:  измене и допуне Закона о заштити становништва од заразних болести ("Сл. гласник РС", бр. 15/2016)   На основу члана 107 став 1 Устава Републике Србије, члана 40 став 1, тачка 1 Закона о Народној скупштини и члана 150 став 1 Пословника Народне скупштине, подноси се  

ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ СТАНОВНИШТВА ОД ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

  Члан 1 У тексту члана 2, став 1, тачка 21) додати речи 'здравих' и 'у време кад још не постоји опасност директне заразе'. У тексту члана 2, став 1, тачка 22) додати речи - 'односно опасности од директне заразе'. Измењене и допуњене тачке овог ставе треба да гласе: 21) имунизација је превентивна мера заштите здравих особа од заразних болести, у време кад још не постоји опасност директне заразе, која се обавља путем давања вакцина и/или имуноглобулина хуманог порекла, имунобиолошких препарата који садрже специфична антитела и моноклонских антитела;   22) хемиопрофилакса је давање лекова здравим особама у циљу спречавања настанка заразне болести, односно опасности од директне заразе;   Члан 2 Код члана 17 (2. Посебне мере) додати два нова става која гласе:   (1) Посебне мере из става 1 тачке 1-7, тачке 9-10 и тачке 12 прописују се као мере на основу којих су лица према којима се предузимају у обавези да им се подвргну у циљу спречавања директног преношења и ширења заразне болести. (2) Посебне мере из става 1, тачка 8, тачка 11 и тачка 12 прописују се као мере које се становништву препоручују на начин да се у систему превентивне здравствене заштите организовано стављају на располагање и заједничку корист свих и као такве део су друштвене бриге за здравље. Члан 3 У члану 32 (Имунизација и хемиопрофилакса) унети измене и допуне текста у ставу 2 реченицом - 'осим онда када на лични захтев изрази сумњу у безбедност вакцине и изјави да ће ризик одбијања преузети на себе, као и када ', преформулисати због дужине, тако да промењени текст гласи : Обавезна имунизација је имунизација лица одређеног узраста, као и других лица одређених законом, коју лице које треба да се имунизује, као ни родитељ, односно старатељ не може да одбије, осим онда, када на лични захтев изрази сумњу у безбедност вакцине и изјави да ће ризик одбијања преузети на себе, као и када то учини на захтев доктора медицине у случају медицинске привремене или трајне контраиндикације чије је постојање утврдио доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације. У члану 32 став 4 … уместо израза 'неопходно је' ставити 'препорука је', тако да сада текст гласи: За боравак деце у предшколским и школским установама, као и у установама за смештај деце без родитељског старања, препорука је да су испуњени услови из става 3. тачке 1) овог члана, осим у случају постојања медицинске контраиндикације  коју утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације.   Члан 4 У члану 32 (Имунизација и хемиопрофилакса) допунити текст са још два става која гласе: Доктор медицине који даје вакцину има обавезу обавештавања лица о односу ризика и користи пре сваке имунизације. Давање информација део је услуге вакцинисања која се пружа уз пуно поштовање телесног интегритета и приватности лица које се имунизује. Обавештење из претходног става које претходи имунизацији треба да садржи: информације о болести која се спречава, које су користи од имунизације, почетак и трајање заштите, контраиндикације, које су индикације за могућност тестирања преосетљивости тј. алергија на компоненте вакцина, поступак имунизације, који су алтернативни методи превенције за случај непредузимања имунизације, понашање после имунизације, могуће нежељени догађаји, као и нужност и временски оквир за праћење и ревакцинацију. Обавештење се даје у сврху остварења безбедности имунизације и предочавања могућих ризика, а потписује се у писаној форми од стране лица које се имунизује, односно његовог законског заступника.   Члан 5 У члану 84 (VII КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ), став 1, тачка 3 изменити реченицу и допунити са -'не обавести на законом прописан начин лице које се вакцинише или његовог законског заступника', тако да текст гласи: 3) по извршеном прегледу сваког лица које треба имунизовати, не изврши имунизацију, не обавести на законом прописан начин лице које се вакцинише или његовог законског заступника, и не води прописане евиденције о извршеним имунизацијама (члан 37. став 1).   Члан 6 У члану 85 став 1 изменити цифре 30.000 до 150.000 са цифрама 10.000 до 30.000, тако да текст гласи: Новчаном казном у износу од 10.000 до 30.000 динара казниће се за прекршај физичко лице ако: У члану 85 став 1 тачка 6 брисати део текста и допунити нови текст, тако да гласи: 6) не потпише обавештење које му се у складу са законом даје, одбије мимо законом допуштених разлога имунизацију лица одређеног узраста (члан 32. став 2), и не одазове се на позив старатељског органа по пријави одбијања имунизације лица одређеног узраста.  

