Search Results for: Dr Jovana Stojković

  • 0

VAŠE PRAVO DA NE PITATE NIŠTA – Piše: Dr Jovana Stojković

Category : Članci

cyr.

Piše: Dr Jovana Stojković

Većina medija sa nacionalnom frekvencijom (koji nisu nikada preneli nijednu tribinu koju je organizovala Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju) krenuli su u orkestriranu, jednovremenu hajku protiv nevakcinisane dece i njihovih roditelja. Na prvi zvuk Pavlovljevog zvonceta, medijski kerberi krenuli su u ubeđivanje da je pad obuhvata vakcinacije doveo do epidemije malih boginja u Rumuniji. Od najavljivača, preko voditeljke, do zabrinute mame koja glumi javnost, kamermana i spremačice, govorom tela i mimikom odašiljana je zabrinutost u etar, ali i prekor „antivakcinalnom pokretu“ koji se, kakve drskosti, bori za ustavno i prirodnopravo na nepovredivost fizičkog integriteta (o psihičkom je teško govoriti sa takvim medijima). Većina ovih ljudi koje okupacioni mediji sramno predstavljaju kao primitivnu sektu, već je prinela po jedno dete na oltar raznim „obuhvatima“ i „kolektivnim imunitetima“, no bolećivog sažaljenja i odgovornosti za njihovu decu nema niotkuda.

Iako je neverbalna komunikacija pomoćnog osoblja bila ključna, prokomentarisaćemo selektivne i sugestivne izjave stručnog osoblja. Doktorka epidemiolog je insistirala na mogućim smrtnim slučajevima i upali pluća kao mogućoj opasnoj komplikaciji, prećutkujući da su morbili bolest sa dobrom prognozom (pre uvođenja vakcinacije 1955., u Americi je smrtnost bila 0,03 na 100 000 slučajeva) i da se eventualne upale pluća efikasno leče antibioticima, kao i da se teži oblici javljaju kod populacije sa oštećenim celularnim imunitetom, dok čak i bolesnici sa deficitom humoralnog imuniteta (antitela) preboljevaju morbile bez većih problema. Interesantno je da se uspešnost vakcinacije od morbila meri upravo antitelima, koja, kao što se vidi iz prethodnog, nisu ključna za uspešno prebolevanje ove bolesti. Takođe, doktorka se osvrnula na nekrunisanog kralja „antivakcinalnog pokreta“ Endrju Vejkfilda kome je „oduzeta licenca, jer je lažirao podatke u studiji“, opet prećutkujući da je njegovom saradniku u radu prof.dr Džon Voker Smitu vraćena licenca još 2012. godine, dok je Vekfild aktuelno u sudskom procesu za klevetu protiv British Medical Journal.

Niko nije pomenuo da je viši naučnik američkog Centra za kontrolu bolesti Vilijam Tompson 2014.godine objavio na sajtu advokatske firme Morgan Verkamp LLC izjavu u kojoj priznaje da su on i njegovi saradnici izostavili statistički značajne informacije u naučnom radu koji je objavljen 2004.godine u časopisu Pediatrics, a koji govore da su afro-američki muškarci koji prime MMR vakcinu pre 36 meseci starosti bili pod rizikom za dobijanje autizma.

Nije pomenut ni glavni istraživač koji je za CDC radio 21 od 24 studije o bezbednosti MMR vakcine, Pol Torsen, ni Interpolova poternica raspisana za njim zbog prevara, što bi sve, istine radi, doktorka morala da zna, ali i da iznese u javnost koju želi da informiše i edukuje. Ovako možemo zaključiti da je pominjanje Vejkfilda samo način da se “antivakcinaši“, a zapravo ljudi koji zahtevaju slobodu izbora pri invazivnoj medicinskoj intervenciji , predstave kao neracionalni sledbenici harizmatičnog prevaranta koji više vole njega nego sopstvenu decu.

Čuli smo i milion puta eksploatisanu frazu da je „dokazano da vakcine ne izazivaju autizam“, iako, i to samo uslovno, nije dokazano da izazivaju autizam, te se u ovoj igri reči (ne)svesno gubi veliki deo istine. Mučno je i pominjati priču o živi i tunjevini i diletantski zaključak da je isto progutati nešto i ubrizgti ga u telo ( inače je opštepoznato da se bebe od nekoliko meseci svakodnevno najedaju tunjevine iz konzerve).

Drugi stručni član RTS-ove predstave bio je stava da je ispod svakog naučnog nivoa osvrtati se na „antivakcinaške“ argumente, dokazujući da je svaki zdravorazumski i ljudski nivo njemu stran. On je čovek doktor i tačka.

Izbačeno je i nekoliko probranih statističkih podataka za ljubitelje matematike koji bi trebalo da nedvosmisleno ukažu da se epidemija pojavljuje tamo gde „obuhvatvakcinacije“ padne. No, da li je baš sve tako prosto i nedvosmisleno?

„Prema izveštaju Nacionalne zdravstvene federacije iz 1969., utvrđeno je da su vakcinisani ljudi bili izloženi 14 puta većoj verovatnoći za dobijanje bolesti od nevakcinisanih-„20thImmunisatio Conference Proceedings, MAY 6-9, 1985., p.21

„Prenošenje malih boginja jasno je dokumentovano među vakcinisanim osobama. Pri velikim epidemijama , 95% slučajeva bilo je vakcinisano“-FDA Workshop to Review Warnings, September 18 1992., p.27

„Zbog nekog razloga , od kada je 1963.otpočela vakcinacija protiv malih boginja , adolescenti i mlade odrasle osobe češće dobijaju male boginje“.- Infectious Diseases, January 1982, p.21

„Molekularno- epidemiološim istraživanjem ustanovljeno je da postoji više serotipova virusa morbila čime se delimično objašnjava ponovno oboljevanje kao i javljanje manjih epidemija u vakcinisanim populacijama“. Infektivne bolesti, str.218.

Još jedna od omiljenih teza protivnika slobode izbora po pitanju vakcinacije je ta da morbila više nema zahvaljujući vakcinaciji, te da lekari nisu godinama videli male boginje ( što bi trebalo da sugeriše da ih i nema). Međutim, ono što vakcinacija zapravo čini je izmena kliničke slike koja postaje netipična (obzirom da virus ulazi na arteficijalan način u organizam, „varajući“ imune ćelije na koži i sluzokožama), te bolest koja se nekada jasno klinički prepoznavala, sada prolazi neprimentno ili se pogrešno dijagnostikuje kao neka druga, što svedoči i udžbenik iz Infektivnih bolesti na strani 220.: „Pre vakcinalne ere, dijagnoza morbila je bila klinička dijagnoza. Pojavom ospe, uz nalaz Koplikovog enanema, dijagnoza se lako postavljala. Danas, u vakcinisanoj sredini, dijagnoza se sme postaviti jedino na osnovu specifičnog serološkog nalaza. Podatak o vakcinaciji ne isključuje dijagnozu.“

I za kraj, jedna zabrinuta mama koja glumi javnost i zalaže se za sankcije neodgovornim roditeljima, jerbo njen intenzivan rad na osvešćivanju narodnih masa nije brz kao galopirajuća epidemija koja nam se pribižava, a koja je, kako čusmo iz njihovih usta, zahvatila i Mađarsku koja ima obaveznu vakcinaciju i visok obuhvat vakcinacije ( što bi valjda trebalo da je štiti upravo od epidemije koja joj se dešava?).

Naravno da se na javnom medijskom servisu evropske Srbije nije moglo čuti da su umrli ljudi u Rumuniji imali prateće hronične bolesti, da je umrla jedna HIV pozitivna žena, beba sa tuberkulozom i jednogodišnje neuhranjeno dete koje je imalo telesnu težinu dvomesečne bebe. Zabrinuti doktori nisu pomenuli da je obuhvat vakcinacije Roma u Srbiji oko 13 procenata. Pomoćno osoblje nije kolutalo očima na hiljade migranata nepoznatog „vakcinalnog statusa“.

Javna (medijska) kuća Srbije (ne) uspešno je obavila još jedan naručeni poslić uterivanja neposlušnih Srba u tor.

Sledi vakcinisanje.

Dr Jovana Stojković

 

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Podeli ovaj članak sa drugima:


  • 0

TREĆE OKO – Piše: Dr Jovana Stojković

Tags :

Category : Članci

TREĆE OKO

Piše: Dr Jovana Stojković

U komentarima na emisije i tekstove koji govore protiv prisilne vakcinacije građana Srbije, sve češće se pojavljuju neindetifikovani lekari koji se melodramatično pitaju „kako je moguće da jedan lekar govori da vakcine nisu efikasne?“ Ovaj neoprostivi greh i otpadništvo budi nevericu i gnev vernika savremene medicine koji pored ikone krsne slave drže sliku Dženera i Pastera.

Ovo pitanje-konstatacija koje sugeriše da svi lekari veruju u efikasnost vakcina, jeste zapravo tautologija, jer se verovanje u vakcine postavlja kao neophodan uslov za članstvo u lekarskoj profesiji, uz perfidnu sugestiju da je lekar-otpadnik neuk ili nemoralan.

Da se ne bi gađali uverenjima, hranili strahovima i pripitomljavali ucenama, navešćemo šest razloga zbog kojih „kako je mogući lekar“ može da posumnja u efikasnost vakcina:

1. Način njihovog dejstva nije poznat

ili u najmanju ruku nije bio poznat u periodu kada su „istrebile“ zarazne bolesti: .„Mnoge vakcine, koje se već decenijama uspešno koriste, pripremane su BEZ VEĆEG ili čak BEZ IKAKVOG poznavanja funkcionisanja imunog sistema i načina na koji na taj sistem treba delovati da bi se dobio željeni imunski odgovor. Devedesetih godina prošlog veka imunolozi su se uključili u RAZVOJ vakcina.“ – 153.str. Epdemiologija

2. Proizvođači vakcina ne garantuju za njihovu efikasnost

„Kao i kod svake druge vakcine, vakcinacija sa MMR-VaxPRO ne mora da obezbedi zaštitu kod svih vakcinisanih osoba.”, MMR uputstvo str 4.

„Kao i prilikom primene drugih vakcina, primena vakcine Engerix B možda neće dovesti do potpune zaštite Vašeg organizma ili organizma Vašeg deteta od hepatitis B infekcije.”, 5 str. uputstvo za vakcinu protiv hepatitisa.

3. Nema načina da se iskontroliše uspešnost vakcinacije

jer „Prema našim zakonskim propisima, kontrola neuspeha imunizacije vrši se samo za jednu vakcinu , protiv tuberkuloze“. str., 160 str. Epidemiologija.

4. Ne postoje kontrolisane studije

u kojima se upoređivala grupa vakcinisanih sa grupom koja je primala placebo, a koje su se nakon toga izložile infektivnom agensu i koje su pokazale da su se ispitanici iz placebo grupe razboleli, a vakcinisani nisu,.

5. Epidemije su se oduvek dešavale i u visoko vakcinisanim populacijama

Japan je obaveznu vakcinaciju protiv variole uveo 1872. godine, a 20 godina kasnije obolelo je 165 774, a umrlo 29 979 ljudi.

U Engleskoj je obavezna vakcinacija uvedena 1867. god., za četiri godine 97,5% stanovništva je bilo vakcinisano. Godinu dana kasnije izbila je najveća epidemija u kojoj je umrlo 44.840 ljudi.

U Engleskoj i Velsu je 1894. uvedena vakcinacija protiv difterije, a broj umrlih se u narednih 29 godina povećao za 20%.

U Nemačkoj je 1939. uvedena obavezna vakcinacija protiv difterije, za godinu dana broj obolelih je porastao za 150.000, dok je u Norveškoj, gde je bila neobavezna vakcinacija, bilo 50 slučajeva iste godine.

6. „Nestanak“ variole zahvaljujući vakcinama

kao najjači adut lekara sa atestom kompromituju upravo zvanični podaci jednog od najeksponiranijih srPskih epidemiologa koji u svom radu „REZULTATI SPROVOĐENJA IMUNIZACIJA U BEOGRADU (sa osvrtom na period 2010-2014)“ navodi da je obavezna vakcinacija od variole u Srbiji započela 1836. godina, ali i da je broj umrlih od 1896. do 1910. bio 38.953, čitavih šezdeset godina po uvođenju ove efikasne metode. Inače, o naučnim saznanja o tome na koji se način vakcinacijom sprečavala variola možemo pročitati u udžbeniku iz Infektivnih bolesti: „Nakon otkrića da infekcija kravljim boginjama štiti od obolevanja od velikih boginja, prevencija velikih boginja je sprovođena inokulacijom virusa kravljih boginja. Tokom najmanje sto godina virus je stalno pasiran bez ikakvih virusoloških kontrola, koje nije bilo ni moguće raditi, jer nije bila napravljena neophodna metodologija, tako da je nastao virus vakcinije koji se genetski razlikuje od virusa kravljih boginja, a oba se razlikuju od virusa kravljih boginja.“

U prevodu na zdrav razum, vakcinisali su virusom za koji nisu mogli ni da znaju da postoji, jer je elektronski mikroskop konstruisan tek nakon Drugog svetskog rata.

Ali, kakav je to lekar koji ne zna šta će za sto godina biti „otkriveno“?

Dr Jovana Stojković

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Podeli ovaj članak sa drugima:


  • 0

PROGRESIVNI PRIMITIVCI – Piše dr Jovana Stojković

Category : Članci

PROGRESIVNI PRIMITIVCI

 

Piše: dr Jovana Stojković

Motivi za promociju prisilne vakcinacije od strane (pojedinih) lekara i gotovo svih (živ bio Aleksandar Radojević) političara među lekarima su sasvim razumljivi, iako moralno, etički i ustavno-pravno apsolutno neprihvatljivi. Motivi ljudi čije aktivnosti ovog tipa otvoreno i javno i po sopstvenom priznanju finansiraju farmaceutske kuće, samorazumljive su.

Međutim, ono što bi sigurno bilo intrigantno i Molderu i Skali jesu fejsbukovske aktivnosti zabrinutih građanki i građana koji „spontano” zapljuvavaju najavu svake aktivnosti koja dovodi u pitanje (ne)opravdanost prisilne vakcinacije.

 

Očekivati da se u Srbiji za par sati narod spontano okupi zarad „javnog dobra“, makar i na društvenim mrežama, jednaka je mogućnosti da mrtav konj prdne. Ova alegorija na granici nepristojnosti namerno nije izbegnuta, a cilj joj je da pruži povod za ventilaciju populaciji koja visoko ceni verbalnu čistoću i smatra da nije pristojno da vrištiš kada te siluju i da je sasvim pristojno nečijem detetu nasilno ubrizgati vakcinu i oteti ga od roditelja.

Ipak, i o njihovom mentalnom zdravlju treba voditi računa, obzirom da će naredni redovi biti povod za visok nivo frustriranosti.

 

Ovi dobri ljudi imaju dve glavne teze:

 

1. Brinu se zato što neko ne vakciniše sopstveno dete i stava su da tim „primitivcima i sektašima“ treba oduzeti jadnu dečicu. Pretpostavljam da su ovi dobri ljudi i redovni finansijeri narodnih kuhinja, skupljači novca za lečenje jadne dečice i pomagači gladnih i nevoljnih mnogodetnih porodica ili je možda njihov istančani osećaj za dobrobit tuđe dece selektivan samo po pitanju vakcinacije (što bi onda bilo čudno i logički neodrživo)?

