Monthly Archives: April 2017

  • 0

Srpski aluminijum, živa, formaldehid u Torlakovim vakcinama manje toksični i kancerogeni nego inostrani?

Category : Članci

cyrlat

REAGOVANjE – TRIBINA PATRIOTSKIH HVALOSPEVA:
Srpski aluminijum, živa, formaldehid u Torlakovim vakcinama manje toksični i kancerogeni nego inostrani(!?)

Piše: dr Jovana Stojković

Udruženje “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju” već godinama opominje na neophodnost promene neustavnog zakona koji nalaže obaveznu, a zapravo prisilnu vakcinaciju dece u Srbiji. Svaki dobronamerni i osvešćeni saveznik, a naročito lekar, poželjan je i dobrodošao. Ipak, imamo obavezu i potrebu da reagujemo na poruke sa tribine dvosmislenog, politički korektnog i zbunjujućeg naslova u kojoj su učestvovale dve cenjene dame i dokazani profesionalci u svojim oblastima.

VAKCINACIJA DECE DA ILI NE? – MOLIM VAS PODELITEPuno puta u javnosti se postavljalo pitanje o vakcinaciji dece. Dobila sam ogroman broj vaših pitanja na tu temu i često o tome govorila u javnosti. Izuzetno važna pitanja pre svega za mlade devojke koje tek treba da rode i mlade mame koje treba vakcinišu decu. Da li treba ili ne treba?! Da li su vakcine dobre ili nisu?! Koja je kontrola vakcine i sl. To je jedno od najozbiljnijih i najvažnijih pitanja u društvu. Radi se direktno o zdravstvenoj bezbednosti naroda. I društvo, i stručna javnosti država moraju da se uključe u rešavanje ovog problema. A problem postoji. I smatram da pre svega stručna javnost olako prelazi preko ovog pitanja. Kratak isečak na temu vakcinacije sa tribine na kojoj smo govorili fenomenala Mirjana Bobić Mojsilović i ja. Nekada je u Srbiji tada Jugoslaviji postajala državna farmaceutska kuća TORLAK koja je proizvodila najbolje vakcine na svetu. A onda se neko pametan dosetio i prodao deo ili ceo Torlak. I od tada mi uvozimo vakcine koje proizvodi neko drugi za našu decu. Ne treba postavljati pitanje da li treba da se prima vakcina ili ne. Naravno da treba. Vakcina je dostignuće medicine i čovečanstva. Pravo pitanje je šta je ono čime bodu našu decu. To uvek mora biti prioritet, kvalitet. Svakako da je bolje vakcinisati decu i odkloniti strahove roditelja jer su posledice često tragične. Srećom naša javnost nikada nije bila upoznata sa tim posledicama poput difterije, velikog kašlja i sl. protiv čega se i vakcinišu deca. Glavno pitanje je da država Srbija koja je bila vlasnik torlaka i proizvodila odlične vakcine to treba da nastavi da radi jer se radi o pitanju od nacionalnog značaja. Koliko god da se u medijima spušta kredibilitet lekarima i da se jedna greška gura maksimalno a da se hiljade teških i svakodnevnih spašenih života prećutkuju. Ne zaboravite da su lakri ti koji iz sebe imaju deset godina školovanja i hiljade pacijenata i da to znači i znanje i iskustvo. Ono za šta treba naše društvo da se bori jeste TORLAK. Da država i da naši ljudi proizvode vakcine za našu decu. Ljudi koji će proizvoditi vakcine za svoju decu će proizvoditi dobre vakcine i za našu decu. Pitanje vakcine i Torlaka ja pitanje od nacionalnog značaja po zdravlje i bezbednost naroda. Dozvoliti da vam neka druga država prodaje vakcine znači staviti zdravlje svog naroda u ruke stranih država a samim tim znači biti ucenjen. Da ne ulazimo u ekonomsku računicu Torlaka koji je mogao da proizvodi vakcine i da izvozi za Indiju ili bilo koju drugu mnogoljudnu državu. I to da proizvodi ako ne najbolje onda među najboljim vakcinama na svetu. Devojke i mlade mame ako postoji nešto oko čega treba da se bunite onda je to pitanje Torlaka. To je budućnost vaše dece. To je problem u društvu oko čega pre svega žene moraju da se organizuju na prvom mestu. Ono što moramo svi zajedno da uradimo je da sačuvamo Torlak i da proizvodnja vakcina bude pod najstrožom kontrolom države.