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

 

1. Уставни основ

Право предлагања овог Закона произилази из члана 107 став 1 Устава ("Сл. гласник РС", бр. 98/2006). Уставом Републике Србије ("Сл. гласник РС", бр. 98/2006) гарантује се здравствена заштита на основу које свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, док се дравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (чл.68). Све то предметно чини правни основ усвајања важеће законодавне материје чије се измене и допуне овим законом предлажу.  

1. Разлози за доношење закона

  Проблеми у пракси примене прописа, неразумевање основних правних института. неусклађеност са најновијим стандардима и документима о људским правима, као и неодрживост сукобљених ставова везано за имунизацију, што се са здравственог система преноси и на друге системе (васпитни и образовни), а не само у области јавно-здравствених циљева. Популација грађана (пацијената) је различита у погледу обухвата имунизацијом, испољеним контраиндикацијама, па и у погледу ставова о имунизацији. Са становишта здравствених институција у тој сфери деловања постоји некада у исто време ‘недовољна’ брига (део пацијената као што су сиромашни, руралне средине, Роми, лица без здравствених докумената који прихватају имунизацију, а она им се не даје), и ‘претерана’ брига државе (кажњавање пацијената који нису у истом смеру едуковани, или су неповерљиви и не прихватају имунизацију, а на које се врши притисак). Тако се ствара утисак да јавноздравствена политика погрешно ставља нагласак на изнуђивање мера, уместо да нагласак иде у правцу већег обухват кроз садржајније и шире присутне акције здравственог просвећивања. Треба да је обрнуто. У том смислу такође не треба унапред дисквалификовати разговор о другачијим решењима од стране било кога па и од стране “Иницијативе за необавезну вакцинацију”. Законодавна решења треба да буду тако обликована да поштују права свих јер само то води правној једнакости и правној сигурности, како је зацртано европским документима: достојанство и идентитет свих људских бића штите се и гарантују свима, без дискриминације,  као и поштовање њиховог интегритета и других права и основних слобода у погледу примене биологије и медицине (члан 1 Конвенциије о људским правима и биомедицини, "Сл. гласник РС - Међународни уговори", бр. 12/2010). То подразумева опсежнију и континуирану активност здравствених институција, али и више разумевања и хуманији приступ према грађанима корисницима превентивних здравствених услуга.  

• Објашњење основних правних института и појединачних решења

  У Републици Србији постоји несхватање основних правних појмова у области медицине и шире посматрано у области праксе здравствене заштите. Прихвата се и прописује обавезна имунизација, али се правно гледано не одобрава да се она спроводи по аутоматизму, а нарочито не да се уводи претерани степен репресије у превентивну здравствену заштиту, чак већи него у области лечења где пацијент може одбити меру која га животно угрожава! Данас је важећи и владајући у свету медицински стандард по коме је сваки облик принуде, репресије и санкционисања у медицинској сфери искључен или крајње минимално. Добровољност је владајући принцип у здравственој заштити кроз примену начела пристанка информисаног грађанина (“Informed consent”). Легитимно је разговарати о праву на избор, јер та решења постоје у свету, али је исто тако могуће у режиму обавезне вакцинације боље уредити област контраиндикација и изузимања, што некад може бити предмет спора. Суштина добре здравствене заштите јесте да препознаје потребе и хтења грађана, њихова стања и њихове сумње. Ниједан систем не треба да окреће грађане против себе, а од тога најмање користи имају малолетна лица која треба да буду обухваћена имунизацијом. Појмови обавезе, препоруке и избора се односе на здравствену заштиту и будући да је реч о највишим људским вредностима о њима се може дискутовати. У области прописа о имунизацији треба имати једнак став како према грађанима који прихватају обавезну вакцинацију као потребну, као нешто у шта се као лаици не разумеју и препуштају јој се, тако и према грађанима који реагују против позивајући се на озбиљност имунизације и мањак поверења кад су у питању последице и добри исходи давања вакцина. Да ли имунизацију уредити као обавезу или препоручену јесте предмет расправе, али се суштински на првом месту налази питање безбедности вакцина и унутар тога различитости вакцина, где се не може по логици ствари један правни режим усвојити за све вакцине (нпр. директне заразе, епидемије, карантини и сл.). Безбедност је отуда важнија од обавезности, јер да је имунизација у већој мери безбедна нико се не би ни питао да ли је обавезна или не, јер то би изгубило значај. Прихватање права на избор иде у прилог свима јер оно не значи забрану имунизације становништва, већ слободу како у позитивном правцу (прихватање имунизације) тако и слободу у негативном правцу (одбијање имунизације). Отуда право на избор и обавезност могу имати сличне ефекте. Већина обавеза грађана у позицији пацијента нису обавезе у правном смислу, већ су дужности у сопственом интересу и не прати их правна санкција, нити одговорност (нпр. пацијент који одбија сарадњу не може бити принуђен на њу, али ће тиме сам себи нанети штету и то се правно гледа као довољна санкција, не прописује се нека друга, новчана или било која), па у складу са тим треба уредити и обавезу имунизације.То је владајуће становиште у иностраним правима. Недостају у овој области јасно урађени професионални акти медицинског сталежа без којих примена закона и подзаконских аката (Правилник о имунизацији и начину заштите лековима "Сл. гласник РС", бр. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 и 32/2015) није одговарајућа. У том правцу треба разрадити критеријуме имунизације, алтернативе и нарочито узети у обзир да контраиндикације не треба посматрати само на класичан и патерналистички начин, односно да ли је дете само физички са симптомима болести, јер страх, неповерење и аутосугестија такође су једна врста контраиндикације.  