Dalje, pretpostavljam da se zalažu za oduzimanje dece i pripadnicima Jehovinih svedoka, subotara i ostalih dvadeset i kusur verskih zajednica u Srbiji, obzirom da bi i to bilo logično?

Što se primitivizma tiče, sa stanovišta sociologije, on se tretira kao društveni odnos primeren prastarim (ranim, drevnim, prvobitnim) društvenim zajednicama, a čije pogubne relikte ovi grozni antivakcinaški roditelji unose u naše progresivno i prosvetljeno društvo.

Međutim, u udžbeniku iz Epidemiologije Medicinskog fakulteta u Beogradu, inače omiljenom i redovnom štivu savesnih i prosvetljenih građana piše da “primena vakcine ima dugu istoriju.

Budisti su pili zmijski otrov da bi postali imuni na njegov ujed, u Kini se primenjivala zaštita od velikih boginja udisanjem i utrljavanjem u kožu sasušenih krusta, a u Indiji utrljavanjem proceđenog gnoja pustula.“

Znači, bilo je, dobri ljudi, vakcinacije među „primitivcima“, ali primetićete da se sve odigravalo preko sluzokoža, baš kao što je i prirodni put bolesti i to se zove drevna mudrost, a ne primitivizam, no svako vidi ono što je njemu prokleta projekcija..

 

2. Drugi lajt motiv za fejsbučenje savesnih građana je briga za vakcinisanu decu, kad već ova briga za nevakcinisanu ne upali.

I tu dolazimo do nepremostive logičke zamke koja kaže da oni veruju da ih vakcine štite od bolesti, ali ujedno i strahuju da će ih nevakcinisani zaraziti, što bi značilo da je lažna ili prva tvrdnja ili druga (a možda i obe?), da ne ulazimo sada u filozofsko-teološke rasprave da li je moguće istovremeno verovati i strahovati. No, zašto bi u vreme naučnog i tehnološkog progresa „verovali“ da nas vakcine štite od bolesti?

Ovi dobri ljudi verovatno znaju za mnogobrojne duplo slepe randomizovane studije koje čitaju uz jutarnju kafu, a koje ukazuju da se vakcinisana grupa nakon izlaganja uzročniku nije razbolela, a nevakcinisana jeste. Molim da ih daju ovim primitivcima na uvid ukoliko nisu oštećene od okretanja šolje, dok nam njihova nevakcinisana deca ne ugroze kolektivni imunitet i dok nas ne zaraze.

Pretpostavljam da su ovi dobri ljudi (koji su verovatno stariji od nekoliko meseci ili godina) sveže vakcinisani od difterije, tetanusa, polija, morbila i zauški obzirom da „otpornost stečena imunizacijom traje više meseci ili godina“ (18 str. Pedijatrija, Medicinski fakultet u Beogradu) i da im savest ne bi dala da ugroze zajednicu.

Oni takođe znaju, obzirom da redovno listaju medicinske udžbenike pre popodnevne dremke, da čovek može biti rezervoar infekcije u dva slučaja: kada je bolestan od određene bolesti ili kada je kliconoša, što sve nevakcinisan zdrav čovek nije. U slučaju pojave određene bolesti spontano (nespontana dešavanja zahtevaju poseban osvrt), nevakcinisan čovek bi najčešće imao tipičnu sliku bolesti, dok bi vakcinisan imao najčešće atipičnu sliku.

Da vidimo koji je sa epidemiološke strane značajniji: „bolesnici sa tipičnom kliničkom slikom su bez velikog epidemiološkog značaja, jer se dijagnoza oboljenja obično postavlja na vreme što omogućava izolaciju i adekvatno lečenja obolelih“, Epidemiologija, 135 str. Kliconoša je, sa druge strane, „osoba koja u odsustvu vidljive kliničke bolesti nosi specifični agens i služi kao mogući izvor infekcije“.

Nevakcinisan čovek, dakle, u slučaju da ima određenu bolest, biva prepoznat i izolovan još na početku boleti, a po završetku bolesti nije infektivan, jer po pravilu, ne postoji hronično kliconoštvo za bolesti protiv kojih se vakcinišemo, o čemu svedoči i gore pomenuti udžbenik – „kod nekih oboljenja, kao što su morbili, varičela, rubela, grip, nema ni asimptomatskog kliconoštva, ni kliconoštva nakon preležane bolesti,“ – 136.str., Epidemiologija.

Takođe, na istoj strani istog udžbenika saznajemo da su „najbrojnija oboljenja kod kojih bolesnik u inkubaciji (vreme od nekoliko dana pre oboljevanja) nije zarazan – variola, varičela, morbili, pertutis, grip, trbušni tifus, paratifus)“. Ali, ko je onda problematičan, da li onaj koji se razboli i koji je zarazan samo u toku svoje jasno vidljive bolesti kada može biti izolovan ili inficirani koji nema simptome – asimptomatski kliconoša?

Stručnjaci kažu, a svi studenti medicine uče da se“ovaj tip kliconoštva javlja kod osoba čija je infekcija inaparentna (protiče bez vidljivih simptoma i znakova)… a koja dovodi do serokonverzije, kao objektivnog i sigurnog znaka zaražavanja… zdrave kliconoše retko otkrivamo, pa se ove osobe slobodno kreću i šire infekciju na osetljive osobe“. Da li vam ovo liči na vakcinisanog čoveka? Nema jasne znake infekcije, ali ima objektivan i siguran znak zaražavanja – antitela koja su posledica gore pomenute serokonverzije, a koja apsolutno ne moraju da ga štite od oboljevanja, što je bilo poznato još 1950. godine nakon istraživanja Aleka Burtona objavljenoj u studiji Britanskog medicinskog saveta iste godine, a koja je rađena u vreme izbijanja epidemije difterije.

Zaključak studije je bio da nije bilo nikakve veze između nivoa antitela i učestalosti i težine bolesti. On je utvrdio da su čak i deca sa urođenom gamaglobulinemijom (nemogućnost proizvodnje antitela) razvila otpornost prema boginjama i ostalim zaraznim bolestima.

Zašto se onda ovi savesni građani plaše nevakcinisane dece?

Da nisu videli možda nešto u šolji?

Istina je negde tamo …

dr Jovana Stojković

 

Ko su zapravo internet trolovi i kako se od njih odbraniti možete pročitati – OVDE

 

Inicijativa NoVa

Vežite se polećemo – Probijamo zvučni zid 😀

Vakcine INFO Website stats – 13.02.2017 – ALEXA rank

Vakcine INFO Website stats – 13.02.2017 – ALEXA rank

Vakcine INFO Facebook Page stats 13-2-2017

Vakcine INFO Facebook Page stats 13-2-2017

 

NAJAVA DOGAĐAJA

“ZATO ŠTO SU DECA NAŠA, A NE DRŽAVNA!!!”
Pozivamo sve roditelje i ostale građane da se u četvrtak 23.02.2017.god. u 12.00 časova, priključe spontanom OKUPLJANJU ispred Ustavnog suda Srbije!
ZAJEDNO ćemo predati inicijativu za ocenu ustavnosti zakona o obaveznoj tj.prisilnoj vakcinaciji!
Povedite decu, ponesite transparente i pištaljke!
Neka nas vide!
Neka nas čuju!

Pročitajte više i podelite dalje:

"ZATO ŠTO SU DECA NAŠA, A NE DRŽAVNA!!! "Pozivamo sve roditelje i ostale građane da se u četvrtak 23.02.2017.god. u…

Posted by Vakcine INFO on четвртак 9. фебруар 2017.

 

Podeli ovaj članak sa drugima:

 


  • 0

STARI DOBRI AUTIZAM – Piše: Dr Jovana Stojković

Tags :

Category : Članci

STARI DOBRI AUTIZAM

Piše: Dr Jovana Stojković

„Nalazi Gupte govore o tome da veliki procenat dece sa autizmom ima smanjeni celularni imunitet. Druga, večito atraktivna (ali ne i dokazana) hipoteza je hipoteza o autoimunom mehanizmu nastanka autističnog poremećaja, gde je okidač nepoznati faktor iz okoline. Neophodno je pomenuti i pitanje eventualne uloge vakcinacije u kompromitovanju imunog statusa dece i sledstvenog učešća u zbivanjima oko pojave autizma. Naime, brojni izveštaji u poslednje vreme, govore o koincidenciji vakcinacija i pojave autizma. – “Psihijatrija, str.214., Univerzitet u Beogradu, Medicinski fakultet

Nedavno sam, kao psihijatar, bila pozvana na konsultativni pregled u jednu kliniku gde je lečena dvadesetdvogodišnja autistična devojka. Kolege su zvale zbog njenog uznemirenog i agresivnog ponašanja koje se razvilo u uslovima promene rutine i boravka u bolnici. Osoblje je bilo prestravljeno, roditelji iscrpljeni i namučeni i svi su se nadali da će im psihijatar rešiti problem. Osim dodavanja još nekoliko tableta na već postojeću tonu, nikakvog rešenja nije bilo. U Srbiji ne postoji ustanova koja se bavi odraslim autističnim ljudima. Nadležni psihijatar dotične devojke je bio dečji psihijatar koji je prati od detinjstva.

Ova situacija ukazuje da u Srbiji ne postoji bolnica za odrasle autistične ljude i da ne postoji kadar adultnih psihijatara koji bi se ovom problematikom bavio, a kojom se aktuelno bave isključivo dečji psihijatri. Nagradno pitanje bi bilo, zašto je to tako? Zašto sistem nije organizovan za brigu o ovim ljudima?

Kada nam objašnjavaju da je pošast neurorazvojnih poremećaja postojala oduvek, ali da autizam „nismo prepoznavali“, pa čak i do bizarnih tvrdnji da su ljudi „krili autističnu decu zbog sramote“, nikako da nam objasne gde su svi ti ljudi od sedamdeset, osamdeset, pedeset i šezdeset godina koji imaju autizam (da ne pitamo da li ih možda njihovi stogodišnji roditelji još uvek „kriju“), gde su njihovi doktori koji ih leče i bolnice u kojima se leče?

Interesantno je da ponašanje autistične dece koje „nismo prepoznavali ranije“, sada prepoznajemo i to upravo i samo opservacijom tog „neprepoznatljivog ponašanja“, što znači da je jedini instrument za dijagnostikovanje autizma isti kao i ranije, a to je psihički aparat ispitivača (izuzev ako je ispitivač kiborg).

Teoretičari tvrdnje da je autizam „postojao oduvek“ kunu se u Lea Kanera koji je 1943. (znatno kasnije od oduvek) opisao „rani infantilni autizam“’ – poremećaj koji je smatran za psihotični poremećaj i oblik dečje shizofrenije. Osim sličnog imena, ovaj poremećaj je i etiološki, a i klinički različit od onoga što nazivamo današnjim autizmom ili pervazivnim psihičkim poremećajem koji je uveden u Klasifikaciju američke psihijatrijske klasifikacije (DSM 3) 1980.godine.

Etiološki, dečja psihoza koju je opisao Kaner tumačila se neadekvatnošću i hladnoćom roditelja, dok je današnji autizam nejasne etiologije, ali izvesno je da je posledica neke organske abnormalnosti.

Klinički, dečja shizofrenija se odlikuje postojanjem halucinacija i sumanutih ideja koje nisu tipične za autizam. Uprošćeno, kada nešto ima različitu i etiologiju i klinički sliku, ne može biti ista bolest.

Tipična priča većine roditelja autistične dece u Srbiji je slična. Dete se normalno razvijalo, smejalo, gukalo, govorilo, a onda je zaćutalo zauvek. Ovaj opis uklapa se u sliku razgrađujućeg (dezintegrativnog) poremećaja koji se dovodi u vezu sa zapaljivim i degenerativnim procesima u centralnom nervnom sistemu (Psihijatrija 2028 str., treći tom).

Nagradno pitanje – šta izaziva zapaljive i degenerativne poremećaje centralnog nervnog sistema kod dece do 3 godine od osamdesetih na ovamo? Možda hladna majka i odsutan otac?

Odgovor očekujemo od ovih što oduvek znaju za autizam.

Bar su imali vremena za razmišljanje.

Dr Jovana Stojković

 

 

NAJAVA DOGAĐAJA

“ZATO ŠTO SU DECA NAŠA, A NE DRŽAVNA!!!”
Pozivamo sve roditelje i ostale građane da se u četvrtak 23.02.2017.god. u 12.00 časova, priključe spontanom OKUPLJANJU ispred Ustavnog suda Srbije!
ZAJEDNO ćemo predati inicijativu za ocenu ustavnosti zakona o obaveznoj tj.prisilnoj vakcinaciji!
Povedite decu, ponesite transparente i pištaljke!
Neka nas vide!
Neka nas čuju!

Pročitajte više i podelite dalje:

"ZATO ŠTO SU DECA NAŠA, A NE DRŽAVNA!!! "Pozivamo sve roditelje i ostale građane da se u četvrtak 23.02.2017.god. u…

Posted by Vakcine INFO on четвртак 9. фебруар 2017.

 

Podeli ovaj članak sa drugima:

 


  • 0

LAŽNE OPTUŽBE I PRAVI DOKTORI – Dr Jovana Stojković

Category : Članci

LAŽNE OPTUŽBE I PRAVI DOKTORI

cyr. | lat. 

“Javna nauka može da postane zarobljenik naučno tehnološke elite… samo oprezni i obrazovani građani mogu da je prisile na pravilan rad…” – Ajzenhauer

Formatizovanje „javnog mnjenja“

Životno iskustvo (naročito u Srbiji) nas uči da kada neko želi da vam nametne nešto protiv volje, krene da vas ubeđuje da ste glupi, primitivni, ludi, i da sav ostali svet (koji je pod obavezno pametan, civilizovan i normalan) radi ono prema čemu ste vi skeptični. To takozvano „pozivanje na većinu“ vrlo je efikasan metod za neodlučnog, neinformisanog, konformistički opredeljenog čoveka mase čije stavove i mišljenja formiraju masovni mediji kojima je glavna namena formatizovanje „javnog mnjenja“ (čitaj masa neodlučnih, neinformisanih, konformističkih pojedinaca) na određenu temu.

Tako na temu prisilne vakcinacije, te podrazumevane „donacije“ i ostalih „čovekoljubivih“ neustavnih zakona, prosečan nosilac „javnog mnjenja“ stiče utisak da su ljudi koji ne dele „njihovo“ mišljenje usamljeni fanatici i opskurni praktikanti sumnjivih nelicenciranih veština koji ne mare ni za sopstveno potomstvo.