Posted by Даница Грујичић on понедељак 17. април 2017.

Naime, na tribini je rečeno da ne treba postavljati pitanje da li treba vakcinisati, uz odgovor da „naravno da treba“. Ne možemo a da se ne zapitamo šta je to tako jedinstveno i nedvosmisleno u ovoj medicinskoj intervenciji, pa se može netremice prepisati milionskom stanovništvu? Zbog čega je moguće, na primer, odbiti operaciju mozga, a nije moguće ni teoretski odbiti vakcinaciju? Da li će „neodgovorna i neuka“ majka koja odbije vakcinaciju svog deteta biti podvrgnuta i prisilnoj operaciji tumora na mozgu ili je njena neodgovornost i neukost selektivna i promenljiva? Zbog čega se vakcinacija obmanjujuće predstavlja kao neupitna naučna istina, iako je samo aktuelni medicinski konsenzus koji je oduvek imao i neistomišnjenike u medicinskim krugovima?

Zbog čega se vakcinacija megalomanski predstavlja kao neupitno „dostignuće medicine i čovečanstva“ kada podaci državnih statistika govore o ogromnom smanjenju smrtnosti od zaraznih bolesti pre uvođenja iste? Samo za pomenuti pertuzis, u Engleskoj je smrtnost opala za 97,5-99% pre uvođenja nacionalnog programa vakcinacije 1957. U SAD-u se od 1870. do uvođenja vakcinacije smrtnost od pertuzisa smanjila za 77-92%, dok je u Australiji smrtnost od iste bolesti pre uvođenja vakcinacije pala za 85%. Kada je prve vakcine protiv“ virusa variole“ uvodio Džener, čovečanstvo je bilo 150 godina daleko od otkrića elektronskog mikroskopa kojim se virus jedino mogao videti. Do devedesetih godina dvadesetog veka, medicina gotovo ništa nije znala o načinu na koji vakcine stimulišu imuni sistem (Epidemiologija 153.str.), iako je do tada uspela da „iskoreni mnoge bolesti“. To nauka sigurno nije, ali vidimo da postaje religija.

Zbog čega se iznosi nemoguća tvrdnja da vakcine mogu biti bezbedne samo ako se proizvedu u Srbiji, a u slučajevima oštećenja se brani stavom da „svaki lek ima i neželjena dejstva“? Da li su srpski aluminijum, živa ili formaldehid manje toksični i kancerogeni nego inostrani? Da li patriotski hvalospevi mogu da neutrališu činjenicu koju je potvrdio sud u Srbiji da je Torlakova vakcina protiv poliomijelitisa izazvala paralizu dece u Srbiji, kao i BSŽ vakcina koja je razbolela hiljadu kazastanske dece, a kojima je njihovo ministarstvo zdravlja zbog toga platilo odštetu?