Објашњење по члановима:

Члан 1 Предлог за измену и допуну члана 2 битан је са становишта правна и разумевања појма имунизације и степена опасности, што је релевантно са аспекта карактера превентивних мера, могућег одбијања и последица такве одлуке у виду санкционисања.  Јасно разграничење ситуација директне заразе од ситуација опасности од директне заразе правно је релевантна за ограничење пристанка лица кога се мера тиче. Сагласно закону ограничење пристанка могуће је само кад то директно вређа права других (чл.15). Код терминолошких назнака потребно је да се у даљем тексту закона доследно примењују дате дефиниције. То је овде случај са имунизацијом која је по дефиницији превентивна мера. То треба да одражава и правно, а не само медицинско разумевање превенције. Превенција је по  закону и међународним актима у овој области предвиђена као право грађана, а не као њихова обавеза (члан 8 Закона о правима пацијената, "Сл. гласник РС", бр. 45/2013). Сагласно Европској повељи право на превентивне мере значи да сваки појединац има право на одговарајућу услугу у циљу превенције болести, а здравствене установе имају дужност да теже овом циљу кроз подизање свести народа, гарантујући здравствене поступке у редовним временским интервалима, без новчане накнаде, различитим угроженим групацијама становништва и чинећи достигнућа научних истраживања и технолошког развоја доступним свима (European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002). Водећа Европска конвенција у овој области предвиђа ‘првенство интереса и добробити појединца у односу на интересе друштва или науке’, као и слободан пристанак лица у питању као опште правило (члан 2 и члан 5 Конвенциије о људским правима и биомедицини, "Сл. гласник РС - Међународни уговори", бр. 12/2010). Генерално, права и обавезе у здравственој заштити су корелативне. Немогуће је и правно неодрживо да грађанин има у исто време према истом објекту и право и обавезу! То су погрешни лаички ставови. Оно што с једне стране представља право грађанина као корисника здравствених услуга то с друге стране представља обавезу здравствених институција и оних који раде у њима и обрнуто. Здравствена делатност је професионална делатност и обавља се у систему услуга. Превенција је отуда право грађана, а обавеза здравствених институција да то омогуће. На тај начин треба тумачити одредбе које уређују тај вид здравствених услуга (члан 11 став 2 тачка 14 и члан 126 Закона о здравственој заштити, "Сл. гласник РС", бр. 107/2005, 72/2009 - др. закон, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 - др. закон, 93/2014, 96/2015 и 106/2015;члан 35 став 1 Закона о здравственом осигурању, "Сл. гласник РС", бр. 107/2005, 109/2005 - испр., 57/2011, 110/2012 - одлука УС, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014 - одлука УС, 106/2015 и 10/2016 - др. закон). У свом раду Лекар треба да утиче на развој здравственог васпитања и здравствене културе становништва, делујући на свом радном месту и у јавном животу, као и да учествује у планирању и спровођењу мера за побољшање здравља, превенцију болести (члан 10 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије, "Сл. гласник РС", бр. 104/2016). Члан 2 У тексту члана 17 потребно је са више студиозности и варијетета приступити правном уређењу имунизације, додати нови став и пластичније решење примереније животним околностима и хтењима. Даје се алтернативно решење између две опције: 1) да се у наведеним случајевима уведе препоручена вакцинација (право на избор), или 2) да се задржи обавезна вакцинација са допуштањем одбијања као изузетком под условима које стриктно прецизира сам закон. Тиме се постиже сврха законског уређења и омогућава да се у таквим односима релативно задржи исти ниво обухвата становништва као до сада. Право не треба да кочи развој медицинске науке, али не треба ни да не препознаје друштвени контекст и потребу решавања конфликта било које врсте. Није реч само о појмовима здравствене заштите већ и о правним последицама тих појмова, да ли дају или ускраћују права и да ли има одговорности. Увек се полази од максиме да ‘медицина не сме све што може’ и да  добробит појединца треба да буде изнад интереса друштва и било којих других интереса. У односу на било које поступање према грађанину као појединцу Уставом су заштићена правна добра пре свега живот тело и људско достојанство, а заштита се даје кроз законска решења аутономији појединца и у области биомедицине његовом праву на пристанак  - «Informed consent” Члан 3 Измене и допуне које се овде предлажу полазе од општих норми везаних за медицинске мере и случајеве њихових одбијања. Одлука о одбијању заснива се на