 

Pa, hajde da vidimo kakvi nam to “šamani” i “veštice” ugrožavaju „kolektivni imunitet“…

Od samog početka uvođenja vakcinacije ona je imala svoje protivnike i kritičare. Škotski lekar dr Čarls Krejton kritikovao je praksu vakcinisanja koju je uveo Džener u svojoj knjizi „Džener i vakcinacija“. Još jedan od kritičara bio je i dr Majkl Piter. 1868.god. u Engleskoj je formirana Liga protiv obavezne vakcinacije, dok je 1896. Kraljevska komisija preporučila da se obavezna vakcinacija zaustavi, da bi 1898. bile izbačene sve sankcije vezane za vakcinaciju. 1920. godine u Americi je izdata knjiga „Užasi vakcinacije“ i podneta je peticija američkom predsedniku da se vakcinacija u američkoj vojsci ukine. U medicinskom biltenu iz 1903. u tekstu „Nečistoća u virusu vakcine“ dr M.J. Rosenau je napisao da su mnoge smrti od vakcine registrovane svake godine i da se te smrti klasifikuju kao druga oboljenja (pijemije, septikemije), a takođe je naveo da je više smrti kod dece zabeleženo od vakcinacije nego od samih velikih boginja.

 

Ovakvi stavovi lekara ne jenjavaju do današnjeg dana

Tako američki pedijatar dr Robert Mendelson, u nekoj od svojih knjiga koje su prevedene na srpski jezik, pita da li smo zauške i boginje zamenili rakom i leukemijom? Dr Fred Klener iz Severne Karoline izjavio je da su polio vakcine koje se prave od tkiva majmunskih bubrega direktno odgovorne za porast slučajeva leukemija. Dr Džon Sil sa američkog Nacionalnog instituta za alergije upozoravao je da bilo koja vakcina može da dovede do Žilijan Bareovog sindroma. Dr Ejri Zajerman, SZO, priznao je da je vakcinacija od variole opasnija od same bolesti. Dr Vilijam Hauard Hej bio je otvoreno skeptičan prema vakcinaciji uopšte i izjavio je da „je besmisleno smatrati da možete ubrizgati gnoj u malo dete i na bilo koji način unapredite njegovo zdravlje“. Dr Rober Simpson iz Nju Džerzija zapitao se da li se vakcinacijom mogu ubaciti RNK za formiranje tzv, provirusa koji se kasnije ispoljavaju kao rak, multipla skleroza i reumatoidni artritis, ali je veoma brzo dobio odgovor od svog kolege dr Džošue Lederberga, genetičara sa Stenforda koji je u časopisu Science iz 1967. rekao: “Mi već sprovodimo genetički inženjering u velikoj razmeri upotrebom živih virusa u masovnim kampanjama vakcinisanja. Živi virusi predstavljaju genetičke poruke korišćene za programiranje ljudskih ćelija. Upotrebom vakcinacije moguće je proizvesti nove bolesti.“ Dr Ričard Moskovič u časopisu „Journal of American institut of homeopathy“ piše: „Opasno je i obmanjujuće i sasvim suprotno istini tvrditi da nas vakcina čini imunim, ako u stvari potiskuje bolest samo dublje u unutrašnjost zbog čega je nosimo hronično, a naši odgovori na nju su sve slabiji i pokazuju manju sklonost ka razrešenju“. Dr J.A.Moris, bivši rukovodilac Centra za kontrolu vakcina i virusolog izjavio je da „postoji obilje dokaza da imunizacija dece pravi više štete nego dobra“.

 

Širom sveta i danas mnogi lekari govore o potencijalnoj štetnosti i neefikasnosti vakcina, kao i apsolutnoj nedopustivosti prisilnog vakcinisanja!

Dr Tom Burbaher je u eksperimentu sa majmunima dokazao da se živa pretvara u anorganski oblik u mozgu i izaziva zapaljenje. Dr Džil Džejms dokazala je da autistična deca imaju niže nivoe glutationa koji je potreban za izlučivanje žive. Dr Džefri Bredstrit ukazao je da helaciona sredstva vezuju živu i pomažu u lečenju autistične dece. Dr Harima Tirani se sa pravom pita gde su svi ti tridesetogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci sa autizmom koji je navodno oduvek postojao. Dr Rasel Blejlok, neurohirurg, nema ni najmanje sumnje u patološki efekat vakcina na mozak. Dr Endrju Moulden lekar i klinički psiholog ceo svoj nasilno prekinuti profesionalni i životni vek proveo je dokazujući da je praksa masovnog vakcinisanja odgovorna za neurološke poremećaje kod dece, čak i one sa smrtnim ishodom za koji su optuživali roditelja koje je dr Endrju Moulden svojim veštačenjima vadio iz zatvora. Dr Piter Vadas, direktor alergologije u bolnici u Torontu gostujući na televiziji rekao je da su se prve alergije na mleko javile 1901., a 1920. alergija na kikiriki kao odgovor na pomoćna sredstva u tada uvedenim vakcinama. Dr Brus Lipton u svojim predavanjima ukazuje na brojne komplikacije koje nastaju unošenjem antigena iglom što se upravo čini vakcinacijom. Dr Šeri Tenpeni jedan je od glavnih boraca za neobaveznu vakcinaciju u Americi, kao i drugi kritičari dr Majl Farli, dr Arči Kalokerinos autor knjige „Svako drugo dete“, dr Stefani Senef, dr Lorin Dej, dr Mejer Ajzenštajn, dr Suzan Hemfris, dr Žilijan Lanktut…

 

Ako krenemo istočnije

Ako krenemo istočnije dr Pavel Vorobjev dovodi u sumnju efikasnost vakcina govoreći o epidemijama tuberkuloze i to u zemljama koje daju tu vakcinu, zatim virusolog dr Červnoskaja govori o manipulacijama sa tzv.epidemijama, imunolog dr Kiriličeva kaže da je eksperimetišući sa laboratorijskim životinjama shvatila da je cilj masovnih vakcinacija učiniti nas taocima Big Farme, jer svaki štetan uticaj iz okruženja kompromitovani organizam vakcinacijom vodi pravo u bolest. Akademik Ruske akadenije medicinskih nauka prof dr Oniščenko govori o lobiranju farmaceutskih kompanija koja su rusku decu pretvorila u poligon za ispitivanje neproverenih vakcina.

 

Naš region

U našem „regionu“ iliti poligonu za prisilnu vakcinaciju jasno se čuju glasovi savesti dr Lidije Gajski, dr Srećka Sladoljeva, imunologa dr Đule Sunare, dr Aleksandra Radojevića, dr Slađane Velkov, prof dr Željka Poljaka imunologa, koji upozoravaju da je prisilna vakcinacija nedopustiva i neopravdana!

Hrvatski lječnički zbor stava je da je prisilna vakcinacija u suprotnosti sa medicinskom etikom. Lekarska komora Srbije preti oduzimanjem licence, a zaštitnik građana oduzimanjem dece. Skupštinski odbor za zdravlje u Srbiji organizuje fejsbuk plaćenike da pozivaju na lov na veštice. Da li pri tom misle na sve gore navedene ljude koji su svi listom doktori i nisu kao neke (neše) sline kupili svoje diplome?

Mislim da se odgovor na ovo pitanje može dati iz usta dr Paula Mejera koji je 1962.god. prilikom uvođenja prisilne vakcinacije izjavio sledeće: “Teško je ubediti javnost da je nešto dobro. Zbog toga je najbolji način odlučiti šta je najbolja odluka i nakon toga je ne dovoditi u pitanje, niti iznositi sumnje u javnosti ili izložiti javnost otvorenoj diskusiji o problemima“.

A iz usta našeg Ustavnog suda očekujemo odgovor na pitanje, da li je granica između nas i države naša koža ili živimo u koncentracionom logoru?

Dr Jovana Stojković

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Preporučeno:

Neke od članaka, obraćanja i video priloga Dr Jovane Stojković možete pogledati i pročitati – O V D E

 

Podeli ovaj članak sa drugima:


  • 1

KERBERI – ONO ŠTO NEMAJU BABE, IMAJU MAJKE … – Dr Jovana Stojković

Category : Članci

KERBERI – ONO ŠTO NEMAJU BABE, IMAJU MAJKE … – Dr Jovana Stojković

cyr.lat.

   Izuzetno mi je drago što se na stranicama našeg sajta povela i javna rasprava na temu vakcina, makar bila podstaknuta i od dežurnih kerbera vakcinalnog lobija. Dok se prvi, rodno nedefinisani, stereotipno pita na mnogim portalima koji prenose naše tekstove, zašto baba nema nešto da bi bila deda (tj. zašto nismo imunolozi, epidemiolozi, infektolozi), drugi (i čini mi se glavni) sa punim (umetničkim?) imenom i prezimenom prosipa informacije koje mu je šapnuo njihov zajednički guru. Tako on, oslovljavajući me nadimkom (što mi je ipak drago, jer neke simpatije ipak postoje) ceni da je jedino istina da sam paranoik, a ostalo su „antivakcinalna lupetanja“. Obzirom da znam da su moja pisanija pod budnim okom Velikog Vlajka, svaka informacija je izvučena iz knjiga koje pišu stručnjaci koje on fetišistički obožava (valja malo i čitati, a ne samo slušati gurua). Između ostalog, to je vrlo pronicljiv momak kada je jedino on, pored mog muža psihijatra, svekrve psihijatra, kume psihijatra i još trideset psihijatara sa kojima svakodnevno radim, primetio „da je tačno da sam paranoik“.

   Tako Vlajko veli da „lepre i tifusa ima samo u Indiji“ i da se zato ne vakcinišemo protiv tih bolesti, naravno ne objasnivši kako to da ih nema svuda, uprkos tome što niko od nas nije vakcinisan protiv tih bolesti, pa nemamo „kolektivni imunitet“. Sa druge strane, nema ni difterije ni poliomiјelitisa u našim krajevima, ali to ne smeta čika Biliju (zvaničnom finansijeru vakcinalnih kampanja) i njegovim saradnicima da nas od toga „štite“.

   Guruov trbuhozborac Vlajko dalje tvrdi da vakcina protiv tuberkuloze delimično štiti od lepre, što zaista stoji u knjigama, ali kako onda ne postadoše leprozni svi Ameri kada nisu nikad imali pelcovanje protiv iste? I ne brini, dobri čoveče, nećemo mi da ukidamo ništa, naprotiv, želimo da te vakcine dugo, dugo štite.

   Tako reče da za kugu postoje vakcine, ali se ne zna koliko su efikasne i da se daju ljudima koji su izloženi riziku, i tako priznade posredno da je kuga prošla sama, kako je i došla.

   Kod antraksa se raspisao ljudski, navodeći niz mera koje nisu vakcinacija, a koje se sprovode u sprečavanju bolesti (zamisli, ima i toga). Samo ostade zagonetka, kako Vlajko i njegov guru znaju da je zemlja puna baš tetanusnih spora (protiv kojih nas vakcinišu), ali ne i antraksnih i spora gasne gangrene (protiv kojih nas ne vakcinišu).

   Za kraj, konstatuje on, da bi o ovome mogao da piše naširoko i nadugačko, međutim ne može se od panja napraviti violina, mudro zaključuje…

   Valjda će posle ovoga dobiti neku mrvicu sa stola gospodara … AV, AV …

Dr Jovana Stojković

 

 

Inicijativa NoVa

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Preporučeno: 

ERADIKACIJA SLOBODE VOLJE – Dr Jovana Stojković

 

Podeli ovaj članak sa drugima:

 


  • 0

ERADIKACIJA SLOBODE VOLJE – Dr Jovana Stojković

ERADIKACIJA SLOBODE VOLJE | cyr.lat.

Pojedini ljudi, eksperti i deo javnosti veruje da je korist od obavezne imunizacije precenjena i da postojeći etički problemi nisu dovoljno razmotreni. Ne čini se izrazita razlika u obuhvatima koji se prikazuju u zemljama gde je imunizacija obavezna u odnosu na obuhvat u zemljama gde se imunizacija samo preporučuje. U toku 2008. godine u regionu Veneto – Italija sa populacijom od 5 miliona stanovnika sve obavezne imunizacije su ukinute i pažljivo je praćen trend obuhvata imunizacijom. U preseku 2010. godine prikaz obuhvata za decu rođenu 2008. (prva generacija kada imunizacija nije obavezna) došlo je do vrlo blagog pada obuhvata svih vakcinacija koje su bile obavezne.

Predrag Kon, REZULTATI SPROVOĐENjA IMUNIZACIJA U BEOGRADU

(sa osvrtom na period 2010-2014)

Dosadašnja borba za neobaveznu vakcinaciju mi govori da neće trebati dugo provakcinaškim botovima da se sjate na poslednje tekstove o prisilnoj vakcinaciji kao muve na određenu organsku supstancu. Iskoristiću ovo vreme inkubacije (dok se prokonsultuju sa svojim stručnim nalogodavcima odakle da zapljunu) pre nego se virus mržnje i pozivanja na linč raširi po internetu, da razmotrimo (razmontiramo) još jednu tezu po kojoj je „zajednica ugrožena“ ukoliko se ispoštuje Ustav, konvencije o ljudskim pravima i medicinska etika.

Zaista, greota bi bilo da takvi intelektalni i moralni ekskluzivisti zaginu od boginja, zauški ili difterije. Zbog toga moraju svoj pravedni gnev iskazivati prema neobrazovanim, glupim i ružnim „antivakcinašima“ koji traže tamo neka svoja prava. Kakva, bre, prava kada oni znaju da je vakcinacija iskorenila mnoge opasne bolesti koje će da se vrate ako se mi ludaci ne vakcinišemo?! Kakva prava kada u svim knjigama iz medicine piše da je vakcinacija najveće dostignuće čovečanstva (koje se mora silom sprovoditi, jer je čovečanstvo glupo da bi to uvidelo)? I zaista to misle i zaista to piše…

Ali, paranoik ne bi bio paranoik kada ne bi čitao između redova pobedonosnih hvalospeva i grafikona, kada ne bi postavljao tako nesuvisla pitanja, kao na primer, koje su se sve to strašne bolesti iskorenile vakcinacijom?

Sve te strašne bolesti su – variola vera. Poslednji slučaj zabeležen je u Somaliji 1977.godine, a 1980. SZO je objavila eradikaciju ove bolesti. I tačka. Sledeće pitanje bi bilo, a koje su uopšte te strašne bolesti sa visokom smrtnošću koje su bile/ bi mogle biti pretnja po zdravlje i život čovečanstva? Odgovor je: kuga, kolera, tifus, variola, antraks, lepra. Na variolu ćemo se vratiti kasnije, a sada da razmotrimo koliku su ulogu imale vakcine na iskorenjivanje ostalih bolesti.

Kuga

Kuga jedna od najsmrtonosnijih bolesti u istoriji čovečanstva. Epidemije 543. godine i 1346. godine ubile su trećinu stanovništva Evrope i Bliskog istoka, a 1885. u Kini i Indiji umrlo je 12 miliona ljudi. Nema efikasne vakcine, inaktivisana vakcina izbačena je iz upotrebe i nikada nije masovno korišćena.

Kolera

Kolera, teška smrtonosna bolest za 50% obolelih. Pandemija se dogodila u 19.veku i zahvatila sve kontinente. U Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu 150 000 srpskih vojnika je umrlo od kolere. Poslednja epidemija u Rusiji 1922. Nikada nije bilo masovnog vakcinisanja. Postoji komercijalna vakcina od koje vakcinalni imunitet traje 2-5 meseci uz ograničeni efekat, neefikasna je u epidemijama, jer se do trenutka otkrivanja bolesti bolest već raširi.

