KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RS

  • 0
Prof. dr Branislav Ristivojević

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RS

Category : Članci

KADA ZDRAVSTVENA POSTANE KRIMINALNA POLITIKA: OBAVEZNA VAKCINACIJA PRED USTAVNIM SUDOM RS

Prof. dr Branislav Ristivojević, redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu je za časopis “CRIMEN”, objavio prvi deo istoimenog naučnog rada čiji zaključni deo (zbog obima rada) objavljujemo zahvaljujući ljubaznosti autora.

“UMESTO ZAKLjUČKA

Umesto uobičajenog svođenja rezultata rada Zaključak će se iskoristiti da se ukaže na još neke pogrešne pravno-političke postavke kojima se rukovodio zakonodavac kada je jednu izrazito zdravstvenu politiku bez ikakve potrebe pretvorio u kriminalnu.

Štaviše, on u ovom postupku nije samo stvorio jednu nepotrebnu meru kaznene politike, već je naneo štetu i navodnim ciljevima iste.

Tako, ako je osnovni cilj bio da se poveća broj vakcinisane dece, onda je neispunjen, jer se od trenutka pretvaranja ove mere zdravstvene politike u kriminalnu, trendovi i kretanja uglavnom ostali stabilni (npr. u prvoj vakcinaciji MMR vakcinom opada broj vakcinisane dece, u revakcinaciji raste). To je sasvim prirodno i drugo nije ni trebalo očekivati iz više razloga. S jedne strane, prinuda u sferi koja se uređuje poverenjem kao što je zdravstvena zaštita može samo da šteti, i zdravstvenoj zaštiti i zdravlju pojedinaca. Odnos lekara i pacijenta je (slično odnosu sveštenika i vernika, advokata i klijenta ili sportiste i trenera) odnos poverenja, a ne prinude. Ako se u njega unese prinuda poverenje će biti narušeno i imaće dalje negativne posledice u odbijanju zdravstvene mere, u ovom slučaju vakcinacije. S druge strane treba još jednom skrenuti pažnju na godišnje Izveštaje Instituta za javno zdravlje koji su svi, od 2011. do 2016. godine na prvo mesto među uzrocima nezadovoljavajućeg broja vakcinisanih lica stavili „nepravovremena dostupnost nekih vakcina za planiranu populaciju“.

Budući da zdrava logika nalaže da se problemi rešavaju obrnuto od načina na koji su nastali onda se problem nedovoljnog broja vakcinisanih lica prvenstveno rešava pravovremenom nabavkom nedostajućih vakcina. Šta bi se desilo i da su svi roditelji rešili da vakcinišu decu u istom trenutku? Naišli bi na zatvorena vrata u bolnicama i domovima zdravlja jer nema dovoljno vakcina.

Na trećem mestu važno je napomenuti da izveštaji o epidemiji malih boginja (jedina bolest koja se javljaja redovno poslednjih godina jesu male boginje) i ove i ranijih godina ukazuju na to da se bolesti pravilno rasprostire u starosnoj strukturi populacije, ne samo u Srbiji nego i drugde.

Ako se bolest pravilno rasprostire u celoj starosnoj strukturi populacije to znači da obavezna vakcinacija samo dece ništa ne rešava. Najveći deo populacije je i dalje nezaštićen (budući da se u Srbiji MMR koji služi za zaštitu od malih boginja koristi tek nešto više od 20 godine svi stariji su, ako nisu preležali bolest, nezaštićeni) i rizikuje ili bolest ili zarazu. Proporcionalnija bi bila mera (dobrovoljne ili obavezne) vakcinacije svih starosnih kategorija populacije nego dece.

Na kraju treba reći da svi Izveštaji skoro jednoglasno ističu da su oboleli od malih boginja uglavnom nevakcinisani ljudi. Ako je to zaista tako onda nema straha za vakcinisane. Samo nevakcinisani mogu da dobiju bolest a tu su odluku doneli sami za sebe, što znači da sami snose odgovornost za stanje u koje su se doveli. Na koji način može neko ko nije vakcinisan da ugrozi vakcinisanog? Ako vakcine deluju apsolutno, kako tvrdi Veće (Veće tvrdi da su zaraze sprečene vakcinacijom), onda ne mogu i besmisleno je tvrditi da nevakcinisani ugrožavaju vakcinisane kako tvrdi

Rešenje:

Ovaj rad je ukazujući na pojam „rizične populacije“ koju koristi epidemiologija kao nauka pokazao da epidemije malih boginja koje poslednjih godina pogađaju ne samo Srbiju nego i druge evropske zemlje izbijaju upravo u takvim populacijama – u nehigijenskim i sanitarno ili komunalno neopremeljenim i nerazvijenim romskim naseljima ili među izbeglicama, azilantima ili emigrantima. Sasvim su na mestu naučni stavovi koji nejednakost u zdrastvenom stanju određenih populacija vide u političkoj nejedankosti u raspodeli moći i snage u društvu. Nejednaka raspodela moći vodi nejednakoj raspodeli resursa koja opet vodi nejedanakoj raspodeli bolesti/zdravlja.