прописима Републике Србије и међународним документима који су ратификовани. Њоме се исказује аутономни став појединца да прописану меру не прихвати. Код предузимања било које инвазивне медицинске мере на човеку, па била она и превентивна, реч је о допуштеној повреди тела, при чему телесни интегритет ужива пуну заштиту: физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25 Устава Републике Србије, "Сл. гласник РС", бр. 98/2006). Телесни интегритет се чува такође прописима из грађанскоправне материје: свако је дужан да се уздржи од поступка којим се може другом проузроковати штета и онда када је она у виду повреде тела или здравља (члан 16 у вези са чланом 163 Закона о облигационим односима, "Сл. лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 - одлука УСЈ и 57/89, "Сл. лист СРЈ", бр. 31/93 и "Сл. лист СЦГ", бр. 1/2003 - Уставна повеља). Одбијање је део права на пристанак које се исто на тај начин штити и које се по закону може ограничити само уколико директно вређа право другог (члан 15 став 1 и став 3, и члан 17 став 1Закона о правима пацијената, "Сл. гласник РС", бр. 45/2013), а такви услови код вакцинације нису испуњени, нити су унапред видљиви већ су хипотетички. Зато не могу имати исти правни значај нити заштиту као код оболелог од заразне болести. Важећим чланом закона се као разлог одбијања имунизације наводи постојање контраиндикације, што правно гледано не представља одбијање него разлог за непредузимање имунизације. Обавеза је доктора медицине да о томе води рачуна, а грађанин се као пацијент свакако и на то може позвати сагласно важећим прописима (члан 9 и члан 10 Правилника о имунизацији и начину заштите лековима ("Сл. гласник РС", бр. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 и 32/2015) У прилог допуштања изузимања од обавезе имунизације говори и одредба Устава о ограничењу људских и мањинских права: при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 25 Устава Републике Србије, "Сл. гласник РС", бр. 98/2006). Сагласно сталешком кодексу лекар је дужан да поштује права, слободе, аутономију и људско достојанство сваког пацијента (члан 6 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС", бр. 104/2016). Законски заступник детета према закону је његов родитељ, односно старатељ, и он врши сва права која детету припадају, па према томе и право на пристанак и одбијање (члан 68 и члан 72 Породичног закона "Сл. гласник РС", бр. 18/2005, 72/2011 - др. закон и 6/2015). Полази се од претпоставке да једино тако може да се испоштује и сачува начело најбољег интереса детета. Сагласно уставној одредби сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65 став 2 Устава Републике Србије, "Сл. гласник РС", бр. 98/2006). У случају спора између интереса родитеља и детета надлежност преузимају старатељски, а не здравствени органи (члан 80 Породичног закона "Сл. гласник РС", бр. 18/2005, 72/2011 - др. закон и 6/2015). То је општа одредба Европске конвенције која предвиђа да онда када, по закону, малолетно лице не поседује способност за давање пристанка за интервенцију, она се може предузети једино уз одобрење његовог заступника или законом одређеног органа или лица (члан 6 Конвенциије о људским правима и биомедицини, "Сл. гласник РС - Међународни уговори", бр. 12/2010), што је преузето у националне законеа (члан 19 став 3 Закона о правима пацијената, "Сл. гласник РС", бр. 45/2013). Важење међународних етичких начела афирмише се тиме што се предвиђа да су лекари дужни да се придржавају и Међународног кодекса лекарске етике, етичких начела, декларација и препорука Уједињених нација, Савета Европе, Светске здравствене организације, као и других одредаба међународног хуманитарног права (члан 81 Кодекса медицинске етике Лекарске коморе Србије,“Сл. гласник РС", бр. 104/2016). Измена ставa 4 потребна је јер је сасвим без правног основа и представља основно неразумевање постојећег законског решења којим се надлежности из здравственог система преносе на образовне и васпитне институције јер то није у домену њихових делатности. Оне не могу да предузимају активне радње везано за здравствени статус било ког детета, осим у делу размене података тј. информација, чија поверљивост се штити по другим прописима и оне могу да их користе само за потребе образовно-васпитног рада а не у друге сврхе ( члан 10б став 6 и 8 Закона о основама система образовања и васпитања ("Сл. гласник РС", бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 - аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 - одлука УС).