Antraks

Antraks je teško oboljenje koje u nelečenoj kožnoj formi ima smrtnost od 20 %, crevnoj formi 50%, a antraksni meningitis retko ko preživi. Epidemije 1491.god. p.n.e. i u Evropi u 17.veku. Bacil antraksa rasprostranjen je širom sveta. Antraksnu vakcinu primaju eventualno samo vojnici i industrijski radnici. Nikada nije bilo masovne vakcinacije.

Tifus

Tifus, u Rusiji u periodu od 1918. do 1922. usmrtio 3 miliona ljudi, dok je 2 miliona Indijanaca umrlo od njega. U Prvom svetskom ratu 150 000 srpskih vojnika je umrlo od tifusa. Generalno, njegova smrtnost iznosila je 20%. Rikecije, izazivači tifusa, rasprostranjeni su po celom svetu, a nove vrste se permanentno identifikuju. Epidemija više nema, iako vakcina nikada nije ušla u široku primenu.

Lepra

Lepra, hronična infektivna bolest od koje je obolelo 12 miliona ljudi u svetu. Nikada nije bilo vakcine.

Da li su ovo te strašne bolesti na koje se dežurni nozofobi pozivaju? Naravno da ne. Pažljivijom analizom, u stanju pribrane svesti ako uspete da izbegnete egzistencijalne strahove kojima vas zasipaju stručnjaci, botovi i masovni mediji, uočićete da su te strašne bolesti upravo one protiv kojih se (pro)daju vakcine. Tako vam, oživaljavajući arhetipske uspomene na kugu, koleru, tifus i lepru, (pro)daju vakcine protiv malih boginja, zaušaka, difterije, magarećeg kašlja, crvenke i tetanusa.

Da se ne bi pravili pametni, pogledajmo šta o ovim bolestima kažu najpozvaniji stručnjaci – infektolozi u udžbeniku iz infektivnih bolesti iz kojih uče budući lekari, koji će vam u bliskoj budućnosti oduzimati decu (ako je verovati porukama službenika ministarstva zdravlja, zaštitnika građana i pojedinih cenjenih stručnjaka).

Da se ne bi pravili glupi, prokomentarisaćemo neke od tih navoda.

Difterija

Opisi difterije idu od “blage angine do maligne difterije”, što znači da može biti asimptomatska, ali i smrtonosna, u zavisnosti od mnogih faktora. Obzirom da je bakterijska bolest, u antibiotskoj eri dostupna je lečenju antibioticima. Navodi se da se smanjeno oboljevanje javlja nakon Drugog svetskog rata i taj uspeh se zvanično pripisuje vakcinaciji. Međutim, nakon rata promenili su se i mnogi „drugi faktori“. Na primer, ljudi su imali hranu, čistu vodu, grejanje, bolje higijenske uslove i dostupnu zdravstvenu zaštitu, što je moglo dovesti do smanjenog oboljevanja i do lakšeg oblika bolesti koja u tom slučaju može biti i bez simptoma, ali i u vidu blage angine koja može ličiti na ostale oblike angina zbog kojih dobijete antibiotike i bolest prođe, a da se ne verifikuje mikrobiološki koji je uzročnik (da li vam lekar kod grlobolje svaki put uzima bris i uzgaja ga na Leflerovoj podlozi ili vam odmah prepiše antibiotike?). Ono što se jeste dogodilo je smanjen broj težih oblika koji su se mogli klinički prepoznati, a da li je to posledica vakcinacije ili drugih faktora nije naučno dokazano, što ne smeta većini stručnjaka da tvrde ovo prvo.

Pertuzis (magareći kašalj)

Za pertuzis (magareći kašalj) se tvrdi da „se uvođenjem obavezne vakcinacije morbiditet (oboljevanje) dece od 1. do 5. godine smanjio, ali je zapažen porast incidence kod dece mlađe od jedne godine i kod odraslih kod kojih je iščezao vakcinalni imunitet“. Međutim, nailazimo dalje na tvrdnju da se najteže forme javljaju upravo kod odojčadi (deca do godinu dana), kada se usled apnoične krize može javiti i smrt (na koje se suzno pozivaju kada vam objašnjavaju da ste monstrum , jer odbijate vakcinaciju, ali im zato istom povećavaju incidenciju oboljevanja i šansu za smrt). Usput, obratite pažnju na iščezavanje vakcinalnog imuniteta, za koji vam, kada ga pomenete, skaču za vrat.

Male boginje

Male boginje, najčešće rešeto kojim se plaše mečke, i čije je pojavljivanje glavni dokaz da su nevakcinsani krivi za “strašne bolesti koje nam se vraćaju”. Međutim, profesori infektologije nam daju i drugačije objašnjenje: „Molekularno- epidemiološim istraživanjem ustanovljeno je da postoji više serotipova virusa morbila čime se delimično objašnjava ponovno oboljevanje kao i javljanje manjih epidemija u vakcinisanim populacijama“. Znači “zaštićen” si od jednog, ali ima i treći i peti… Ipak, za porast obolelih su krivi nevakcinisani od tog jednog. Interesantno je da, kako vidimo, vakcinisani mogu da imaju i “ponovno oboljevanje” koje se nije dešavalo kada se bolest prirodno preboljevala. Da li su male boginje nešto čega se treba plašiti kao kuge? “Nekomplikovane male boginje imaju dobru prognozu. Prognoza je loša kod neuhranjene dece u prvoj godini života, kod starijih ljudi i kod svih za koje se zna da imaju nedovoljan ćelijski imunitet.” Vidimo da dramatične brojke o „stotinama hiljada dece koja umiru od malih boginja“, jesu upravo deca „trećeg sveta“ koja nemaju šta da jedu i piju, te samim tim ulaze u ovu kategoriju neuhranjenih i hipovitaminoznih, ali kojima belosvetski filantropi rado daruju vakcine, ćutke prelazeći preko činjenice da je „pronalaskom antibiotika u velikoj meri smanjena smrtnost dece najmlađeg uzrasta koja su često imala bakterijske pneumonije“. Da upravo vakcina može dovesti do infekcije možemo videti u sledećem citatu: „Poseban oblik morbila su atipični morbili, bolest koja se javljala kod osoba koje su inficirane divljim virusom morbila nakon vakcinacije mrtvom vakcinom, što pripada istoriji, jer je mrtva vakcina izbačena iz upotrebe“. Šteta samo što je ta „istorija“ nekome bila i sadašnjost i budućnost.

Rubela ili Crvenka

Rubela ili crvenka je bolest koja „češće protiče asimptomatski, nego ispoljenom kliničkom slikom… oporavak je brz i potpun, ne javljaju se sekundarne bakterijske superinfekcije.“, „komplikacije su retke, posebno kod male dece … terapija nije potrebna“. Ali prevencija je potrebna! I to zbog prevencije kongenitalne rubele, kako trudnica koja nije preležala bolest ne bi došla u kontakt sa virusom rubele koji može da ošteti plod.

Elementarna logika govori da kada buduću trudnicu ne bi sprečavali vakcinacijom da preleži ovaj benigni virus u detinjstvu, ne bi ni došla u situaciju da u trudnoći bude zaražena, a to joj direktno preti ukoliko ima sveže vakcinisano starije dete, što priznaju i proizvođači vakcine (kod većine osetljivih osoba, 7 do 28 dana posle vakcinacije zabeleženo je izlučivanje malih količina živog atenuisanog virusa rubele iz nosa ili grla), uz naravno otrcanu frazu da „nije dokazano“ da je taj virus izazvao infekciju kod drugih osoba, jer da je „dokazano“ morali bi da povuku vakcinu i izgube grdne pare.

Zauške

Zauške, opaka bolest kod koje se „posle sedam dana povlače svi znaci bolesti“, a terapija su tople obloge i mirovanje. Od komplikacija se javlja serozni meningitis kod koga se „posle sedam do deset dana znaci i simptomi meningitisa povlače, dok su komplikacije od ovog meningitisa retke“, dok je ,,encefalitis retka, ali teška komplikacija” kod koje je „oporavak obično kompletan“. Vakcinacija se obično nameće pod vidom brige od komplikacija tipa orhitisa koji može dovesti do steriliteta muškaraca. Pogledajmo kod koga se i u kolikoj meri ova komplikacija dešava: „Orhitis se javlja kod bolesnika posle puberteta u 20-40% slučajeva… kao posledica ove infekcije može se javiti sterilitet kod muškaraca, mada se to retko dešava čak i kod bilateralnih orhitisa“. Ajmo opet zdrava pamet – mi sprečavamo sterilitet koji se retko dešava i to kod muškaraca posle puberteta tako što vakcinišemo celo čovečanstvo i sprečavamo i te dotične muškarce da prirodno prebole bolest u detinjstvu koja traje sedam dana, time ih izlažući riziku da joj budu izloženi upravo u godinama kada postoji veća mogućnost komplikacija i steriliteta.

Tetanus

Tetanus je teška bolest koja kod generalizovanog oblika ima smrtnost 50%, a kod genitalnog i neonatalnog 80-90% (ovaj poslednji se inače pojavljivao u vremenu kada je pupčana vrpca presecana srpom i drugim baštenskim oruđem). Primoravanje na vakcinaciju protiv tetanusa (a vidimo da su pozivi i pretnje krenuli i u Srbiji) je apsolutno besmisleno obzirom da se ova bolest ne prenosi sa čoveka na čoveka. Interesantno je da i posle prirodno preležane bolesti nema trajnog imuniteta (možete oboleti opet), ali je veštački vakcinalni imunitet navodno ono što je smanjilo oboljevanje (šta zna priroda šta je imunitet). ‘Ajd i da poverujemo da ne mogu da spavaju od sekiracije da li ćemo mi umreti od tetanusa, ali kako se ne sekiraju za botulizam čija smrtnost ide i do 45% i gasnu gangrenu čija je smrtnost 40-80%, a spore im se isto nalaze u zemljištu i aktiviraju se u rani pod anaerobnim uslovima baš kao i tetanus, a protiv kojih se ne vakcinišemo? Koliki je morbiditet i mortalitet ovih bolesti bez vakcinisanja?

Hemofilus influence B

Hemofilus influence B je jedan od izazivača meningitisa kod dece i njegova smrtnost je 5 %. Ipak „savremena terapija (antibiotska), mere reanimacije i nadzora u jedinicama intenzivne nege dovele su do značajnog pada smrtnosti i sekvela meningitisa.“, ali ako odbijete vakcinu optužiće vas da će vam dete zbog nebrige dobiti meningitis. Ono što vam neće reći je da su meningokokni i pneumokokni meningitis takođe među najčešćim izazivačima, da je smrtnost od pneumokoknog meningitisa 40%, ali da nema obaveznih vakcina protiv istih, kao ni protiv meningitisa koje izaziva ešerihija koli, a koji u dve trećine najmlađih izaziva sepsu. Vidimo da katastrofiziranje nedostaje za bolesti koje nisu u redovnom kalendaru imunizacije.

Hepatitis B

Hepatitis B inače poznata dečja bolest koja se dobija seksualnim kontaktom i putem zaražene igle „prevenira“ se čim dete izađe iz majčine utrobe (valjda iz straha da se kasnije ne pokvari i uhvati lakih žena i droge). Logika je da treba vakcinisati svu decu na svetu, jer se može virus preneti sa majke na dete (pod uslovom da ga majka ima). Vredne seljanke sa pijace bi, da se bave ovom problematikom, se zapitale zašto ne testiraju majke na prisustvo virusa pre porođaja. To pitanje ostaje bez ikakvog komentara iako se na hepatitis B testira svaki dobrovoljni davalac krvi. Ako je dete zdravo, vakcina mu ne treba, a ako je inficirano pitanje je koliko će mu vakcina pomoći, jer u uputstvu za ovu vakcinu proizvođač kaže: “Usled dugog perioda inkubacije hepatitis B virusa, postoji mogućnost, da u vreme imunizacije, bude prisutna još neprepoznata infekcija. U navedenim slučajevima može se desiti da primena vakcine ne dovede do sprečavanja hepatitis B infekcije.“ Za čije baba zdravlje se ovo onda daje svakom novorođenčetu?

I za kraj, ponos i dika svih pobornika prisilne vakcinacije – variola vera!

Stariji se sećaju masovne vakcinacije u nekadašnjoj Jugoslaviji kada je za desetak dana pelcovano celo stanovništvo, što je između ostalog, imalo za cilj navikavanje na prisilu i odvikavanje od slobodne volje. Obzirom da se bolest ne prenosi za vreme inkubacije i da su bolesnici infektivni po izbijanju vezikula i prskanju istih, dovoljno je bilo da se oboleli zadrži u karantinu dok promene na koži ne prođu. Da li je ova bolest spontano izbila, a spasioci spontano imali odgovarajuću vakcinu? Manipulacije variolom verom kao biološkim oružjem traju vekovima. Tako u knjizi „Bioterorizam“ doktorke Elizabete Ristanović sa VMA možemo pročitati da je još u prvom veku p.n.e. Julije Cezar u napadu na Galiju namerno izazvao epidemiju variole, kao i o unošenju variole na prostor Severne Amerike sa ciljem uništenja domorodaca (dok na primer druga doktorka koja je pisala o ovoj bolesti u udžbeniku medicinskog fakulteta navodi da je „variola u neprokuženim sredinama napravila pomor, kao naprimer među Indijancima Novog sveta“). 1947. godine je napravljeno postrojenje pored Zagarska koje je proizvodilo virusno biološko oružje, između ostalog i variolu. Ovamo se proizvodi, a onamo eradicira, interesantno…

Da li postoji opasnost da nam se ova opaka bolest vrati? Da vidimo šta kažu stručnjaci, Infektivne bolesti, strana 228. (moja malenkost-zagrade): “ … Nije poštovan dogovor da se laboratorijski sojevi virusa variole unište. Sumnja se da virus nije sačuvan samo u dve laboratorije koje je odredila SZO (dobre čike), tj. da se nalazi u rukama koje bi ga mogle iskoristiti kao biološko oružje (loše čike koje su otele virus dobrim čikama). U cilju prevencije katastrofe koja bi mogla nastati, CDC (dobre čike) je napravio detaljan plan koji redovno dorađuje (šta mislite da li je vakcinacija deo plana)… Sa tim ciljem odmrznuta je vakcina koja je čuvana na -20 stepeni od sedamdesetih godina i utvrđeno je da nije izgubila ništa od svoje imunogenosti. Amerikanci tvrde da imaju dovoljno za svoje stanovništvo a da bi za pripremu nove vakcine trebalo da prođu godina do dve.“

Toliko o „vraćanju“ i o „ugrožavanju“, a i o „strašnim bolestima“. A kad smo kod (ne)poštovanja ljudskih prava, evo predlažemo da se zabrani predbračni , a naročito homoseksualni seks, jer doprinose epidemiji polnoprenosivih bolesti. Predlažemo i zabranu abortusa, jer je stanovništvo pred izumiranjem. Ko je izustio da kaže da je to nacizam i fašizam, neka se raspita da li su u nacističkim logorima čuvali predbračnu nevinost i podsticali rađanje ili ljude podvrgavali medicinskim tretmanima protiv svoje volje. Ne zaboravimo da je i tamo bilo sve po zakonu.