Preispitivanje efikasnosti i bezbednosti vakcinacije dešava se širom sveta (ali i u našoj zemlji) i to upravo od strane lekara i naučnika koji su „studirali deset godina i lečili hiljade pacijenata“. Dr Rober Mendelson, dr Fred Klener, dr Džon Sil, dr Ejri Zajerman, dr Vilijam Hauard Hej, dr Rober Simpson, dr J.A.Moris, dr Tom Burbaher, dr Džil Džejms, dr Džefri Bredstrit, dr Harima Tirani, dr Endrju Moulden, dr Brus Lipton, dr Šeri Tenpeni, dr Majl Farli, dr Arči Kalokerinos, dr Stefani Senef, dr Lorin Dej, dr Mejer Ajzenštajn, dr Suzan Hemfris, dr Žilijan Lanktut, dr Pavel Vorobjev, dr Červnoskaja, dr Kiriličeva, dr Oniščenko, dr Lidija Gajski, dr Srećko Sladoljev , dr Đula Sunara i dr Rasel Blejlok, neurohirurg, samo su neki od njih. Ovo ukazuje da je pozivanje na sopstveno naučno i profesionalno zvanje da bi se opravdala potreba za obaveznom vakcinacijom čist psihološki manevar pozivanja na autoritet. Iako nikome ne branimo da veruje da su vakcine neophodne i bezbedne, napominjemo da naučnih dokaza za tako nešto nema, jer sve dosadašnje studije o vakcinama imaju sledeće nedostatke:

Farmakokinetičke studije nisu obavezne, pa se samim tim najčešće ne izvode, te nismo u mogućnosti da znamo kako se dodaci u vakcinama apsorbuju, distribuišu i skladište i telu.
Praćenje neželjenih dejstava obično traje 5 do 15 dana, što onemogućava uvid u srednje i dugotrajne učinke.
Skoro nikada se u studijama ne koristi pravi placebo (na primer fiziološki rastvor), već su to ili ranije vakcine ili ađuvansi bez antigena.
Nema odgovarajućih kontrolnih grupa tj. nevakcinisane dece, jer je „neetično“ nekome ne dati vakcinu.
Metodologija detekcije neželjenih efekata je u najmanju ruku subjektivna i oslanja se na percepciju istih od strane medicinskih sestara ili roditelja i tada se njihov iskaz smatra validnim i naučnim , ali kada dođete sa oštećenim detetom nakon redovne vakcinacije tada ste nekompetentni ili ludi, a vaše dete je anegdota.
Većina studija je finansirana od strane farmaceutskih kuća koje vakcine i proizvode. Komentar nije potreban.
Studije o efikasnosti i bezbednosti vakcina uključuju samo zdravu decu i zbog toga nastaje privid bezbednosti na osnovu koga se odobravaju, a u realnosti se primenjuju na sve većoj populaciji dece sa hroničnim smetnjama.
U ovo vreme „atomske tehnike i prašumske etike“ podsetimo se onoga čega svaki lekar treba da se pridržava:

“U medicinskoj praksi, princip autonomije podrazumeva ne samo spremnost, nego moralnu, a u mnogim zemljama i zakonsku obavezu medicinskih profesionalaca da poštuju mišljenja, procene i odluke, dakle volju pacijenta u vezi da njihovim tretmanom , i to u svim segmentima medicinskog postupanja (prevencija , dijagnoza , terapija, rehabilatacije, istraživački proces).70 str., Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

“Informacija pacijentu mora biti potpuna i iskazana na način da je pacijentu sasvim razumljiva .U suprotnom, eventualni pristanak je dobijen na način koji se ni na koji način ne može etički opravdati, a za takvo je činjenje u razvijenim pravnim državama, uglavnom predviđena zakonska sankcija“.72.str. Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

“Pokazuje sa da prodiranje prava , to jest pravne regulacije u područje medicinskog morala i etike, ne znači uvek i ojačavanje morala i etike, pravo ih katkad i anulira“. 77.str. Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

Ženevska deklaracija – „ni pod pretnjom neću koristiti medicinska znanja tako da kršim ljudska prava ili ugrožavam građanske slobode“

Nirnberški kongres – „Osoba treba da bude u situaciji da slobodno može da vrši izbor, bez ikakvog uticaja sile, prevare, lukavstva, prinude, pogrešnog procenjivanja ili drugih prikrivenih oblika primoravanja.“

Internacionalni kodeks lekarske etike: “Lekar mora poštovati pravo kompetentnog pacijenta da prihvati ili odbije lečenje.“

Naše udruženje neće dozvoliti da se naša nastojanja usmere na sporedne koloseke. Mi idemo pravo u centar! Sloboda izbora po pitanju vakcinacije i ostalih medicinskih tretmana!