To sve znači da bi neka mera socijalne politike bila daleko delotvornija u sprečavanju ovih epidemija nego obavezna vakcinacija dece u onim populacijama koje ne spadaju u kategoriju rizične. To bi bilo u skladu ranije izvedenim zaključkom ovog teksta o tome da je Rešenje Veća zanemarilo postojanje apsolutno svih mera zdravstvene politike za račun samo jedne mere – vakcinacije.

Komunalno uređenje romskih naselja, uključivanje romske populacije u sve društvene tokove (školovanje, zapošljavanje) i uopšte podizanje životnih obrazaca i kvaliteta života Roma rešilo bi problem glavnih izvorišta epidemije malih boginja.

Ove mere bi stvarajući društveno okruženje u kojima bolest ima male šanse da se razvije, verovatno trajno rešile problem malih boginja. Ni najbolje seme nema šanse na neplodnom tlu.

Na kraju krajeva, ako država istrajava na obaveznoj vakcinaciji zašto ne bi bio moguć i obrnuti misaoni tok: Ako je već obavezna vakcinacija rešenje zašto se onda prinudno ne vakcinišu samo rizične populacije?

Sasvim su umesni razlozi koje protiv obavezne vakcinacije navode zaista istaknuti pojedinci iz Nemačke: profesor Lotar Viler predsednik Instituta Robert Koh i dr Jan Lajdel, predsednik Stalne imunizacione komisije.

Tako Viler kaže da obavezna vakcinacija jeste uglavnom kontraproduktivna zbog razloga što izaziva sumnju i otpor kod stanovništva i daje razloge da se sumnja u vakcinaciju uopšte. Ona nagriza spremnost onih koji već jesu voljni da se vakcinišu. Sužavanje slobode volje kod vakcinacije vodi tome da se kod sledeće prilike ta prinuda stanovništva vrati nazad kao vid otpora istog bilo kojoj vakcinaciji.

Takođe je neophodno, piše profesor Viler, da su i lekari motivisani i vakcinisani što skoro sigurno nije slučaj u Srbiji budući da je ZoZSoZB 2016 propisao prekršajnu kaznu za lekara koji ne vakciniše pacijenta.

Ako zakonodavac oseća potrebu da lekare prekršajnom kaznom natera da vakciniše ljude, kako je uopšte moguće govoriti o delotvornom ustrojstvu za vakcinisanje stanovništva u kojem glavnu ulogu ima zdravstveno osoblje.

Dr Lajdel tvrdi da obavezna vakcinacija ništa ne rešava jer je ustavnopravno upitna, a praktično nesprovodiva. Ona dovodi u sumnju i druge mere koje se preduzimaju u korist javnog zdravlja i čini uslugu protivnicima vakcinacije i one koji bi inače vakcinisali i sebe i svoju decu.

Ako bi se deci zabranilo da borave u vrtićima zato što nisu vakcinisana to bi dovelo do bujanja alternativnih obrazovnih institucija.

Prvo veliko veće Ustavnog suda greši u tome što raspored bolesti u srpskom društvu ne shvata kao biološki odraz društvene odnosa. Sasvim je legitimno zaključiti da autistična i jednostrana verzija činilaca koji utiču na pojavu zaraznih bolesti koju promoviše Veće u svojoj odluci još više produbljava i stvara društvene nejednakosti.

Veće ovim Rešenjem pokazuje da nije doraslo svojoj ulozi kreatora društvenih tokova u zemlji jer dozvoljava da se stvori jedna naročita politička ekonomija zdravlja koja sa svoje strane za posledicu ima, ne samo odbijanje vakcincije nego i društvenu proizvodnju bolesti.

REZIME

Članak analizira Rešenje Prvog velikog veća Ustavnog suda o odbacivanju inicijative za ocenu ustavnosti odredbe Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine koja vakcinisanje lica određenog uzrasta uvodi kao obavezno pod pretnjom prekršajne sankcije kao i odredbe o zabrani boravka nevakcinisane dece u školama i vrtićima.

Rešenje Veća o ovoj veoma raspravljanoj temi u srpskoj javnosti može se osporiti po više osnova.