Dr Jovana Stojković

 

Dr Jovana Stojković

 

Inicijativa NoVa

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Podeli ovaj članak sa drugima:


  • 0

Dr Jovana Stojković: Lekarska “etika” dezinformisanog pritiska umesto informisanog pristanka

Category : Članci

DEZINFORMISANI PRITISAK | 

lat. | cyr.

Dr Jovana Stojković

„Ako se ,naime, zna da će pet do deset odsto vakcinisanih rizikovati da im vakcina naruši zdravlje (kod nekih vakcina posledice mogu biti i smrtonosne), a toj vrsti preventive je podvrgnuto 10000 ljudi, kako moralno opravdati zlo koje je naneto 500 ili čak 1000 osoba?

Ne samo u ovoj „medicinskoetičkoj aritmetici“, nego i u naizgled mnogo ubedljivijoj, držimo da je danas moralno i etički problematično to prikazivati kao uspeh, jer za tog jednog koji je stradao, kao i za njegove bližnje ne postoji pozitivna razmera, za njega ili nju i one kojima je bio drag postoji samo odnos 1:1.“
Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet u Beogradu, strana 69.

U prepunoj kongresnoj sali hotela Slavija tražilo se mesto više – Beograd, 07.12.2016

Informisani pristanak

Informisani pristanak (ili nepristajanje) jedan je od ključnih aspekata relacije lekar-pacijent. Monstruozni medicinski eksperimenti na zatvorenicima u nacističkim logorima bili su povod za prva ozbiljnija razmišljanja na ovu temu, a desetak godina kasnije ova praksa se uvodi kao okosnica medicinske etike. Na prijemu u bolnicu tražiće vam da potpišete desetine papira, više iz straha od tužbe nego zbog istinskog poštovanja autonomije i dostojanstva ličnosti. Ova tvrdnja biva jasna kao dan u slučajevima kada straha od tužbe nema, a to se u praksi dešava u jednom jedinstvenom slučaju-vakcinaciji! Po neustavnom zakonu koji je protivan svim konvencijama o izlizanim „ljudskim pravima“ i svim kodeksima medicinske etike od Hipokrata naovamo, tuženi možete biti vi.

Zaista, dugo me je mučilo pitanje šta je to što brižne i dobronamerne lekare, poštovaoce Zakona o pravima pacijenata pretvara u zapenele ucenjivače koji prete oduzimanjem dece? Možda identifikacija sa agresorom koji im preti oduzimanjem licence i logika bolje ja tebi dete nego oni meni licencu (da ne govorimo o gubitku profesionalnog dostojanstva i autonomije i narušavanju delikatnog i lekovitog poverenja pacijenta u svog lekara)?
Većina roditelja koja su prošla trnovit put odbijanja invazivne medicinske procedure za svoje dete dele vrlo slična iskustva. „Argumenti“ koje je davala „suprostavljena“ strana bili su gotovo identični, a reakcije dresirane sa kvalitetom pravog psihološkog rata. U arsenalu oružja najčešće su se potezale sledeće ubojite tvrdnje:

Hrabra i harizmatična Dr Jovana Stojković

 

1. Stav je struke da je vakcinacija obavezna i morate vakcinisati dete.

Ova tvrdnja, kada joj oduzmemo imperativnu notu mogla, bi se smatrati tačnom. Zaista stav Svetske zdravstvene organizacije je da svaki čovek na planeti treba biti vakcinisan! .Međutim, istorija medicine nas uči da su stavovi struke promenljivi u vremenu.Stav struke je bio da treba davati talidomid u trudnoći protiv povraćanja što je rezultiralo desetinama hiljada oštećene dece. Nakon drugog svetskog rata u Srbiji je nad decom koja su imala gljivično oboljenje glave PRISILNO sprovođena zračna terapija pod pokroviteljstvom Batuta i UN, jer to je bio stav struke za koji bi danas završili u ludnici ili zatvoru. Smernice iz devedesetih za hormonsku supstitucionu terapiju kod žena u menopauzi kao glavnu indikaciju imale su kardiovaskularne bolesti koje su 2002.postale upravo kontraindikacija za ordiniranje ove terapije! Dakle, sve se može korigovati i menjati osim najveće medicinske dogme.

Egzaktno – neželjena dejstva vakcina

 

2. Vi ne znate šta je dobro za vaše dete, a ja znam, jer sam doktor.

Većina roditelja nema formalno medicinsko obrazovanje koje inače donosi minimalno, propagandno, dogmatsko „znanje“ o vakcinaciji. Ono što svaki današnji roditelj ima neuporedivo više nego što je imao njegov roditelj kada ga je vakcinisao je višedecenijsko iskustvo vakcinisanja ljudi i njegove posledice, kao i pristup istom preko savremenih tehnologija (to je ono kad vam kažu da ste internet-roditelj). Pad poverenja u praksu vakcinisanja nije iznenadna glupost i neukost koja se poput epidemije širi, već veća informisanost i nažalost brojna loša iskustva koja su mnogi osetili na svojoj koži.

Brojni učesnici iz zemlje i inostranstva ispratili su ovaj događaj

 

3. Pritisak zastrašivanjem – Ako ne vakcinišete dete, umreće od tetanusa kada padne, dobiće poliomijelitis i ostaće invalid, dobiće encefalitis od boginja…

Kada normalan čovek vizualizuje ove „tvrdnje“ preplavi ga jak osećaj krivice koji se jedino da izlečiti vakcinom.Ko god da je režirao ovakav pristup roditeljima (a ja sam ga lično doživela) , u najmanju ruku obučavan je u Tavistoku. Da se za cilj ima informisanje roditelja i poštovanje njihove zdrave pameti i volje, bilo bi rečeno da 95% zaraženih poliovirusom nema nikakve simptome, da oni koji imaju simptome samo u 3 % imaju simptome vezane za centralni nervni sistem, da 0,1-0,5% ispolji paralize i da se od tog broja polovina potpuno oporavi, da je za infekciju npr. tetanusom , osim pada, potrebno da rana bude uprljana zemljom , da ta zemlja sadrži spore, da rana bude takve vrste da se njoj mogu razviti anaerobni uslovi koji bi pogodovali infekciji… Na kraju krajeva, kako je iko od ranjenika pretekao u Prvom i Drugom svetskom ratu pre nego što je farmaceutska industrija i SZO spasla čovečanstvo?

 

4. Vi zanemarujete dete i mi dobronamernici ćemo vam ga oduzeti!

Bože mili, koliko trebaš biti glup i zao da ovako nešto izgovoriš! Naročito je fascinantan pojam tog selektivnog zanemarivanja dece: hraniš ga, pojiš, oblačiš,kupaš, učiš, maziš, paziš, pratiš, ispraćaš, grcaš da mu platiš ekskurziju i odvedeš na more, lečiš kad je bolesno, a onda volšebno odlučiš da ga samo od zaraznih bolesti ne „zaštitiš“. Međutim , ako ste zamenik zamenika u Ministarstvu zdravlja ili famozni zaštitnik nesrećnih građana ,može vam se da ovakve nebuloze izjavljujete bez posledica (osim po sopstveno mentalno zdravlje).

 

5. Etiketiranje i davanje psihijatrijskih dijagnoza

Teoretičar zavere, omiljena poštapalica koju vam neznalice poture kada nemaju odgovor na vaša pitanja, ulazi u širu upotrebu nakon memoranduma CIA-e

„Suprotstavljanje kritici izveštaja Vorenove komisije“, a bila je upućena svim istraživačima pozadine Kenedijevog ubistva koji nisu verovali u zvaničnu verziju. Danas su se indikacije proširile, pa svako ko izrazi sumnju u to da kolonijalna uprava radi u korist gazdi, a ne naroda, dobije ovaj „genijalan“ argument po nosu. Ako i ovo ne upali, onda vam slavodobitno rebnu dijagnozu paranoje, o kojoj ne znaju ništa isto kao i o vakcinama (ne mogu da se ne setim doktorke koja je ubeđivala javnost na RTS-u da je neophodno da vakcinišemo decu, a na pitanje da li zna šta je u vakcinama, odgovorila „ne, to nije moj posao“).

 

Elem, da li su ljudi koji odbijaju vakcinaciju paranoičari?

1. Nadripsihijatri cene da jesu zato što njihova ideja o neefikasnosti i štetnosti vakcina nije tačna. Ako čak i uzmemo da njihova ideja nije tačna i da su vakcine neophodne kao vazduh, to i dalje ne govori o njihovoj sumanutosti. Naime, nije istinitost ili neistinitost ideje koju pacijent iznosi kriterijum za utvrđivanje njegovog ludila ( jer kako može lekar znati da li nekog stvarno jure zelenaši, ili da li nekom zaova zaista pretura po stvarima).Kvalitet odnosa koji pacijent ima prema ideji je ključan za određivanje njegove sumanutosti tj.paranoje.

2. Obično su ideje mentalno bolesnih ljudi nerazumljive za širi kulturni kontekst. U prevodu, ukoliko muž, žena i šira familija nisu zvali hitnu pomoć da vas prebaci u „Lazu Lazarević“ zbog vašeg stava o vakcinaciji velika je verovatnoća da ste normalni.

3. Bolesan čovek svoju sumanutu ideju čuva za sebe, nema potrebu za njenim širenjem, on je u svom autističnom svetu indiferentan prema stavu drugih ljudi prema njegovoj ideji ( nikad, ali nikad se nije desilo da je sumanut čovek gostovao na televiziji ili držao tribinu o tome da ga npr. žena truje).

4. I najzad, istorija psiijatrije ne poznaje spontana udruživanja paranoika u građanska udruženja.

Na Tribini su predočeni brojni neoborivi dokazi

Posebnu pažnju bih obratila na navodnu racionalnost lekara i neracionalnost roditelja koji odbijaju vakcinaciju. Vajna racionalnost ogledala bi se u logičkim odgovorima i misaonim operacijama koje povezuju uzrok i posledicu, što bi prosečno pametnom roditelju koji nije aktuelno psihotičan i intoksiciran psihoaktivnim supstancama bilo dovoljno da proces vakcinacije razume i da je prihvati. Iskustvo mnogih od nas govori da je nedopustivo mnogo logičkih grešaka u ovim situacijama prisutno. Na primer:

1. Skretanje sa teme- roditelj izjavljuje da u uputstvu za vakcine postoje neželjana dejstva koja ga plaše, a lekar kaže da ih ima svaki lek i da će mu dete kada padne , a nije vakcinisano, dobiti tetanus (pozivanje na strah), ili da će ugroziti popilaciju hroničnih bolesnika koji ne mogu da prime vakcinu (pozivanje na sažaljenje).Usput, interesantno je da vakcine „poboljšavaju imunitet“ i da ih zato dajemo zdravoj deci, ali zato hronični bolesnici koji vape za poboljšanjem imuniteta ne smeju da ih prime…

2. Izvrtanje argumenata- kada neko kaže da ne želi da vakciniše SVOJE dete (na šta ima pravo) prozovu ga antivakcinalnim lobistom koji ugrožava „javno zdravlje“ (na šta nema pravo).

3. Pozivanje na ismevanje – kada iznesete stav da ne želite vakcinaciju svog deteta, prozovu vas pijačem urina i varikine, a ukoliko ste lekar, dežurni botovi (često među njima i doktori) vas časte sa titulom nadri ,a ako vam se ime rimuje sa nekim organom iz genito-urinarne oblasti , popasete i novi nadimak.

4. Pogrešan uzrok (non causa pro causa)
Vi morate verovati da su zarazne bolesti nestale zvog vakcinacije (iako grafikoni koji se brižno kriju govore u padu učestalosti zaraznih bolesti i pre vakcina zbog boljih sanitarnih uslova života –verujte , nije isto da li pijete vodu uz česme ili iz vece šolje, ko ne veruje neka proba- ali zato ste ludi ako i pomislite da je vakcina uzrok toga što je vaše dete prestalo da govori i uvenulo 24 sata nakon iste. Pitajte blistave racije kako to da nas nije šarlah sve pomlatio kada mu je smrtnost na početku dvadesetog veka bila 20% , a nikad nije bilo vakcine.Hajde da potražimo odgovor u udžbeniku iz infektologije:“Tokom dvadesetog veka streptokok je počeo da gubi patogenost , a smrtnost je opala na ispod 5%, da bi sa antibiotskom erom postao lako dečje oboljenje“ .Evo dokaza da je moguće da se spontanim procesom virulentnost i patogenost nekog izazivača redukuje.

5. Upotreba komplikovanih i nepoznatih reči (argumentum verbosiom)
Kada čovek pita :“Je li, bre, šta se ti sekiraš što sam ja nevakcinisan, kad ti jesi valjda baš iz razloga da se ne bi sekirao?“, obično racionalni sagovornik prevrne očima i krene da telali priču o kolektivnom imunitetu i kako 95% populacije treba da bude imuno da bi se izbegla epidemija. Postoji samo mali problem sa ovom naukom: imun nije isto što i vakcinisan, 95% vakcinisane dece nije isto što i 95% populacije, vakcinalni „imunitet“ traje par meseci do par godina, što znači da niko od nas matorih nije prošao pored imuniteta za bolesti za koje smo vakcinisani u detinjstvu, te se nikad u našim životima nije desilo da je 95% populacije u jednom trenutku „imuno“ kao posledica vakcinacije.

6. Ponavljanje jedne iste tvrdnje (do besvesti) – vakcinacija je spasla čovečanstvo, to je najveća civilizacijska tekovina vakcinacija je spasla čovečanstvo, to je najveća civilizacijska tekovina, vakcinacija je spasla čovečanstvo, to je najveća civilizacijska tekovina….e ,čik sad, junače ,reci da nije tako , a da ne ispadneš necivilizovani uništitelj čovečanstva!

6. Argument iz neznanja (argumentum ad ignorantiam)- nema dokaza da vakcine izazivaju autizam, znači vakcine ne izazivaju autizam, iliti nešto je netačno samo zato što nije dokazano da je tačno , a da li će biti dokazano i prikazano odlučiće farmaceutska industrija koja u slobodno vreme zabranjuje filmove i oduzime licence ( o životima ne bih ovom prilikom).

7.Argument pretnjom- argumentum ad baculum- ako ne vakcinišeš dete, oduzeću ti ga zbog zanemarivanja.

8. Pozivanje na verovatnoću ili nešto će se desiti samo zato što bi moglo da se desi- Mogućnost encefalitisa kod crvenke je 1 na 6-8000, ali će neposlušnom roditelju racionalista reći da će mu zbog nemara „dete ostati invalid“ ,a neće imati odgovor koliko se često encefalitis javlja kao posledica vakcine.

9. Argumentum ad hominem- vi ste internet roditelj, paranoik, lažni doktor, šarlatan, mafijaš alternativne medicine (koja je, uzgredbudirečeno, regularna sekcija Srpskog lekarskog društva-Zakonom o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“ br. 107/2025,72/2009-dr. zakon, 88/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013, 93/2014), po prvi put u Srbiji uvodi se termin tradicionalna medicina, čime su obuhvaćene sve metode i postupci tradicionalne, komplementarne i alternativne medicine.)