Другачије поступање кршило би и европске стандарде по овом питању према којима свако има право на поштовање приватног живота у вези информација о своме здрављу (члан 10 Конвенциије о људским правима и биомедицини, "Сл. гласник РС - Међународни уговори", бр. 12/2010). То уједно показује неспособност правног система Републике Србије да спорне ситуације решава и превазилази тамо где су они настали, а не да спорове шири тако што доводе до повреде других права, овде конкретно детета, до дискриминације и подвајања невакцинисане деце, уместо њиховог праћења и рада са њима као са сваким дететом који може бити другачији по свом здравственом стању у односу на већинску популацију деце. Измена овог става тако што ће се он ревидирати или алтернативно брисати предлаже се и због тога што таква мера директно погађа здраво дете, изопштава га из природне средине вршњака, ускраћује му елементарна права и дискриминише га по основу статуса неимунизованог лица. То је супротно Уставу (члан 21 и члан 71 Устава Републике Србије, "Сл. гласник РС", бр. 98/2006) као и законима који спречавају дискиминацију и афирмишу право детета на образовање (члан 44 у вези са чланом 6 и чланом 103 Закона о основама система образовања и васпитања, "Сл. гласник РС", бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 - аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016 - одлука УС; члан 63 Породичног закона, "Сл. гласник РС", бр. 18/2005, 72/2011 - др. закон и 6/2015). Чак и у колизији ових прописа не може се прихватити да је од остварења основних права на образовање важнији податак из здравственог картона. Држава је у обавези да на сваки начин омогући безбедну дечију заштиту и образовање. Без обзира који ће правни инструмент користити, недопуштено је да се било која мера одстрањивања и ускраћивања права спроводи у односу на само дете (уместо на родитеља), јер то је супротно заштити коју дете ужива према међународним стандардима које је Република Србија преузела (члан 28 Конвенције о правима детета, "Сл. лист СФРЈ - Међународни уговори", бр. 15/90 и "Сл. лист СРЈ - Међународни уговори", бр. 4/96 и 2/97). Пракса развијених држава показује да су прекршајни и судски поступци имали никакав или половичан ефекат, а донете пресуде се не извршавају нити постижу циљ имунизације, више су предмет медија, управо због тога што су сами поступци правно спорни, што свакако не може да буде модел добре праксе за Републику Србију. Члан 4 Допуна из овог члана предлаже се у циљу квалитетније услуге имунизације. Предузимање било које медицинске мере, без обзира да ли се она предлаже или наређује, по закону треба да прати право на обавештење (Члан 11 Закона о правима пацијената, "Сл. гласник РС", бр. 45/2013), као и право на безбедност пацијента (члан 10 Закона о правима пацијената, "Сл. гласник РС", бр. 45/2013). Начелно, код мера имунизације треба разликовати две врсте обавештења: 1) обавештење ради пристанка (код добровољне имунизације); 2) обавештење ради сигурности (обавештење ради ризика имунизације, које значи прихватање могућих  последица вакцине која се даје). У режиму обавезне вакцинације прва форма обавештења може изостати, али у погледу друге постоји обавеза да се на прописан начин тј. формално и садржински пружи одговарајуће обавештење. Писана форма обавештења потребна је из разлога јер се прихвата став да вакцина носи веће ризике него обично узимање лека или обично давање ињекције. Потписивањем обавештења све последице и спорови прелазе на оног ко је потписао, а не на здравствену институцију нити на лекара који је дао вакцину, чиме  се држава штити од тужби за штете од вакцина. Члан 5 У овом члану предлог допуне тачке 3) има такође за циљ да нагласи значај и озбиљност обавезе обавештења лицу које се имунизује, невезано за правни режим који је усвојен, односно да ли реч о обавезној или добровољној вакцинацији. Сврха је да се у разговору избегну неспоразуми, грешке или појасне ставови који некад резултирају одбијањем вакцинације, што са становишта здравствене едукације не би било пожељно. Зато пропуштање и кршење ове дужности тражи и санкционисање. Члан 6 Предлаже се да се у члану 85 став 1 номинално коригује износ казне на мањи износ који је примерен социјалном статусу просечног грађанина Републике Србије. Такође се у тачки 6 истог става додају још две прекршајне радње које могу бити учињене од стране појединца. Предлаже се брисање санкције због чина одбијања имунизације.Закон не треба да пропише санкцију за такво понашање све дотле док су његове последице још увек у сфери опасности, односно нечега што је хипотетичко и што се можда никад неће ни остварити. Кажњава се само за чињење или нечињење које има директну и конкретну последицу, а не само потенцијалну. Битно је реално чињенично стање, оно што се догодило, а не оно што није.  