Tako godišnji Izveštaji Instituta za javno zdravlje RS na prvo mesto među uzrocima nedovoljnog broja vakcinisane dece stavlja neposobnost države da stavi na raspolaganje dovoljan broj vakcina.

Ovi akti takođe ukazuju da se najčešća zarazna bolest koju se može sprečiti vakcinacijom dece, male boginje, pravilno rasprostire kroz celu starosnu strukturu stanovništva, što obesmišljava obavezno vakcinisanje samo dece i govori da bi obavezno vakcinisanje celokupnog stanovništva bilo preče.

U izveštajima se takođe nalazi podaci o vakcinacionom statusu obolelih. Oni govore da je najveći broj njih nevakcinisan. Iz toga se može kao pravilan izvući zaključak da su vakcinisani zaštićeni, a oni koji to ne žele rade to na svoju odgovornost.

Rečju, otpada argument Veća da nevakcinisani ugrožavaju vakcinisane.

Izveštaji takođe ukazuju na kategoriju tzv. rizične populacije (Romi, emigranti itd.) kao onu koja je u najvećem broju slučajeva pogođena epidemijama malih boginja. U tim populacijama ona u najvećem broju slučajeva izbija i putem njih se širi. Budući da te populacije nisu u potpunosti integrisane u društvo i da je njihov sanitarni, higijenski ili zdrvstveni standard niži od većine populacije članak zaključuje da se Veće ovim Rešenjem pridružilo izvršnoj grani vlasti autističnim istrajavanjem samo na jednoj epidemiološkoj meri zdravstvene politike – vakcinisanju.

Na taj način zanemaruju se strukturni društveni činioci rizika izbijanja i širenja bolesti koji bi se mogli trajno rešiti nizom mera socijalne politike koji bi obuhvatali uključivanje ovih populacija u društvo i podizanje ravni životnog standarda uopšte kod njih.

Obavezna vakcinacija jeste uglavnom kontraproduktivna zbog razloga što izaziva sumnju i otpor kod stanovništva i daje razloge da se sumnja u vakcinaciju uopšte. Ona nagriza spremnost onih koji već jesu voljni da se vakcinišu, a praktično je nesprovodiva o čemu nam govori velik broj prekršajno sankcionisanih roditelja. Ona dovodi u sumnju i druge mere javne zdravstvene politike i čini protivnicima vakcinacije i one koji bi inače vakcinisali i sebe i svoju decu ili one koji se dvoume. Ako bi se deci zabranilo da borave u vrtićima zato što nisu vakcinisana to bi dovelo do bujanja alternativnih obrazovanih institucija koje bi bili potencijalni rasadnici zaraze i bunta protiv vakcinacije.

Njena ustavnopravna osnovanost ostaje upitna i posle ove odluke jer je Veće, zloupotrebljavajući svoja ovlašćenja donošenjem Rešenja o odbacivanju, demonstriralo strah od javne rasprave i suočavanja argumenata suprotstavljenih strana.

Sprečavajući javnu debatu o kvalitetu vakcina u Srbiji i osnovanosti i neophodnosti ove mere Veće je samo još pojačalo sumnju u pravilnost kako svoje tako i odluke zakonodavca i osnažio veru njenih protivnike u ispravnost sopstvenih stavova.

Ovako kukavički potez Veća naneće nepopravljivu štetu interesima javnog zdravlja u Srbiji jer će se dobra volja i poverenje građana u zdravstveni sistem potrošiti na ovako besmislenom pitanju. Puna dimenzija ovog kukavičluka pokazaće se ako se kojim nesrećnim slučajem u budućnosti pojavi neka ozbiljna epidemija neke ozbiljne bolesti kada će vanredna imunizacija stanovništva biti jedina raspoloživa mera zdravstvene politike, ali će biti nesporovodiva zbog trajno narušenog poverenja naroda u istu.”

Referenca:
Branislav Ristivojević, “Kada zdravstvena postane kriminalna politika: Obavezna vakcinacija u odluci Ustavnog suda RS”, Crimen, 3/2017, str. 483-500

 

Inicijativa NoVa

NE PROPUSTITE SLEDEĆI ČLANAK:

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Pristupnicu za 2018. godinu možete preuzeti u doc ili PDF formatu OVDE

 

PODELI OVAJ ČLANAK SA DRUGIMA

Komentari

Komentari


Leave a Reply

Odaberite vaš jezik

    Translate from:

    Translate to:

Ukucajte ovde šta želite da pronađete

Pratite nas i na:

Pratite nas i na sledećim našim resursima:

Visit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On GooglePlusVisit Us On TwitterVisit Us On PinterestVisit Us On LinkedinCheck Our Feed