10. Argumentum ad auctoritate- to je stav Svetske zdravstvene organizacije ! Za neupućene, to su one fine čike što brinu o našem zdravlju, ali ponekad im se omakne i ovako nešto: 2014.godine Unicef i SZO organizuje kampanju vakcinisanja Kenijki protiv tetanusa. Udruženje katoličkih lekara i Biskupska konferencija analizirali su šest uzoraka vakcina u kojima je nađen beta HCG hormon , što je govorilo o nameri da se izazovu pobačaji i sterilitet Keniji. Vlada Kenije obustavlja vakcinaciju.

Da li je ovo sloboda, dobronamernost i racionalnost?
Zaključak prepuštam čitaocima.

Dr Jovana Stojković, psihijatar

 

 

Inicijativa NoVa

Inicijativa NoVa – Inicijativa NoVa

Podeli ovaj članak sa drugima:

 


  • 1

Dr Jovana Stojković: VAKCINE – PITANJA BEZ ODGOVORA! – prvi deo (PHOTOS)

Dr Jovana Stojković: VAKCINE – PITANJA BEZ ODGOVORA! – prvi deo (PHOTOS)

Na nedavno održanoj konferenciji koja je govorila o (ne)opravdanosti prisilne vakcinacije nije bilo nikoga ko je ovu meru predložio, inicirao i izglasao. Epidemiolozi su poslali svog predstavnika koji nam se nije obraćao, ali je svoje kolege izvestio o učesnicima konferencije i njihovim stavovima , koje je ocenio kao nekompetentne, nenaučne i u najmanju ruku sumnjivog mentalnog zdravlja  što je stari način da se diskusija o vakcinama ne otvori. Sa svog vrlo zaštićenog položaja posvećenika kojima se jedinima naučna istina o vakcinama ukazuje, odbijaju da svoje stavove koji su u suprotnosti sa Ustavom i koji vrlo zadiru u živote naše dece razložno obrazlože služeći se tehnikom diskvalifikacije neistomišljenika koje (o paradoksa) pozivaju na odgovornost za neke buduće epidemije, dok su sebe, ostale lekare u lancu i proizvođače vakcina zakonski  oslobodili svake odgovornosti ukoliko nekom naškode sprovodeći svoje prisilne metode.

U međuvremenu, svesni svoga slabog znanja i neelitnosti, postavićemo u etar osnovna pitanja koja muče svakog roditelja kojima, zaboga, nije dovoljan njihov autoritet da bi podvrgli dete vakcinaciji.

Pitanja ćemo formulisati na osnovu citata iz udžbenika Medicinskog fakulteta u Beogradu, nekih drugih knjiga, jedne doktorske teze i članaka sa Vikipedije. Nadam se da nam priznajete pravo da umemo da čitamo i da smo prosečno pametni da razumemo kontekst. Uzgred, koristili smo se i nekom lakšim računskim operacijama, iako nismo matematičari po struci, ali nam nemojte uzeti za zlo.

Srećom, teksta o vakcinama za čitanje nije bilo previše:

Pedijatrija – 6,5 strana,

Epidemiologija – 9 strana,

Infektivne bolesti – 2 strane,

Imunologija – 2 strane.

Možda ova brojka od 19,5 stranica koje su posvećene vakcinama ne znači ništa, ali ako uzmemo u obzir da je broj strana koje svaki student medicine pročita u toku svog školovanja hiljadu puta veći, shvatamo da je prostor koji se daje metodi koja je spasla čovečanstvo neshvatljivo mali.

Dr-Jovana-Stojkovic-VAKCINE---PITANJA-BEZ-ODGOVARA-2---2016

S leva na desno: dr Đula Rušinović Sunara, dr Olivera Savić, dr Jovana Stojković, dr Lidija Gajski.

 

1. KAKO VAKCINE DELUJU?

Udžbenik iz pedijatrije nam to objašnjava u cele 4 rečenice na 18. strani. Obzirom da udžbenik iz  Imunologije ima 309 strana na kojima se objašnjava način funkcionisanja imunog sistema, da li se čini mogućim da proces čiji je glavni cilj upravo delovanje na imuni sistem bude opisan sa četiri rečenice i da to bude dovoljno i validno? Udžbenik iz Epidemiologije ovo pitanje malo detaljnije razmatra, ali nam i otkriva koliko je način na koji vakcine deluju na organizam pitanje vere, a ne nauke:

„Mnoge vakcine, koje se već decenijama uspešno koriste, pripremane su BEZ VEĆEG ili čak BEZ IKAKVOG poznavanja funkcionisanja imunog sistema i načina na koji na taj sistem treba delovati da bi se dobio željeni imunološki odgovor. Devedesetih godina prošlog veka imunolozi su se uključili u RAZVOJ vakcina.“ – 153. str. Epidemiologija.

Pretpostavimo onda da se devedesetih (nakon decenija primene vakcina) konačno saznalo na koji način rade. Autor udžbenika Epidemiologije nudi objašnjenje da „nakon aplikacije vakcina dolazi do produkcije specifičnih antitela… na ovaj način, tj. indukcijom humoralnog imuniteta deluju i vakcine protiv tetanusa i difterije -one indukuju nastanak dovoljnog titra antitela koji može da neutrališe sekretovani toksin“. U redu, jasno ko dan, ali u nastavku se kaže da „način delovanja vakcina protiv malih boginja, zaušaka i crvenke je takav da indukuju antitela, ali je od značaja i celularni imunitet T ćelijskog odgovora tipa 1“.

Da li je moguće da antitela i celularni imunitet T ćelijskog odgovora tipa 1 deluju zajedno? Prema „Imunološkom bukvaru“ koji se može naći na sajtu Medicinskog fakulteta u Beogradu, diferenciranje T ćelijske loze u pravcu T1 limfocita (koja deluje protiv virusa), upravo sprečava proliferaciju T2 loze koja bi dovela do stimulacije B limfocita da stvaraju antitela:    

“Jednom započeta, polarizacija TH0 limfocita se obnavlja i održava pošto citokini koje stvara jedna subpopulacija stimulišu njeno razviće, a inhibišu razviće druge subpopulacije. Tako IFNg koji stvaraju TH1 limfociti ima dvojno dejstvo. On istovremeno stimuliše razviće TH1 limfocita, a inhibiše razviće TH2 limfocita. Obrnuto deluje IL10 koji stvaraju TH2 limfociti. „Imunološki bukvar“, prof.dr Mirko Simić.

Ako pokušamo da shvatimo gore navedeno objašnjenje autora Epidemiologije i da pretpostavimo da su se antitela odnosila na eventualne trenutke kada je virionu u ekstracelularnom prostoru dolazimo do još jedne zbunjujuće konstatacije : “Za primarni odgovor na antigen vakcine je potreban period od nekoliko dana, a cirkulišuća antitela se pojavljuju posle nedelju dana“ (18. str. Pedijatrija), što bi onda obavezivalo virus da sačeka jedno nedelju dana pre negu uđe u ćeliju, ne bi li ga antitela neutralisala, zašta ne znamo da li se dešava u praksi.

Interesantan je zaljučak na 170 str. Imunologije: ”Većina vakcina koje su trenutno u upotrebi deluju tako što stimulišu produkciju neutrališućih antitela. Mnogi drugi pristupi su u fazi ispitivanja sa ciljem da se stvore vakcine koje mogu da stimulišu protektivni celularni imnuski odgovor“. Ako znamo da je upravo ovaj tip odgovora potreban za borbu protiv virusa, kako uopšte deluju antivirusne vakcine koje već godinama primamo (morbili, rubela, pilopmijeliris, zauške)?

Delovanju vakcina se pripisuje stvaranje memorijskih ćelija  koje će pri ponovnom susretu sa mikrobom dovesti do jačeg i bržeg odgovora. Objašnjenje kako vakcine dovode do ovoga udžbenici  ne nude, ali nađosmo interesantnu konstataciju: „Ne zna se kako se T ćelije pretvaraju u efektivne ili memorijske „114. str Imunologija“.

Prost čovek bi se zapitao kako možemo znati da nešto radi određenu stvar kada ne znamo kako radi.

Inicijativa NoVa

2. ZAŠTO SE VAKCINE NA NEPRIRODAN NAČIN UNOSE U ORGANIZAM?

Nije da smo neki neviđeni ljubitelji prirode, ni zakleti vegani i hodači po rosi, ali smo čuli da telo ima nešto što se zove urođeni imunitet i velikim delom počiva na sluznicama i koži, kao i da to ima svoju funkciju, npr: „Reakcije urođene imunosti obezbeđuju i druge signale ..koji osiguravaju da stečenu imunost pokreću samo mikroorganizmi, a ne i neinfektivne supstance.“ – 48. str. Imunologija.

Pitanje je da li se onda zaobilaženjem ove urođene imunosti pri vakcinaciji naš imunološki sistem lišava „drugih signala“ i da li tada naša stečena imunost može biti pokrenuta i neinfektivnim supstancama (dodaci u vakcini) i kakve to posledice ima?

„Osim što omogućavaju ranu odbranu od infekcija, reakcije urođene imunosti obezbeđuju i druge signale koji sadejstvuju sa antigenima u aktivaciji B i T limfocita“ – 47. str., Imunologija.

Da li se zaobilaženjem urođene imunosti B i T limfociti lišavaju ovih signala i kakve to posledice ima po njihovu aktivaciju?

Inicijativa NoVa

3. ZAŠTO TEK ROĐENO DETE PRIMA VAKCINE?

Ah, mi majke, umemo da budemo tako osetljive, pa da dramimo što će naše tek rođeno dete biti podvrgnuto invazivnoj, a po novom zakonu preventivnoj proceduri, pa pedijatri ne znaju šta će sa nama. Sigurno oni koji prave kalendar imunizacije znaju koje je najbolje vreme za „prevenciju“ i znaju da objasne npr. sledeću situaciju:

„Pasivno primljeni majčini imunoglobulini nestaju iz organizma deteta od 3. do 5.meseca, a postupno ih zamenjuju detetovi. U dobi između 3.-5. meseca je koncentracija ukupnih imunoglobulina u plazmi deteta najniža – fiziološka hipogamaglobulinemija“ – 352 str. Pedijatrija prof Duška Mardešića – Školska knjiga Zagreb.

Koliko shvatamo, najmanje imunoglobulina koji su neophodni za odbranu organizma dete ima u ovom periodu. Zašto onda u periodu od 3.-5. meseca deca dobijaju 2h Di-Te-Per, 2h polio i hepatitis B vakcinu, 5 vakcina? Nije li logičnije da se one daju onda kada je imuni sistem sposobniji da odreaguje na njih. Mora da postoji neko naučno objašnjenje…

Dr-Jovana-Stojkovic-VAKCINE---PITANJA-BEZ-ODGOVARA-4--2016

Dr Jovana Stojković

4. DA LI SU VAKCINE EFIKASNE?

„Nema idealne vakcine. Poželjno je da vakcina ima što više od sledećih karakteristika: …stvara zaštitu od klinički ispoljene bolesti… da daje dugotrajan, po mogućnosti doživotan imunitet“ – 155 str. Epidemiologija.

Ako je samo poželjno da vakcina stvara zaštitu i to po mogućnosti dugotrajno, zašto i vakcinisanje nije poželjno i po mogućnosti?

„Korist od vakcinacije podrazumeva delimičnu ili potpunu zaštitu od infekcije imunizovane osobe“ – 155 str. Epidemiologija.

„Prema našim zakonskim propisima, kontrola neuspeha imunizacije vrši se samo za jednu vakcinu, protiv tuberkuloze“. – str., 160 str. Epidemiologija.

 „Otpornost stečena imunizacijom traje više meseci ili godina“ – 18. str. Pedijatrija.

„Kao i kod svake druge vakcine, vakcinacija sa MMR-VaxPRO ne mora da obezbedi zaštitu kod svih vakcinisanih osoba.” – MMR uputstvo str. 4.

„Kao i prilikom primene drugih vakcina, primena vakcine Engerix B možda neće dovesti do potpune zaštite Vašeg organizma ili organizma Vašeg deteta od hepatitis B infekcije.” – 5. str. uputstvo za vakcinu protiv hepatitisa.

Čemu onda sva hajka na nevakcinisane kada gornji navodi ukazuju da vakcina ne mora da bude efikasna, kao i da je njen efekat ograničen (meseci ili godine), što bi značilo da su ljudi kod kojih vakcina nije delovala, kao i oni kod kojih je dejstvo prošlo u istom imunološkom statusu u odnosu na konkretnu bolest kao i nevakcinisani? Kako gornji navodi tvrde ne možemo znati ko je imun, a ko nije, jer se kontrola neuspeha imunizacije ne sprovodi. Pitamo se na osnovu čega su samo nevakcinisani označeni kao neimuna populacija koja se može razboleti, a ne i gore pomenute dve grupe?

Inicijativa NoVa

5. DA LI NEVAKCINISANI UGROŽAVA KOLEKTIVNI IMUNITET?

Na pola stranice  u Epidemiologiji (i nigde više) ova misteriozna pojava je objašnjena na sledeći način:

„Kolektivni imunitet predstavlja otpornost neke populacije prema pojedinim bolestima i izražava se kao proporcija imunih u kolektivu. Kada u populaciji veliki broj pojedinaca postane imun, malo je verovatno da  inficirana osoba dođe u kontakt sa osetljivom osobom.“ – 151. str. Epidemiologija.

Ova matematička verovatnoća je ono za šta tvrde da ugrožavaju nevakcinsani, ali ako bolje sagledamo gornju definiciju, i uočimo pojam IMUN, shvatamo da imun  može biti samo čovek koji je prirodno preležao bolest. Pozivajući se na prethodne citate, pitamo se da li je moguće izjednačavati obuhvat vakcinacije (koliko je odsto dece vakcinisano) sa imunošću, obzirom da smo gore pročitali da vakcinisani  mogu biti neimuni.

„Otpornost kolektiva prema širenju infektivnog agensa odražava verovatnoću da će oni koji su osetljivi doći u kontakt sa inficiranom osobom. Stepen kolektivnog imuniteta koji je potreban da bi se sprečila pojava bolesti zavisi od:

  1. sposobnosti pojedinca da prenosi zarazu,
  2. dužine njegove zaraznosti,
  3. vrste agensa,
  4. veličine i vrste kolektiva.“

Vidimo da stepen kolektivnog imuniteta zavisi od više stavki. Većina ljudi misli da nevakcinisano dete ceo svoj život danonoćno izlučuje klice i bljuje ih ostalima u lice. Međutim, dete koje oboli npr. od morbila zarazno je 1-4 dana pre razboljevanja (Infektivne bolesti 218. str.). Ostalo vreme bolesti provodi u kući izolovano (nikada nisam videla dete bolesno od zaušaka i boginja u obdaništu i igraonici). A da li vakcinisano dete može biti zarazno?

“Kod većine osetljivih osoba, 7 do 28 dana posle vakcinacije zabeleženo je izlučivanje malih količina živog atenuisanog virusa rubele iz nosa ili grla. Ne postoje potvrđeni dokazi koji bi ukazali da se virus na taj način preneo na osetljive osobe koje su bile u kontaktu sa vakcinisanom osobom. Isto tako, prenošenje virusa putem bliskog ličnog kontakta, iako postoji kao teorijska mogućnost, ne smatra se značajnim rizikom.“  – MMR uputstvo, strana 11.