Dr Jovana Stojković

 

DR JOVANA STOJKOVIĆ SA DEVET PITANJA BACILA VAKCINAŠKI LOBI NA KOLENA! – VIDEO NAŠE HEROINE

 

Inicijativa NoVa

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

Preporučeno:

 

Neke od članaka, obraćanja i video priloga Dr Jovane Stojković možete pogledati i pročitati – O V D E

 

Podeli ovaj članak sa drugima:

 


  • 0

Српски алуминијум, жива, формалдехид у Торлаковим вакцинама мање токсични и канцерогени него инострани?

latcyr

РЕАГОВАЊЕ – ТРИБИНА ПАТРИОТСКИХ ХВАЛОСПЕВА:
Српски алуминијум, жива, формалдехид у Торлаковим вакцинама мање токсични и канцерогени него инострани(!?)

Пише: др Јована Стојковић

Удружење “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију” већ годинама опомиње на неопходност промене неуставног закона који налаже обавезну, а заправо присилну вакцинацију деце у Србији. Сваки добронамерни и освешћени савезник, а нарочито лекар, пожељан је и добродошао. Ипак, имамо обавезу и потребу да реагујемо на поруке са  трибине двосмисленог, политички коректног и збуњујућег наслова у којој су учествовале две цењене даме и доказани професионалци у својим областима.

VAKCINACIJA DECE DA ILI NE? – MOLIM VAS PODELITEPuno puta u javnosti se postavljalo pitanje o vakcinaciji dece. Dobila sam ogroman broj vaših pitanja na tu temu i često o tome govorila u javnosti. Izuzetno važna pitanja pre svega za mlade devojke koje tek treba da rode i mlade mame koje treba vakcinišu decu. Da li treba ili ne treba?! Da li su vakcine dobre ili nisu?! Koja je kontrola vakcine i sl. To je jedno od najozbiljnijih i najvažnijih pitanja u društvu. Radi se direktno o zdravstvenoj bezbednosti naroda. I društvo, i stručna javnosti država moraju da se uključe u rešavanje ovog problema. A problem postoji. I smatram da pre svega stručna javnost olako prelazi preko ovog pitanja. Kratak isečak na temu vakcinacije sa tribine na kojoj smo govorili fenomenala Mirjana Bobić Mojsilović i ja. Nekada je u Srbiji tada Jugoslaviji postajala državna farmaceutska kuća TORLAK koja je proizvodila najbolje vakcine na svetu. A onda se neko pametan dosetio i prodao deo ili ceo Torlak. I od tada mi uvozimo vakcine koje proizvodi neko drugi za našu decu. Ne treba postavljati pitanje da li treba da se prima vakcina ili ne. Naravno da treba. Vakcina je dostignuće medicine i čovečanstva. Pravo pitanje je šta je ono čime bodu našu decu. To uvek mora biti prioritet, kvalitet. Svakako da je bolje vakcinisati decu i odkloniti strahove roditelja jer su posledice često tragične. Srećom naša javnost nikada nije bila upoznata sa tim posledicama poput difterije, velikog kašlja i sl. protiv čega se i vakcinišu deca. Glavno pitanje je da država Srbija koja je bila vlasnik torlaka i proizvodila odlične vakcine to treba da nastavi da radi jer se radi o pitanju od nacionalnog značaja. Koliko god da se u medijima spušta kredibilitet lekarima i da se jedna greška gura maksimalno a da se hiljade teških i svakodnevnih spašenih života prećutkuju. Ne zaboravite da su lakri ti koji iz sebe imaju deset godina školovanja i hiljade pacijenata i da to znači i znanje i iskustvo. Ono za šta treba naše društvo da se bori jeste TORLAK. Da država i da naši ljudi proizvode vakcine za našu decu. Ljudi koji će proizvoditi vakcine za svoju decu će proizvoditi dobre vakcine i za našu decu. Pitanje vakcine i Torlaka ja pitanje od nacionalnog značaja po zdravlje i bezbednost naroda. Dozvoliti da vam neka druga država prodaje vakcine znači staviti zdravlje svog naroda u ruke stranih država a samim tim znači biti ucenjen. Da ne ulazimo u ekonomsku računicu Torlaka koji je mogao da proizvodi vakcine i da izvozi za Indiju ili bilo koju drugu mnogoljudnu državu. I to da proizvodi ako ne najbolje onda među najboljim vakcinama na svetu. Devojke i mlade mame ako postoji nešto oko čega treba da se bunite onda je to pitanje Torlaka. To je budućnost vaše dece. To je problem u društvu oko čega pre svega žene moraju da se organizuju na prvom mestu. Ono što moramo svi zajedno da uradimo je da sačuvamo Torlak i da proizvodnja vakcina bude pod najstrožom kontrolom države.