1. Финансијска средства потребна за примену закона

  За усвајање и примену овог Закона није потребно осигурати додатна средства у Државном буџету Републике Србије.    

1. Анализа ефеката закона

Закон ће допринети бољем и системски више достигнутом усклађивању са другим законима у правном поретку Републике Србије. Он ће условити бољу, комплетнију и мање сложену примену подзаконских аката. Закон ће условити ревидирање и примереније сачињавање медицинских протокола и водича када је реч о спровођењу имунизације у Републици Србији, нарочито у делу дефинисања питања безбедности и квалитета мера здравствене заштите, контраиндикација и алтернативних путева имунизације онда када они имају медицинско утемељење. Јавноздравствене мере ће бити прихваћене, лакше спроводиве, бити фокусиране на целу популацију, и имати бољи ефекат са мањим степеном принуде, што је показала пракса развијених европских држава.  

1. Предлагач

Удружење „Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“, Београд, Партизански блок, улица 2 1/1; Пиб 109020275; Матброј 28175655; телефон +381642414578; e-mail: inicijativa@vakcinainfo.org

2. Назив прописа на енглеском

The Proposal of Law for amending and completing of Act on Population’s Protection against Infectious Diseases

3. Усклађеност са Споразумом о придруживању ("Сл.гласник РС", бр.83/2008)

У потпуности постоји усклађеност са Поглављем 28 Споразума о придруживању где су између осталог присутна правила у области јавног здравља, као што су питања контроле дувана, преносивихболести, превенције злоупотребе дрогаи скрининга. Постоји такође усклађеност у делу правних институција и владавине праваиз Поглавља 24 Споразума о придруживању.  

4. Усклађеност са прописима Европске Уније

Акт предлога усклађен је са прописима Европске уније, нарочито са следечим документима: Закон о ратификацији Конвенције за заштиту људских права и основних слобода ("Службени лист СЦГ" - Међународни уговори", бр. 9/2003 и 5/2005) Закон о потврђивању Конвенције о заштити људских права и достојанства људског бића у погледу прримене биологије И медицине: Конвенциија о људским правима и биомедицини ("Сл. гласник РС - Међународни уговори", бр. 12/2010) European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002   Одлука Европског суда за људска права ECHR у предмету Соломакхин в. Украине(2012) у којој је суд стао на становиште да обавезна вакцинација представља повреду телесног интегритета, услед чега је и утврђена повреда људских права апликаната у том делу,али да нема основа за повреду приватног и породичног живота из члана 8 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода ("Службени лист СЦГ" - Међународни уговори", бр. 9/2003 и 5/2005)., а држава је у начелу дужна да се уздржи од мешања у индивидуалне слободе избора у сфери здравствене заштите.  

5. Да ли су извори права ЕУ преведени на српски језик

Неки од извора су преведени.

6. Учешће консултанта у изради прописа и њихово мишљење о усклађености

Обезбеђено је учешће консултанта са мишљењем о усклађености које је релевантно за материју закона.     Потпис подносиоца: Жељко Тодоровић, Законски заступник удружења УГ"Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију" Дана:  11. септембра 2017. год У Београду      

УГ "Грађанска иницијатива за необавезу вакцинацију"