Kada smo kod veličine i vrste kolektiva, pitamo se, nije li to vrlo promenljiva kategorija, sad si u obdaništu, pa si u parku, pa u igraonici, pa kod babe i dede, šta je onda tada i koliki je kolektivni imunitet?

Zašto se teza o 95% vakcinisanih kao uslov za sprečavanja epidemije ne odnosi onda na sve nas, a ne samo na decu?

Hajdemo svi da primamo vakcine na par meseci ili godina, zar to ne bi bilo logično?

Da li virusi gledaju u krštenicu i ne ulaze u one preko 18 godina ili ne prelaze državne granice pa npr. u Nemačkoj nema opasnosti od smrtonosnih epidemija, a u Srbiji ima?

Koliko je žrtava imala smrtonosna epidemija variole u Jugoslaviji, nekoliko desetina?

Koliko je žrtava oštećenih  prisilnom vakcinacijom koja je sprovedena tada, nekoliko stotina?

Da li je čovek koji je ovu zarazu doneo u Jugoslaviju bio propisno vakcinisan?

Inicijativa NoVa

6. DA LI SU VAKCINE BEZBEDNE?

„Iako je u modernoj proizvodnji vakcina sve manje neželjenih efekata, ipak se  može reći da nijedna vakcina nije potpuno bezbedna“ – 160. str. Epidemiologija, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu.

“Iako su moderne vakcine bezbedne, kod malog broja vakcinisanih osoba se mogu javiti neželjene reakcije ili infektivna bolest protiv koje je vakcina data“. – 20 str. Pedijatrija.

– Navedene neželjene reakcije sa 20. str. Pedijatrija i 158. str. Epidemiologija: alergijska reakcija,  lokalne tipa zapaljenskog procesa,  vakcinalna bolest, „simptomi poremećaja centralnog nervnog sistema“… najteža komplikacija je postvakcinalni meningoencefalitis nakon vakcinacije protiv velikih i malih boginja, besnila“ – 20. str. Pedijatrija.

Prema podacima Evropskog foruma za vigilanciju vakcina od 1990.-2011. god. bilo je 4.115 smrti kao posledica vakcinacije, što bi značilo da je u tih dvadeset godina jedna osoba dnevno umirala od vakcina. Zašto ovo nije epidemiološki problem koji se uz zvuke horor filma pušta na televiziji, ali jeste kada nekoliko desetina dece dobije morbile od kojih im ništa ne bude?

Sledeća rečenica prikazuje sve što budući lekar može da pročita u svojim udžbenicima o dodacima u vakcini:

“Osim aktivne komponente u sastav agenasa za imunizaciju ulaze stabilizatori, konzervansi, antibiotici, ađuvansi i suspenziona tečnost. Kao ađuvans se koriste soli aluminijuma. Do alergijske reakcije može doći na bilo koju komponentu vakcine“ – 18. str. Pedijatrija.

Da li je samo problem alergijska reakcija za koju se nikad ne može znati ko će je imati, a koja u svom najtežem obliku može biti anafilaktički šok i smrt i da li je moguće čoveka prisiliti da se protiv svoje volje eventualno izloži ovakvom scenariju? Pogledajmo (iz uputstva proizvođača o vakcinama) čega još ima u njima.

MMR vakcina – sastojci:  Natrijum fosfat; dinatrijum fosfat; kalijum  fosfat; dikalijum-fosfat; hidrolizovani želatin svinjski; medijum199 sa Henksovim solima; Eagle-ov minimalni esencijalni medijum; mononatrijum-L-glutamat; neomicin; soda bikarbona.

Skoncentrišimo se na fosfate. Na Vikipediji možemo naći da su: “.. prezervativi mesa. Oni služe kao alternativa natrijum nitritu. Oni su često prisutni u konzerviranom mesu. Oralni fosfatni pripremni lekovi (korišćeni  za pripremu za  kolonoskopiju) su povučeni sa tržišta u Sjedinjenim Državama, mada je evidencija o uzročnosti nepozdana.[2] Pošto su bezbedne i efektivne zamene za fosfate dostupne, nekoliko medicinskih regulacionih agencija je preporučilo opšti prestanak upotrebe oralnih fosfata.[3]

Pitamo se, postoji li, kakvo drugo do naučno objašnjenje, kako se ove supstance ponašaju kada se nađu u krvotoku odojčeta i koje studije to potvrđuju, obzirom da cenimo evidence based medicinu?

Mononatrijum L glutamat:

Vikipedija.“Može biti povezan s migrenom,[2] alergije na hranu u djece,[3] pretilost,[4] hiperaktivnost djece,[5] pogoršanje simptoma astme.“

„U poslednje vreme ponovo doživljava preporod teorija o toma da je hiperaktivno ponašanje dece  reakcija preosetljivosti na nutritivne alergene i to pre svega rafinisani šećer i aditive“. – 219 str. Pedijatrija

„Kada se glutamat primeni u toksičnim dozama na eksperimentalnim životinjama i on i analogna jedinjenja se ponašaju kao neurotoksini… toksične doze ubijaju neurone koji imaju receptore za to jedinjenje“ – Biološke osnove psihijatrije 153. str.

Pitamo se, postoji li, kakvo drugo do naučno objašnjenje, kako se ove supstance ponašaju kada se nađu u krvotoku odojčeta i koje studije to potvrđuju, obzirom da cenimo evidence based medicinu

Pentaksim vakcina, sastojci: „ glutaraldehid, neomicin, streptomcin i polimiksin B, aluminijum hidroksid, trometamol i saharoza, hidridrani Medijum 199 (10 x C bez fenol crvenog), Formaldehid, Fenoksietanol, Etanol“.

Formaldehid – Vikipedija na engleskom jeziku govori da se na kancerogeno dejstvo sumnjalo još 1978. god. 1987. god. američka EPA klasifikovala ga je kao verovatni kancerogen za čoveka, a nakon više studija SZO 1995. takođe je ovako klasifikovan, da bi kasnije, pod uticajem novih studija, reklasifikovan u „poznati ljudski karcinogen“ povezan sa nazofaringealnim karcinomom, a kasnije i leukemijom.

The formaldehyde theory of carcinogenesis was proposed in 1978.[43] In 1987 the U.S. EPA classified it as a probable human carcinogen, and after more studies the WHO International Agency for Research on Cancer (IARC) in 1995 also classified it as a probable human carcinogen. Further information and evaluation of all known data led the IARC to reclassify formaldehyde as a known human carcinogen[44] associated with nasal sinus cancer and nasopharyngeal cancer.[45] Recent studies have also shown a positive correlation between exposure to formaldehyde and the development of leukemia, particularly myeloid leukemia.[46][47])

Pitamo se, postoji li, kakvo drugo do naučno objašnjenje, kako se ove supstance ponašaju kada se nađu u krvotoku odojčeta i koje studije to potvrđuju, obzirom da cenimo evidence based medicinu.

Aliminijum hidroksid – Nedavno odbranjeni doktorat na Medicinskom fakultetu u Beogradu pod nazivom „Uticaj aluminijuma na strukturne i biohemijske karakteristike mozga pustinjskih miševa“, bio nam je izvor za naredne citate.

„Više studija je pokazalo da sa unosom Al u organizam raste individualni rizik od nastanka neurodegenerativnih oboljenja uključujući i Alchajmerovu bolest (AB), a da je sam etiopatogeneteski mehanizam i dalje predmet izučavanja i pretpostavki .“

„Al prolazi kroz krvno-moždanu barijeru (KMB) (Yokel 2002) i akumulira se u glijalnim i neuralnim ćelijama centralnog nervnog sistema (CNS) (Levesque i sar., 2000; Aremu and Meshitsuka 2005).“

„Takodje, u eksperimentalnoj studiji nakon injekcione administracije Al soli novozelandskim belim zečevima opisana je pojava neurofibrilarne degeneracije morfološki nalik neurofilamentoznim agregatima u bolesnika sa AB .“

Pitamo se, postoji li kakvo drugo do naučno objašnjenje, kako se ove supstance ponašaju kada se nađu u krvotoku odojčeta i koje studije to potvrđuju, obzirom da cenimo evidence based medicinu.

Dr-Jovana-Stojkovic-VAKCINE---PITANJA-BEZ-ODGOVARA3---2016

Prva Velika Regionalna Konferencija – Beograd

7. DA LI SU VAKCINE POVEZANE SA POJAVOM AUTIZMA?

„Neophodno je pomenuti i pitanje eventualne uloge vakcinacije (žive atenuirane vakcine-morbili, rubela, pertuzis, difterija, parotitis) u KOMPROMITOVANjU imunog statusa dece i sledstvenog učešća u zbivanjima oko pojave autizma. Naime, brojni izveštaji u poslednje vreme, govore o koincidenciji vakcinacije i pojave autizma.“ – 214.str., Psihijatrija, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

Da li su onda lekari koji sa velikih medija odmahuju glavom na ovu povezanost neinformisani i zašto, ili ne govore istinu i zašto?

„Infantilni autizam je psihoza nepoznatog uzroka od koje prosečno oboli troje od 10000 dece“ 48. str. Pedijatrija .

„Podaci govore o 4-5 slučajeva dečjeg autizma na 10000 dece“ – 212. str. Psihijatrija.

Na sajtu Beogradskog udruženja dece obolele od autizma stoji podatak da u Srbiji ima najmanje 1.200 (pretpostavlja se mnogo više dece obolele od autizma). Prema podacima o broju stanovništva RS iz 2014., a koji se mogu naći na internetu, ima 1.239.950 dece do 17 god. Kada podelimo ova dva broja, dobijemo da 1 na 1033 mlađih od 18 godina u Srbiji ima autizam, što se značajno razlikuje od podataka u udžbenicima. Pitamo se da li su se epidemiološke službe bavile ovim povećanim obolevanjem i sa čime ga dovode u vezu?

Inicijativa NoVa

8. DA LI JE NEVAKCINISANO DETE IZLOŽENO NEPRIHVATLJIVOM RIZIKU?

Sve napred pobrojane knjige slažu se da je najteža komplikacija dečjih bolesti encefalitis i slažu se u podacima da je šansa da oboleli dobije ovu komplikaciju za varičele i morbile 1:1000, za rubelu 1:6-8.000. Težina encefalitisa i njegove posledice mogu vrlo da variraju, tako da na 456 str. Pedijatrije možemo da pročitamo da „meningoencefalitis (kod zauški) nastaje u polovine bolesnika sa parotitisom i da se ne ispoljava uvek klinički“ što bi značilo da je negde redovni pratilac oboljevanja i da ne ostavlja posledice, što potvrđuje i 216. str. Infektivnih bolesti, gde se kaže za varičelozni encefalitis da „prolazi spontano, bez posledica“. Naše pitanje je, na koje se oblike encefalitisa misli kada govorimo o gornjim brojkama i u kojoj se učestalosti takve vrste javljaju nakon vakcinacije obzirom da „najteža komplikacija je postvakcinalni meningoencefalitis nakon vakcinacije protiv velikih i malih boginja, besnila“ – 20 str. Pedijatrija. Taj podatak nigde nismo mogli naći (proizvođači navode da „nema podataka“ i to baš, gle čuda, uvek za najozbiljnije komplikacije: Gilijen Bareov sindrom, razmaci između udisaja, alergijske ozbiljne reakcije, epileptični napadi i encefaliti), a ključan je da bi se procenio odnos rizik/korist i to samo za ovaj aspekt obolevanja.

Kada prevedemo u procente, opasnost od encefalitisa pri npr. morbilima je 0,1%. To se percipira kao neprihvatljiv rizik zbog koga se mora vakcinisati (a da pri tom ne znamo rizik za postvakcinacijski meningoencefalitis). Međutim, iako je smrtnost kod npr. operacije slepog creva 0,5% ona važi za rutinsku operaciju pri kojoj niko ne misli da će umreti ukoliko joj se podvrgne. Takođe, prihvatljiv maternalni mortalitet (smrtnost majki) pri carskom rezu je  1-2/1000, odnosno 0,1-0,2%. Kako znamo da je ova intervencija danas sve više stvar izbora, da li ćemo proglasiti neodgovornom majku koja mu se podvrgava i npr. optužiti je za zanemarivanje deteta, jer se upustila u 0,1% rizika da ga ostavi bez majke, što samo govori o subjektivnom i promenljivom shvatanju prihvatljivosti nekog postupka u medicini. Da li je npr. prihvatljivo da jedna osoba dnevno umre od posledica vakcinacije (Evropski forum za vigilanciju vakcina)?

Inicijativa NoVa

9. DA LI JE PRISILNO VAKCINISANJE U SKLADU SA MEDICINSKOM ETIKOM?

“U medicinskoj praksi, princip autonomije podrazumeva ne samo spremnost, nego MORALNU, a u mnogim zemljama i ZAKONSKU obavezu medicinskih profesionalaca da poštuju mišljenja, procene i odluke, dakle VOLJU pacijenta u vezi sa njihovim tretmanom, i to u svim segmentima medicinskog postupanja (PREVENCIJA, dijagnoza, terapija, rehabilitacije, istraživački proces) – 70. str., Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

“Informacija pacijentu mora biti POTPUNA i iskazana na način da je pacijentu sasvim RAZUMLJIVA. U suprotnom, eventualni pristanak je dobijen na način koji se ni na koji način ne može etički opravdati, a za takvo je činjenje u razvijenim pravnim državama, uglavnom predviđena ZAKONSKA SANKCIJA – 72. str. Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

“Pokazuje sa da prodiranje prava, to jest pravne regulacije u područje medicinskog morala i etike, ne znači uvek i ojačavanje morala i etike, pravo ih katkad i anulira“ – 77. str. Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

Ženevska deklaracija: „Ni pod pretnjom neću koristiti medicinska znanja tako da kršim ljudska prava ili ugrožavam građanske slobode“.

Nirnberški kongres: „Osoba treba da bude u situaciji da slobodno može da vrši izbor, bez ikakvog uticaja SILE, PREVARE, LUKAVSTVA, PRINUDE, POGREŠNOG PROCENJIVANJA ili drugih prikrivenih oblika primoravanja.

Internacionalni kodeks lekarske etike: “Lekar mora poštovati pravo kompetentnog pacijenta da prihvati ili odbije lečenje.“

Dr-Jovana-Stojkovic-VAKCINE---PITANJA-BEZ-ODGOVARA-1

Preko 5 sati SNAGE argumenata i neoborivih činjenica nikoga u prepunoj velikoj konferencijskog sali nije ostavilo ravnodušnim

ZAKLJUČAK

Doktori medicine, koji po zakonu imaju pravo da vakcinišu stanovništvo, tokom svojih studija usvajaju vrlo malo znanja o vakcinaciji, ali su pod prinudom od strane medicinskog establišmenta da istu promovišu, pa i nasilno primenjuju. Način na koji vakcine deluju nije naučno razjašnjen i svodi se na veru da rade pravu stvar i spisak lepih želja. Kalendar imunizacije koji je najgušći u periodu kada je dete fiziološki najmanje sposobno da proizvodi antitela je, u najmanju ruku, zbunjujući. Efikasnost vakcina je delimična i ograničenog roka, što priznaju, kako autori udžbenika, tako i proizvođači u uputstvima za lek. Kontrola uspeha vakcinacije se ne sprovodi. Koncept kolektivnog imuniteta je složen, zavisi od brojnih faktora i usko se tumači. Neželjena dejstva su neistražena, bez podataka o učestalosti najtežih neželjenih dejstava od kojih su neka ista kao i komplikacije prirodne bolesti zbog kojih vakcine i dobijamo. Nema studija o ađuvansima i aditivima  koje bi dokazale nemoguće, a to je da neurotoksin nije neurotoksin i da karcinogen nije karcinogen. Eventualna veza vakcina sa epidemijom autizma se prećutkuje. Prisilnom vakcinacijom krše se elementarne etičke postavke u medicini i Ustav RS (član 25).