Posted by Даница Грујичић on понедељак 17. април 2017.

Наиме, на трибини је речено да не треба постављати питање да ли треба вакцинисати, уз одговор да „наравно да треба“. Не можемо а да се не запитамо шта је то тако јединствено и недвосмислено у овој медицинској интервенцији, па се може нетремице преписати милионском становништву? Због чега је могуће, на пример, одбити операцију мозга, а није могуће ни теоретски одбити вакцинацију? Да ли ће „неодговорна и неука“ мајка која одбије вакцинацију свог детета бити подвргнута и присилној операцији тумора на мозгу или је њена неодговорност и неукост селективна и променљива? Због чега се вакцинација обмањујуће представља као неупитна научна истина, иако је само актуелни медицински консензус који је одувек имао и неистомишњенике у медицинским круговима?

Због чега се вакцинација мегаломански представља као неупитно „достигнуће медицине и човечанства“ када подаци државних статистика говоре о огромном смањењу смртности од заразних болести пре увођења исте? Само за поменути пертузис, у Енглеској је смртност опала за 97,5-99% пре увођења националног програма вакцинације 1957. У САД-у  се од 1870. до увођења вакцинације смртност од пертузиса смањила за 77-92%, док је у Аустралији смртност од исте болести пре увођења вакцинације пала за 85%. Када је прве вакцине против“ вируса вариоле“ уводио Џенер, човечанство је било 150 година далеко од открића електронског микроскопа којим се вирус једино могао видети. До деведесетих година двадесетог века, медицина готово ништа није знала о начину на који вакцине стимулишу имуни систем (Епидемиологија 153.стр.), иако је до тада успела да „искорени многе болести“. То наука сигурно није, али видимо да постаје религија.

Због чега се износи немогућа тврдња да вакцине могу бити безбедне само ако се произведу у Србији, а у случајевима оштећења се брани ставом да „сваки лек има и нежељена дејства“? Да ли су српски алуминијум, жива или формалдехид мање токсични и канцерогени него инострани? Да ли патриотски хвалоспеви могу да неутралишу чињеницу коју је потврдио суд у Србији да је Торлакова вакцина против полиомијелитиса изазвала парализу деце у Србији, као и БСЖ вакцина која је разболела хиљаду казастанске деце, а којима је њихово министарство здравља због тога платило одштету?

Преиспитивање ефикасности и безбедности вакцинације дешава се широм света (али и у нашој земљи)  и то управо од стране лекара и научника који су „студирали десет година и лечили хиљаде пацијената“. Др Робер Менделсон, др Фред Кленер, др Џон Сил, др Ејри Зајерман, др Вилијам Хауард Хеј, др Робер Симпсон, др Ј.А.Морис, др Том Бурбахер, др Џил Џејмс, др Џефри Бредстрит, др Харима Тирани, др Ендрју Моулден, др Брус Липтон, др Шери Тенпени, др Мајл Фарли, др Арчи Калокеринос, др Стефани Сенеф, др Лорин Деј, др Мејер Ајзенштајн, др Сузан Хемфрис, др Жилијан Ланктут, др Павел Воробјев, др Червноскаја, др Кириличева, др Онишченко, др Лидија Гајски, др Срећко Сладољев , др Ђула Сунара и др Расел Блејлок, неурохирург, само су неки од њих. Ово указује да је позивање на сопствено научно и професионално звање да би се оправдала потреба за обавезном вакцинацијом чист  психолошки маневар позивања на ауторитет. Иако никоме не бранимо да верује да су вакцине неопходне и безбедне, напомињемо да научних доказа за тако нешто нема, јер све досадашње студије о вакцинама имају следеће недостатке:

  1. Фармакокинетичке студије нису обавезне, па се самим тим најчешће не изводе, те нисмо у могућности да знамо како се додаци у вакцинама апсорбују, дистрибуишу и складиште и телу.
  2. Праћење нежељених дејстава обично траје 5 до 15 дана, што онемогућава увид у средње и дуготрајне учинке.
  3. Скоро никада се у студијама не користи прави плацебо (на пример физиолошки раствор), већ су то или раније вакцине или ађуванси без антигена.
  4. Нема одговарајућих контролних група тј. невакцинисане деце, јер је „неетично“ некоме не дати вакцину.
  5. Методологија детекције нежељених ефеката је у најмању руку субјективна и ослања се на перцепцију истих од стране медицинских сестара или родитеља и тада се њихов исказ сматра валидним и научним , али када дођете са оштећеним дететом након редовне вакцинације тада сте некомпетентни или луди, а ваше дете је анегдота.
  6. Већина студија је финансирана од стране фармацеутских кућа које вакцине и производе. Коментар није потребан.
  7. Студије о ефикасности и безбедности вакцина укључују само здраву децу и због тога настаје привид безбедности на основу кога се одобравају, а у реалности се примењују на све већој популацији деце са хроничним сметњама.

У ово време „атомске технике и прашумске етике“ подсетимо се онога чега сваки лекар треба  да се придржава:

“У медицинској пракси, принцип аутономије подразумева не само спремност, него  моралну, а у многим земљама и законску обавезу медицинских професионалаца да поштују мишљења, процене и одлуке, дакле вољу пацијента у вези да њиховим третманом , и то у свим сегментима медицинског поступања (превенција , дијагноза , терапија, рехабилатације, истраживачки процес).70 стр., Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

“Информација пацијенту мора бити потпуна и исказана на начин да је пацијенту сасвим разумљива .У супротном, евентуални пристанак је добијен на начин који се ни на који начин не може етички оправдати, а за такво је чињење у развијеним правним државама, углавном предвиђена  законска санкција“.72.стр. Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

“Показује са да продирање права , то јест правне регулације у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира“. 77.стр. Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

Женевска декларација – „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“

Нирнбершки конгрес – „Особа треба да буде у ситуацији да слободно може да врши избор, без икаквог утицаја силе, преваре, лукавства, принуде, погрешног процењивања или других прикривених облика приморавања.“

Интернационални кодекс лекарске етике: “Лекар мора поштовати право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење.“

Наше удружење неће дозволити да се наша настојања усмере на споредне  колосеке. Ми идемо право у центар! Слобода избора по питању вакцинације и осталих медицинских третмана!

Др Јована Стојковић

 

Inicijativa NoVa

 

 

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

 

 

Препоручено:

Неке од чланака, обраћања и видео прилога Др Јоване Стојковић можете погледати и прочитати – О В Д Е

 

 

Подели овај чланак са другима:


Odaberite vaš jezik

EnglishFrenchGermanItalianPortugueseRussianSpanish

Ukucajte ovde šta želite da pronađete

Pratite nas i na:

Donate

Vaša skromna donacija znači mnogo da zaštitimo sadašnje i buduće generacije. Hvala!

Pratite nas i na sledećim našim resursima:

Visit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On GooglePlusVisit Us On TwitterVisit Us On PinterestVisit Us On LinkedinCheck Our Feed

Donate – Doniraj