Neprimeren, elitistički stav prema roditeljima i kolegama koji drugačije misle ukazuje na sektaški duh moderne medicinske inkvizicije koja se sa jedne strane zalaže za kažnjavanje roditelja kojima se pripisuju etikete indukovanog ludila, a sa druge lekarima kojima se osporava akademski stav po ovom pitanju i stalno spočitava nekompetentnost. Zašto onda epidemiolozi ne vakcinišu decu, a ne doktori medicine, kako stoji u zakonu? I da li onda možemo očekivati da se zakonski odredi ko ima pravo na rađanje dece? Na primer, osobe koje su članovi Mense sa završenim Medicinskim i Pedagoškim fakultetom?

IZVORNIK:

  1. Infektivne bolesti, udžbenik za studente medicine, izdanje 2004.
  2. Psihijatrija, udžbenik za studente medicine, izdanje 2007.
  3. Pedijatrija, udžbenik za studente medicine, izdanje 2001.
  4. Epidemiologija, udžbenik za studente medicine, izdanje 2006.
  5. Medicina i društvo-Uvod u medicinsku etiku, 2015.
  6. Osnovna imunologija, četvrto izdanje , 2013.
  7. Biloške osnove psihijatrije, Slobodan Jakulić-Vladimir Desimirović

Priredila: Dr Jovana Stojković

 

Inicijativa NoVa

Sledi drugi deo koji tek nikako ne smete propustiti!

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa


  • 0

MEDICINA NE SME SVE ŠTO MOŽE! – Dr HAJRIJA MUJOVIĆ ZORNIĆ doktor medicinskog prava

MEDICINA NE SME SVE ŠTO MOŽE! – Dr HAJRIJA MUJOVIĆ ZORNIĆ doktor medicinskog prava 

Dr HAJRIJA MUJOVIĆ ZORNIĆ, doktor medicinskog prava, Udruženje pravnika za zdravstveno i medicinsko pravo Srbije – SUPRAM, stručni savetnik Instituta društvenih nauka, učesnik Prve regionalne konferencije o (ne)opravdanosti prisline vakcinacije.

 

“Medicina NE SME sve što može…. Otuda je PRISTANAK pacijenta danas dobio toliki značaj. Kod preduzimanja bilo koje medicinske mere na čoveku reč je o dopuštenoj povredi tela. U tom smislu PRISTANAK pacijenta je taj koji ovlašćuje a ne medicinska indikacija.“

dr-Djula-Primoz-Verbic-dr-Hajrija-Mujovic-Zornic--dr-Ldija-Gajski-Beograd-Konferencija

Prva Međunarodna Konferencija u Beogradu – uvaženi učesnici sa leva na desno: mr sc Đula Rašinović-Sunara, Primož Verbič EFVV – European Forum for Vaccine Vigilance, dr Hajrija M. Mujović-Zornić, advokat Ivo M. Strujić, dr Lidija Gajski dr med specijalista interne medicine

STAV

Želim najpre stručno da reagujem na neshvatanje osnovnih pravnih pojmova u oblasti medicine i šire uopšte u oblasti prakse zdravstvene zaštite.

Iako načelno mogu da prihvatim obaveznu vakcinaciju, ne odobravam da se to radi po automatizmu, a takođe ne odobravam nove zakonske promene kod nas u vezi sa  imunizacijom koje idu pogrešnim pravcem i sa sve većim stepenom represije, čega u oblasti medicinske prakse ne bi trebalo biti ili bi trebalo da budeminimalno.

To se naročito tiče visokih iznosa kazni i najnovijih mera kojim se pogadjaju i diskriminišu sama deca, tako što im se uskraćuju dečija zaštita i obrazovanje. Došlo se do toga da se jedan pravni problem, u zdravstvu, pokušava da reši tako što se otvara drugi pravni problem, u obrazovanju.

Potpuno je legitimno razgovarati o pravu na izbor, jer ta rešenja postoje u svetu, ali je isto tako moguće bolje urediti oblast kontraindikacija i izuzimanja u okviru sistema obavezne vakcinacije, ukoliko dođe do spora. Suština dobre zdravstvene zaštite i jeste da prepoznaje potrebe i htenja pacijenta, njegova stanja i njegove strahove. Nijedan sistem ne treba da okreće građane protiv sebe nego da ih pridobije. Od toga najmanje koristi imaju upravo deca.

Prva-medjunarodna-konferencija-posvecena-vakcinama---Beograd

OBAVEZA, PREPORUKA, IZBOR  – pojmovi za diskusiju

Budući da dolazim iz nauke i udruženja SUPRAM koje ima pred sobom sve aktere u zdravstvu, pa prema tome i sve pacijente, ja imam razumevanja za pacijente koji prihvataju obaveznu vakcinaciju kao potrebnu, kao nešto u šta se kao laici ne razumeju i prepuštaju joj se. Ali imam razumevanja i za one pacijente koji reaguju pozivajući se na ozbiljnost vakcinacije i manjak poverenja kad su u pitanju vakcine.

Ovde tema jesu vakcine (da li ih urediti kao obavezu ili preporuku?) ali po mom mišljenju je na prvom mestu bezbednost vakcina i unutar toga različitost vakcina, gde se ne može jedan pravni režim usvojiti za sve vakcine (npr. direktne zaraze, epidemije, karantini…)

– BEZBEDNOST JE VAŽNIJA OD OBAVEZNOSTI (da je bezbedno niko se ne bi ni pitao da li je obavezno ili ne, to bi izgubilo značaj)

– PRAVNO GLEDANO, POZITIVAN IZBOR I OBAVEZNOST IMAJU ISTI EFEKAT, tako da prihvatanje prava na izbor ide u prilog svima jer ne znači zabranu vakcinacije, već slobodu u pozitivnom pravcu (prihvatanje) i negativnom pravcu (odbijanje).

KONTRAINDIKACIJE ne treba gledati na klasičan način, da li je dete samo fizički bolesno, jer i strah i nepoverenje i autosugestija su jedna vrsta kontraindikacije (roditelj i dete).

dr-Hajrija-Mujovic-Zornic-obracanje---neobaveznost-prisilne-vakcinacije---pravni-aspekti-i-medicinsko-pravo

Sjajan govor: dr Hajrija Mujović Zornić obraćanje – neobaveznost prisilne vakcinacije – pravni aspekti i medicinsko pravo

POGLED iz ugla pravničke kompetencije

To je pogled, ne iz ugla medicine i farmacije (apstrahuju se i istraživanja i sastavi vakcina i vrste, šta izazivaju i sl.), već ugla ljudskih prava i to je ono što predstavlja medicinsko pravo, koje je osobeno samo po sebi. Osnovne postavke su jednake za sve oblasti medicinske prakse pa i ovde ne bi trebalo da bude drugačije, ili bar minimalno.

Funkcija medicinskog prava:

PRAVNA KONTROLA onoga što se radi u obavljanju medicinske delatnosti i granice dopuštenosti … Medicina NE SME sve što može  ….  Otuda je pristanak pojedinca (pacijenta) danas dobio toliki značaj.

Kod preduzimanja bilo koje medicinske mere na čoveku reč je o dopuštenoj povredi tela (PRISTANAK pacijenta je taj koji ovlašćuje a ne medicinska indikacija).

Ograničenje pristanka moguće je samo kad to direktno vredja prava drugih (čl.15)

Stepen obaveznosti i paternalistički pristup nekada su bili pravilo, a danas izuzetak.

KOD NAS: Postoji nerazumevanje i neznanje. To se naročito vidi ako se napravi poređenje stepena prinude kod mera prevencije i mera lečenja, dolazi se do zaključka  da su više obavezujuće preventivne nego lečeće mere koje pacijent odbija što je potpuno pogrešno (čl.17 pravo da odbije, čak i kad je time životno ugrožen).

Pravo-na-izbor-osnovno-je-ljudsko-pravo---stop-prisilnoj-vakcinaciji

Fantastičan govor i obraćanje dr Hajrije Mujović Zornić na Konferenciji u Beogradu

POJMOVI medicinskog prava

– pojmovi obaveze – treba im prići sa oprezom i vrlo ih malo ima na strani pacijenta   (kakva je npr. obaveza imunizacije)

– ipak većina obaveza pacijenata nisu obaveze u pravnom smislu već su pacijentove  dužnosti u sopstvenom interesu i ne prati ih sankcija, niti odgovornost (npr. pacijent koji odbija saradnju ne može biti prinuđen na nju, ali će sam naneti štetu sebi i to se pravno gleda kao dovoljna sankcija, ne propisuje se druga kazna)

– u praksi se uporno pravi simetrija između obaveza onih koji rade u zdravstvu i obaveza pacijenata,  što ne odgovara njihovom pravnom položaju davanja i korišćenja zdravstvene usluge (u većoj obavezi je onaj koji obavlja delatnost, za njega važe pravila profesije, a pacijent se ponaša prema ličnom nahođenju.

– pojmovi prava – mnogo su veća na strani pacijenta jer on se štiti od postupaka koji mogu biti različiti, sa rizikom, a takvim pristupom se traži odmeravanje koristi i štete od svake potencijalne medicinske mere, bila ona preventivna ili mera lečenja

 Prva-Regionalna-Konferencija---Neopravdanost-prisilne-vakcinacije-medicinsko-eticki-pravno-politicki-aspekti

Pravo na obaveštenje Član 11. Pravo na bezbednost pacijenta član 10.

Načelno, kod mera vakcinacije treba razlikovati dve vrste obaveštenja :

  • obaveštenje radi pristanka(kod dobrovoljne vakcinacije)
  • obaveštenje radi sigurnosti (obaveštenje radi rizika vakcinacije, koje znači prihvatanje svih posledica vakcine uz punu informisanost)

U režimu obavezne vakcinacije prvo obaveštenje izostaje, a drugo obaveštenje mora da se ispoštuje.

Oba obaveštenja potpisuje pacijent koji želi vakcinaciju, a obaveštenje o sigurnosti može odbiti ako sumnja u bezbednost vakcine tj. ne prihvata njene posledice, ili ukoliko smatra da postoji privremena ili trajna kontraindikacija.                                                                                              

Ovo je potrebno jer se prihvata da vakcina nosi veće rizike nego obično uzimanje leka ili davanje injekcije (gde nema pismenog obaveštavanja), a potpisivanjem pristanka ili obaveštenja sve posledice i sporovi prelaze na onog ko je potpisao, a ne na zdravstvenu instituciju niti na lekara koji je dao vakcinu (time se država štiti od tužbi zbog vakcina)

 

STANJE u Srbiji :

Populacija pacijenata je različita u pogledu obuhvata vakcinacijom, eventualnim kontraindikacijama, pa i stavovima o vakcinaciji.

Postoji u isto vreme nedovoljna briga države (deo pacijenata kao što su Romi, siromašni, bez zdravstvenih dokumenata koji žele vakcinaciju a ona im se ne daje), i više naglašena briga države (kažnjavanje pacijenata koji previše brinu ili su u strahu, koji neće vakcinaciju, a na njih se vrši pritisak). Javnozdravstvena politika pogrešno stavlja naglasak na iznuđivanje mera, umesto na veći obuhvat i zdravstveno prosvećivanje. Trebalo bi biti sasvim obrnuto.

Sve to treba uzeti u obzir. Prevencija je predvidjena kao pravo pacijenta, a ne kao obaveza (član 8)

Zakonodavna rešenja bi trebalo da budu takva da se poštuju prava svih,  i jednih i drugih jer samo to vodi pravnoj jednakosti i pravnojsigurnosti.

To znači više posla za zdravstvene vlasti, ali i više razumevanja i humaniji pristup.

U tom smislu ne treba unapred diskvalifikovati razgovor o drugačijim rešenjima od strane bilo koga pa i od strane vaše inicijative za neobaveznu vakcinaciju.

 

Odredbe Zakona o pravima pacijenata (2013) :

Pravo na preventivne mere, Član 8

Pacijent ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti i drugih poremećaja zdravlja.

Zdravstvena ustanova ima obavezu sprovođenja preventivnih mera iz stava 1. ovog člana, podizanjem svesti ljudi i obezbeđivanjem zdravstvenih usluga u odgovarajućim intervalima, za grupacije stanovništva koje su izložene povećanom riziku obolevanja, u skladu sa zakonom.

Pravo na bezbednost pacijenta, Član 10

Pacijent ima pravo na bezbednost u ostvarivanju zdravstvene zaštite, u skladu sa savremenim dostignućima zdravstvene struke i nauke, s ciljem postizanja najpovoljnijeg ishoda lečenja i smanjenja rizika za nastanak neželjenih posledica po zdravlje pacijenta, na najmanju moguću meru.

Zdravstvena ustanova je dužna da se stara o bezbednosti u pružanju zdravstvene zaštite, kao i da kontinuirano prati faktore rizika i preduzima mere za njihovo smanjenje, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast kvaliteta u zdravstvenoj zaštiti.

Pacijent ne može trpeti štetu prouzrokovanu neadekvatnim funkcionisanjem zdravstvene službe.

Pravo na slobodan izbor ,Član 12

Pacijent ima pravo na slobodan izbor doktora medicine, odnosno doktora stomatologije, zdravstvene ustanove, kao i slobodan izbor predloženih medicinskih mera, u skladu sa zakonom kojim se uređuje oblast zdravstvene zaštite i zakonom kojim se uređuje oblast zdravstvenog osiguranja.

Pravo na pristanak , Član 15

Pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim u slučajevima kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica.

Bez pristanka pacijenta ne sme se, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva medicinska mera.

Medicinska mera protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika deteta, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, može se preduzeti samo u izuzetnim slučajevima, koji su utvrđeni zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom.

Član 17,

Pacijent, koji je sposoban za rasuđivanje, ima pravo da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njome spasava ili održava njegov život.

Nadležni zdravstveni radnik dužan je da pacijentu ukaže na posledice njegove odluke o odbijanju predložene medicinske mere, i da o tome od pacijenta zatraži pismenu izjavu koja se mora čuvati u medicinskoj dokumentaciji, a ako pacijent odbije davanje pismene izjave, o tome će sačiniti službenu belešku.

 

 Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Inicijativa NoVa

Preporučujemo:

Dr Jovana Stojković: VAKCINE – PITANJA BEZ ODGOVORA!


Odaberite vaš jezik

    Translate from:

    Translate to:

Ukucajte ovde šta želite da pronađete

Pratite nas i na:

Donate

Vaša skromna donacija znači mnogo da zaštitimo sadašnje i buduće generacije. Hvala!

Pratite nas i na sledećim našim resursima:

Visit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On GooglePlusVisit Us On TwitterVisit Us On PinterestVisit Us On LinkedinCheck Our Feed

Donate – Doniraj